Смирење - најкраћи пут ка спасењу

[Дијана.]

Ako covek smatra za sebe da je nista, zasto je onda samoubistvo greh? Ako sebe smatra bezvrednim poput izmeta, sto je onda pogresno da povuce vodu?

 

(n-ti put, monaške srednjevijekovne priče izvađene iz konteksta;  no dobro, bez obzira na subjektivni stav pitaoca, pitanje je objektivno legitimno i odgovor na njega je važan nama hrišćanima u poimanju sebe i svijeta i iskazivanju svog creda) 

 

Još psalmopevac (Stari zavjet) kaže 'čovjek, manji brat anđela'.  Hristova blaga vijest znači oslobođeni ste ropstva zla, grijeha i (vječne) smrti, nisu vam više zatvorena vrata raja, niste više sluge već sinovi, djeca Božija (po blagodati). To je bome suprotno od bezvrijedan, naprotiv, vrlo vrijedan, značajan.To je veliko dostojanstvo, djeca Božija. Taj ponos i značaj su u odnosu na Boga. Gordost je izvlačenje tog značaja iz samog sebe, ne u odnosu na Boga, bunt na Boga. Gordost je prvi grijeh - pobuna protiv Boga, njena je suprotnost smirenje, razumno poimanje svjoje mjere. Gordost je veoma različit pojam od pojma ponosa i dostojanstva. Uz gordost ide zavist, gnjev i mržnja prema drugome i uniženje drugog. Primjer ponosa i dostojanstva hrišćanina je stradanje episkopa banjalučkog Platona u II sv.ratu. Rekli su mu da ide u Srbiju, upozorili su ga. Odbio je. Mučili su ga najokrutnije i ubili. Njegovo odbijanje nije bilo gordost, već odgovornost i upravo ponos i dostojanstvo dobrog pastira. Dostojanstvo  je mjera poznavanja svog ponosa kao ikone Božije i ništavnosti spram veličanstva Božijeg (veličina ne po sebi, sobom, iz sebe,  što je gordost, već proishhodeći od Božje veličine, uniženje koje ne ponižava ako je spram Boga). Isto to dostojanstvo se priznaje svakom drugom ljudskom biću. Mi imamo svete ratnike (sv. Đorđe, Dimitrije, knez Lazar) koji su naravno oličenje muških vrlina (snage, promišljene agresivnosti, hrabrosti, ponosa, dostojanstva). Hrišćanstvo doduše naizgled potencira ženske vrline - ljubav, praštanje, trpljenje, ali i muške - hrabrost, dostojanstvo, snagu (za ljubav, praštanje i trpljenje je nekad potrebna snaga i hrabrost više nego šta drugo, to je smisao čojstva, zaštite drugih od sebe). Od zla, hrišćanin će prije zaštititi druge (slabe) nego sebe. "ne svetite se za sebe", to je smisao 'okreni drugi obraz', ali tu je 'nema veće ljubavi do one da neko položi život svoj za bližnje svoje', znači prije svega samopregor i junaštvo pred zlom, za druge, iz ljubavi. Hrišćanin radi, trudi se, odriče sebe, rizikuje sebe i svoje za dobro i za život (nasuprot ničeanske predrasude), što faktički predstavlja borbu protiv zla koje atakuje na život i dobrobit ljudskog bića. Npr.Nijemac (protestantski teolog) Bonhoefer, kome savjest ne dozvoljava da pobjegne u Ameriku, već ostaje u svojoj zemlji i priča protiv Hitlera - zatvaraju ga u logor i pobrinu se da ga ubiju par dana prije rasturanja logora; katolkinje Sendler i Budisavljević koje spasavaju hiljade djece i sl. Plus, hrišćanin je hrabar jer trpi progonjenje od početka, on voljno - i ponosno - trpi za Hrista. Zatim, potrebna je snaga volje (opet muška vrlina) za odricanje od prirodnih nagona i nižih psihičkih poriva. Hrišćanski ideal čovjeka je ideal potpunog čovjeka, internalizacijom i muškog i ženskog dijela ličnosti prirodno dolazi do smanjenja sile erosa (između ostalog) - manje je zavisan od druge ličnosti i svog nagonskog dijela, više psihičke energije je oslobođeno za emociju višeg reda (ljubav). Oslobađanje od onoga što prirodno determiniše (pritješnjuje, uslovljava) čovjeka (nagona i primitivnih duševnih poriva, tzv.strasti u hrišćanskom diskursu) je zaista oslobađanje, iako prividno izgleda kao poštovanje neke zapovijesti, tj. ograničenja slobode. Čovjek je slobodan da izabere da robuje svojoj prirodi, a slobodan je i da izabere da se kroz vjeru i  u ime vjere oslobodi toga (kao što inače često i filozofski etički koncepti podrazumijevaju odr. askezu i sticanje nezavisnosti od svega svana i iznutra što determiniše čovjeka, ukratko, vladanje sobom).

 

Samoubistvo je zabranjeno po dva osnova:1.ubistvo ljudskog bića (uključujući sebe), 2. nipodaštavanje dara života (koji je čovjeku dat,  i on nije njegov gospodar)

[Данче*]

Да ли је смирење слабост?

Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи.

Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг.

Дакле, зашто се треба смиравати?

Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.»

У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом.

Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање.

У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом.

Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења.

У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.»

У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.»

Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао.

Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели.

Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге.

Свештеник Валерије Духањин
Извор: pravoslavie.ru

[JESSY]

Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега… Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.

 

Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.

 

Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смиреномудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то више душа стиче смирење (9, т. 1, стр. 306). Смирење души дарује Бог, то је већ дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припремамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо свето смирење.

 

Будући смиреномудар, Хришћанин се труди да све учини тако као да већ има смирење – у односима са ближњима, у свим својим активностима и у помислима, иако се душа још увек није смирила, он треба да се придржава смиреног расположења кроз принуду воље, да се све време уздржава од својих дрских порива. Међутим, ово није претварање и лаж, јер има за циљ да се оваквим понашањем заиста стекне смирење, и наравно, због тога човек треба да се понаша скромно, да говори тихо, да иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.

 

Међутим, смиренословље веома личи на смиреномудреност. Његова дејства су наизглед иста, споља тако изгледају, али је унутра нешто сасвим друго. Смиренословље изнутра има други циљ, оно људима жели да се покаже као смирење, са овим циљем прима на себе маску смирености, спушта поглед, говори тихе и скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају се тихост и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о њему имали добро мишљење.

 

„Колико је корисно прекоревати себе и кривити себе због грешности пред Богом у тајности срца толико је штетно чинити то пред људима. У супротном, побуђиваћемо ласкаво мишљење о себи као о смиреним људима,“ говори Св. Игнатије. Он примећује занимљиву ствар: свету се нимало не свиђа истинско смирење у људима, а лажно и претворно га увек привлачи. Светитељ пише: „Они људи који су у монашком животу стекли нарочиту слободу и простоту срца, који не могу да се претварају у опхођењу са ближњима свету се не свиђају! Он их сматра гордима… Свет тражи ласкање, а у њима види искреност која му није потребна, наилази на разобличавање које мрзи“ (9, т. 1, стр. 317).

 

Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње нимало не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они воде рачуна о својој души и заузети су истинским испуњавањем Христових заповести у погледу ближњих. Спољашње опхођење ових људи је веома уздржано, понекад чак изгледа претерано сурово или строго. Међутим, касније се увек открије да су ови људи искрено бринули о ближњима, да су заиста били самилосни и пружили им помоћ. А лицемери, претворници и лажносмирени људи су често веома предусретљиви, мили и услужни, али ако човека задеси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они далеки, хладни и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих. Управо то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос заповедио Својим ученицима да се чувају.

Архимандрит Лазар Абашидзе

[Данче*]

КАКО ДА ЗАДОБИЈЕМ СМИРЕЊЕ?

Онај који поседује смирење, подражава Самом Христу.Такав човек никада не губи стрпљење, никога не осуђује, нити се преузноси. Никада не жели власт, избегава људску славу. Без обзира на oколности, никада се не свађа.

Није дрзак док разговара и увек саслуша туђе савете. Избегава лепу одећу. Његов спољашњи изглед је једноставан и скроман.

Човек који без роптања трпи сва понижења и омаловажавања добија велику корист од тога. Зато немој туговати. Напротив, радуј се због тога што страдаш. Управо тиме задобијаш драгоцено смирење које ће те спасити.

 

„Чува просте Господ; бејах у невољи и поможе ми” (Пс. 116:6). Требало би увек имати на уму речи из псалама. Није добро да се жалостиш када те осуђују. Туга, у том случају, означава да си сујетан. Који жели да се спаси, мора заволети људски презир, јер презирање доноси смирење. А смирење ослобађа човека од многих искушења.

Никада немој бути љубоморан, не завиди, немој јурити славу, не тражи високе дужности. Увек се труди да живиш неприметно. Боље да свет не зна за тебе, јер свет води у саблазан. Вара нас својим сујетним речима и празним подбадањем, и наноси нам духовну штету.

Твој циљ мора бити задобијање смирења. Сматрај себе нижим од свих. Да не доприносиш никаквим радом достојним смирења. Треба се молиш Богу да те спаси по свом милосрђу.

Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости.

Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.

Смирење се стиче самодрицањем, то јест убеђеношћу у то да у суштини ниси ништа добро учинио. Тешко ономе ко сматра безначајним своја сагрешења. Он ће сигурно пасти у још тежи грех.

Човек који са смирењем подноси све оно за шта га осуђују, приближава се савршенству. Њему се диве чак и Анђели јер је врлина смирења највећа и најтеже се достиже.

Сиромаштво, туга и презир су венци за монаха. Када монах без роптања трпи грубости, клевету и презир, он се са лакоћом ослобађа рђавих помисли.

Достојна је похвале спознаја своје немоћи пред Богом. То је свест о самом себи. „Плачем и скрушавам се“ –каже свети Симеон Нови Богослов, - „када ме обасја светлост, ја видим своје сиромаштво и познајем где се налазим.“ Када човек познаје своју духовну беду сиромаштво и кад спозна на ком се заиста степену налази, у његовој души засија светлост Христова, и он почиње да плаче (док ово прича, дирнут, старац се заплакао).

Ако те други човек назове егоистом нека те то не жалости и нека те то не љути. Помисли у себи: „Можда сам такав, а да то не примећујем.“ У сваком случају, није добро зависити од туђег мишљења. Нека свако води рачуна о својој савести и нека се руководи речима искусних пријатеља, а пре свега поукама свог духовника. И на основу тога нека гради свој духовни пут.

Ти пишеш како немаш снаге да се бориш. Знаш ли зашто се то догађа? Зато што не поседујеш довољно смирења. Сматраш да смирење можеш достићи само својим снагама. Али када се смириш и кажеш: „Силом Христа, уз помоћ Богородице и молитвама старца доћи ћу до жељеног циља“, буди сигуран да ћеш све успети.

Наравно, ја не поседујем толику молитвену снагу, али када, смиривши се, кажеш: „Молитвама старца све могу“, онда по свом смирењу, почећеш да осећаш деловање благодати Божије и у свему ћеш бити успешан.

Бог гледа на „смирене и скрушене“ (Ис. 66:2). Међутим, како би наступили кротост, спокој и смирење, неопходан је труд. Тај се труд награђује. За задобијање смирења, мислим да нису неопходне многобројне метаније и послушања, већ се пре свега, твоје мисли морају спустити доле, до земље. Тада неће постојати бојазан да паднеш јер си доле. Ако и паднеш, пошто си доле, нећеш пострадати.

По мом мишљењу, мада мало читам и не радим ништа значајно, смирење је најкраћи пут ка спасењу. Ава Исаија говори: „Научи свој језик да моли за опроштај и доћи ће ти смирење“. Научи себе да изговараш „Опрости ми“, иако испрва то није не буде свесно, и постепено ћеш се навићи не само да изговараш те речи, већ и да то осећаш у своме срцу.

Свети нас уче да у оној мери у којој будеш имао наклоност кад молиш за смирење – другим речима, смирење, - у тој мери ће Бог и оног другог просветити како би се достигло жељено примирје међу вама. Када се скрушаваш и говориш: „Крив сам, али нисам тога свестан“, ускоро ћеш моћи да кажеш: „Да, заиста сам крив“. Када се увериш да си заиста крив, и други човек променити свој однос према теби.

Упорно се моли Богу да те обдари даром самопрекоревања и смирења.

У молитви, проси од Бога да стекнеш умеће да видиш само своја сагрешења и да не примећујеш грехове других. „Даруј ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата свога“- каже свети Јефрем Сирин.

Смирени човек сматра себе најмањим од свих. И зато све воли и свима опрашта, и најважније, никада не осуђује.

Превод са савременог грчког: редакција интернет-издања “Пемптусија”

Старац Герман Ставровуниот 
Са руског Ива Бендеља

Πεμπτουσία

17 / 02 / 2016

Православие.Ru.

[kamila]

Smirenje je i to kad pametan covek uci budalu a da mu ne rece ti si glup ja sam mudar.

[Рапсоди]

Смирење - најкраћи пут ка спасењу

 

Непобитна истина, али да би досегли смирење треба да превалимо прилично дугачак пут...

[Ninoslav]

https://www.youtube.com/watch?v=VyhfVpKSGZQ

[JESSY]

Smirenje ne osuđuje, ne zavidi, ne ljuti se, već sve prima dobrodušno. Blažen je čovek koji je zadobio ovaj čudesni dar smirenje! Jer se Bog gordima protivi, a smirenima daje blagodat.
Gordost u čoveku počinje od zavisti i ogorčenosti. Gordost primećuje poroke drugih i osuđuje ih. A smirenje, naprotiv, vidi u bližnjima samo dobre strane, ne zavidi, već se iskreno raduje uspesima bližnjih.
Dragi moji! Bežite od gordosti! Umesto da zavidite i osuđujete, trudite se koliko je god moguće da služite bližnjima. Radujte se sreći i darovima bližnjih, u tome će se ispoljiti velika hrišćanska vrlina - smirenje.

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI

[JESSY]