Свети Владика Николај Охридски и Жички

[JESSY]

 

Свети Николај Жички

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој "Домаји". Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Пренос његових светих моштију у Србију, може се само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке.

[JESSY]

И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити.

[Данче*]

Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач. Довучена је на присилни рад са једним сином. Упитах је, да ли има још деце?
- Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти.
Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло двадесетог века: Или живи или комунисти!

Прелепи Христос је деоница.

Свети Николај Велимировић

https://scontent-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11108280_887929381253050_7513290059746121500_n.jpg?oh=a62a04dc25dce7fb5e989b850d43464f&oe=55D15CCC

[Данче*]

Похвала и покуда

''У овоме свету ми смо као роба изнета на пазар. Једни трговци дижу нам цену до небеса, други је обарају до ништа. Похвала или покуда, која нам од људи долази, увек дели нашу душу на двоје; једном половином душе ми се радујемо похвали, а другом жалостимо и једном половином душе ми се жалостимо због покуде, а другом радујемо. Јер осећамо у тајанственим дубинама сопственог сазнања, да ни сама похвала ни сама покуда није казала све о нама. Буди опрезан према крајњим похвалама и крајњим покудама, и сматрај да си од првих мањи, а од других већи. Да не би полетео без крила и да се не би поништио без надежде''.

 

https://scontent-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/10955538_742740395847536_3219212834714413379_n.jpg?oh=ffaa105f3cad0397199ef4997f1a2585&oe=560A3349

[Ненад Р.]

РАЗНИ ЉУДИ Питам чулног човека: Ко си ти? А он одговара: Ја сам ја. - И мисли на своје тело. Питам мисаоног човека: Ко си ти? А он одговара: Два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једном час у другом. - И мисли на инстинктивну и свесну душу своју. Питам духовног човека: Ко си ти? А он одговара: Има неко у дну душе моје, пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми зато требале руке дуже од васионе. Питај њега ко сам ја?.

 

Извор : Мисли о добром и злу Владике Николаја Велимировића .

[JESSY]

Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети.

[Ненад Р.]

Лаж опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба децу крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити. Човече и сине човечији, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће, дакле, бити у вечности, и чијим ће се назвати? Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му даш све то. Него му дајеш иако оно то и не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити, или ћеш чекати док оно порасте и сазна шта је то гушобоља? А наследни грех је несравњено тежа бољка од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести, којој је лек крштење. Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности нећеш срести с душом његовом.

 

Извор : Одломак из књиге Духовне поуке Светог Николаја Жичког .

[Данче*]

О ХЕРОЈИМА НАШЕГ ВРЕМЕНА

 

''... Већина људи гледа на живот песимистички; већина не гледа на живот ни с вером ни с надом ни с љубављу.

Од сто људи, које сретате дневно,
ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви хуле на живот, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера у велики дух васионе, који све ствари добру води. Од његове вере долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно, што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.

Па где је такав херој у нашем времену? питаћете ви, драга браћо.

Покажи нам га, - где је?
Ја вам га не могу показати, јер он се изблиза не види. Њега ће моћи видети само будућност. Кроз 40-50 година сви ми, који смо данас овде, бићемо мртви и стајаћемо у музеју прошлости, као што камене статуе стоје у нашим музејима; стајаћемо и ћутаћемо упарађени пред нашим судијама, тј. пред нашим потомцима. И наши потомци посматраће нас издалека и видеће само херојске фигуре између нас; све остале фигуре остаће невидљиве за њихове очи.

Но ако ми не можемо
да видимо хероја међу собом, херој види сам себе. Он познаје себе и познаје друге људе, и сравњује себе с другим људима и види у себи хероја. Он увиђа, колико је он јачи од других људи умом или срцем, колико је постојанији у вери и нади, колико издржљивији у трпљењу, колико ватренији у љубави према идеалима. Он увиђа, да је он један од оних ретких људи, који у овој долини плача нашег живота могу да буду оптимисти; од оних ретких, који стоје на гробљу, опкољени мртвачким костурима људским, и говоре: "и ово је њива живога Бога"; од оних, који се не боје да преноће на гробљу међу мртвацима, од оних који не верују у мртваце, од оних, за које је смрт бајка.

Ако ме питате,
где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама. Гле, ниједног од вас нико тако дубоко не познаје као што ви сами себе познајете. Само дух који је у човеку познаје. Онај ће од вас бити херој, који осети ритам, по коме корача живот у садашњости.

Онај ће од вас бити херој, који поштује и љуби живот у садашњости као и у прошлости, и не жели да буде на другом месту у времену, но на овом, где је сад.

Онај ће од вас бити херој, коме наука не затвара очи но отвара, и кога наука радује, а не жалости, и коме наука јача наду, а не чупа је, и подиже срце, а не гњечи га.

Онај ће од вас бити херој, који као политичар верује у срећну звезду овога народа, и вером својом гледа ту звезду на небу будућности и к њој крмани и управља брод, на коме се ми сви налазимо.

Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.

Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.

Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: "о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак".

Она ће жена бити херојкиња, која сама себи говори: "од карактера мога сина зависи срећа целога народа српског, а његов карактер зависи од мене, дакле, срећа целог српског народа зависи од мене".

Довољно је, драга браћо,
да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна''.
(Говорена једног необично мутног и малодушног дана)

 

Владика Николај Жички

[Данче*]

Ти имаш пуно разлога, да волиш људе, а ни једнога да мрзиш. То су створења, која долазе и одлазе као и ти, који се рађају и умиру, пате се и муче, веселе се и плачу, греше и кају се - исто као и ти. Навикни се сматрати све људе као и себе сама, и онда ће ти љубав према њима бити лака као и према себи. Не заборави да си ти пре рођења заједно са њима био у Богу Оцу, и да ћеш то са њима после смрти опет бити. Сматрај себе као делић једне велике васионске целине, сматрај и остале људе. Као што је целина вечита, тако су вечити и делови и делићи, који је сачињавају. Видиш, да с онима људима које мрзиш, принуђен си провести и овај век и живети загробним вечним животом. То ће те ожалостити, што ти се каже, да ћеш вечито живети са људима, који ти се чине зли и опаки. Али знај, да зло на земљи постаје и остаје.

Владика Николај Велимировић

[Натан]

''О како су ми одвратни они, којима гомила даје важност! Идите у самоћу, јунаци гомиле, те станите на кантар самоће, да би видели како сте лаки, ораси празни. Идите и видите, како је самоћа правији и страшнији мерилац вредности. Ако смете!''

 

[Данче*]

Бели голуб

Читавих шеснаест година пре него што је одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ 2003. године Владика Николај (Велимировића) прибројан лику светих, народ је у овом духовном горостасу већ препознао светог Божијег угодника. Али се опоменуо и чудесних догађаја који су се збили на његовој сахрани као и приликом првог освећња славског колача њему у част.

 

Док је у шабачкој цркви трајала служба, свештеници и народ приметили су да је на врху чувеног шабачког иконостаса, кога је сликао Павле Симић, стајао шћућурен један голуб. У пространи шабачки храм улетео је непосредно пре почетка службе.

Док је трајала света служба, није се померио са места. Певао је хор, паљени рефлектори, севали блицеви фотоапарата. Он је стајао непомичан. Када се завшила служба и кад су свештенство и народ изашли из храма, он се раширених крила тихо спустио са врха иконостаса и излетео кроз отворена западна врата. Његово присуство побожни народ је тумачио као присуство Светага Духа у виду голуба, као некада на реци Јордану приликом крштења Господњег.

Овај догађај добио је још већи значај и симболику, када се доцније сазнало, да је приликом опела и сахране владике Николаја у манастиру Светог Саве у Либертвилу, такође био присутан један голуб на куполи цркве. Описујући ток посмртних свечаности у манастиру, Петар Бубрешко, између осталог пише: 

''... И док су Срби плакали, ветрови јаукали, српски прваци, црквени и световни, покушавали да осветле Владичину величину, на куполи манастира Светог Саве, непомичан и снужден, стајао је кротак голуб. Ни фијук разбеснелог ветра, ни ледена киша, ни жубор око манастира, ни ниакд раније виђен призор у порти манастирској, ништа га није узнемиравало. Анђелски скрушено и самопрегорно стајао је голуб на манастирској куполи, све осматрао и ослушкивао на земљи. У томе часу, када се буде ближе небу него земљи, изгледао нам је као весник неба, расплаканог над раком свога изабраника Владике Николаја Велимировића. Личио је на гласоношу издалека који је апостолски ревносно дојездио да све ослушне, види, нешто немушто саопшти онима који језик без речи разумеју, па да се опет вине одакле је долетео – к небу у облаке тмурне и гневне...''

Протођакон др Љубомир Ранковић
Из монографије ''Свети Владика Николај – живот и дело''

http://www.prijateljboziji.com/_Beli-golub/38951.html

[JESSY]

Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он — Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати.

Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно. Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану. О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Данче*]

Реч љубав је најдужа молитва

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост,      онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.

Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш. Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона. Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

 

Св. Владика Николај Велимировић

http://www.prijateljboziji.com/_Rec-ljubav-je-najduza-molitva/39008.html

[Натан]

[Данче*]

Је ли ти живот постао досадан и тежак? То је болест душе, у којој нема љубави. Је си ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујане и невеселе. Таква је пустош у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божји на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љубав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи.

 

Свети Владика Николај