Саблазни и лоши примери који терају од цркве?... Разочарани свештеници, теолози, народ - КАКО ПОМОЋИ?

[-Владимир-]

Ја сам изгледа једини који није разочаран. Чак бих рекао да је стање у СПЦ веома добро с обзиром на околности. Шта рећи, блажено незнање .

[дибидусрус]

Понављам:

Смисао теме је да зауставимо ову апатију, летаргију, разочараност... а не да се продубљује. Да овога има- има... али хајдемо да видимо који су то примери које можемо (морамо) искористити сви заједно да се то победи. Мени је доста те приче: нема од тога ништа, нико то неће..., заправо, сам радим да покажемо да може и хоће.

Ја бих волео да видим примере како је неко победио ове недаће.

Морамо знати узроке и симптоматику ове појаве.

[Toma]

Ја сам изгледа једини који није разочаран. Чак бих рекао да је стање у СПЦ веома добро с обзиром на околности. Шта рећи, блажено незнање .

Ниси једини!

Не мерим ја стање у мојој Цркви по својим очекивањима (= какви би требало да

буду други, мој род рођени са којима учествујем у Литургији), нити мерим стање

по примећеним недостатцима / манама (истих тих али и ругих верника), већ

мерим по потенцијалу који нам се нуди у садашњем времену и по 'прогресу',

преображају, који се догађа пред мојим очима!

Потенцијала има на све стране (спакованог у потешкоће, наравно, јер и непријатељ

сеје кукољ) и видим како се моји ближњи миц-по-миц (а има и револуционарних

помака!) преображавају "из славе у славу"!

Добар је Бог!

[-Владимир-]

Морамо знати узроке и симптоматику ове појаве.

По мом мишљењу, овај народ је 50 година трпео тровање и морално урушавање под комунизмом, и све је било ок, ништа се споља није видело док је било пара. А чим је кренула криза маске су пале и сва прљавштина је испливала на површину и треба времена да се све то изчисти. Не могу ја да осуђујем свештеника што ми не посвећује пажњу кад знам да бих ја на његовом месту био још гори , али опет сваким даном у сваком погледу све више напредујемо, то је битно.

[Драгана Милошевић]

Zao mi je sto nisam u mogucnosti da procitam sve komentare ! Ovaj problem se tice svih nas i svestenika i prostog naroda. .Moj paroh je vremesan ( mislim po stazu) i kaze otprilike ovo: Srbin ce pre da opsuje nego da dodje u hram ; doci ce onda kad ga sustigne nevolja. Jeste tako ! Iz nedelje u nedelju vidjamo ista lica ,cak svako od nas ima svoje mesto u ladji. Za Vaskrs, Bozic napravi se takva guzva u hramu da se meni prosto smuci i pobegnem u pevnicu .smesko. . Problem je u sledecem : narod ne zna a nece da uci ; kao sta sad treba da slusam popa a on samo uzima novac i bogati se .Rekla bih da u narodu postoji otpor i revolt kad pogledaju tarife ; pa onda krece rekla kazala da vam ne pricam . Znaci treba da nadjemo neku sredinu i za sve ima posla do grla . Ima dosta sujeverja . svasta cujem:

- sreo sam popa to znaci baksuz

- kad su Zadusnice ne valja paliti svece za zive , pa kad uzmu kilo sveca da pale

- pa meni u kuci desi se( kad se sabor sv Pretece potrefi u posan dan ) ispadne pravi rat jer kao kod mojih kad sam bio mali uvek bilo mrsno tj.produzuje se trapava nedelja itd. itd.

[Макрина]

Понављам:

Смисао теме је да зауставимо ову апатију, летаргију, разочараност... а не да се продубљује. Да овога има- има... али хајдемо да видимо који су то примери које можемо (морамо) искористити сви заједно да се то победи. Мени је доста те приче: нема од тога ништа, нико то неће..., заправо, сам радим да покажемо да може и хоће.

Ја бих волео да видим примере како је неко победио ове недаће.

Па ево,оче,у старту сам онако попадијски закувала да нема кукања,као што га има данима на форуму,па сад само можемо да пишемо конструктивно.

Мене интересује,ево да питам Лазара,пошто ће ако Бог да,ступити у клир,какву би парохију желео да може да бира,шта би урадио као свештеник за почетак??

Отац Иван зна и ја сам му причала,како смо се ми борили у тешким ситуацијама,мени је искрено непријатно о томе да причам,да не буде да се нешто издижемо и хвалимо,једноставно не желим то,мој супруг не воли да пише по форумима,шта ћу,не воли једноставно и готово,али ја нисам његов потпарол како ме неки злобни карактеришу,пишем за себе.

Једноставно је а опет претешко,свештенство да прионе на молитву.

[Ведран]

Мене интересује,ево да питам Лазара,пошто ће ако Бог да,ступити у клир,какву би парохију желео да може да бира,шта би урадио као свештеник за почетак??

и мене ово питање исто занима, али прво мора, доктора за попа

[Лазар Нешић]

Мене интересује,ево да питам Лазара,пошто ће ако Бог да,ступити у клир,какву би парохију желео да може да бира,шта би урадио као свештеник за почетак??

и мене ово питање исто занима, али прво мора, доктора за попа

О, па ово су више него изазовна питања.

Али, не верујем да ће ми ико веровати што будем написао.

Да могу да бирам?

Била би то сеоска парохија и то села које није баш близу града, већ право село Богу иза ногу.

Једно село што даље од Иконе епархије и по могућству што неприступачније.

И још: желео бих да у том селу останем до краја живота, а не да ми буде успутна станица ка граду.

То кажем да не будем схваћен погрешно као неки смирени човек који - "за почетак" - не жели ништа посебно велико.

За мене би сеоска парохија била велика ствар.

А зашто? Е, то већ нећу да кажем, већ ћу искористити право да оћутим.

Но, то се вероватно неће десити.

Шта бих прво урадио?

Увео бих, у сеоској цркви у којој бих служио, свакодневна богослужења: јутрење и вечерње сваки дан, а Литургије суботом, недељом, празницима и по жељи.

То би био мој подвиг, шта год други мислили о томе и колико год се неко одазивао на то или не. И колико год било смислено или не.

Ево, већ сада сам спреман да служим наредних 50 година и сам у храму ако треба. Наравно, нећу бити сам, биће ту моја жена, па је и то доста.

Наравно, питање је можда проблем мањка новца по селима? И да ли сам тога свестан?

Знам то, јесам, али ја унапред имам решење.

Ето, то бих ја урадио и то ћу урадити ако се ствари тако подударе.

У граду већ не знам како би било, ту бих морао да импровизујем.

На крају, можда никада и нећу бити поп и нећу бити пред овим изазовом.

[JESSY]

Шта бих прво урадио?

Увео бих, у сеоској цркви у којој бих служио, свакодневна богослужења: јутрење и вечерње сваки дан, а Литургије суботом, недељом, празницима и по жељи.

То би био мој подвиг, шта год други мислили о томе и колико год се неко одазивао на то или не. И колико год било смислено или не.

Ево, већ сада сам спреман да служим наредних 50 година и сам у храму ако треба. Наравно, нећу бити сам, биће ту моја жена, па је и то доста.

свака част за ово! ето тако ја замишљам православног свештеника...

[Guest - . . .-]

Ово што је написао Лазар ме тако изазива да покренем још једну тему

[Andre Williams]

Ово што је написао Лазар ме тако изазива да покренем још једну тему

коју?

[Ведран]

О, па ово су више него изазовна питања.

Али, не верујем да ће ми ико веровати што будем написао.

Да могу да бирам?

Била би то сеоска парохија и то села које није баш близу града, већ право село Богу иза ногу.

Једно село што даље од Иконе епархије и по могућству што неприступачније.

И још: желео бих да у том селу останем до краја живота, а не да ми буде успутна станица ка граду.

То кажем да не будем схваћен погрешно као неки смирени човек који - "за почетак" - не жели ништа посебно велико.

За мене би сеоска парохија била велика ствар.

А зашто? Е, то већ нећу да кажем, већ ћу искористити право да оћутим.

Но, то се вероватно неће десити.

Шта бих прво урадио?

Увео бих, у сеоској цркви у којој бих служио, свакодневна богослужења: јутрење и вечерње сваки дан, а Литургије суботом, недељом, празницима и по жељи.

То би био мој подвиг, шта год други мислили о томе и колико год се неко одазивао на то или не. И колико год било смислено или не.

Ево, већ сада сам спреман да служим наредних 50 година и сам у храму ако треба. Наравно, нећу бити сам, биће ту моја жена, па је и то доста.

Наравно, питање је можда проблем мањка новца по селима? И да ли сам тога свестан?

Знам то, јесам, али ја унапред имам решење.

Ето, то бих ја урадио и то ћу урадити ако се ствари тако подударе.

У граду већ не знам како би било, ту бих морао да импровизујем.

На крају, можда никада и нећу бити поп и нећу бити пред овим изазовом.

Лазаре, хвала ти на одговор, ја сам презадовољан од оно што сам прочитао (свакако у духу - шта би било кад би било)......

И ово, ја верујем да је то твоја искрена жеља (сеоска удаљена парохија) и било би лепо да ти се тај сан оствари, јер у таквом амбијенту ти би изразио и себе и дарове које ти је Бог дао. Али све ми се чини да у животу обично не бива баш тако, како што ми желимо .....па идемо тамо где нам се не иде....али ево, живи били па видели

[Макрина]

То је то,Лазаре.Хвала ти на одговору.

Једини начин да свештеник буде свештеник,да парохијска заједница функционише и да све има неког смисла је управо ово што си рекао,редовна богослужења,са овим ништа не може да се замени нити пореди.

И све остало што си рекао је одлично.Желим ти да добијеш за почетак једну сеоску парохију,да се оснажиш а после како Црква буде хтела и како јој будеш требао.Амин.Боже дај.

А ако кренемо од незадовољства и разочарења,онда ће бити овако,

Свештеници разочарани у Владике и Арх.намеснике

теолози у свештенике,монахе и Владике

а народ,у Владике,монахе и свештенике и онда би ова прича потрајала и трајала и много времена би било утошено на празне приче.

Овако,ово што је Лазар написао је центар и нема друге.

[Лазар Нешић]

свака част за ово! ето тако ја замишљам православног свештеника...

Нема ни једног свештеника кога знам и који је квалитетан, а да није свој темељ положио управо у богослужење.

Уосталом, такав је и мој духовник са Топчидерског гробља

Ово што је написао Лазар ме тако изазива да покренем још једну тему

Мислим да знам о чему би причао.

И мислим да би било добро да то и кажеш

Лазаре, хвала ти на одговор, ја сам презадовољан од оно што сам прочитао (свакако у духу - шта би било кад би било)......

И ово, ја верујем да је то твоја искрена жеља (сеоска удаљена парохија) и било би лепо да ти се тај сан оствари, јер у таквом амбијенту ти би изразио и себе и дарове које ти је Бог дао. Али све ми се чини да у животу обично не бива баш тако, како што ми желимо .....па идемо тамо где нам се не иде....али ево, живи били па видели

Даћу себи за право да откријем један свој скорашњи неуспех:

тражио сам, пре негог времена, да буде тако - да идем на сеоску парохију - и нисам добио благослов за ово. Штавише, ма моје изненађење, изазвао сам негодовање и маргинализовање. Детаљи нису битни, а ово све пишем како не бих био схваћен као пуки теоретичар и идеалиста који пише из фотеље о селу, а овамо није спреман да то и уради.

Вероватно ћу тамо где не желим.

То је то,Лазаре.Хвала ти на одговору.

Једини начин да свештеник буде свештеник,да парохијска заједница функционише и да све има неког смисла је управо ово што си рекао,редовна богослужења,са овим ништа не може да се замени нити пореди.

И све остало што си рекао је одлично.Желим ти да добијеш за почетак једну сеоску парохију,да се оснажиш а после како Црква буде хтела и како јој будеш требао.Амин.Боже дај.

А ако кренемо од незадовољства и разочарења,онда ће бити овако,

Свештеници разочарани у Владике и Арх.намеснике

теолози у свештенике,монахе и Владике

а народ,у Владике,монахе и свештенике и онда би ова прича потрајала и трајала и много времена би било утошено на празне приче.

Овако,ово што је Лазар написао је центар и нема друге.

Хвала и теби на правим питањима.

Да, богослужење је центар и - где год био - ја ћу се за то борити крваво. Наравно, пре свега са својом леношћу и немарноћшу.

Ето, надам се - а већ сам рекао - да сам само у једној фази софронијевског "светог очајања" (макар и површног, као што и приличи почетницима као што сам ја) и да ће томе доћи крај једном.

[Ведран]

Вероватно ћу тамо где не желим.

вероватно, да.......

али где и да буде, само нека се слави Име Божије!