Биљана-ЖРУ дневник

[Биљана]

[Биљана]

Nothing I must do

Nowhere I should be

No one in my life

To answer to but me

No more candlelight

No more purple skies

No one to be near

As my heart slowly dies

If I could hold you one more time

like in the days when you where mine

I'd look at you 'till I was blind

So you would stay

I'd say a prayer each time you'd smile

Cradle the moments like a child

I'd stop the world if only I

Could hold you one more time

I've memorized your face

I know your touch by heart

Still lost in your embrace

I'd dream of where you are

If I could hold you one more time

Like in the days when you were mine

I'd look at you 'till I was blind

So you would stay

I'd say a prayer each time you'd smile

Cradle the moments like a child

I'd stop the world if only I

Could hold you one more time

One more time

[Биљана]

[Биљана]

Ovo je moja kćer Tamara! Pile majkino! Ovo je bila drugi razred muzičke! Danas to mnogo ozbiljnije zvuči! I da zna da sam ovo postavila bilo bi .........

[Биљана]

Volim kad mi dan započne sa osmijehom!

Volim da se smijem! Volim današnji dan! Volim Sunce! Ptice! Životinje, uopšteno! Biljke! O, da.......volim i ljude! Sve ljude!

VOLIM VAS SVE!

Volim ovaj forum! On me ponekad rasplače, ali i nasmije!

Volim kad mi dan započne sa osmijehom!

[JESSY]

дивна си Биљана...а и дете ти је дивно... t4431

[Биљана]

дивна си Биљана...а и дете ти је дивно... t4431

Blagodarim Jassy!

[Драшко]

Ovo je moja kćer Tamara! Pile majkino! Ovo je bila drugi razred muzičke! Danas to mnogo ozbiljnije zvuči! I da zna da sam ovo postavila bilo bi .........

БУргмилер "немир"

Лепа девојка, на маму сигурно

[Grizzly Adams]

Лепо Биљо, имали би добар дует да смо негде ближе...

[Биљана]

БУргмилер "немир"

Лепа девојка, на маму сигурно

Hvala

[Биљана]

Лепо Биљо, имали би добар дует да смо негде ближе...

Hvala Zvonko! A ko zna, možda se i sretnemo!

[Биљана]

"Умножише се гријеси моји, Господе, и непрестано се умножавају, и нема границе њиховом мноштву. И ко ће ме оплакивати, или се молити за мене? Ти, једини, Спаситељу мој, спреман на милост по благости Твојој, милосрдно погледај на мене очајног. Како да те молим, Владико, кад су уста моја испуњена злословљем? Или како да те опјевам, кад је савјест моја нечиста? Или како да те заволим, кад сам испуњен страстима? Или како да у мени обитава истина, када осрамотих себе лажју? Или како да те призивам, кад не сачувах заповијести Твоје?"

[Биљана]

Јесен је већ почела да просипа све своје раскошне боје по природи! Најтоплије и најњежније нијансе златне, црвене, жуте.... Зна та јесен да ми је омиљена, па се увијек некако потруди да ме сваки пута, на посебан начин, одушеви!

Возим тај ауто, намјерно споро, само да бих могла уживати у крајолику! Све уоколо поприма боје јесени! Шума се сва "прошарала" нијансама жуте и црвене па ме подсјети на мог дједа који ми је једне прилике баш на тај начин и описао себе;

-Видиш сине, дједо ти је као и ова шума! Некад сам био млад и зелен! Пун елана! Заноса! Вихорио се на повјетарцу! Радовао се свакој капи прве јутарнје росе! А данас!!? Данас сам баш као и ова шума! Пожутио! Осушио се! И чекам тај исти повјетарац да ме откине и баци на земљу!

Уживам у вожњи и у окружењу! Изгледа ми као да је сам Бог узео кист и "заиграо" се бојама! Чак шта више, да је и уживао у стварању свих тих прекрасних нијанси!

У даљини примијетим цркву! Стоји на једном узвишењу и савршено се уклапа у околину! У том моменту ми се учинило као да је нестварна, да сам је умислила себи, али нисам! Зауставим ауто само да бих још мало уживала у погледу!

Обично са собом носим блочић и фломастере, баш из тог разлога да забиљежим (ако могу) тај предивни моменат, али, нажалост, овај пут нисам имала и би ми жао због тога! Али свакако ћу то "урезати" у меморију и трудићу се да тај осјећај не изгубим!

Јесен је најљепше годишње доба! Истина, има мало и туге и сјете, али свакако и љепоте! Волим јесен!

[Биљана]

Svako od nas ima svoje neke odgovore i svi nekako pokušavamo da pronađemo prave puteve do carstva sreće! Ali u tom traganju, u toj vječitoj potrazi, mnogi od nas zalutaju, nemoćni pred životom, pred samim sobom!

Nekako mi je onda sasvim uredu da se u takvim momentima prisjetimo da je naše djetinjstvo izvorište! To je ta prekrasna „dječija filozofija“, ona divna osobenost djetinjstva, koju svi mi odrasli, u svojim preozbiljnim životima, negdje usput, zagubimo!

Oni rijetki, koji to uspiju sačuvati u sebi, ili ponovo otkriti, postaju pjesnici, umjetnici, ljudi otvorenog duha, spremni na ponovna traganja!

Radoznalost, žudnja za saznanjem, to je život čiji je osnovni smisao igra, drugačije, novo i nepoznato!

Dječiji je svijet uvijek na granici stvarnog i nestvarnog! Nikao iz snova i mašte! Taj dječiji svijet suštinu sreće boji imaginacijom i pruža osjećaj konstantnosti! Pa sjetite se samo da svaka bajka završava riječima; „I živjeli su srećno do kraja života“!

Međutim, s vremenom taj bajkoviti svijet izblijedi! Mi, suočeni sa realnošću, pokušavamo pronaći neki novi smisao!

A šta nas to zaista može usrećiti!!?

Ne znam za vas, ali meni je na prvom mjestu ljubav! Ljubav prema samom životu! Sveopšta ljubav! Ljubav koju dijelimo sa drugima! Ljubav kao izvor samog života, ona je svakako i izvorište najintezivnije sreće!

Ali nismo svi isti! Jedinstveni smo! Neponovljivi! Drugačiji! Pa je i naš doživljaj sreće različit! Naša svijest je, sama po sebi, nestalna i promjenjiva! Što nas u jednom trenutku usrećuje, nadahnjuje u sledećem biva izblijedjelo!

I kako sada da se izborimo sa tim promjenama oko nas, ali i sa promjenama u nama samima!!?

Možda, pronaći sreću u sebi ili čak postati izvor sreće!

Jer nije samo svijet oko nas taj koji nas čini srećnima ili nesrećnima! Kada postanemo svjesni onog unutrašnjeg svijeta u nama, onog sopstvenog kosmosa, shvatimo da je svaki osjećaj koji dolazi spolja, manje intezivan od onog koji koji potiče iznutra nas samih!

Postoji jedna jako lijepa priča o tome kada je neki starac, hodočasnik, usred zime i snježne vejavice, pošao nekom manastiru koji se nalazio na vrhu planine i usput sreo nekog čovjeka koji ga upita;

„Dobri čovječe, kao ćeš po ovakvom vremenu da se popneš gore?“

A starac se osmijehnu i odgovori:

„Moje srce je već gore, a ostatku mene nije teško da ga prati.“

Na mom putu hodočašća, puštam srce da me vodi!

[Биљана]

Zašto mi se čini da je fond riječi koje poznajem, jako mali i neznatan na osnovu svega onoga što osjećam, a što bih željela da kažem!!? Kako da napišem nešto i da onaj ko to bude čitao, osjeti sve emocije koje ja pokušavam da zabilježim na ovim stranicama!!? Da li je uopšte moguće zapisati osjećaj!!? Onu toplinu koju osjećaš u sebi!? Onu radost!? Sreću!? Ali i tugu, sjetu, potištenost!?

Slika je već nešto drugo! Slikom se mnogo toga može reći, a da se niti jedna riječ ne upiše! Ili oči!!! Oči su, kažu, ogledalo duše! Ponekad čovjeku iz očiju možete pročitati mnogo toga! Vidjeti sve, bez da vam išta kaže! Ja bih voljela da možete sada, baš sada.....ovog momenta, vidjeti moje oči! Da vam one kažu koliku radost osjećam! Koliko sam srećna! Zaista srećna! Koliko sam zahvalna! Koliko sam se, po ko zna koji put, uvjerila da je GOSPOD UISTINU VELIKI! I da zaista ne postoji niti jedna riječ svih riječnika na svijetu kojom bih mogla izraziti ovaj osjećaj zahnvalnosti! Zato ću postaviti sliku jer slika će vam sve reći!