Свети Владика Николај Охридски и Жички

[МилошБГ]

[JESSY]

                                                      

 

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

 

[JESSY]

da se nadovezem....

 

''Nestrpljiv čovek bi da sve dobije i sve postigne odmah, bez odugovlačenja i odlaganja. Takvom čoveku sve mora biti smesta na raspolaganju i sve mu iz cuga mora poći za rukom. U protivnom dobija napada ojađenosti, potištenosti ili besa. Počinje da se duri i gubi svako interesovanje. Prepreke i odlaganja ga naprosto izbezumljuju. Želi da sve teče glatko, kao podmazano. Bez otpora i zastajkivanja. Živi od trenutka do trenutka. Ne poznaje perspektivu nečeg što raste i što se razvija. Svako sutra mu izgleda beskonačno daleko a svaka teškoća koja iskrsne nesavladiva. Ogorčen je na okolnosti i ljude jer osujećuju njegove namere i želje, što doživljava kao tešku i nezasluženu nepravdu.

Nestrpljiva ličnost se lako obeshrabri i lako odustaje, potajno uverena da ono što ne dobije ili ne postigne odmah, neće ostvariti nikad. Dovoljno je da nešto zastane ili zaškripi, pa da se upali alarm koji poziva na bekstvo. To život takve osobe pretvara u jalov niz započetih i nezavršenih pokušaja.

Takav čovek ne ulaže sebe ni u šta što čini. Ostaje po strani, kao da sedi negde na ivici vlastitog života.

Nestrpljiv čovek ne ulaže sebe jer u sebe ne veruje. Jer duboko sumnja u svoje mogućnosti i svoje sposobnosti.

Ostajući po strani zapravo spasava svoj ponos.

Osujećenja svojih želja i namera doživljava kao gorke i ponižavajuće poraze. Ako, međutim, ostane po strani, ti porazi i nisu njegovi.

Nestrpljenje je izraz teške sumnje u vlastite sposobnosti i pokušaja da se ta sumnja i pred samim sobom prikrije zahtevom da ljudi i okolnosti budu na usluzi. U svakom pogledu, bez ograničenja i smesta.''

[JESSY]

Život Avrama i Sare

Jovan Mrđenovački

Nestrpljenje je stanje u koje čovek često zapada, kao u zamku. Čovek zaboravlja da Bog odlaže ispunjenje i njegovih najboljih želja da bi u vremenu odlaganja duhovno sazrevao, da bi se duhovno izgrađivao do one mere duhovnog rasta kada primanje dara od Boga - uslišenje želje - neće u njemu proizvesti duhovnu štetu.

Kada je nestrpljiv, čovek nerazumno koristi vreme i rasipa darove dobijene od Boga. Umesto da vreme u kome Bog odlaže da ga usliši bude period njegovog duhovnog uzrastanja -  duhovnog zaodevanja u krotost, bez koje je nemoguće da primi od Boga najvažniju blagodat - smirenje, nestrpljiv čovek često čini grešku: on negoduje, kao da mu Bog čini nepravdu.„Kada moliš štogod od Boga i On okleva da te brzo čuje, nemoj se žalostiti, jer ti nisi mudriji od Njega. Ovo se dešava ili stoga što si ti nedostojan da dobiješ ono za šta moliš, ili stoga što putevi srca tvoga ne odgovaraju, nego se protive molbama tvojim, ili najzad što nisi još došao do mere da dobiješ dar za koji moliš. Jer nam ne treba pre vremena dirati se velikih mera, da ne bi dar Božiji, usled brzine njegovog dobijanja, postao nekoristan, jer  ono što se lako dobije brzo se i gubi.“ (Sv. Isak Sirin)

Nestrpljiv čovek, oslepljen gordošću, zaboravlja da Bog uslišava istrajne molitve čvrsto verujućih, krotkih i smirenih ljudi koji se klone svakog negodovanja i osuđivanja.

Krotak i smiren sluga Božiji je i praotac Avram, u veri istrajan duhovni borac o čijim vrlinama govori i Gospod Isus Hristos i apostol Pavle.

Avramovo i Sarino dugo čekanje da Bog ispuni njihovu želju za potomstvom  nije moglo biti podržano nadom u prirodne moći čoveka i žene da rađaju decu jer „Avram i Sara behu stari i u godinama, i u Sare beše prestalo što biva u žena“ (Prva knjiga Mojs. 18,11). Ali, uprkos starosti  Avrama i Sare, Gospod obećava Praocu ne samo da će ga uslišiti već mu o potomstvu govori tajanstvene reči podstićući ga da nepokolebivo veruje Njegovom obećanju. „Pa ga izvede napolje i reče: „Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče:“Tako će biti potomstvo tvoje.“ I poverova Avram Bogu, a on mu primi to kao pravednost“ (Prva knjiga Mojsijeva 15;5-6).

Kakvu je veru Bog gradio u duši Praoca kada je dopuštao da on i Sara  dugo čekaju  ispunjenje datog im obećanja? Kako je praotac Avram verovao Bogu?

Verovao je istrajno, rvući se sa maloverjem, postepeno uzrastajući u smirenju. I kada se čini da snaga njegove vere ponekad slabi, kada se senka kolebljivosti preteći nadvija nad Praočevom verom, Bog je svojom silom podupire. Na različite načine Bog pomaže Praocu da izoštrava duhovnu pažnju, da uočava slabosti svoje duše - skolnost ka maloverju i očajanju - čime i započinje Praočevo suprostavljanje njihovoj tiraniji. Uvećavanjem bistrine Avramovog duhovnog vida jača i njegova spremnost da razume slabost drugih ljudi, da sa njima saoseća, što je pouzdan znak plemenitosti milostve duše koja hoće da prašta.  Bog često javlja  Avramu svoju Volju podsećajući ga na primljene i buduće  darove kao i na Božije svemogućstvo. Bolno životno iskustvo i Božije starnje  razgorevaju u Avramovoj duši nadu, trpljenje, revnost, krotost, poštenje  i  krunišu njegovu ličnost najblistavijom osobenošću  vere - smirenjem.

Pre nego što osmotrimo postupke praoca Avrama u kojima se zapaža njegova smirenost, razmotrimo šta o značaju smirenja kaže Sveti Isak Sirin:

„Smirenje i bez dela čini te se mnogi grehovi praštaju. Naprotiv, bez smirenja i dela su nekorisna, šta više spremaju nam mnogo rđavog... Ono što je so za svaku hranu to je smirenje za svaku vrlinu, ono (smirenje) može slomiti snagu mnogih grehova. I ako ga steknemo ono će učiniti nas decom Božijom, i bez dobrih dela predstaviti Bogu; jer bez smirenja uzaludna su sva dela naša sve vrline i svaki rad“ (Sveti Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, Beseda XLV; 202, 203; strana 44).

[JESSY]

МИСЛИ О ДОБРУ И ЗЛУ

 

 

И ентузијазам je огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је горење с димом.
Ентузијазам значи: цео човек сабран и упућен на једну страну, без освртања. Кад ум просуди, и срце заволи, и душа захоће, онда се човек уједињује и као уједињена сила полази на велико дело. A сабран и уједињен човек је велика сила у овоме свету, заиста већa него што и он сам о себи мисли.

Ентузијазам је човекољубив. Чим се у ентузијазму једнога човека крије мржња против извесних људи, то није ентузијазам но фанатизам. Кад у пролеће гори гомила ђубрета, испод ђубрета се извлаче пробуђене змије. Такав је фанатизам.
Ентузијазам је увек сила, која зида и ствара. Све велике друштвене организације, сву велику уметност, сву узвишену поезију, све спасоносне и чисте хумане покрете – све је то створено ентузијазмом. He треба никада заборавити, да ентузијазма без човекољубља нема.Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја: у партијској политици, у револуцијама и у ратовима.
Као дан од ноћи тако се разликује ентузијазам од фанатизма.
Први се руководи љубављу, и зида; други се руководи мржњом, и руши. Први је саборан, католичан, други је искључив, сектантан.
Фанатику увек недостаје нешто, час ум час срце. Ентузијаст је увек цео човек.
Чувај се, душо, да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.;

[JESSY]

 Kakvu energiju imamo u sebi?Kakvu energiju širimo oko drugih?Kakva nas energija pokreće kroz život?Sve je oganj oko nas.I entuzijazam i fanatizam.Prvi je ceo čovek sabran i upucen na jednu stranu bez osvrtanja,a to je ono kada um prosudi,srce nam zavoli i duša zahoce,tada se mi ujedinjujemo i kao jedna ujedinjena sila polazimo na veliko delo.Sabran covek i ujedinjen covek mislim na samog sebe je velika sila u ovome svetu veca no što on sam o sebi misli da je.Entuzijast je covekoljub,Ako se u takvom coveku krije zrno mrznje protiv izvesnih osoba ili ljudi to vise nije entuzijazam nego fanatizam.Prvi uvek stvaraju i zidaju i bez covekoljublja on ne moze da postoji.Fanatizam je sila u politici,revolucijama i ratovima.To je kao dan i noc,prvi se vodi ljubavlju i zida,on je sabran,a drugi je iskljuciv.Fanatiku coveku uvek nedostaje nesto,cas je to um a cas srce,Entuzijasta je ceo covek.i najlepse reci koje su me ponjukale da ovo sa bvama podelim je "Cuvaj se dušo da se ne okrnjis i da se tvoj entuzijazam ne iskrivi u fanatizam.Ili kakve su nam misli takav ce nam biti život.Gde cemo da pripadamo to zavisi od nas samih,toliko nam je dato a to je nasa SLOBODNA VOLJA

Minja

[Guest]

Свети владика Николај: Недеља седма по Васкрсу

 

ЈЕВАНЂЕЉЕ О МОЛИТВИ ГОСПОДА СПАСИТЕЉА ЗА НАС

 

Јован, 17, 1-13. Зач. 56.

 

 

 

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

 

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

 

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

 

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

 

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

 

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

 

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини билихрамови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

 

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

 

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

 

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

 

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

 

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

 

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде. Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он - почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

 

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

 

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

 

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

 

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

 

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. - Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

 

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

 

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

 

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћ и желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

 

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

 

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле - премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога - Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност.

 

Амин.

 

 

Извор: СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%83-r1759

[Guest]

Свети владика Николај: Недеља прва по Духовима

 

НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ

ЈЕВАНЂЕЉЕ О СЛЕДОВАЊУ ХРИСТУ

 

Матеј, 10, 32-38; 19, 27-30. зач. 38.

 

Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

 

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

 

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

 

Не шаље.

 

И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

 

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божијом помоћу, Божијим садејством, Божијом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво слама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

 

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божија сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божију моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

 

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: „Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!“ А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

 

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

 

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: „Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава“. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

 

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

 

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

 

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

 

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божије и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божије. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

 

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

 

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

 

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

 

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

 

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

 

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божије обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божијим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

 

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божије на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божијем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божију у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божијем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

 

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божијим хлебом они су храњени, Божијим Промислом снабдевани, Божијим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и „најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом“, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

 

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божијим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

 

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

 

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

 

 

 

 

Извор: СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Number15648]

„Ма колико изгледало чудно, ипак је истина да ми долазимо у овај свет не да у њему уживамо, него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују ратом него да се спасу од рата!
Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овога живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот.
Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку службу. Сваки војник има да отслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дома, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дома.“

[Млађони]

Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку службу. 

 

 

Eto zasto ne volim +Nikolaja. Ali dobro on je covek ziveo u ratnomvremenu, to je valjda uticalo na tu njegovu filozofiju. 

Ne znam odakle mu ideja da PRAVI hriscani nikada nisu shvatali ovaj zivot drugcike i to sto je on pravoslavni vladika ne znaci da ima za pravo da odredjuje ko je PRAVI hriscnin i kako ce da dozivlajva ovaj zivot.

 

Ja lichno sa radoscu uzivam u tome sto on zove dani sluzhbe. 

[Grizzly Adams]

Тема овог цитата није "војнички рок", него користи војни рок да симболично објасни овај наш привремени живот на Земљи као непрестану борбу против греха.

[Guest]

Ликови за памћење (2)

Владика Николај као пророк

Аутор: Антоније Ђурић, Број 1109, Рубрика Разговор Архимандрит и професор Јован Радосављевић био је сведок драматичних догађаја на тлу отаџбине, од почетка немачке окупације и под комунистичком владавином, и то су била изворишта за његове књиге.

 

Одужити се Отачаству и православној колевци која га је одњихала у вери праотаца – главни је циљ живљења Архимандрита и професора Јована Радосављевића. Он о томе не говори, али се то види из сваког његовог поступка, из сваког дела, из сваког његовог подвига. Он живи да би стварао, да би служио Господу Богу и роду свом. Све ће да учини за свој народ, а неће ништа нажао да учини неком другом народу или појединцу...

Такве су и његове књиге. Одмах треба рећи да његове прве књиге нису настале у раскошним кабинетима, под светлом лампиона. Његови записи настали су на колену, поред манастирског огњишта, под крстом и уз треперење петролејке...

Он је сведок времена, сведок драматичних догађаја од првог дана немачке, бугарске, мађарске, италијанске и шиптарске окупације – сви су се утркивали у убијању Срба. Ко је био најкрволочнији – види се из његових књига...

Архимандрит и професор богословских наука делује као жива, покретна енциклопедија: сведочи о догађајима који су се збивали током осамдесет минулих година. Као да му ниједан значајан догађај није промакао...

Можда бисмо упали у грех ако бисмо препричавали његове књиге; ко их набави и прочита, обогатиће своје знање и своју душу. Вратићемо се личностима из његових књига, али се нећемо удаљити од Светога Владике Николаја, који је своме синовцу Тиосаву, који не хтеде да га послуша да се окане политике и комунистичке идеологије, прорекао – смрт... Шта се стварно догодило? Уочи доласка Владичиних моштију у Лелић 1991. године, Тиосав је окупљенима рекао: „Чико се преварио кад је рекао да га ја жив нећу дочекати!“ Оствариле су се, међутим, Владичине пророчке речи: Тиосав није дочекао свога стрица – преминуо је пред само доношење ковчега Владике Николаја... О томе Архимандрит Јован каже: „Опевали смо Тиосава сутрадан и сахранили га у капели поред Јове“.

Злогласном логору Дахау у Немачкој, у ком су били заточени Патријарх српски Гаврило Дожић и Владика Николај Велимировић, Архимандрит Јован је посветио књигу. Њих двојица били су једини црквени достојанственици који су изложени патњама по Хитлеровом наређењу...

Поменућемо још неке књиге: Дневник под бомбама – реч је о савезничким бомбама на Србију; Свети Јован Рапајић – о монаху који је, између осталог, беседио на Светосавском конгресу у селу Ба и кога су убили комунисти; Рација и логори у Бачкој за Србе под мађарском окупацијом, Свети новомученици јасеновачки. Да их архимандрит Јован није унео у своје књиге, многи честити монаси, жртве фашизма, усташтва и комунизма, били би заборављени...

 

Молимо Вас, оче Јоване, да нам говорите о професору универзитета и доктору теолошких наука Ави Јустину Поповићу, који је под присмотром живео у манастиру Ћелијама и о коме су бринуле игуманија Гликерија и ћелијске сестре.

 

– О нашем Ави Јустину, духовнику ћелијском, многи су говорили и говоре, писали и пишу. Он је велики и значајан за наш народ и нашу Цркву као и Свети Владика Николај. Иако је он Светог Николаја уздизао као апостола српског, сви бисмо ми могли да кажемо да је такав апостол и Ава Јустин. Владика Николај је својим беседама, својим књигама и читавим својим животом и радом, посебно у богомољачком покрету, показао да је народни апостол. Отац Јустин је својом ученошћу, знањем и радом на универзитетској катедри окупљао око себе омладину да би је учио богопознању и вери у Богочовека Исуса Христа, Који нас приводи Богу, а тиме и истини, правди, миру, љубави Божјој и сваком добру. Укратко: Владика Николај је приводио својим радом широк круг људи, а Ава Јустин је то исто радио са школском омладином. Народ је за њих говорио да су српски апостоли. А они који нису хтели да упознају двојицу великана, проглашавали су их непријатељима, издајницима, и као сужње их затварали и изоловали од народа. У наше време, због прљаве политике у свету, која и до нас допире, почеле су се стварати деобе и у нашој Цркви. Као да је Црква политичка организација, па се може цепати како се коме свиди! Црква је божанска установа на земљи, за спасење и добро свих људи...

 

Познавали сте истакнуте монахе Јелисеја Поповића и Јована Рапајића. Шта се с њима догодило?

 

– Оца Јелисеја сам виђао пре рата. Служио је у Жичи, а у чачанској гимназији је предавао веронауку. Почетком рата Владика Николај га је поставио за старешину манастира Свете Тројице, одакле је одлазио у манастир Каленић и ту, заједно са оцем Рапајићем, држао предавања. По његовом повратку у Свету Тројицу, партизани су га унели у списак за ликвидацију јер „привлачи омладину у манастире“. Покушао је да им се склони с очију и отишао у Бјеловар, али га је онде препознао неки Пантелић из села Дучаловића, који је у том граду служио војску. Злогласна ОЗНА га је убила на свиреп начин – пребила га је и бацила у вир Западне Мораве с каменом око врата! Никад није пронађен...

И отац Јован Рапајић је трагично окончао свој живот. Убијен је у Блажујском пољу, заједно са монахом Михаилом Ђусићем, пошто је безбожна комунистичка власт на челу са Чолаковићем одбила сваки разговор. Кад му је ознаш, показујући аутомат, рекао: „Копај, попе, сад ће ти ово судити“, он је из недара извадио свој монашки крст и одговорио: „Ово ће судити и теби, и мени, и целој васељени“. Тако је отац Јован, један од најобразованијих монаха, страдао од безбожника, непријатеља крста и молитве...

 

Како је настао и, нажалост, нестао богомољачки покрет, чији су чланови били веома одани Богу и роду српском?

 

– Богомољачки покрет је настао вером српског народа, а нестао слабом вером, која не осећа потребу за спасењем. За више од петсто година под турским ропством турска сила није успела да уништи српску веру у честитом српском народу. „Истурчи се само плахи и лакоми, плашљиви и грамзиви, отпад од вере и народа.“ Сав остали наш народ остао је привржен својој Цркви и вери. Због вишевековног ропства под Турцима код неких је ослабила вера, али је Свети Владика Николај успевао да православну веру ојача и прошири. Владика Николај је био непомериви стожер око кога се окупљао српски народ. Тешко би Срби са својом Црквом преживели „педесетогодишњи мир“ да није било богомољачког покрета који је мудри Владика Николај водио и оспособио да истраје, да остане веран својој Цркви. Покрет је, иначе, нестао, или готово нестао, са ратним нестанком Владике Николаја са отаџбинског тла. Неко време се држао уз помоћ ученикâ Владике Николаја, Владике Василија Костића и Владике Јована Велимировића. Угасио се, постепено, због ослабљене вере у народу у време комунизма, али и због егоизма многих.

 

Какав је Ваш став о нашим злим деобама у народу, па, на велику жалост, и у нашој Цркви?

 

Док смо били у Југославији, у заједници са више нација, гложили смо се и политички и верски. Сада, када смо остављени да будемо сами са собом, опет се гложимо! Не можемо, изгледа, без тога: свађамо се, критикујемо једни друге, оговарамо, уједамо, а дајемо места и мржњи... Тужимо једни друге или се тучемо у породици, предузећу, где год стигнемо. Напустили смо село и рад, па имамо слободног времена за сукобе и свађу. Подељени смо на странке. То нам је најјевтинији занат. Зашто да се бавимо нечим паметнијим? Не сећамо се својих предака, који су били племенитији и паметније радили. Данашњи српски нараштај као да губи осећај за веру, морал и националну оријентацију, а тиме и за самосталност. Примећује се да је тако у држави, у њеном врху, али и у селу и граду, па и у Цркви. Неко уноси угарак и у ту светињу.

Бога заборављамо кад нисмо у невољи, веру и Цркву многи од нас лако остављају... Постали смо сами себи довољни. Нећемо да радимо поштено и да стварамо, а хоћемо провод, „хлеба и игара“. Морал, поштење, достојанство, углед, трпељивост, послушност, честитост – то су за наступајуће нараштаје застарели појмови. „Узимај све што ти живот пружа“ – то пева данашња младост у Србији. Има, разуме се, и оне друге српске омладине, оне честите, усправне, чврсто везане за Цркву и свој народ... У Краљевини Србији су постојале три-четири странке, а наше време бележи 654 партије и политичка удружења. Тренутно, кажу, има око двеста странака, а најављују се и нове.

Деобе су наша зла коб. Имамо сада и удружења безбожникâ, као и удружења изопачених жена и мушкараца. Има покушаја да се и наша Црква подели. Има вређања црквених достојанственика. Бојим се да још нису зацељене ране црквеног раскола у Америци, а неки настоје да те деобе настану и у Србији... Верујем да српски народ зна да је један Господ Бог и једна Српска Православна Црква у јединственој породици Светих Православних Цркава. Никога и ништа српски народ нема у дупликату: један је Свети Сава, један Свети Симеон, један Свети Петар Цетињски, један Свети Василије Острошки, један Свети Николај Српски, један Свети Јустин Ћелијски... Сви су они из српског народа и припадају српском народу, а не сектама и групама. Надам се да ће разум надвладати и да ће све деобе у српском роду бити ускоро превазиђене...

 

Шта су за Вас Косово и Метохија, посебно Призрен?

 

– За све православне Србе одвајкада, поготову од Косовске битке, Косово је прво свето место и света земља. И кнез Лазар и његова војска показали су свету шта је циљ живота на земљи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. То је примењена реч Христова: „Иштите најпре Царство небеско, а остало ће вам се додати“. Тако је Косово света земља и света колевка. И срце српских земаља. Оно је основни печат историје нашег народа. Историја храбрости, поноса, части, поштења, чојства и јунаштва... На овим тековинама васпитавају се млада покољења српског народа.

Америка и Европа, отимајући од нас Косово и Метохију, убијају један народ морално и физички. На тај начин нико се не може ни обогатити ни усрећити. На тај начин нико никада за себе неће моћи да каже да је поштен, правичан, истинољубив, човечан и богољубив. Њихово човекољубље, миротворство, демократија, само су приче за малу и недораслу децу. Дела Божја показују какав је ко. А отимање Косова и Метохије са светињама српским, праћено њиховим рушењем, показује да они немају такве светиње, па не поштују ни туђе. Руше их својом или туђом руком. Не схватају да се Бог и оно што је Божје не може порушити. Ето то, нажалост, данас чине Србима Америка и Европа.

Ми као хришћани молимо се Богу да им не врати оваквим злом, да им буде већма милостив него што су они били према српском народу. Не окривљујем ја амерички народ, ни, разуме се, европске народе, него оне из њихове власти који су умислили да су већи од Господа Бога... Ми, Срби, живимо Косовом и косовским светињама. Не може нам га нико из срца отети. Тако је и са Призреном, где сам био професор у Богословији и где сам са својим ђацима духовно узрастао. Њихов ослонац је сила, а наш – Господ Бог и Његова правда.

 

 

Овако је завршио свој одговор Архимандрит и професор Јован Радосављевић, уз благослов читаоцима.

[JESSY]

Будите Ентузијасти…али КАКО??

 

”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он самном.” (Откр. 3,20)

Бог ти је дао срце и Он је спустио у тебе извесне жеље, планове и циљеве. Али уколико ниси под Божијом контролом, све то може бити злоупотребљено и сасвим погрешно примењено и узалудно ћеш протраћити живот.

Свугде, по целом свету, налазе се милиони инспирисаних људи, који носе злоупотребљене и потпуно наопако искоришћене таленте, интересовања, снове и амбиције. Због тога су, упркос својим талентима и ентузијазму, дубоко несрећни и празни. Јер сваки пут кад су твоји таленти и ентузијазам погрешно употребљени, то те чини очајним и празним.

Неки од вас можда размишљају; ”У овом тренутку нисам превише заинтересован нити ентузијастичан ни око чега.” Ви знате шта то значи, зар не? То значи да сте искључени из контакта са Богом!

Немогуће је бити укључен у контакт са Богом и остати незаинтересован и без ентузијазма. Јер, уз Бога сте укључени на 220 волти. Тад постајете потпуно пуни снаге и ентузијазма!

Бог је Бог Љубави, Ентузијазма, Енергије. Једини разлог због којих имамо емоције јесте чињеница да смо створени по Његовом лику. Бог нас воли својом вечном и бесконачном Љубављу. Без обзира шта да урадимо, Он ће нас увек волети.

Када свакодневно проводите време са Богом ( молећи му се, читајући Библију, размишљајући да све што радите као да Богу радите, водећи унутрашњи разговор са Богом око свих проблема и сумњи које вас муче…) немогуће је остати хладан, без снажног дотока енергије и без ентузијазма.

- Да ли бисте хтели имати више енергије?

- Више ентузијазма?

- Више снаге да започињетенове ствари?

Рећи ћу вам где то да нађете. Реч ”ентузијазам” је грчког порекла и потиче од 2 грчке речи; ”ен”, што значи ”у” и ”Тхеос”, што значи ”Бог”. Када сте ентхеос, када сте ”у Богу”, ви сте ентузијастични.

Што сте ближе Богу то више енергије, ентузијазма, виталности и снаге имате у свом животу. 

Што се више удаљавате од Бога то вам је све досадније, празније, апатичније и незаинтересовани сте око било чега у вашем животу. Потребно је да научите отворити своје срце Исусу Христу.

Исус Христос стоји већ дуго времена пред вратима вашег живота. Али Он је џентлмен. Он неће провалити на ваша врата. Ви морате да Му их отворите

 

svetatrojicaroterdam      

[Guest]

Уживајте!