Смирење - најкраћи пут ка спасењу

[Срђан Ранђеловић]

Нема на чему брате

 

 

 

[Дејан]

Схиигуман Авраам (Рејдман)

Ми често не схватамо шта је то истинско смирење, шта то значи сматрати себе горим од другог. Зато, уместо да се смиримо, бавимо се смиренословијем (причамо о смирењу). Смиренословије је веома распрострањена привидна вр лина, када човек на речима унижава себе, али у души не сматра себе таквим.



Тај порок је толико распрострањен, да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном таквом “смиреном” монаху. Он је тако убедљиво разобличавао себе због некаквих грехова, да су му слушаоци поверовали, а када су му поверовали да је заиста такав, монах се наљутио. ... Ми називамо себе грешним, слабо образованим и говоримо о другим својим недостацима ради тога да би се узвисили пред оним људима који смирење сматрају врлином. То јест, ми се размећемо с примитивним лукавством, као: “Ја сам лош“, а човек с којим разговарамо треба да каже: “Не, ти си добар”. - “Не, ја сам лош”. - “Ма, не, ти си добар”. - “Не, ја сам грешан”. - “Ма, какви, шта ти је”. Нама је то пријатно, веома је тешко да прекинемо са тим.

Мој духовник, о.Андреј никада није говорио тако о себи. Није било такве ситуације да би он рекао лоше о себи, нпр. “ја сам грешник” или слично, већ, када су га жалостили или унижавали, или му се обраћали као некаквом простом, безначајном човеку, он на то уопште није реаговао. ... Он ништа ни добро о себи није говорио, никада није причао о свом духовном животу, о својим духовним доживљајима, но када се требало смирити, смирио би се. ..

Ко сматра себе грешним и ништавним, тај сигурно неће ни осуђивати, ни клеветати, ни укорити било кога. Јер, једна је ствар сматрати себе таквим у уму, а друга ствар је, на самом делу, искрено, у срцу то осећати. Када је Св. авва Доротеј рекао свом старцу Варсануфију Великом да сматра себе горим од сваког створења, он му је одговорио: “То, сине мој, за тебе гордост тако мисли”. Но, авва Доротеј је, за разлику од тебе и мене, био мудар човек и одмах је схватио у чему је ствар: “Да, оче, то је за мене гордост, заиста, но ја знам да тако треба да мислим о себи”. Тада му је Варсануфије Велики смирено рекао: “Заиста, сада си стао на пут смирења”. То јест, авва Доротеј је признао да у ствари не сматра заиста себе горим од сваке твари, већ он просто има теоретске представе о томе да треба тако да мисли, али у самој ствари таквог искреног мишљења о себи он нема. То је веома важно. ...

Лажно смирење, то је спољашње смирење. Као прво, то је извештачено смирен изглед. Као друго, то је смиреност у речима: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га неко заиста увреди, он се одмах узбуди и веома ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се пројављује у томе што човек мислено понавља некакве научене фразе смирења, рецимо изреке светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, но смисао тих фраза не долази из његовог срца. ... Ти идеш и понављаш: “Ја сам гори од свих”, но ако се твоје срце не саглашава са тим речима, значи, у самој ствари ти не мислиш тако. Твоје смирење је умишљено, ти просто имаш превисоко мишљење о себи. Ако си ти смирен у срцу, значи, ти си заиста смирен. Ти можеш да не износиш јавно никакво своје мишљење о смирењу, да немаш никаквих сликовитих представа о њему, а да будеш смирен.

Треба имати у виду да све даје Бог. Свака истинска врлина коју поседујемо је дејство благодати. Треба најпре принуђавати себе на врлине и истинска врлина коју смо задобили је од дејства благодати. А са вештачким приморавањем себе на врлине треба бити довољно опрезан, да не бисмо дошли у заблуду и, уместо да приморавамо себе, не почнемо да глумимо.



Ми ни сами не приметимо како се то може десити: умислимо нешто чак и не пред људима, већ унутра, сами пред собом. Зато је најважније: наћи за себе ону меру смирења коју ти искрено прихваташ срцем, па тек од ње почети уздизати се даље и принуђавати себе на веће.

 

Извор : Форум Пријатељ Божји

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da li je čovek zaista smiren ili ne po mom iskustvu to može lako da se proveri kad stane pred Ikonom Boga Živoga i počne da se moli.

Nepogrešiva mera Hristovog rasta. (Ja ovih dana nedelja meseci i nešto nisam smiren previše sam u žurbi da ugodim ljudima oko sebe što stvara kontra reakciju pa krenem da ugadjam samo sebi iz nemoći a ne Bogu i u jednom i u drugom slučaju)

[Ђуро Станивук]

Слажем се...молитва ти увек покаже у каквом си стању..

[Ignjatije]

Леп и поучан текст  8086.gif

[JESSY]

jedan dobar tekst kao doprinos temi...

 

 

  С времена на време све иде тешко. Свако од нас зна како је то, када се одједном све навали на плећа. И непријатности на послу, и неразумевање од стране блиских људи и некакве болести и финансијске потешкоће. И још притом – спотицања разна, грехови који муче душу, униније, сумња у милост Божију. А може бити не све ово одједном, него једно од тога, али је и оно тако душу притисло, да се од њега никако не можеш искобељати.

Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.
Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га,  „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.
Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.

Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености?  Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.
Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш  искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се  срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...

Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе.  Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.

И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.
Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

 

Игуман Нектарије (Морозов)

[DankaM]

Tri puta nedeljno kik-boks pomaže

 

Šalim se, ali svakako nije loše... No, samo sam se jednog jutra probudila prilično smirena, i to je to. Božja milost... I dalje mi je teško da Ga čujem, ali ipak nismo toliko daleki koliko mi se činilo u jednom periodu. Dark night of the soul    

[horatio]

Па, мисао о смрти зна да буде прилично смирујућа....

[Баба]

Вјечнаја памјат

[Баба]

Отац Миленко Јеловац упокојио се вечерас на вечерњој служби. Бог да га помене у царству своме.

[Ненад Р.]

Вечна му слава и Бог да му душу прости.

[feeble]

Au, juce sam ga video na liturgiji. Delovao zdravo, pricao sa ljudima... Vecan pomen.

[Баба]

Инфаркт веле, дошла одмах хитна ал џаба...

[Лидија Миленковић]

Бог да му душу прости !

[Partibrejkers]

Велики и изузетан човек, огромног срца са толико љубави. Колики губитак за нашу епархију. Вјечнаја памјат предраги брате! Радуј се у Царству Божијем са ђаконом Николом, попадијом Биљом и свима светима!