Свети Владика Николај Охридски и Жички

[zoranp34]

С празником,

Христос посредит нас!

[Владан]

јесте и биће!

[feeble]

Само што се каже посредје нас  sHa_sarcasticlol

[Vlatka]

Sveti oče Nikolaje moli Boga za nas grešne!

[zoranp34]

Хтео бих овим путем да апелујем,ако има ко чути,да је свети владика заслужио да се на дан његовог празновања,служи света Литургија у свим храмовима и манастирима СПЦ-а, и да боја слова у календару,не би требала бити пресудна !

sHa_sarcasticlol

апсолутно се слажем,с тиме да  би се требао празновати као државни празник (као и Свети Сава),не да славимо квази празнике римокатоличке нове године,,први мај итд...

[Vlatka]

Хтео бих овим путем да апелујем,ако има ко чути,да је свети владика заслужио да се на дан његовог празновања,служи света Литургија у свим храмовима и манастирима СПЦ-а, и да боја слова у календару,не би требала бити пресудна !

sHa_sarcasticlol

Pridružujem se tvom pozivu. sHa_sarcasticlol

[marko_13]

Свети оче Николаје моли Бога за нас!

[danodi]

    Свети оче Николаје моли бога за нас грешне!

Слава Богу!!!

[Зоран]

Архимандрит Авакум Лелићки

Чувар кивота Св. Николаја Српског

У духовном расаднику српског монаштва које је засадио преподобни ава Јустин Ћелијски, један од најлепших, али и последњих изданака тог духовног рукосада је и између осталих и некадашњи игуман Троношки и садашњи архимандрит и чувар кивота светог владике Николаја Српског, отац Авакум.

Отац Авакум (Бранко Ђукановић) рођен је 11. јула 1932. године у живописном селу Стубо, на падинама Повлена и Медведника, од православних и благочестивих родитеља, Милића и Живоратке. Био је четврто од седморо деце. Будући да је отац Милић био у роду са светим владиком Николајем Велимировићем, благочестивости у породици је било на претек. Свако јутро и вече су почињали молитвом, строго се постило, а поштовање и послушање према старијима су били на првом месту. Веома често у кући својих дедова Солунаца сакупљали су се богомољци који су одржавали молитвене вечери по благослову владике Николаја. Отац се сећа да су му родитељи били веома строги, а отац је знао чак и да бије говорећи да их не бије што их мрзи, већ зато што их воли – да би били добри. Свако у задрузи, од најстаријег, па до најмањег имао је своје задужење и посао који се морао обавити беспоговорно. стога веома често говори да човек треба увек да ради, и да се не смућује ако понекад погреши, јер највише греши онај који не ради. Одрастајући и васпитавајући се на овакав начин, у типично српској, патријархалној породици, у дечаку се врло рано родила потреба и призив ка Богу и Цркви. И сада се живо отац сећа како их је вероучитељ водио у цркву на Свето Причешће. Сећа се такође сусрета са монахом Тихоном (духовником из Ћелија), код кога примети бројаницу у рукама и добивши објашњење да се уз њу моли Богу, ево ни сад је не испушта из руку. У њему се полако почела ројити молитвена мисао о монаштву, посебно кад би видео монахиње из манастира Ћелије на црквеним славама. Било је немогуће не приметити настројење младе душе за монаштвом, па су га вршњаци веома често задиркивали називајући га „калуђечићем“.

◆ На благочестивог и богобојажљивог младића, сусрет са духовном величином какав је био ава Јустин, морао је оставити дубок утисак. Какве су ваше успомене на први сусрет?

На позив мати Саре и сестара из Ћелија одлазим у манастир и упознајем се са оцем Јустином Поповићем, знаменитим професором Богословског факултета, који је био од стране комуниста затворен у манастиру. Отац Јустин ме одушевио својим начином служења, а посебно беседом. Почиње да ми даје одређене књижице духовне садржине којима ме је припремао за монашки живот. Сећам се да је једна од првих књига била Лавсаик, поуке и приче о старцима које је записао чувени Паладије. Касније сам добијао и друге свете оце и учитеље цркве од којих сам се надахњивао. Отац ми је саветовао да се молим једноставно, својим речима: „Господе покажи ми пут којим да пођем“, као и да се молим светитељу који ми је крсна слава, да ми и он покаже пут. Поучавајући ме, отац Јустин је знао да каже: „И свештеник, и калуђер и хришћанин треба да има циљ у животу да би се одржао на своме путу.“ Говорио је да човек ако одлази у манастир ради Царства Небеског, ради Христа, да би се сачувао од греха, никад неће погрешити. Испричавши оцу Јустину да ми се често појави Распеће и Свети Јован, ту пред очима, на јави, не у сну, добијем тумачење да је то призив Божији. Ава је био строг, али пун љубави очинске да свакога прихвати таквог какав јесте, али и да опомене.

◆ Да ли је личност једног другог, такође великог духовника, оца Антонија, пресудно утицала да изаберете манастир Пустињу за место свог искушеништва?

Пре одласка у војску 1950. године, почео сам да одлазим у манастир Пустињу код оца Антонија, духовног чеда владике Николаја и бившег сабрата манастира Раче. Пошто је требало да прођем кроз неколико села и поред две цркве да бих дошао до оца Антонија, многи су се питали да ли сам нормалан што одлазим тамо? „Кад тај Антоније почне службу изјутра, он заборави кад ће да заврши...“ Пошто сам се вратио из војске, постао сам искушеник у Пустињи. Ту смо имали пуно молитвено правило са свакодневним служењем Свете Литургије, али морам признати било је и колебања, међутим било је пресудно када ме је отац Јустин упитао: „Бранко, докле ћеш ти тако лутати, или – или?“ Ту у Пустињи нисмо били дуго, прешли смо врло брзо у манастир Троношу.

◆ Како се догодило да заједно са архимандритом Антонијем дођете у манастир Троношу? Како су изгледале те тешке године подизања манастира из пепела?

На Сретење 1961. године, по благослову епископа Јована Велимировића, прешли смо у манастир Троношу. Манастир је био разрушен од стране казнене експедиције из Другог св. рата, црква је паљена, лева и десна певница су изгореле, нашли смо само један Апостол нагорео, као и иконостас који је само малим делом оштећен на дверима. Из конака је расло дрвеће, тако да је било јако жалосно видети у оваквом стању ову славну задужбину Немањића. Нигде ништа нисмо имали, чак у Ваљево смо ишли запрежним колима по храну и потрепштине. Тек кад су људи видели да смо искрено приступили обнови манастира, притекли су у помоћ. Прво смо обновили конак, а потом и економију. Такође смо обновили и стари обичај тзв. ратарских свећа. Провео сам и једну годину у монашкој школи у Овчару код игумана Евстатија. Уочи Мале Госпојине 1964. године, архимандрит Јустин Поповић ме је замонашио давши ми име по светом Авакуму ђакону, мученику за веру пострадалом од Турака, кога сам много волео. Рукоположен сам у чин ђакона 1965. године, а веома брзо и за јеромонаха у манастиру Грабовцу. И овде смо наставили са пуним правилом и свакодневним служењем Литургије. Пуно се радило и на њиви и у шуми и око стоке, све сами, а осим тога имали смо и парохију. Мало помало, народ је почео чешће долазити и везивати се и за манастир и за нас, а посебно за оца Антонија кога су сви поштовали и ценили јер није делио људе. Године 1970. долази нам отац Николај (садашњи архимандрит), а кроз манастир пролази и повремено борави још доста монаха, међу њима и садашњи еп. Артемије и еп. Атанасије. Временом народ почиње да се враћа Цркви и Богу, да пости, да се причешћује, у чему је пуно доприносила наша света обитељ. За "Два века Вука" 1987. године манастирски комплекс је комплетно обновљен, урађен је пут, нови конак (са музејем), а црква комплетно реконструисана. На Светог Илију, 1997. године отац Антоније се изненада упокојио, а мене је 2001. еп. Лаврентије поставио за игумана новооснованог манастира Лелић, задужбине светог владике Николаја.

◆ Пренос моштију светог владике Николаја означио је почетак једне нове епохе у историји српске цркве и наше тадашње заједничке епархије. Да ли сте у том тренутку након 40 година проведених у манастиру Троноша очекивали да ћете управо ви ускоро постати чувар његових моштију?

На Сретење 2001. године прелазимо у Лелић, где је све требало поново започети, а посебно успоставити свакодневну службу. Овде смо обновили конак и цркву, урадили нов конак и пут, а на родном огњишту владике Николаја подигли Цркву њему посвећену. Много пута сам се молитвено обратио светом Николају да он све уреди и рашчисти како му је воља. Пошто је ово велика светиња, велика су и искушења, али овде је једини домаћин Свети владика а ми смо само слуге Божије које су дужне да живе у послушности Цркви. Уз Божију помоћ и молитве светог владике Николаја, манастирско братство се постепено умножава, тако да ово братство поред мене данас чини архимандрит Петар (Архијерејски заменик), млади и неуморни протосинђел Георгије, јерођакон Јован, сестра Анисија (ткђ. чадо Аве Јустина која се трудила у Троноши, а и у Лелићу), као и искушеници Милан и Иван. Велики број људи долази у манастир тражећи утехе и лека себи (овде се свакодневно догађају многа чудесна исцељења), а наше је да се молимо и да сведочимо Христа пред овим светом.

Уз молитвене жеље за обнову и процват српског монаштва у благородној традицији светог Николаја Српског и преподобног Јустина Ћелијског захваљујемо се на овом разговору.

Разговор водили

ђакон Жељко Марковић и

уредник Раде Тешић

Извор: СОКО - гласило Епархије шабачке

[danodi]

hvala Zorane  sto ste podelili ovo sa nama    ,  ja stigoh danas da odem u Lelic,  slava Bogu

[Давидова]

Vladika Nikolaj Velimirović

(biografija)

Nikola Velimirović rodio se 5. januara 1881. godine u selu Leliću kod Valjeva. Osnovnu školu učio je u susedstvu, u manastiru Ćelije. Šestorazrednu gimnaziju je završio u Valjevu, a Bogosloviju u Beogradu 1902. Kratko vreme bio je učitelj u Dračiću i Leskovicama kod Valjeva. Od 1904. do 1909. na studijama je u Švajcarskoj i Engleskoj. Teologiju je doktorirao na starokatoličkom Teološkom fakultetu u Bernu (1908), a filozofiju u Ženevi (1909). Posle duge i teške bolesti, 1909. u manastiru Rakovica prima monaški čin i ime Nikolaj. Svoje obrazovanje zaokružuje na Duhovnoj akademiji u Petrogradu. Po završetku školovanja započinje seriju čuvenih beseda i predavanja širom tadašnje Srbije. Putuje po našem Primorju, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji i Rusiji. Kao profesor beogradske Bogoslovije predavao je filozofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike. Već u Bogosloviji ušao je u javni život pridružujući se opoziciji protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Njegove knjige i govornički dar doneli su mu veliku popularnost, naročito u vreme balkanskih ratova. U toku prvog svetskog rata (1915-1919) Nikolaj je na diplomatskim i patriotskim zadacima u Engleskoj i Americi gde uspešno objašnjava i brani interese i prava Srbije i srpskog naroda. Zalagao se za stvaranje Jugoslavije i sanjao o savezu balkanskih pravoslavnih naroda pod zaštitom Rusije.

Godine 1919. Nikolaj je izabran za vladiku žičkog, a zatim ohridskog (1920-1934). Kada je ukinuta Ohridska eparhija postavljen je za episkopa ohridsko- bitoljskog sa sedištem u Bitolju (1930-1934), a odatle je vraćen u Žiču kao episkop žički sa sedištem u Kraljevu (1935-1941). Zbog njegovog ugleda i uticaja, Nemci su ga, odmah po okupaciji Srbije, uhapsili i zatvorili u manastir Ljubostinju, zatim Vojlovicu i najzad, sproveli u logor Dahau. Kada se rat završio, Nikolaj je otišao u Ameriku gde je i odakle je do poslednjeg daha delovao kao teolog, rodoljub i prosvetitelj. Umro je 18. marta 1956. godine i sahranjen u porti crkve Svetog Save u Libertvilu. Posmrtni ostaci preneti su mu u rodni Lelić 12. maja 1991.

Od Svetog Save do danas nijedan Srbin nije ostavio za sobom tako blistavo delo kao Vladika Nikolaj. Bio je pre svega jevanđeoski čovek, pravi Hristonosac, ali i veliki duhovnik, pesnik, književnik, istoričar, filozof, besednik...

Njegova sabrana dela sačinjavaju tomovi knjiga sa oko 12 000 stranica. Najvažnija dela Nikolajeva su:

• O vaskrsenju Hristovom (1910)
  
• O Boki Kotorskoj (1910)
  
• Religija Njegoševa (1911)
  
• Besede pod Gorom (1912)
  
• Besede iznad greha i smrti (1914)
  
• Reči o svečoveku (1920)
  
• Molitva na Jezeru (1922)
  
• Nove besede pod Gorom (1922)
  
• Misli o dobru i zlu (1923), Omilije (1925)
  
• Ohridski prolog (1928), Rat i Biblija (1931)
  
• Vera obrazovanih ljudi (1931)
  
• Simboli i signali (1932)
  
• Carev zavet (1933)
  
• Duhovna lira (1934)
  
• Emanuil (1937)
  
• Nomologija (1940)
  
• Zemlja nedođija (1950)
  
• Život sv. Save (1951)
  
• Žetve Gospodnje (1952)
  
• Kasijana (1952)
  
• Pesme molitvene (1952)
  
• Divan (1953)
  
• Jedini Čovekoljubac (1958)
  
• Prvi Božji zakon (1959)
  
• Rajska piramida (1959)

[Давидова]

Mudre misli Vladike Nikolaja Velimirovića

• Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
  
• Ljudi koji ne mogu zavesti mir u srcu svom, još manje mogu zavesti mir u državi.
  
• Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.
  
• Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.
  
• Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikada nijedno jagnje nije zaklalo vuka, pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova.
  
• Zalud usta puna molitve ako je srce prazno.
  
• O tri predmeta ne žuri da govoriš:

- о Bogu - dok ne utvrdiš veru u Njega,

- o tuđem grehu - dok se ne setiš svoga, i

- o sutrašnjem danu - dok ne svane!

[obi-wan]

Nije zalud za njega vl. Atanasije rekao da je jedan od najvecih srba od svetog Save do danas.

Izuzetan covek u svakom pogledu, vasionska velicina.

On je jedan od svetih kojima licno 100% dugujem zahvalnost za one posebno vazne prve korake u Crkvi...

[brana]

I meni je bio mentor, šta god da me mučilo, ili kad sam tražila odgovre na neka pitanja,

našla sam u njegovim djelima.

zato me posebno iznenadi kad neko oće filosofirati, a ništa od Sv:Vladike Nikolaja nije pročitao,

a smatra se Srbinom.

[Давидова]