Страх Господњи - Свети Николај Српски

[Number15648]

Страх Господњи

Свети Николај Српски

 

Љубав и страх

 

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божје, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњему а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.

 

„Читао сам“, рекох, „и нашао сам да је врло красно сачињена“.

„Па би ли је хтели препоручити у вашој епархији?“

„А то никако“.

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио кад налазим да је красно сачињена.

„Зато“, одговорих, „што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ“.

„Како то? Како за савршене?“

„Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена“.

„Какав страх?“ - негодоваше мој сабеседник. – „Зар  не  каже  свети  апостол  Јован:   У љубави  нема страха?“

„Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ... него савршена љубав изгони страх напоље (I Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене а не за грешне.“

 

Начало премудрости

 

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости - страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пс. 111. 10; Приче 23, 17). Какав је то страх? Да ли на смрт или на живот? Не на смрт него на живот.

„Страх је Господњи на живот“, објашњава Премудри, (Приче 19, 23) па још додаје: „у кога је он (тај страх), борави сит, нити га походи зло“. Дакле, страх животворни, који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла.

Још говори исти мудрац: „У страху је Господњем јако поуздање“ (14, 26), што, свакако, значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: „Страх је Господњи извор живота“ (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но како ће се јавити река ако нема извора?

И најзад да наведемо још једну његову изреку: „Срећан је човек који се вазда боји Господа“ (28, 14). У постојаном страху од Господа човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: „Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас“ (Пс. 34, 11). Децу призива. Но деца су, и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, тј. са страхом Господњим. Но тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји.

Ударајући у харфу он овако пева псалам 27:

 

Господ је видјело и спасење моје,

кога да се бојим?

Господ је кријепост живота мојега,

кога да се страшим!

Ако навале на ме злотвори,

спотаће се и пашће;

Ако против мене војска стане,

неће се уплашити срце моје.

Ако се на мене рат дигне

ја се ни онда нећу бојати.

 

Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји! Као антитеза овоме стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: „Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски“ (Иса 24, 17).

Страх од свега и свакога јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: „Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести - пустићу на вас страх“.

Па мало даље опет понавља: „Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бежећи у страху) а нико вас неће тјерати“ (3 Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот, а страх од свега и свакога осим Бога - на смрт.

 

Завет страха и Завет љубави

 

Пророци и мудраци Старога Завета говоре много о страху Господњем. Мојсеј саопштава народу Израиљеву заповест Господњу: „Нека се науче да ме се боје док су живи на земљи“ (V Мојсеј 4, 10). Опет на другом месту понавља Бог заповест о страху од Њега: „Нека се опомињу страшнога и славнога имена Господа Бога својега“ (Мојс. 28, 58).

А кроз Малахију пита гневни Творац неверни народ: „Ако сам ја Господ, где је мој страх“. (Малах 1, 6). Давид пак у том смислу саветује: „Служите Господу са страхом и радујте се Њему са трепетом“ (Пс. 2, 11). И још има пуно речи, савета и заповести о спасоносном страху Господњем.

Управо цео Стари Завет дише тим страхом. Тако да се он може назвати Завет страха. Љубав се једва спомиње на неколико места у целој огромној Књизи, и то као узгредно. Страх је главни и основни тон те Књиге. Као што мајка руководи и васпитава дете првих неколико година само страхом, тако је и Господ Бог страхом руководио и васпитавао народ Израиљев. Потом је дошао Завет љубави, Нови Завет.

Бог је љубав - то је евангелије, то радосна вест Новога Завета. Љубављу божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то не љубав само као препород и наука него као тело и крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога.

За нас је овде главно питање; да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина. Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу? Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх.

Тако Павле говори Филипљанима: „Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем“. Говорећи о онима који погазише закон Божји, он наводи речи Псалмиста па каже: „Нема страха Божјега пред очима њиховијем“ (Рим 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи говорећи: „Проводите време свога живљења са страхом“. И опет: „Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте“ (1.Пет. 1 и 2).

На линији светих апостола стоје и Свети Оци Цркве. Не зна се који од њих јаче истиче страх Господњи као услов без кога нема спасења. Не зна се који од њих више трепти у страху од Бога, да ли мали Јефрем Сирин или Исак Сирин, да ли Нил Синајски или Марко Подвижник, да ли оци Палестински или оци Атонски.

У својим литургијама и Златоуст и Василије дали су јаког израза страху пред Богом, у присуству кога Херувими и Серафими, испуњени страхом закривају крилима лица своја. И зар свештеник на крају литургије не позива верне на причешће речима: „Со страхом Божјим и вјероју приступите“. Грци додају: „и љубовију“.

Страх и љубав, дакле, не искључују се и не потиру се, него се органски допуњују. Није могуће да је друкчије мислио и св. Јован Јеванђелист. Није могуће да је он негирао страх Госпо дњи кад је рекао: „У љубави нема страха“.

Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.

 

Размажена деца

 

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера који нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље. Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу.

Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем. Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица.

Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат - назват љубављу - завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати.

Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће - у његово време и непознате - начине и путове. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности „деце“ пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма!

До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном наро-ду нити и у Једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у Православни, тако и у муслимански Исток. Но то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике Православне, да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али јављају се изузеци, слично нашем пријатељу кога споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божје који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху.

Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег Православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу, а не и као страшном Судији. Слепи код очију они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато –

 

Братије, проповедајте страх Господњи

 

Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем", и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј" и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Го-сподњу: „утверди нас во страхје твојем" - проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.

Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим.

Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

 

 

преузето из књиге "Изнад Истока и Запада",

у издању "Гласа Цркве", епархије шабачко-ваљевске

стр. 140-146

 

[gavrosaurus]

Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће - у његово време и непознате - начине и путове.

 

Да, тако је говорио и подучавао нас Српски Златоусти, није све љубав што је под њеним именом јер је без страха Господњег и то само сенка и прах.

[Ljubić Nenad Šone]

O strahu Božjem: Treba imati strah od Boga, ne upotrebljavati uzalud ime Božje,i
uopšte ne kleti se imenom Božjim i govoriti ,,Bog mi je svedok". A osobito ne treba položiti lažnu zakletvu,tj lažno se zaklinjati...
Na početku svakog dobrog dela treba se usrdno pomoliti Bogu,i Gospod će pomoći da se ono uspešno završi. Veliku pomoć u spasenju naše duše doprinosi ispunjavanje ovog pravila: Obavezno svakog dana posvetiti makar malo vremena razmišljanju o svome životu, kontrolisati sebe kako živimo i šta sebi pripremamo.
Time će se u nama probuditi spasonosni strah od Boga,strah od večnog mučenja.
Ali ovo pravilo biće onda od koristi ako obavezno svakog dana budemo mislili o spasenju svoje duše i trudili se u tome.
Naravno treba razumeti da je početak mudrosti strah od Boga ali to bojanje Boga samo je početak mudrosti,dok je vrhunac mudrosti svetiteljska ljubav prema Bogu-bez ikakvog straha.

[Number15648]

...тема горе...

[ego]

ЗАВИСНОСТ ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ ОД МОРАЛНОГ ЗАКОНА

 

1.    Судба и срећа људска зависна је од моралног закона односно од извршења или неизвршења моралног закона Божјег. Исто тако и сва природа са својим стихијама. Уста Господња изрекла су то овим речима:

2.    Ако будете живели по мојим уредбама и заповијести моје држали и извршавали, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати плод свој... Живјећете без страха у земљи својој. Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати и неће бити никога да вас плаши. Учинићу те ће нестати зле звијери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље. Него ћете тјерати непријатеље своје, и падаће пред вама од мача. Вас ће петорица тјерати стотину, а вас стотина десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача.

3.    И обратићу се к вама, и учинићу да растете, и умножићу вас... И јешћете жито старо, од много година, и изасипаћете старо кад дође ново... И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити мој народ.

4. То су позитивна обећања Божја у случају извршења закона Божјег од стране народа.А ово су горке санкције (јер се није с Богом шалити) које изрекоше уста Господња: Ако ли ме не узаслушате и не извршите све ове заповјести ја ћу вам учинити ово: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, које ће вам очи искварити и душу уцвијелити.

5.    Залуду ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. И окренућу лице своје на супрот вама, и сјећи ће вас непријатељи ваши и који мрзе на вас биће вам господари, и бјежаћете кад вас нико не тјера....

6.    Ако ме ни тада не станете слушати, караћу вас још седам пута више за гријехе ваше. Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе, а земља као бакар, Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега, и дрвета по земљи неће рађати рода својега.

7.     Ако ми узидете на супрот и не хтједнете ме слушати, додаћу вам седам пута више мука према гријесима вашим. Пустићу на вас звијери пољске које ће вам дјецу изјести и стоку потрти. Пустићу на вас мач који ће осветити мој завјет. А кад се слегнете у градове своје, тада ћу пустити међу вас помор. А кад вам сломим потпору у хљебу, десет ће жена пећи хљеб ваш у једној пећи, и даваће вам хљеб ваш на мјеру.

8.    Ако ме ни тада не станете слушати него ми узидете на супрот, и ја ћу вама с гневом ићи на супрот, и седам пута караћу вас већма за гријехе ваше. И јешћете месо од синова својих, и месо од кћери својих јешћете.

Овако стоји написано у III књизи Мојсејевој глава 26, и поновљено у V књизи Мојсејевој глава 28.

9.    Јасно је из наведенога да Бог управља светом по моралном закону, а не по физичком.

Да изложимо прегледно каква блага долазе људима од извршења и каква зла од неизвршења моралног закона:

10.    Шта следује из овога? Једно и само једно: да киша пада у време или суша бије земљу по Божјој вољи и Божјем попуштању, а сходно моралном или неморалном владању људи; исто тако, да народ цвета у здрављу или страда од помора и болештина; исто тако, да људи живе у слободи или падају под власт туђинца; исто тако, да народ у рату лако побеђује непријатеље своје или бива побеђен и поробљен; исто тако, да народ и стока живе у безбедности од зверова, змија и инсеката или да страдају од њих; исто тако да људи живе у обиљу хране или да гину од глади - све по Божјој свесној и интелигентној вољи и попуштању, а сходно моралном или неморалном владању људи. У свему томе нема ни трунке нити наговештаја каквог природног закона. Морални закон Божји једини је закон, по коме Господ Створитељ и Сведржитељ управља васионом, природним стихијама и судбама људи и народа.

I

Када се људи покоравају моралном закону Божијем и извршавају га - имају дажд у време; род у пољу; у њиви и винограду; имају хлеба до ситости; живе без страха у својој земљи; имају мир и никога се не плаше; побеђују непријатеље, расту у здрављу и множе се; осећају Бога у средини својој.

II

Када се људи не покоравају закону Божијем и не извршавају га - живе у страху; трпе од разних болести; храну им други отимају; падају у ропство; пате од суше; земља не рађа род свој нити воће рађа; зверови се множе и ударају на људе и стоку; бивају убијани мачем нападача; гину од помора; пропадају од глади; и као врхунац зла, једу децу своју.
 

 

Свети владика Николај

 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Nomologija/Nikolaj030112.htm

[Number15648]

РАСУЂИВАЊЕ

„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб", вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави" говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[JESSY]

"A ovo znaj, da će u poslednje dane nastati teška vremena. Ljudi će,
naime, biti samoživi, srebroljubljivi, hvalisavi, oholi, hulnici,
roditeljima nepokorni, neblagodarni, bezbozni, bez ljubavi,
nepomirljivi, opadaci, neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru,
izdajnici, naprasiti, naduveni, koji više vole strasti nego Boga, koji
imaju obličje pobožnosti, ali su se odrekli njene sile; i ovih se
kloni." (2. Timoteju 3:1-6)

[JESSY]

"Imajući dakle ovakva obećanja, o ljubazni,

da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha

nastavljajući svoje posvećenje u strahu pred Bogom”

                                                                           (2.Korinćanima 7:1)

[Ljubić Nenad Šone]

Речи светог апостола Павла нису упућене нашем интелекту и разуму, већ нашим срцима, што их чини тежим за прихватање. Господу се не може прићи само интелектом, јер би у том случају спасење зависило од коефицијента интелигенције.


Господ жели да се сви ми спасемо, а богонадахнути творци Светих Књига као основни услов за спасење препознају чистоту срца: „Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс.51,10); „Господ гледа на срце“ (1.Сам. 16,7). Зато речи „очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божјем“ тешко налазе пут до срца савременог човека: док ум трага за логичном аргументацијом која би му омогућила да прихвати овакав став, дотле срце остаје недирнуто.

Збиља, шта је то што наводи данашњег човека да бунтује против Бога? Зашто се типичан представник ововременог људског рода толико противи духовној чистоти, здравом моралу и светости? Зашто се, изврћући и очигледне научне аргументе, толико упире и труди у жељи да докаже да је прича о Богу измишљотина, настала да задовољи не знам које људске потребе?

Живимо у ери моралне покварености, у ери моралног суноврата, а све под паролом еманципације, под привидом слободе. Зар то није управо оно на шта нас је пре два миленијума упозорио свети апостол Петар речима: „Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе“ (1. Пет. 2,16)? Данас многи тврдоглаво тврде да са научним напретком и просвећеношћу можемо да решимо све људске проблеме. Тако присталице „новог морала“ склањају у страну моралне законе и принципе, умањујући речи и бескрајне жеље Божје, образлажући их као механичке, ирационалне, неприродне и неслободне. Они престају да живе религиозно, покушавају и друге да убеде да напусте Цркву, а у корену тог душебрижништва лежи заправо једна једина жеља: могућност да се неометано удовољава телесним прохтевима и страстима.

Је ли то збиља „оно право“? Може ли удовољавање телесним страстима, без имало страха Божјег, и изван брачне заједнице, бити израз неке нарочите просвећености и интелигенције? Супротно исконској људској заблуди, угађање сваком прохтеву тела не даје снагу и слободу, већ слабост и занесеност. То је заправо каљање тела и духа. По овом питању реч Божја је недвосмислено јасна, не оставља простор за расправе, празна умовања и реторичке акробације којима би се грех евентуално могао оправдати. Нажалост, има оних који још увек покушавају да нађу оправдање својих лоших поступака пред лицем Божјим. Други иду још даље, па једноставно игноришу Бога и Његово упозорење које их прати. Не ради се о томе да они не могу да спознају Бога: они то једноставно не желе.

Чињеница је да су чистота и светост тешко достижни циљеви, чак и за оне који теже да их достигну. Нико не пориче њихову тешкоћу. Када ово не би било тако тешко, онда ни ове, нити било која друга врлина, не би имале никакве сврхе ни пред Богом, ни пред људима. Господ нам је рекао да је пут до вечног живота узак, и да веома мали број изабере и пронађе ту уску стазу. На другој страни, пут греха је веома широк и примамљив и многи одлучују да се њиме упуте. Такви одбацују Божји закон на страну, спуштају се на ниво животиња, а понекад и би се и оне могле изненадити прљавштином и бестијалношћу коју су, не трепнувши, спремни да испоље припадници рода који се горди именом хомо сапиенс.

Једино што нас може приближити божанским законима јесте страх Божји. Страх Божји је једини извор снаге која нас може очистити од греха, учинити људима достојним свог призвања и упутити на уски пут који води ка светости.

Живот светитеља, њихова љубав, нада, побожност, чистота, светост и њихова мудрост (не само теоријска, већ и практична, опитна) саграђени су чврсто на темељима Божје Благодати. Зато и премудри Соломон вели да је „почетак мудрости страх Господњи“ (Прич. 9,10).

Страх Господњи је једини страх који не води у фрустрираност, у осећање ограничености и спутаности. Св. ап. Павле описује то осећање као чисто, слободно од сваког осећаја ропства и безвредности. Страх Божји је заправо поштовање Божје велике љубави према нама. То је једини начин на који можемо укротити и зауздати непослушно тело које, будући земљано, по својој природи тежи земљи, претећи да, ако надвлада душу, одвуче и њу у блато и прашину.

Страх Божји и љубав према Богу заправо су једна те иста ствар. Обоје је утемељено на вери и нади. Вера прихвата са сигурношћу све што нам је Бог обећао; нада чека потврду испуњења ових обећања. Са овим мислима, св. ап. Павле цитира писање пророка да би учврстио веру коринтских хришћана у све што је Бог обећао. Он подстиче моралну чистоту и светост да би оживео наду хришћана у Божја обећања: „Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божјем“.

[Драган άσημος :)]

БЕСЕДА о томе шта је почетак 

Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом. 1, 7) 

Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице. 

Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом. 

Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога! 

Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност? 

О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин. 

[Zero]

Pretpostavljam da je to nešto slično strahu kada znaš da mama ili tata treba da te istuku za nešto loše što si uradio... I, iako ti isprva ne pada na pamet da oni to čine za tvoje dobro, to je ipak istina. Da, neki se u početku inate, ali posle shvate. Drugi, pak, ostanu do kraja u tom stanju "inaćenja". A treći, kao što je rečeno, idu u drugu krajnost i ignorišu vaspitne pouke koje dolaze, na prvi pogled, u nešto grubljoj formi, ali opet za naše dobro... Ovo je barem moje shvatanje

A i ja bih voleo da spoznam taj "čisti strah Božji" o kome psalmopevac David govori.

[Лидија Миленковић]

@@Zero,

    Мислим да си у праву кад правиш поређење са породицом.

Дете и кад забрља, и кад стрепи од казне, и кад покуша да слаже да би изврдао казну, и кад буде кажњено, увек у свом дому, породици, код својих родитеља тражи сигурност, заштиту, утеху. И, наравно добија је, јер је родитељска љубав безусловна и непрегледна.

   Тако верујем да и Бог нас воли и чува, као родитељ своја чеда.

[Драган άσημος :)]

Бар трун, па ни трун страха Божијег.

[ines]

 Kažu čovek se rodi samo sa jednim jedinim strahom i to strahom od pada, a ostali mu se nametnu tokom života...Strah i Ljubav dve sile koje su postojane u našem životu, sve dobro iz ljubavi i sve loše iz straha....svaki čovek je iskušenik pred strahom, udaljavanje od Boga jača strah...kod mene lično mnoge brige me pokušavaju zastrašiti, ja se branim verom..tako nadilazim svoje strahove, hrabrost i vera...nekada podsvesno kada se odjednom javi osećaj straha u meni, recimo, u vidu noćne more ili kada zbog toga ne mogu zaspati, onda, najčešće mi tada padne na pamet Arhanđeo Mihovil ili Mihajlo, na svoj način zamolim ga da me ohrabri i pomogne mi vratiti veru...na ovu temu postavljam i jedan vrlo zanimljiv događaj, tekst sam preuzela sa hr.wikisource.org:

Jednoga dana u mjesecu prosincu 1884., ili u siječnju 1885., u Vatikanu, u privatnoj kapelici Pape Leona XIII dogodilo se nešto izvanredno. Nakon što je papa Leon XIII završio svoju Misu, ostao je u kapelici, da prisustvuje još jednoj Misi, što je uvijek običavao. Na kraju, opazili su kako je najednom podigao glavu i nepomično gledao prema Oltaru, iznad Tabernakula.

Lice Leona XIII poblijedilo je od nekakvog straha. Papa je ustao i još pod šokom od intenzivne uzbuđenosti, požurio je prema svojoj radnoj sobi. Jedan od njegovih suradnika se uznemirio i upitao ga: "Sveti Oče, izgledate mi vrlo umorno? Da li vam treba nešto?" Leon XIII mu je odgovorio: "Ne trebam ništa..."

I Papa je ušao u svoju radnu sobu, zatvorio se, te nakon pola sata pozvao tajnika Kongregacije za Obrede, pružio mu list papira te mu rekao da odmah napisani tekst otisne i pošalje svim biskupima širom svijeta. Što bijaše napisano na tom listu papiru, koji je Papa dao da se smjesta tiska i pošalje svim biskupima svijeta? To bijaše molitva Svetom Mihaelu Arkanđelu, koju je Papa osobno sastavio i zahtijevao da je svi svećenici sa svojim vjernicima mole nakon svake Mise na podnožju Oltara nakon molitve "Zdravo Kraljice", koju je propisao već Papa Pijo IX.

Leon XIII povjerio je kasnije jednom od svojih tajnika, Mons. Rinaldo Angeliu, kako je za vrijeme Mise vidio oblak - mnoštvo demona, vrlo razdraženih, nad Vječnim gradom. Odatle odluka Papina, da se zove u pomoć Sveti Mihael Arkanđeo i sva vojska nebeskih duhova za obranu Crkve protiv Sotone i njegove paklene vojske.

Ta molitva Sv. Mihaelu Arkanđelu prestala se moliti nakon nedavne liturgijske obnove. Neki misle da bi ta molitva trebala biti ponovno uvedena, jer govori o dobrim i zlim anđelima, pa bilo to u liturgiji, Bogoštovlju časova, bilo u molitvi vjernika u sv. Misi.

Ivan Pavao II: u Svetištu Sv. Mihaela Arkanđela na Brdu Gargano, 24. svibnja 1987. rekao je: "Demon je još uvijek živ i djeluje u svijetu". Sotonska mržnja nije prestala, oružje sotonsko nije demobilizirano. Dakle, molitva protiv Zloduha uvijek je potrebna.

 

Molitva

 

Latinski:

Sancte Michael Archangele,
defende nos in proelio;
contra nequitiam et insidias diaboli esto praesidium.

Imperet illi Deus, supplices deprecamur:
tuque, Princeps militiae Caelestis,
Satanam aliosque spiritus malignos,
qui ad perditionem animarum pervagantur in mundo,
divina virtute, in infernum detrude.

Amen.




Sveti Mihaele Arkanđele,
brani nas u boju;
protiv pakosti i zasjedama đavolskih budi nam zaklon.

Neka mu zapovjedi Bog, ponizno molimo:
Ti, vojvodo vojske nebeske,
Sotonu i druge duhove zlobne,
koji svijetom obilaze na propast duša,
Božanskom krepošću i jakošću u pakao strovali.

Amen.
 

 

[JESSY]

 

Svi se ljudi nečeg boje. Prenatalni psiholozi pišu da se već ljudski embrion u majčinoj utrobi grči kada preti neka spoljna opasnost, ili kada se majka nečeg jako uplaši. Strah nas ne napušta do kraja života, nekad je i sam čin umiranja praćen traumom (mada nas tanatolozi uveravaju da ovo nije čest slučaj). Strah osećaju i biljke kada im preti uništenje, uveravaju nas fitolozi.

 

Čovek se plaši "svega i svačega", zavisno od uzroka (spoljašnjih ili unutrašnjih: ovi drugi nekad su jači), zavisno od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescentnom dobu mogu da budu veoma jaki i mogu da ostave trajne posledice na razvoj čoveka. Naravno da svi strahovi nisu bolesne prirode (neurotične ili psihotične), postoje i opravdani strahovi koji su nam opomena i zaštita pred opasnošću. O strahovima su pisali mnogi: psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti (i sam sam o tome pisao u nekoliko mojih knjiga), ali ne manje dobro, možda čak i prodornije i bliže istini, pisali su filosofi i teolozi.

 

A sada ću se vratiti na Vaše pitanje, šta je sa čovekovim strahom od Boga? Da li je ovaj strah opravdan? Bez obzira što se nikad nismo složili sa odavno raširenim materijalističkim shvatanjem, po kome je strah u čoveku stvorio bogove, strah "prirodnog čoveka" pred nepoznatom i još neistraženom prirodom, desetinama hiljada godina morao je biti veoma jak (dovoljno je setiti se i danas prirodnog straha svih ljudi pred zemljotresom, poplavom, požarom, erupcijom vulkana itd. ). Nije za čoveka moglo biti tada (delimično i danas) drugog objašnjenja za nastanak prirodnih katastrofa van predstave o bogu ili bogovima koji upravljaju prirodom, a seju smrt među ljudima kažnjavajući ih zbog njihovih grehova.