Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[Биљана]

"Ne sudite da vam se ne sudi;Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti." (Mt. 7, 1-2)

[Ljubić Nenad Šone]

Вао ,брате Срђане прича ме је баш разнежила и srcee ..... сјајно. Хвала ти на овоме...

Баш сам ја то хтео Биљана написати али ме претече моја сека  srcee

[Срђан Ранђеловић]

Вао ,брате Срђане прича ме је баш разнежила и..... сјајно. Хвала ти на овоме...

 

 

Хвала теби брате Ненаде .smesko.

[Срђан Ранђеловић]

МОНАХ АЛКОХОЛИЧАР

 

Накада је на Светој Гори живео један монах који се подвизивао у Кареји. Свакодневно се опијао и постао је узрок саблажњавања ходочасника.

Једног дана је умро и неки верници су осећајући олакшање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем.

Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео.

Старац Пајсије им је испричао: "Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар.

После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу.

После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао."

Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

 

Превод са грчког Сања Павков

https://www.facebook.com/pages/M%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%93%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86/255656497844783

[Ljubić Nenad Šone]

Не судите да вам се не суди (Мт.7,1).  Сви знају да је то грех, па ипак - ништа чешће у речима нашим од осуђивања. Има их који кажу: "Не прими ми то Господе у осуђивање", па ипак своју осуду доводе до краја. Други се оправдава тиме што сматра да разумном човеку пристоји да има свој поглед на оно што се догађа. Он се труди да хладнокрвно расуђује, али и прости људи могу приметити у његовим речима надмено и злурадо осуђивање. Међутим, пресуда Господња за тај грех је строга и одлучна. Онај ко осуђује другог - нема оправдања. И како га може имати? Како, дакле, избећи муку? Победоносно средство против осуђивања састоји се у држању себе самога за осуђеног. Ко се осети таквим, неће имати када да осуђује друге. Од њега ће се чути само: "Господе, помилуј! Господе, опрости моја сагрешења!"

 

Од: Српска Православна омладина- facebook

[Ljubić Nenad Šone]

1. Klevetanje je veliko zlo. Kao što malo kormilo upravlja brod kud god hoće, isto tako i jezik vodi čoveka ili prema zlu ili prema dobru. Sveti Oci su u velikoj meri prekorevali osuđivanje grehova, grešaka ili rđavih navika drugih ljudi.

Kad sudimo svojoj braći, same sebe osuđujemo na veliki greh. Međutim, kad pokrivamo svoju braću, Bog će nas zaštititi od velikih grehova. Kad razotkrivamo svoju braću, udaljujemo od sebe blagodat Božiju i On dopušta da padnemo u iste grehove, kako bismo naučili da smo slabi i da nas podržava blagodat Božija. Ko god čuva svoj jezik, čuva i svoju dušu od velikih grehova i padova.

Glavni uzrok osuđivanja i klevetanja je gordost i egoizam, jer čovek sebe smatra boljim od ostalih. Iz tog razloga je za čoveka veoma korisno da sebe smatra ništavnijim od svih ostalih i da svoju braću smatra boljima od sebe kako bi se, uz pomoć Božiju, oslobodio ovog zla.

2. Ako te neko podstiče na osuđivanje po bilo kom pitanju koje se tiče bratstva i manastira, pokušaj da se, umesto toga, pomoliš za to pitanje, bez prolaska kroz kriterijume tvog rezonovanja.

Ako se posredstvom molitava, smirenja i plača zatvoriš u sebe, otkrićeš duhovnu riznicu, ali samo ako su gordost i osuđivanje daleko od tebe.

3. Čuvaj se, čedo moje, da ne sudiš nijednoj duši, jer Bog dopušta da padne onaj ko sudi svom bližnjem, kako bi naučio da sastradava sa svojim slabim bratom.

Blagodat Božija podržava svakoga od nas, ali, ako se pogordimo, Bog će je udaljiti od nas i bićemo gori od ostalih.

Jedno je osuđivati nekoga, a sasvim drugo ratovati s pomislima osuđivanja. Osuđivanje je užasna strast, ali biti napadnut takvim pomislima i suprotstaviti im se, uzrok je za dobijanje venca.

4. Ne sudite jedni drugima, jer time narušavate evanđelski zakon: Svaki prestup i neposlušnost dobi zasluženu kaznu (Jevr. 2;2). Ko si ti koji osuđuješ tuđeg slugu (Rim. 14;4). Zar ne znate da se onaj koji osuđuje prelešćuje usled gordosti i da će Gospod poniziti svakog koji sebe uzvisuje (Lk. 14;11) kad ga obuzme ovo iskušenje.

5. Svaki čovek mora nositi slabosti drugih ljudi. Ko je savršen? Ko se može pohvaliti da je svoje srce sačuvao neoskrnavljenim? Prema tome, svi smo mi bolesni i svako, ko osuđuje brata, ne primećuje da je i sam bolestan, jer bolesnik ne osuđuje drugog bolesnika.

Ljubite, trpite, previđajte, ne gnevite se, ne razdražujte se, opraštajte jedni drugima, kako biste podražavali našeg Hrista i udostojili se da budete blizu Njega u Njegovom Carstvu. Čeda moja, izbegavajte osuđivanje, jer je to veoma veliki greh. Bog se mnogo žalosti kad osuđujemo i preziremo druge ljude. Pobrinimo se samo za svoje sopstvene pogreške, zbog njih bi trebalo da osećamo bol. Osudimo same sebe i naći ćemo milost i blagodat kod Boga.

6. Ljubite jedni druge, i ne ogorčujte se egoizmom. Smirenje je pouzdan rukovoditelj; ono ne dopušta da se čovek, koji ga poseduje, nasuče na grebene nemara i da doživi brodolom nego ga, kao prosvetljeni vodič, nepogrešivo vodi ka sigurnom tlu.

Egoizam je najveće od svih zala i posredstvom nepokorenih pomisli uzrokuje sve naše pogreške. Treba da ga se plašite i da stremite da ga se oslobodite; ukoliko duže ostaje u nama, utoliko će nas duže pozleđivati srazmernim bolom.

Molim vas da ne osuđujete jedni druge, jer je to očigledan egoizam. Oprostite bratu njegovu grešku, jer je to dokaz smirenja i ljubavi. Brat koji tako postupi naći će mnogo blagodati od Boga dok onaj, ko osuđuje i sablažnjava bližnje, ne samo da neće naći blagodat nego će je čak i izgubiti ukoliko je uopšte ima, kako bi se kroz patnju naučio smirenju.

Posebno treba da se plašite unutrašnjeg osuđivanja, odnosno pomisli osuđivanja koje ne izlaze na svetlost posredstvom izgovorene reči, kad je moguće da ih neko čuje i ispravi. Budite oprezni, kažem, u pogledu unutrašnjeg osuđivanja koje nas neprimetno čini smrtno krivima i lišava nas života božanske blagodati, nudeći nam smrt duše kao najgorči napitak.

Koliko nam samo sveto Evanđelje i sveti Oci govore o osuđivanju! Bolje je pasti sa visina nego pasti jezikom.

Molim se da ljubav i neosuđivanje caruju u svakom vašem uzajamnom postupku, kako bi Duh Sveti otpočinuo u vašim dušama.

7. Iskustvo je pokazalo da je loše osuđivati i optuživati nekoga ne dopuštajući mu da se brani. To kaže i sveto Evanđelje: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle Ga najpre ne sasluša i dozna šta čini (Jn. 7;51).

Ako nismo pažljivi, u nama će se nagomilati mnogi gresi osuđivanja drugih, i tad će biti potrebno pokajanje. Koliko se puta čovek pokajao zato što je govorio! Opomenimo se reči ave Arsenija: "Često sam se kajao zato što sam govorio, ali se nikad nisam kajao zato što sam ćutao!"

Ako nas često obmanjuje čuvstvo dodira, onda to još više mogu učiniti ljudske reči. Zbog toga je potrebno mnogo pažnje, jer đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere (1. Petr. 5;8). Hrišćanin mora biti sličan mnogookom heruvimu, jer se zlo mnogo umnožilo, posebno greh osuđivanja koji je postao uobičajen kao "hleb i sir." Neka nas Gospod očisti i posveti za Svoju slavu.

Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Ef. 4;26), što znači da niko ne bude ljutit i gnevan na svog brata posle zalaska sunca.

Jesi li čuo za onog brata koji je bio lenj i nemaran, nije odlazio na svenoćna bdenja niti je izvršavao svoje dužnosti i kojega su braća znala kao nemarnog? Kad se razboleo i kad mu se približio smrtni čas, braća su se okupila da bi čula nešto korisno, da bi ga utešila ili za slučaj da on želi nešto da im kaže. Međutim, zatekli su ga radosnog i srećnog. Jedan od braće se sablaznio i rekao: "Šta to vidimo kod tebe, brate? Vidimo da si radostan iako si se približio smrti. Nama se javila pomisao da ti nisi bio "nasilan"[1] čovek. Otkud to da imaš toliku hrabrost i srećno lice? Kako to objašnjavaš?" "Da, braćo", rekao je on, "zaista sam bio nemaran i nisam izvršavao svoje dužnosti. Međutim, ja sam blagodaću Božijom postigao nešto veoma dobro: nisam osudio nijednog brata, niti sam bilo koga sablaznio, i nikad nisam dozvolio da moje srce ima nešto protiv bilo kog brata u manastiru nakon što zađe sunce. Budući da ja nisam sudio braći, nadam se da ni Bog neće suditi meni, jer je rekao: ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7;1). Kako ja nikome nisam sudio, ni meni neće biti suđeno!" Braća su se zadivila i rekla: "Brate, ti si vrlo lako našao put spasenja", i onaj brat je umro sa velikom radošću.

[И.стојковић]

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

Превод са грчког Сања Павков

 

 

 

[Teofanija]

" Nikad necemo osudjivati.Kad vidimo da neko pada u greh,plakacemo i moliti Boga da mu oprosti.Ako osudjujemo greske drugih,to znaci da se nas duhovni vid jos nije ocistio.Onaj ko pomaze bliznjem dobija pomoc od Boga.Onaj ko sa zaviscu i zlobom osudjuje bliznjeg,imace Boga za sudiju.Nikoga necemo osudjivati.Sve ostale cemo smatrati svetima a samo sebe gresnicima.Osudjivanje se ne izvrsava samo recju nego i umom,i unutrasnjim raspolozenjem srca.

Unutrasnje raspolozenje daje ton nasim mislima i recima.U svakom slucaju, za nas je povoljnije da budemo uzdrzani u svojim rasudjivanjima,kako ne bismo 

pali u osudjivanje.Drugim recima, izbegavacemo priblizavanje vatri,jer cemo se opeci ili izgaraviti.Najbolje je ako uvek osudjujemo sami sebe i ako prestanemo da se bavimo drugima".

Starac Pajsije Svetogorac

[JESSY]

..И призвавши народ Исус рече: Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста, оно погани човека (Мт. 15, 10-11) Способност комуникације је дар Божји човечанству. Употреба или злоупотреба овог дара је ствар личног избора, Богом дане нам слободе, или на спасење или на осуду. И као у случају изговорене речи, исто је и са употребом или злоупотребом било које речи или слике - штампане или електронски саопштене, приватно или јавно, појединачно или путем средстава јавног информисања, укључујући и интернет.

 

..А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер и из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. И ово је што погани човека (Мт. 15, 18-20). Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт. 12, 34-37). Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 1-2).

 

Зато, апелујемо на вас, драга децо духовна, никоме не узвраћајте зло за зло, настојте добро чинити према свима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божјем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити’, говори Господ. . . Не дај да те зло победи, него победи зло добрим (Рим. 12, 17-21). Постећи, и у покајању пред Богом кроз мољење за све људе добре воље, сачуваћете чистоту вере и свој православни хришћански идентитет. Чинећи тако, увек и на сваком месту, бићете, и треба да будете, од помоћи својој светој Цркви и своме народу. Одмакните се од таме и уђите у чисту Светлост Христову, која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9). Примајући Њега, Емануила, који је Бог са нама, и Он ће примити нас и тако ћемо истински постати деца Оца Његовог, Оца нашег... Оца Светлости, деца Бога Свевишњег.       

 

Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј

[JESSY]

Osuđujući tuđe nedostatke ( stvarne ili prividne ), čovjek smatra da je
bolji, čistiji, pobožniji, pošteniji ili pametniji od drugog. Međutim,
to nije tako : " Onaj ko ima čisto srce, smatra da su svi ljudi čisti, a
onaj čije je srce uprljano strastima, nikoga ne smatra čistim, već
misli da su svi slični njemu " ( Ava Isaija ).

[Sudija]

Ja sudim na zemlji,Bog nek sudi na Nebesima.

Neka mi je Bog u pomoć.

[JESSY]

Осуђивање је када ти, видећи или знајући грех или порок брата свога, говориш од срца: ''Он је пом мом мишљењу достојан или муке, или казне, или болести.'' Тада ти постајеш као неки судија свога ближњег и хоћеш да седнеш на престо јединога Судије - Христа. Друго је нешто оговарање и оптуживање.....

 

пр.Лав оптински

[Ljubić Nenad Šone]

O osuđivanju:

1. Klevetanje je veliko zlo. Kao što malo kormilo upravlja brod kud god hoće, isto tako i jezik vodi čoveka ili prema zlu ili prema dobru. Sveti Oci su u velikoj meri prekorevali osuđivanje grehova, grešaka ili rđavih navika drugih ljudi.

Kad sudimo svojoj braći, same sebe osuđujemo na veliki greh. Međutim, kad pokrivamo svoju braću, Bog će nas zaštititi od velikih grehova. Kad razotkrivamo svoju braću, udaljujemo od sebe blagodat Božiju i On dopušta da padnemo u iste grehove, kako bismo naučili da smo slabi i da nas podržava blagodat Božija. Ko god čuva svoj jezik, čuva i svoju dušu od velikih grehova i padova.

Glavni uzrok osuđivanja i klevetanja je gordost i egoizam, jer čovek sebe smatra boljim od ostalih. Iz tog razloga je za čoveka veoma korisno da sebe smatra ništavnijim od svih ostalih i da svoju braću smatra boljima od sebe kako bi se, uz pomoć Božiju, oslobodio ovog zla.

2. Ako te neko podstiče na osuđivanje po bilo kom pitanju koje se tiče bratstva i manastira, pokušaj da se, umesto toga, pomoliš za to pitanje, bez prolaska kroz kriterijume tvog rezonovanja.

Ako se posredstvom molitava, smirenja i plača zatvoriš u sebe, otkrićeš duhovnu riznicu, ali samo ako su gordost i osuđivanje daleko od tebe.

3. Čuvaj se, čedo moje, da ne sudiš nijednoj duši, jer Bog dopušta da padne onaj ko sudi svom bližnjem, kako bi naučio da sastradava sa svojim slabim bratom.

Blagodat Božija podržava svakoga od nas, ali, ako se pogordimo, Bog će je udaljiti od nas i bićemo gori od ostalih.

Jedno je osuđivati nekoga, a sasvim drugo ratovati s pomislima osuđivanja. Osuđivanje je užasna strast, ali biti napadnut takvim pomislima i suprotstaviti im se, uzrok je za dobijanje venca.

4. Ne sudite jedni drugima, jer time narušavate evanđelski zakon: Svaki prestup i neposlušnost dobi zasluženu kaznu (Jevr. 2;2). Ko si ti koji osuđuješ tuđeg slugu (Rim. 14;4). Zar ne znate da se onaj koji osuđuje prelešćuje usled gordosti i da će Gospod poniziti svakog koji sebe uzvisuje (Lk. 14;11) kad ga obuzme ovo iskušenje.

5. Svaki čovek mora nositi slabosti drugih ljudi. Ko je savršen? Ko se može pohvaliti da je svoje srce sačuvao neoskrnavljenim? Prema tome, svi smo mi bolesni i svako, ko osuđuje brata, ne primećuje da je i sam bolestan, jer bolesnik ne osuđuje drugog bolesnika.

Ljubite, trpite, previđajte, ne gnevite se, ne razdražujte se, opraštajte jedni drugima, kako biste podražavali našeg Hrista i udostojili se da budete blizu Njega u Njegovom Carstvu. Čeda moja, izbegavajte osuđivanje, jer je to veoma veliki greh. Bog se mnogo žalosti kad osuđujemo i preziremo druge ljude. Pobrinimo se samo za svoje sopstvene pogreške, zbog njih bi trebalo da osećamo bol. Osudimo same sebe i naći ćemo milost i blagodat kod Boga.

6. Ljubite jedni druge, i ne ogorčujte se egoizmom. Smirenje je pouzdan rukovoditelj; ono ne dopušta da se čovek, koji ga poseduje, nasuče na grebene nemara i da doživi brodolom nego ga, kao prosvetljeni vodič, nepogrešivo vodi ka sigurnom tlu.

Egoizam je najveće od svih zala i posredstvom nepokorenih pomisli uzrokuje sve naše pogreške. Treba da ga se plašite i da stremite da ga se oslobodite; ukoliko duže ostaje u nama, utoliko će nas duže pozleđivati srazmernim bolom.

Molim vas da ne osuđujete jedni druge, jer je to očigledan egoizam. Oprostite bratu njegovu grešku, jer je to dokaz smirenja i ljubavi. Brat koji tako postupi naći će mnogo blagodati od Boga dok onaj, ko osuđuje i sablažnjava bližnje, ne samo da neće naći blagodat nego će je čak i izgubiti ukoliko je uopšte ima, kako bi se kroz patnju naučio smirenju.

Posebno treba da se plašite unutrašnjeg osuđivanja, odnosno pomisli osuđivanja koje ne izlaze na svetlost posredstvom izgovorene reči, kad je moguće da ih neko čuje i ispravi. Budite oprezni, kažem, u pogledu unutrašnjeg osuđivanja koje nas neprimetno čini smrtno krivima i lišava nas života božanske blagodati, nudeći nam smrt duše kao najgorči napitak.

Koliko nam samo sveto Evanđelje i sveti Oci govore o osuđivanju! Bolje je pasti sa visina nego pasti jezikom.

Molim se da ljubav i neosuđivanje caruju u svakom vašem uzajamnom postupku, kako bi Duh Sveti otpočinuo u vašim dušama.

7. Iskustvo je pokazalo da je loše osuđivati i optuživati nekoga ne dopuštajući mu da se brani. To kaže i sveto Evanđelje: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle Ga najpre ne sasluša i dozna šta čini (Jn. 7;51).

Ako nismo pažljivi, u nama će se nagomilati mnogi gresi osuđivanja drugih, i tad će biti potrebno pokajanje. Koliko se puta čovek pokajao zato što je govorio! Opomenimo se reči ave Arsenija: "Često sam se kajao zato što sam govorio, ali se nikad nisam kajao zato što sam ćutao!"

Ako nas često obmanjuje čuvstvo dodira, onda to još više mogu učiniti ljudske reči. Zbog toga je potrebno mnogo pažnje, jer đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere (1. Petr. 5;8). Hrišćanin mora biti sličan mnogookom heruvimu, jer se zlo mnogo umnožilo, posebno greh osuđivanja koji je postao uobičajen kao "hleb i sir." Neka nas Gospod očisti i posveti za Svoju slavu.

Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Ef. 4;26), što znači da niko ne bude ljutit i gnevan na svog brata posle zalaska sunca.

Jesi li čuo za onog brata koji je bio lenj i nemaran, nije odlazio na svenoćna bdenja niti je izvršavao svoje dužnosti i kojega su braća znala kao nemarnog? Kad se razboleo i kad mu se približio smrtni čas, braća su se okupila da bi čula nešto korisno, da bi ga utešila ili za slučaj da on želi nešto da im kaže. Međutim, zatekli su ga radosnog i srećnog. Jedan od braće se sablaznio i rekao: "Šta to vidimo kod tebe, brate? Vidimo da si radostan iako si se približio smrti. Nama se javila pomisao da ti nisi bio "nasilan"[1] čovek. Otkud to da imaš toliku hrabrost i srećno lice? Kako to objašnjavaš?" "Da, braćo", rekao je on, "zaista sam bio nemaran i nisam izvršavao svoje dužnosti. Međutim, ja sam blagodaću Božijom postigao nešto veoma dobro: nisam osudio nijednog brata, niti sam bilo koga sablaznio, i nikad nisam dozvolio da moje srce ima nešto protiv bilo kog brata u manastiru nakon što zađe sunce. Budući da ja nisam sudio braći, nadam se da ni Bog neće suditi meni, jer je rekao: ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7;1). Kako ja nikome nisam sudio, ni meni neće biti suđeno!" Braća su se zadivila i rekla: "Brate, ti si vrlo lako našao put spasenja", i onaj brat je umro sa velikom radošću

[JESSY]

Osuđujući tuđe nedostatke ( stvarne ili prividne ), čovjek smatra da je
bolji, čistiji, pobožniji, pošteniji ili pametniji od drugog. Međutim,
to nije tako : " Onaj ko ima čisto srce, smatra da su svi ljudi čisti, a
onaj čije je srce uprljano strastima, nikoga ne smatra čistim, već
misli da su svi slični njemu " ( Ava Isaija ).

[Ljubičasta]

У данашњем Јеванђељу се налази прича о томе како је неки богат и добар човек
опростио слузи свом огроман дуг, десет хиљада таланата, што је једнако данашњеј
великој количини злата, износ који тада нису поседовали, чак, ни кнезови ни
цареви (Мт. 18,23-35). Овај несрећник поче да преклиње господара да му опрости,
и господар му по милости и доброти својој опрости дуг. Али, ево овај исти човек
сретне свог друга који му је био дужан незнатну суму, и поче од њега да захтева
да му то врати. Дужник га је молио да мало причека, док не скупи новац, али је
овај био неумољив. Кад је сазнао за такву немилост, господар се разљути, и иако
му је пре тога опростио дуг нареди да га баце у тамницу и држе тамо док не
исплати све до последње паре.
 

Шта значи ова прича?

 

Господар је Сам Господ, слуге смо ми. Ми према Господу имамо огроман дуг -
наше грехове, које су учињени због непокорности вољи Божијој. Сваким својим
грехом, ми вређамо величанство Божије. Апостол Павле говори: Не знате лида
сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама?'(1. Кор. 3,16). А ми скрнавимо
овај храм својим гресима, рушимо га. Достојанство, савршенство Господа је
бесконачно, због тога је и увреда коју наносимо Богу, чинећи грех, огромна.
Даље, ништавно мали дуг у причи јесте неправедност људи према нама. Господ је
изволео да се по милости Својој на известан начин пореди са људима, Он је рекао:
"Ако отпустите ближњем грех, отпустићу и Ја вама дугове ваше; ви опростите и
Ја ћу опростити; не судите - и нећете бити осуђени." У Светом Писму у
"молитви Манасијиној" је речено: " Аврааму, и Исааку и Јакову, који Ти не
сагрешише..."

 

Izvor: svetosavlje.org