Смирење - најкраћи пут ка спасењу

[Srdjan]

Владика Атанасије (Ракита) је једном приликом, на питање о томе како постати смирен, одговорио да треба реално сагледавати ствари.

Старац Порфирије би вероватно рекао: Тако што ћеш још више волети Христа.

Старац Тадеј би можда казао: Имати тихе и мирне мисли.

А Патријарх Павле би можда пробеседио да се трудимо да живимо јеванђелски колико можемо и учинимо оно што је до нас, а Богу препустимо све остало.

Истина, љубав, мир, вера и чежња за Христом.

Неко је рекао да истински смирен човек сматра све друге људе већим од себе.

У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је дакле, највећи у Царству небескоме?

И дозва Исус дијете, и постави га међу њих,

И рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско.

Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском.

(Јеванђеље по Матеју, 18:1-4)

[trapa]

Смирење је немогуће објаснити речима па се зато често користе примери смирења, али суштински оно је као што рече Меда последица љубави.

[Тавита]

Протoјереј Вјечеслав Тулупов

У православну Грузију су 1208. године ушле трупе муслиманске војске на челу са султаном персијског града Ардебиља.На Васкрс, у зору, муслимани су изненада упали у град Ани, и опљачкавши га, убили 12 хиљада хришћана. Грузијска царица Тамара, сазнавши шта се догодило, наредила је свом познатом војсковођи Захарију Мхаргрдзели, да се освети. Војсковођа је сачекао да почне муслимански пост и кренуо је са војском у Персију. У ноћи пуног месеца, његови одреди су окружили град Ардебиљ. У зору, када су се грађани тек почели будити из сна, и муле с минарета огласили завршетак поста, Грузини су заузели град. Он је по наређењу Захарије био срушен до темеља. 12 хиљада његових становника су били убијени. Казна је стигла и заробљеног ардебиљског султана. После тога случаја муслимани су престали да нападају грузијску земљу на велике хришћанске празнике.

За време владавине царице Тамаре Грузијска земља је достигла сами врх своје моћи. Тамарине војсководје су прославили Грузију многим успешним ратовима и биткама. Упоредо с тим царици је било страно било какво ратовање. Напротив, Тамара је увек тежила да реши сукобе путем мирних преговора. Њена војска је све време заузимала позиције одбране и прелазила у напад само онда, када их је на то принуђавао противник.

Као што сведоче арапски и персијски извори, у Грузији су за време Тамариног царевања, муслимани живели у бољим социјалним условима, него у многим исламским државама. Благоверна царица је заменила смртну казну и чак је забранила кажњавање људи шибањем. Сваке године је издвајала једну десетину из прихода, за помоћ онима којима је било потребно и често би целе ноћи шила одећу за сиромашне.Тамара се сваки дан молила на литургији у дворској цркви. Савременици су се дивили њеној мудрости, смирењу и благочестивости. Ради свога праведног живота она је прибројена броју светих.

Како је у личности царице Тамаре спојена кротост хришћанке и чврстина царице? Зашто је Грузијска војска по њеном наређењу наносила противнику ударце као одговор? Пошто су муслимани знали речи Спаситеља о томе да после ударца по једном образу, хришћанин треба да окрене и други образ, могли су да очекују од грузијске царице другачији став према својим освајачким нападима. Или благоверна Тамара није имала смирење? Ова добродетељ је наравно красила свету царицу, али о хришћанском смирењу у свим временима многи су имали неправилну представу. Противници Христа су увек ширили мишљење о смирењу, као о карактерној црти ропске природе, притиснуте теретом хришћанских догми. Али на примеру грузијске царице ми се можемо уверити у супротно.

[Тавита]

Значење и суштина смирења

Смирење побеђује замке ђавола

Сви ми, који живимо на земљи, налазимо се у великој опасности. Зашто? Зато што, по речима апостола Петра, у свету који нас окружује ђаво иде као лав ричући и тражи кога ће прогутати (1 Пет.6.8.).

Нико од нас не може спасити своју душу ако не победи у борби са палим анђелима. Злобни демони, који су сами доспели у ад, поставили су пред собом циљ да и човечанство погубе у његовом бездану. Они саблажњавају човека, везују га страстима и доводе до пада у грех. За то нечисти духови користе сва расположива средства. Пошто немају могућности да насилно натерају људе да чине безакоња, демони то чине лукавством. Како се ми можемо супротставити злоби ђавола? То је питање мучило хришћанске подвижнике од давних времена.

Једном је преподобни Антоније Велики видео духовним очима све мреже ђавола, прострте по свету. Уздахнувши, он је рекао:

-Тешко роду људскоме! Ко се може ослободити од ових мрежа?

Као одговор преподобни је чуо глас свише:

- Смиреномудри се спасавају од њих, и оне не могу ни дотакнути таквога.

Све замке ђавола разрушавају се смирењем. Што се ми више усавршавамо у смирењу уз помоћ Божију, тим се мање подвргавамо опасности да будемо прелешћени и погубљени од стране злобних демона.

Зли духови се невидљиво боре с нама преко помисли, а видљиво посредством других људи, од којих ми трпимо неправедна вређања и угњетавања. Ако демони успевају да у потпуности овладају неким човеком, тада они почињу да га користе за још грубље нападе према нама.О једном од таквих искушења је било говора у “Отачнику”.

Старцу - пустињаку је дошао поседнут човек. Из уста несрећника је стално излазила пена, и његов спољашњи изглед је био ужасан. Видећи старца, он га је ударио по образу. Пустињак је поставио други. Демон, не издржавши смирење пустињака, истог часа је изашао из човека.

Ђаво, нападајући нас преко других људи, намерава да у нашим срцима проузрокује према њима гнев и непријатељство. У време сличних искушења ми треба да испољимо посебну љубав према човеку који на нас врши притисак, и смиривши се пред њим да победимо ђавола. Наравно то се односи на наш лични живот. Зло, које свесно стреми да уништи друштвени поредак, да збрише с лица земље цели народ, или да погуби бар једног човека, треба да се одсеца најјачим методима.

У историји цркве су познати случајеви када се ђаво лично јављао великим светитељима и хтео да пренесе на њих своју злобу.Тако је једном преподобни Макарије Египатски носио у келију палмине гранчице за плетење котарица. Изненада је на свом путу срео ђавола, који је замахнуо српом и хтео да га удари, али није могао. - Макарије! - обратио се он светоме, - ради тебе ја трпим велику муку, јер нисам у моћи да те победим. Ето, и ја чиним све што чиниш и ти. Ти постиш - и ја ништа уопште не једем - ти бдиш - и ја никада не спавам. Али једно има у чему си ти изнад мене.

- Шта би то могло бити? - питао га је преподобни.

- Твоје смирење, - одговорио је ђаво, -ето због чега се ја ни не могу борити против тебе.

Обмањујући људе сатана може да узме лик Христа, ангела и светих. Јављајући се у таквом облику хришћанима, он настоји да их доведе у стање духовне прелести. Једном давно је ђаво стао у лику ангела испред једног египатског подвижника и побуђујући у њему славољубље, рекао је:

- Ја сам архангел Гаврило који сам послан теби!

- Погледај!, -смирено и простодушно је молио старац. – Да ниси ти неком другом послан? Јер ја сам недостојан тога да ми се шаљу ангели. После ових речи ђаво је истог часа нестао.

Демони, будући прекомерно нагли и горди, приближивши се смиреномудреном човеку, губе сву своју силу злобе, и све њихове замке се претварају у ништа. Египатски подвижник, ава Мојсије је говорио, да онај који има смирење, смирује демоне, а онај који нема смирење подсмех је демонима. Смирење је основа свих добродетељи.

У црквеним предањима је сачувано много примера о великом значају смирења за духовни живот човека. Ево једног од њих.

У давна времена хришћанка се нашла на пустом острву, где је 40 година провела у подвизима поста и молитве, трпећи разна лишавања. На крају је уз острво пристао брод, и она се вратила на родну груду. Отишла је код једног великог подвижника, и испричала му о своме пустињском подвигу. Саслушавши је пажљиво, старац је питао:

- А можеш ли прихватити увреде једнако као благоугодне мирисе?

- Не, оче, збуњено је одговорила хришћанка.

- Тада ниси ништа задобила за 40 година свога подвига, био је закључак старца који није био утешан.

[Тавита]

Тако, провевши дуго година ван људског друштва, несретна отшелница није задобила оно главно - смирење, без којега све остале добродетељи губе на снази. Познати духовни писац из давних времена, преподобни Ава Доротеј, поредио је процес спасења душе са градњом куће. Писао је да градитељ треба да на сваки камен ставља кречни раствор, јер без њега камен може да се сруши и цело здање да буде разрушено. За духовни дом хришћанина цигле представљају добродетељи, а креч представља смирење. Свако добро дело које се чини без њега, не доноси човеку никакве користи. Тим поводом је мудра египатска подвижница блажена Синклитикија рекла, да као што у давна времена није било могуће саградити брод без ексера, тако није могуће ни спасти се без смиреномудрености. У нашем духовном животу даске су добродетељи, а ексери - смирене мисли о њима.

Једном је код оптинског јеросхимонаха Анатолија (Зерцалова) дошла жена која је молила за благослов да живи сама, да би могла несметано да пости, да се моли и да спава на голим даскама. Старац јој је рекао:

- Знаш ли ти да дјаво ни не једе, ни не пије, нити спава, па ипак у бездану живи јер нема смирења. Покоравај се у свему вољи Божијој - ето ти подвига; смиравај се пред свима, укоравај себе у свему, носи с благодарношћу болести и невоље - то је више од свих подвига!

Другој својој духовној кћерки, која је молила за благослов да купи Јеванђеље и Псалтир, преподобни Анатолије је посаветовао:

- Да купиш можеш, али најважније је послушање без лењости, смиравај се и све трпи. То ће бити више од поста и молитве.

Значај смирења за успешан духовни раст хришћанина јесте у томе да оно има особину да чува душу од гордости. Колико год човек да задобије добродетељи и колико год да се више приближи Богу, смирење не само да му не дозвољава да види своју светост, него, напротив још више га погружава у спознају о сопственој греховности.

Схимонах Никодим, атонски подвижник XИX века, добио је од Бога велики дар суза; могао је да плаче по својој жељи, онолико колико је хтео. Његов духовник, приметивши код њега ову добродетељ, питао га је:

- Имаш ли одавно тај дар?

- Две и по године, - одговорио је схимонах Никодим, - од оног времена, када сам после беседе с тобом о том дару Божијем, начинио теби поклон и молио од тебе благослов да тражим тај дар Божији. А до тада сам ја себе три године с тешкоћом принуђавао на свакодневне сузе.

На то признање, духовник му је рекао:

- Ти си добио овај дар за послушање, а не због својих заслуга. Знај да се сваки дар Божији чува смирењем. Чувај се од преузношења, никога не осуђуј и све време себе укоравај. Други исто имају тај дар, али сматрају себе нижим од свих.

Свети оци су запазили да Бог даје хришћанину добродетељи не због духовних подвига, него због смиреномудрености. По мери узрастања човека у смирењу, Господ више умножава и Своје дарове.

[Тавита]

Суштина смирења

У чему се састоји суштина смирења? Ово питање је увек интересовало хришћанске подвижнике. Да би се оно разјаснило, како говори преподобни Јован Лествичник, једном се састало неколико духоносних мужева. Један од њих је рекао:
-Смирење се састоји у непрестаном заборављању својих добрих дела.
-Смирење се састоји у томе, да себе сматрамо у свему последњим и најгрешнијим од свих људи, - рекао је своје мишљење други.
-Смирење је сазнање о својој немоћи и слабости, - рекао је трећи.
Други подвижници су дали неколико одређених особености смирења, али ни једно од њих није било потпуно. Саслушаши све, преподобни Јован Лествичник је сабрао сва мишљења ових благочестивих мужева.
С преподобним Јованом Лествичником у своме схватању смирења сагласан је и преподобни Исак Сирин. Он пише да је смирење некаква тајанствена сила, која се у свој својој пуноћи даје од стране Бога само светима. Смирење представља свеукупност свих добродетељи и према томе увенчава човека који је достигао духовно савршенство 1. “Смиреномудреност је одевање у Божанско. У њега се обукло оваплоћено Слово и преко њега се причешћујемо у телу нашем. И сваки, обучен у њега, заиста се уподобљава Ономе Који је сишао са Своје висине, који је сакрио добродетељ величине Своје и славу Своју прикрио смиреномудрошћу, да твар не би изгорела виђењем овога”2. Ко се одене у одежду смирења, тај се облачи у Самога Христа 3. Али чак ни тај човек не може објаснити људима њима доступно схватање суштине смирења, он само има могућност да је осети сам.
Иако је нашем рационалном мишљењу недоступно схватање природе смирења, ми можемо видети признаке смиреномудрености у човеку. Таквих признака има мноштво, али главно је бестрашће и потпуно предавање човека вољи Божијој. Ова два признака смирења је могуће посматрати, например, код преподобног Саламана Молчаника.
Свети Саламан се населио на западној обали Еуфрата у малу колибицу, коју је потпуно затворио, и врата и прозор. Једном годишње је излазио напоље кроз подземни излаз, и узимао залихе хране. Локални епископ, дознавши за праведника, пожелео је да га посвети у чин свештеника. Уклонивши део зида колибице, посланици епископа су узели Саламана и предали га владици, који је и рукоположио преподобног. После некога времена, епископ, тако не чувши од подвижника ни једне речи, нареди да га врате у колибицу, и да зид поставе опет. Међутим, житељи насеља Каперсани, где се родио преподобни, загрејали су се жељом да виде светога у своме селу. Једном ноћу, они су узели Саламана, довели га у Каперсану и населили га у раније саграђену колибу. При свом пресељењу Саламан се није бунио, није се противио и чак није рекао ни речи. Ускоро су становници насеља у којем је преподобни живео раније, исто тако ноћу дошли до његовог новог места становања, колибицу порушили и одвели Саламана на раније место пребивања. Смирени молчаник ни овај пут се није противио, и није захтевао да га оставе на миру.
Такво је било смирење великих светих. У каквој мери ову добродетељ може, боље речено обавезно треба да задобије свако од нас.

[Тавита]

Смиреномудреност

Праведник је сматрао себе чудовиштем

Преподобни Макарије Оптински је у писму једној од својих многобројних духовних чеда писао, да је он испуњен гордошћу и да лежи у гресима, и ако би се код ње отвориле очи она би видела само мали део његових злих дела, те да би испред ње стајало чудовиште. Такоје писао старац, који је достигао меру духовног савршенства. Иако такво мишљење светога о себи самоме не зачуђује, у светлости Славе Божије праведник јасније примећује своје људске недостатке, што му даје повод за још веће смирење.

Чувени московски протојереј Алексеј Мечев руководио је духовним животима хиљаде Московљана, имао је дар прозорљивости и чинио чуда. На дан његове четрдесетогодишњице служења била му је уручена патријаршијска повеља. Како о себи није имао високо мишљење, старац је био тако дирнут да се расплакао. За време проповеди и беседе отац Алексеј је често спомињао своју ништавност и називао је себе «убогим». Говорио је он то с таквом увереношћу, да су се срца оних који би га слушали стезала од туге према њему и они су били спремни да заплачу заједно с њим.

Код светих је спознаја своје ништавности била веома дубока и свеобухватна. Ми би требало да следимо њихов пример и непрестано да негујемо ово осећење у своме срцу. Ради тога треба што чешће размишљати о својој греховности и мислено представљати себе ништавном трунчицом прашине у бескрајној Васељени – трунчицом прашине, изгубљеној у времену и догађајима у историји човечанства.

Заиста, неопходно је да о томе размишљамо са извесним опрезом, да нас не би мисли о својој ништавности и греховности довеле до малодушности. Сећајући се својих слабости и грехова, не би требали да заборавимо на велику љубав Господа према нама, Који је припремио својим смиреним слугама обитељи у Царству Небеском. Не очекујући од себе ништа славно у духовном смислу, ми требамо сву наду на своје спасење да положимо на Бога и у Њему Јединоме да налазимо духовну силу и утеху.

Како да почнемо спознавати своју сопствену немоћ? Човек најбоље осећа своју сопствену ништавност, када размишљања о својим гресима и немоћима, уз покајне молитве пред Богом. Позната подвижница, монахиња Андалиона је испричала како је једном ноћу у својој келији читала покајни канон с молитвом, у коме се човек пореди с црвом и земним прахом. Изненада се у њеној души појавило дубоко сазнање о својој ништавности. Овај осећај је био толико снажан и при томе утешан, да су сузе обилно потекле из очију подвижнице. Целу ноћ до краја она је провела у молитвеним метенијама, поклањајући се до земље.

Треба напоменути, да сазнање своје греховности, ако је оно од Бога, треба увек да буде пропраћено благодатном радости, а не унинијем. Игуман Теодосије (Попов) је живео у мировини у скиту Оптинске пустиње. Он је већ достигао велику висину духовног живота, али демони су га често нападали кроз помисли унинија. За време једног таквога искушења отац Теодосије је готово пао у очајање. Отишао је преподобноме Амвросију Оптинскоме и плачући рекао:

-Оче, помози – изгибох! Свиња сам ја, а не монах: колико година носим мантију, а у мени нема ништа монашког. Једино што је за мене је– свиња!

Насмешио се старац Амвросије својим кротким осмехом, ставио је руку на раме наклоњеном пред њим игуману и рекао:

-Тако и мисли, мисли тако о себи, оче игумане, до саме своје смрти. Али доћиће и то време, када ће се о мени и о теби, свињама, још и писати!

Ове речи су се показале пророчким: о животу и духовним подвизима преподобног Амвросија и игумана Теодосија на усавршавање следећих нараштаја биле су написане књиге. Тако прославља Господ праведнике, који су заиста сматрали себе великим грешницима.

[Тавита]

Свети нису видели своје заслуге

Једном су послушници аве Арсенија Великог дошли до његове келије и чули како се он моли:
-Боже, не остави ме! Ја нисам учинио ништа добро пред Тобом, али даруј ми, по благодати Твојој, да поставим добар почетак.
Тако један од најпознатијих светитеља православне Цркве није видео своју величину а, тим више, молио се о томе, да му Господ помогне да почне спасавати своју душу. Такав однос према сопственом духовном животу био је својствен многим праведницима.
Преподобни Макарије Велики је једном седео у својој келији, и изненада је пред њим стао ангел, послан од Бога.
-Макарије!- обратио се он преподобноме, - не бој се напада невидљивих врагова, јер наш благи Владика неће одступити од тебе и неће престати да те подржава. Снажи се, утврђуј се, храбро побеђуј противнике, али делима својим немој се преузносити, да те не би оставила Божанствена помоћ и да не би пао падом чудним.
Ава Макарије, чувши речи ангела, заплакао је и рекао:
-Чиме да се ја преузвишавам, када се душа моја као развратна блудница, храни смрадом нечистих помисли, које доносе зли духови.
Ове речи је изговорио човек, који је задобио бестрашће, чинио многе духовне подвиге и удостојио се да достигне виши степен светости. Ипак, нико од људи не може непрестано да се сећа својих немоћи, ако га не узнемирава неко искушење, од којега он изнемогне. Тако како велики свети, победивши све своје страсти, више нису могли бити искушани ничим материјалним, Господ је допуштао демонима да узнемирују Негове изабранике помислима, дајући тако праведницима да преко смирења достигну још веће савршенство. Свети су постепено достизали такву убеђеност у своју ништавност, да ову нико и никада није могао да поколеба.
Млађи савременик преподобног Макарија ава Сисоје Велики, када се приближио смрти, легао је на одар, и изнад њега су се скупили његови другови-пустињаци. Изненада су старци приметили да је његово лице засијало као сунце.
-Ево, дошао је ава Антоније Велики, - рекао је умирући, а нешто после додао:
-Ево, дошао лик пророка.
После некога времена лице преподобнога Сисоја је још више заблистало небеском светлошћу и он је рекао:
-Ево, видим лик апостола.
Сијање, које је долазило од светога, постепено се појачавало, и он је почео разговарати са невидљивим посетиоцима.
Старци су га питали:
-С ким ти, оче , разговараш?
Дошли су ангели да ме узму, а ја их молим да ме још неко време оставе ради покајања.
-Ти, оче, - рекоше монаси, - немаш потребе за покајањем.
-Не, ја сам уверен, да још нисам ни почео са покајањем, - одговорио је ава Сисоје, и светлост његовог лица је достигла такву силу, да су сви који су се нашли у близини били захваћени трепетом.
Гледајте, ено Господ, рекао је: «Донесите ми изабрани сасуд пустиње,» - рекао је преподобни и предао дух свој у руке Божије. И истога часа се цела његова келија испунила необјашњивим миомирисом.
Ава Доротеј је писао, да се виши степен смирења састоји у томе, да се сви своји духовни подвизи приписују Богу. Као гране дрвета које се «наклањају према земљи под тежином плодова, тако и праведници, чим се више приближавају Богу, тим се више смиравају и виде себе грешнијим».
Узимајући пример од светих, ми треба увек да се сећамо тога, да сами по себи ништа не значимо, а своје успехе на путу спасења да објашњавамо да је то помоћ Божија. Треба имати чврсту увереност, да без сталног покровитељства Господа ми не можемо урадити ништа добро и корисно за своју душу.

[Тавита]

Заборавити достојанство

Преподобни Арсеније Велики је пре свога удаљавања у египатску пустињу многе године провео при двору византијског императора Теодосија Великог. Био је блистави дворјанин и једним од најобразованијих људи тога времена. Под његовим руководством су се васпитавали будући императори Аркадије и Гонорије. Поставши монах, Арсеније је достигао духовно савршенство. Овладавши светским знањима и огромним аскетским искуством, преподобни је могао да напише драгоцене књиге по многим духовним питањима. Иако су га молили, он се ни једном није изјаснио ни по једном богословском проблему, чак је и писма ретко писао и веома нерадо. Спознавши своју ништавност, свети није сматрао да је могуће да нешто пише или да објављује јавно ради поучавања. Отварао је уста ради поучавања само неким својим ученицима.
Подвижник XX века карагандински старац схиархимандрит Севастијан по снази својега служења требао би поучавати народ са амвона. Ипак је он за време проповеди најчешће читао из књига познатих проповедника, ништа од себе не додајући. Старац је објаснио ово тиме, да он представља мало писменог човека, који нема ни дар речитости, ни одговарајући глас за то. Међутим, међу његовом многобројном духовном децом било је много веома образованих људи, међу којима и професор Московске духовне академије, епископ Питирим. Како овде не навести речи преподобнога Јована Лествичника да се првосходним степеном смирења јавља савршено неверовање својим добрим делима и непрестана жеља за учењем.
Свако од нас има у овој или оној мери неке изузетне квалитете. Ипак би их требали обавезно заборавити, да нам не би сметали да сагледамо своју ништавност. Треба се сећати, да наше позитивне особине, урођене или стечене, представљају дарове Божије. Њихово постојање у нама зависи само од воље Божије. Ради тога треба својим мисленим погледом што је могуће чешће обухватити све своје слабости, недостатке и страсти. Такво созерцање ће нам помоћи да предамо забораву врлине и да реално оценимо своје могућности. Преподобног Амвросија Оптинског су још за живота поштовали његови савременици за великог светога, али он сам се према таквом мишљењу односио са великом иронијом. Једном је преподобни Амвросије Оптински био окружен огромном групом поклоника, и неко је гласно, у усхићењу рекао о његовој праведности и о томе, да се пред њом сви клањају. На то је старац с осмехом испричао следећи случај:
-Једном је покојни цар Николај Павлович ишао по улици Петербурга. Сусревши војног писара, питао га је: «Одакле ти?» «Из депоа, ваше императорско величанство», рапортирао је писар. «Реч «депо» - је страна реч, - запазио је цар, -она се не мења (по падежима)». Писар је на то рекао: «Пред вашим величанством – све се мења».
Однос преподобног Амвросија према сопственој светости заснивао се на дубоком познавању човекове природе, која се налази у палом стању.
Када ми живо осећамо сву погубност свога карактерног пада, код нас се јавља стремљење ка духовном препороду. Почињемо да се снажно трудимо за спасење душе, али врло брзо се уверавамо у своју немоћ. Успеси на путу спасења код нас се јављају само онда, када ми, одбацивши надање у себе, сву наду полажемо на помоћ Божију.
Једном је оптински старац Нектарије, показујући руком на природу која их је окружавала, рекао архимандриту, а будућем митрополиту, Вењамину (Федченкову):
-Погледајте, каква красота – сунце, небо, дрвеће, цветови...А, ето, пре ничега није било! Ни-че-га! И Бог је из ничега створио такву красоту. Тако и човек: Када он искрено дође до овог сазнања, да је он – ништа, тада Бог почиње да од њега ствара велико.
Схиигумана Антонија Оптинског су тридесет година болеле ноге. Ноге су му до колена биле покривене страшним ранама, из којих је цурила крв. Десило се, да је преподобног посетио познати православни мислилац И. В. Киријевски. Видевши старцева страдања, он је рекао:
-Ето, оце, остварују се речи Писма, да многе невоље имају праведници: какав тежак крст је положио на вас Господ!
Тако и јесте, - приметио је преподобни Антоније, да ће праведни имати невоље, али код мене су ове ране, како свети пророк Давид говори, многе ране грешноме.
Ако се ми надајући се на милосрђе Божије, будемо непрестано сећали своје ништавности и греховности, тада се наша душа смирава, а срце се налази у скрушености. Тада Господ, видећи наше смирење, укроћава у нама гордост и даје нам благодат да се држимо скромно, презирући земне страсти и да се с подсмехом односимо према слави видљивог света.

[Тавита]

Унутрашње самоунижавање

Осећај смирења се налази у човековом срцу, али се рађа од смиреномудреног стања ума. Ако желимо да будемо смирени хришћани, тада је, упоредо са спознајом своје немоћи, неопходно да имамо и правилно гледање на људе и наш однос према њима. Смиреномудрост пред ближњима у области мисленог, постепено ће нас довести до смирења пред њима и у пракси. Ради тога, да бисмо сазнали, на који начин можемо задобити смирење пред људима, боље од свега је да се обратимо опиту светих.
Тако су, преподобном Григорију Синаиту, који је био из богате и чувене породице, у манастиру дали послушање у кухињи. Више од три године се он трудио за добро братије и цело време је мислио, да служи не људима, него анђелима. Кухињу је свети сматрао Божијим светилиштем и олтаром.
Смирење преподобнога Григорија пред људима заснивало се не његовој љубави према њима. Човек, који је испуњен љубављу, искрено сматра себе горим од свих људи. Имајући такво мишљење о себи, смиреномудри хришћанин је увек спреман да чини услуге својим ближњима, чак иако се те услуге односе на неки мало цењени облик дела служења.
Љубав према људима, проткана смиреномудреношћу, односи се на све људе без разлике на њихова убеђења, националност, начин живота и положај у друштву. Смирени хришћанин воли чак и јавне грешнике, сматрајући, да узрок њихових безакоња нема корен у њима самима, него у демонима, који су обманули слабе душе.
Старац Мојсије, који је оставио усамљивање у Росљавским шумама, населио се у Оптини пустињи, где је убрзо постао намесник. Много година касније у отвореном разговору су га питали, како се он осећао, нашавши се, уместо сред шумске тишине, у вртлогу домаћих послова и усред људи различитих звања. Насмешивши се, старац је одговорио, да се више од свега трудио да на све гледа благим и чистим очима, а према светским особама, које су га посећивале, односио се као према светима, праведнима и преподобнима, мислено унижавајући себе пред њима.
Подражавајући преподобном Мојсеју, и ми смо дужни да видимо сваког човека као прекрасно створење Божије, украшено Његовим ликом и предодређено за богоуподобљење. Нама је неопходно, по примеру преподобног Мојсеја, да сматрамо да су сви људи љубљена деца Божија и при контакту с њима да унутрашње унижавамо сами себе, сећајући се сопствених грехова, слабости и страсти. При томе треба да се трудимо да сваком човеку дајемо признање као вишем од себе и по талентима, и по добродетељима. Ако будемо тако поступали са свом усрдношћу, тада нећемо видети у нашим ближњима никакве недостатке, који понекад заиста и помрачују у њима лик Божији.
Страдајући од тешке болести, кратко пре смрти, архимандрит Мојсеј је у беседи с једним од духовних другова рекао:
-Други можда само мисле, да су они гори од свих, а ја сам за педесет и седам година монаштва искуством и стварно спознао да сам ја гори од свих.
Сличног мишљења о себи су били и сви свети. Тако је, јеросхимонах Нектарије, последњи саборно изабрани Оптински старац, будући да је био духоносни наставник многобројне пастве, са смирењем увек овако говорио о себи:
-Ја сам почетник, ја се учим, изгубио сам сваки смисао...Ја сам најстарији у обитељи по годинама, више од педесет година сам проживео овде, а најмањи сам по добродетељи. Ја – мрав, пузим по земљи и видим све рупе и јаме, а братија је веома високо, до облака се подиже.
Праведници се нису занимали испитивањем, да ли је овај или онај човек достојан уважавања. Они нису обраћали пажњу на мноштво његових очигледних недостатака. Њихове мисли су биле приковане само за то, да не би због неког разлога заборавили на то, да је сваки човек лик Божији и да сва наша дела у односима према ближњима Христос прима тако, као да се она односе на Њега Самога.
Ми треба да се сећамо, да се наша жеља да не примећујемо туђе грехове и слабости јавља само као блага намера, али то је још увек далеко од истинског смирења. Када хришћанин достигне савршенство у овој добродетељи, он уопште не може видети недостатке у другим људима, због тога јер он види само своје сопствене грехе. Управо таквога човека, испуњеног истинском смиреномудрошћу, срео је на своме животном путу преподобни Антоније Велики.
Једном је он, молећи се у својој келији чуо глас Свише:
-Антоније! Ти још ниси пришао у меру обућара, који живи у Александрији.
Желећи да види човека, који је достигао духовно савршенство, преподобни је устао рано ујутро, узео жезло и пожурио у Александрију. Када је у граду са много људи нашао указаног му обућара, овај се крајње зачудио, када је видео код себе у гостима чувеног подвижника. Још више се занатлија зачудио речима великог старца, који га је замолио да му исприча о својим духовним подвизима. Обућар је рекао:
-Не знам за себе, да сам ја учинио некада или нешто добро. Ради тога устајући рано са постеље, пре него што кренем на посао, говорим сам себи: «Сви становници овога града, од великога до малога, ући ће у Царство Божије за своје добродетељи, а ја ћу један отићи у вечну муку ради мојих грехова». Ове исте речи понављам у своме срцу пре него што легнем да спавам.
Чувши признање обућара, преподобни Антоније је рекао:
- Заиста, сине мој, ти си као искусни златар, седећи мирно у својој кући, задобио Царство Божије. А ја, иако цео живот и проводим у пустињи, нисам задобио духовнога разума, нисам достигао меру сазнања, коју си ти изразио својим речима.

[Тавита]

Човек, којем је страно хришћанско смирење, може помислити, да непрестано самоунижавање доводи душу до унинија или чак до очајања, али то, наравно, није тако. Господ даје својим слугама да окусе плодове својих духовних напора већ у земаљском животу.

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) се сећао, да је у младости, док је био послушник, једном разносио храну у манастирској трпезарији, и поставивши јело на сто, за којим су седели други послушници, у мислима је рекао: «Узмите од мене, слуге Божије, ово убого служење». Изненада је његово срце испунила таква радост, да се он чак затетурао. Благодатно стање душе млади подвижник је осећао после још око месец дана. Други пут је будући епископ ушао у просфорницу (место где се праве и пеку просфоре, прим. прев.) и са унутрашњим самунижавањем се ниско поклонио братији која је тамо радила. Изненада је благодат са таквом силом осенила његову душу, да је он телесно изнемогао и морао је одмах да оде и да легне на постељу.

Хришћанин, који стреми да достигне савршенство у смиреномудрости, треба да гледа не све људе као на праведнике, а себе да сматра недостојним да се чак и назива човеком. Када је преподобни Арсеније Велики, оставивши високи положај при императорском двору, дошао у египатски Скит и изјавио презвитерима своју намеру да прими монаштво, њега су одвели преподобноме Јовану Колову. Старац, испуњен Духом Светим, је решио да стави Арсенија на испит. Када су монаси сели за трпезу, он га није позвао за сто, него га је оставио да стоји. Арсеније, упревши поглед у земљу, стајао је и мислио, да стоји у присуству Бога пред Његовим анђелима. Када је почео да једе, преподобни Јован је узео комадић двопека и бацио га бившем императорском високом чиновнику.

Арсеније, видевши испред себе сухи хлеб, помислио је: «Старац, сличан ангелу Божијем, је видео да сам ја сличан псу, чак да сам гори од пса, и зато ми је дао хлеб тако, како се даје псу. Појешћу и ја хлеб онако, како га једу пси». После оваквих мисли Арсеније је четвороношке дошао до хлеба, узео га зубима, однео у ћошак и тамо појео. Преподобни Јован, посматрајући понашање Арсенија, је рекао презвитерима:

-Он ће бити искусан монах!

Када је прошло неко време, преподобни Јован Колов је дао Арсенију келију близу своје келије и почео је да дели с њим своје богато духовно искуство.

Дубина смиреномудрости открива се ономе хришчанину, који сматра себе нижим не само од свих људи, него горим од бесловесних животиња, и чак од демона. Јеросхимонах Сергеј, аутор изузетне књиге «Писма Светогорца», једном је разговарао о смирењу с светогорским затворником оцем Тимотејем.

- Да би достигли савршенство у свој висини јеванђељског смирења, - рекао је затворник, - човек треба да приучи себе да мисли и да верује, да је он гори не само од животиња, него и од демона.

- Помилуј, то је већ превише, - узнегодовао је јеросхимонах Сергије, - то се не уклапа у схватање о високом достојанству наше душе. То да сам ја гори од животиња, то је разумљиво, али гори од демона?! Рећи тако о човеку, искупљеном крвљу Богочовека, не само да није лепо, него је чак грешно.

- По вашој ученој гордости, може бити и тако, - с осмехом је рекао отац Тимотеј, - али са стране наше монашке неукости то је – неоспорна истина, потврђена Јеванђељем. Сваки, који чини грех, јесте слуга греху а заједно с тим и ђаволу, који се назива начелником зла. А ко је од нас туђ греху, ко није роб безакоња? А роб, може ли бити виши од свога владике? Ми смо гори од демона и по томе, што за њега није проливена драгоцена крв Богочовека и није за њега принесена жртва искупљења. А ми смо откупљени крвљу Владике, и с Његове стране су употребљена сва средства за наше спасење. Тако, јесмо ли ми бољи од демона, ако све то занемарујемо? Разумљиво, дупло смо гори од њега.

[Тавита]

Самоукоравање при искушењима

Преподобни Амвросије Оптински је причао, да је једном импертор Николај И дошао у затвор и почео да пита затворенике, за какве преступе је ко од њих осуђен. Сви затвореници су се трудили да убеде цара у своју невиност и говорили о неправедном заточењу у затвор. Онда је император пришао једноме од њих и упитао га:
-А ти, због чега си овде?
-Ради великих грехова мојих! За мене је и затвор мало, - одговорио је са скрушењем срца затвореник.
Император Николај И се задивио речима затвореника, и окренувши се чиновницима, рекао:
-Одмах га пустите на слободу.
Наш смиреномудрени однос према људима почиње да се подвргава испитима, када ми трпимо од њих невоље и искушења. Можемо са увереношћу сматрати себе горим од свих у мирном стању духа, али при невољама то нам полази за руком много теже. Овде се јавља глас самооправдања, и ми јуримо да нађемо кривца за наше несреће. Због тога да нас наше смиреномудрије не остави у искушењима, неопходно је да се постојано занимамо самоукоравањем.

[Тавита]

Шта је то самоукоравање?

Самоукоравање – то је унутрашње окривљавање самог себе у греховности и неваљалости. Занимајући се самоукоравањем, ми требамо да видимо разлоге својих греховних падова, искушења и беда у себи самом, а не у другим људима или вањским околностима. Самоукоравање представља насиље над нашим искривљеним бићем, тако јер је нама, који се налазимо на земљи у палом стању, својствено да сматрамо себе у свему исправним и да доказујемо своју исправност уз помоћ свакаквих лукавстава. У исто време самоукоревање нам служи као средство за исправљања наше пале природе. Како да се научимо да се правилно самукоравамо? Хајде да се окренемо искуству познатих подвижника благочешћа.

Јеросхимонах Антоније, житељ Кијево-Печерске Лавре, у младости је био послушник у Оптинском скиту и духовни син старца Лава. Сачувала су се његова сећања о томе, како га је преподобни Лав учио самукоревању и борби са самооправдањем.

Посвађа се млади послушник с неким и убеди сам себе у своју потпуну исправност. Ипак га савест гризе, и он оде код старца да му исприча шта се десило. Старац би га пажљиво саслушао, чак понекад и подстицао. Послушник би се осмелио и већ без икаквог устезања, слободно би почео да правда себе. Тада би га старац прекинуо и рекао:

-Е, добро, значи, ти си у праву, а онај је крив. Значи ти и ја смо квит: ти си сада праведан, и ти немаш шта да тражиш код мене. Иди, онда, с Богом – ти си спасен. А мене остави, јер мој посао је да улажем труд и време за грешнике. Иди, онда, са својом праведношћу, а нама, грешним, не сметај.

Да би поправио ствар и да поврати себи благонаклоност старца, млади човек почиње још више да себе оправдава и да доказује, да га старац није тако схватио. Али као одговор чуо би речи старца:

-Значи ти си још исправнији. Иди, онда, иди – ено иза врата грешници чекају, а ти им сметаш.

Послушник излази од преподобног, осећајући се као свезан по рукама и ногама. Отишао је у своју келију, да би се смирио, али тамо, обрнуто, туга му раздире срце са још већом силом.

Он се вратио старцу и труди се да му објасни о незаслужености својих страдања. Отац Лав је сагласан са тим, да он невино страда, и опет га проводи ван из келије. Посете са сличним резултатом се продужавају све до тада, док послушник не спозна своју кривицу и не почне да укорава самога себе. Тада се и старац Лав ,од несаломивог судије, претвара у саму нежну, чедољубиву мајку.

Намесник Оптинске пустиње архимандрит Мојсеј, за разлику од свога саподвижника старца Лава, имао је други карактер и користио се другим методима. Циљ код старца Мојсија је био исти, као и код преподобног Лава: обавезно научити свакога монаха самоукоревању. Једном је,обилазећи манастир, он пришао братији, који су прали краставце, скупљене за зимницу. Обраћајући се старијем од њих, отац Мојсеј је рекао:

-Краставци су , изгледа, ситни?

-Не, оце, краставци су одлични, на време обрани, - рекао је монах.

После некога времена, када се срео с њим, архимандрит је опет поновио, да су краставци, чини му се, били ситни. Током две недеље архимандрит је неколико пута кротко говорио монаху своје мишљење о краставцима, тако да је овај почео за то да се љути и, на крају, је решио да то разјасни са старцем. Дошао је код њега и рекао:

-Оце, ви сте ми поводом краставаца неколико пута говорили, да су они ситни, и ја сам вам противречио, опоростите Бога ради.

-Само то сам ја, брате, и чекао, - рекао је архимандрит Мојсије монаху, који је, на крају, укорио самога себе. После тога је старац, не говорећи више о краставцима, умирио баштована и испратио га с миром.

Родион Никитич Пономарев, у монаштву јеросхимонах Иларион, је ступио у редове послушника Оптинске пустиње у време намесништва архимандита Мојсија. Он је на пракси усвојио науку духовног живота великих оптинских стараца и на крају је сам постао намесник скита и духовник манастира.

Преподобни старац Иларион је учио млађе да указују поштовање старијима, да избегавају противречење и да ни у којем случају не буду дрски. Он је саветовао да се не противречи старијима чак ни тада, када они, како им се чини, неправедно праве приговоре. У том случају уместо објашњавања, корисније је само рећи: «Опростите Бога ради». Са таквим понашањем ми нећемо ништа изгубити у мишљењу других, већ напротив, добићемо. За спасење душе је корисно сматрати себе у свему кривим и последњим од свих, и не прибегавати ка самооправдавању, које произилази од гордости. Гордима се Бог противи, смиренима даје благодат. Требамо схватити, да чак ако смо ми и у праву или ако нисмо тако криви, како мисли начелник, ипак пред Богом, као и сви људи, смо криви због многих грехова. Господ оправдава само оне, који у своме срцу имају сазнање да су велики грешници.

У Борисоглебском манастиру, који се налази у близини Ростова, подвизавао се преподобни Иринарх. Неки нерадни монаси, изобличени подвижничким животом светога, оклеветали су старца код намесника игумана Гермогена и успели да га тиме удаље из манастира.

[Тавита]

Преподобни Иринарх се упутио у Ростов и населио се тамо у манастиру светога Лазара, где је продужио свој подвижнички труд. Међутим, игуман Гермоген и братија, увидевши свој неправедни поступак, решили су да моле старца Иринарха да се врати назад у Борисоглебски манастир. Монах којега су послали је предао молбу преподобноме, о овај се вратио на раније место где је живео. Преузевши на себе сву кривицу због прогона из манастира, преподобни Иринарх је смирено говорио:

-Господе, братија – праведна, и они праведни труд Теби приносе, а ја, смрадни, лишен сам добродетељи.

Јеросхимонах Јосиф Оптински је био за своје савременике живи пример самоукоревања. Један од његових ученика, који је дуго времена посматрао старца, писао је:

«Неправда, узалудно раздражује обичног човека, али када он, кроз пажњу своје савести, научи да налази кривицу у себи, тада он прије свега суди и осуђује сам себе и стога суд ближњега прихвата, као заслужену му од Бога казну за грехове и не само да се не раздражује, него и благодари ближњему. При строгој пажњи према својој савести и уз помоћ просветљујуће благодати код човека уместо самоуверености, мало-помало настаје самоукоравање и правилан поглед на себе, или самопознање, и тада сва ранија груба посрнућа терете његову душу, а убудуће се све примећује до самих најситнијих детаља и узнемирује осетљиву савест, и као резултат се добија већ постојанао, искрено укоравање себе за све што нам се дешава противно закону Божијем».

Треба да се укоравамо у свим животним ситуацијама: у време одмора и у време испита, при заслуженим казнама и у периоду када страдамо без кривице. Наравно да је тешко да се занимамо самоукоравањем, да трпимо свакакве неправде, али ништа лакше није укоравати самог себе, онда када хвале наше стварне или наводне добродетељи. Једнако, победивши гордост, можемо укоравати себе чак и тада, када нас узносе до неба.

Једанпут је један јеромонах посетио схимонаха Пајсија, који се подвизавао на једном од врхова Свете Горе, и у раyговору с њим, између осталог, рекао:

-Старче, у свету сте ви веома славни, и људи имају о вама добро мишљење

Старац је завртео главом и питао јеромонаха:

-Сада, када си се спуштао доле, јеси ли ти прошао крај канти за смеће?

-Прошао сам, старче.

-Па ето, тамо леже неке лимене конзерве од лигњи, и када их обасјава сунце, оне јако блистају, тако да их ја могу видети чак одавде. Нешто слично се дешава и са оним људима, који говоре о мени. Они виде одсјај сунца на лименки конзерве – а ја сам управо та лименка – а они мисле да је то – злато. А приђу ближе, и виде, да су то – страре лимене конзерве.

Самоукоравање нас води ка смиреномудрости и усељава у наше душе мир при свим животним тешкоћама. Духовна корист од самоукоревања је очигледна. За задобијање ове добродетељи требали би непрестано наглас или у мислима, у зависности од ситуације, да осуђујемо себе у свим за то подобним случајевима. У почетаку таквог духовног делања то се обавља готово механички, без одговарајућег расположења срца. Али временом, ако ми усрдно продужимо да се вежбамо да осуђујемо сами себе, срце ће се сјединити са умом и родити истинско самоукоравање, које ће постати нераздвојна особина нашег карактера.

Трудећи се на задобијању самоукоревања, ми треба да стремимо ка идеалу ове добродетељи. У чему се она састоји? По речима преподобног Петра Дамаскина, «истински смиреномудри никада не престаје да укорава себе самога, када би и цео свет нападао на њега и вређао га». Смирени хришћанин воли када га унижавају људи, јер то хармонично употпуњава његов подвиг самоукоревања.

[Тавита]

Спољашње самоунижавање

После тога када задобијемо смиреномудри начин мишљења и научимо се смиреном понашању, треба да прођемо кроз најодговорнију фазу на путу стицања добродетељи смирења: кроз вањско унижавање пред људима. Управо у овој етапи се испитује и учвршћује наша смиреномудреност.
Познати богослов протојереј Валентин Свенцицкиј у беседи са Сергејем Фудељем је рекао једном:
-Ето, ми учимо о љубави и смирењу, а деси се да нам у аутобусу стану на ногу, и ми истога часа тога човека не можемо поднети.
Може се све време мислити о својој ништавности пред Богом, имати смирени изглед и знати кротко беседити с људима, а да се при томе буде веома далеко од истинског смирења, које се кали само под ударима вањских искушења. Знајући то, многи подвижници су сами стремили томе, да би се прекалили у ватри вређања, клевете и угњетавања. Тако је, московски митрополит Филип који је припадао чувеном племићком роду Кољичевих, у тридесетогодишњем узрасту оставио службу при царском двору и тајно отишао у Соловецки манастир. Овде је будући светитељ, који је сакрио своје порекло и звање, са усрђем у простоти срца испуњавао све што су му говорили да ради. Цепао је дрва, копао у башти земљу, преносио камење и чак износио помије. Много пута су га неки од монаха вређали и тукли , али инок Филип се никада није гневио и с радошћу је подносио сва угњетавања. Када му је игуман дао послушање у кухињи, он је смирено радио за братију, ложећи ватру и цепајући дрва.
«Онај који је искрено смиреномудар, - пише преподобни Исак Сирин, - тај, будући увређен, не смућује се и не говори ништа у своју заштиту, него прима клевете, као истину, и не труди се да уверава људе, да је он оклеветан, него моли за опроштај. Ти мислиш о себи, да имаш у себи смирења. Али други су сами себе окривљивали, а ти, од стране других окривљен, не можеш то да поднесеш и сматраш себе смиреномудрим. Ако хоћеш да знаш, да ли си ти смиреномудар, тада испитај себе у реченом: не нађеш ли се збуњеним када те вређају?»
Неки праведници су се ради непрестаног усавршавања у добродетељи смирења трудили да увек имају поред себе човека, који би их подвргавао унижењима.
Старици Пелагији Ивановној, наследници преподобног Серафима по духовном руковођењу дивјејевских инокиња, дали су веома сурову послушницу – Матрону. Пелагија Ивановна, која је узела на себе подвих јуродства, првих година свога живота у Дивејеву понашала се веома немирно: безумно, трчала по манастиру и бацала камење у прозоре. За све то је Матрона тукла тако јако, да на крају крајева сестре Дивејевског манастира нису издржале и молиле су игуманију да удаљи Матрону од пратње блажене. Пелагији Ивановној су дали добру и кротку девојку Варвару. Ипак ова промена се није свидела блаженој: јер су је лишили вањског унижавања! Пелагија Ивановна се трудила на све начине да се избави од кротке Варваре, и на крају крајева је у томе успела.
Наравно, људима, који не могу да издрже ни мале увреде, готово да је немогуће да схвате, откуда су праведници, слични Пелагији дивјејевској, црпели снагу за своје подвиге. Завесу над овом тајном раскрива један смирени старац, који је једном био подвргнут казни и бешчашћу. У време подношења срамоте «изненада, ја сам осетио, - сећа се старац, - топлоту у целом моме телу и при њој некакву необјашњиву речима умртвљеност, после чега је изненада испливала из срца жеља да ме пред свим народом посраме и да добијем ударе од крвника на тргу за моје грехове. При томе сам се заруменео у лицу; неисказана радост и сладост су ме захватили целог; од којих сам пребивао током две недеље у заносу, као ван себе. Тада сам схватио с јасношћу и с тачношћу, да се свето смирење у мученицима, у сједињењу са Божанственом љубављу, није могло наситити никаквим мучењима. Мученици су примали љута мучења, као дарове, као прохладно пиће, које гаси у њима неодољиву жеђ смирења. Смирење је неизрецива благодат Божија, неисказано достижна само духовним осећањем душе».
Жеђ за вањским увредама код праведника је била тако велика, да су је они стављали испред свих радости и утеха света.