Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драган Јашић]

Како је пао сатана ?

Odgovor atonskog monaha o. D.

Како је (са неба) пао сатана?

Није тежак одговор на ово питање, мада многима јесте тешко ово питање (због њихове духовне неузраслости) и по књигама скоро нигде се не може наћи одговор на то питање. Мени је Бог лично открио пад Луцифера и избавио ме од пропасти. Иначе, бавити се овим питањима је врло опасно.

Бог није творац зла.

Библија јасно сведочи, после свега што је створено, потврђено је речима: "и виде Бог да све беше створено веома добро".

Значи, све што је Бог створио је било веома добро створено, али то није било и савршено. Постоји разлика између онога што је добро и онога што је савршено. Нешто може бити јако добро, али то не значи и да је аутоматски то и савршено. Човек је створен као добар и у њега је заложено велико благо духовно, човек је потенцијално бог, тј. он има нешто што остала створена бића немају, он може да узраста до степена обожења, али он не може постати бог без Бога. И још једна разлика, он може постати бог по благодати (по дару), али не и бог по суштини. Само је један Бог по суштини (прави разлику, да великим словом Бог пишем оно што се тиче самога Бога).

Ја сам у четвртој години академије имао следеће искушење које је трајало неколико месеци и на крају ми је Бог открио тајну пада Луцифера и трећине анђела са њим. То је врло тешко богословско питање и можеш тражити и међу владикама, али ти на то може одговорити само онај којем је на сличан начин било откривено како је пао Луцифер (Сатана).

Наиме, током студија на четвртој години академије ми смо били на аеродрому Батајница, завршна година ВА ПВО и завршна година СВШ ПВО. И почели ти клинци да ме провоцирају по питању вере, ступе са мном у разговор и нису могли да надјачају Духа Светога, свима су уста била запушена и сви су почели да се окупљају да слушају што им се прича о Богу. Ту су постављали разноразна питања. Једни су питали зато што их је интересовало; други су питали провокативно, али не из злобе, него да разјасне своју недоумицу; а трећи су питали провокативно из злобе. И тако ми постави један питање: "Кад је Сатана гледао славу Божију, која је то мисао била што је њега оборила с неба?"

Мени је Бог тада отворио духовни вид и ја сам тада схватио да ми то питање није поставио тај питомац него сам ђаво кроз њега. Бог ми је дао да препознам духа са којим причам, јер не говори увек само човек, него понекад кроз човека проговара и ђаво кад човек услед непажљивог и грешног живота допусти да ђаво делује кроз њега. И ја сам се том питомцу обратио као самом Сатани и рекао: "А ко си ти што ме то питаш?" И тај питомац тада више није знао шта ме је уопште питао, нити је ико други разумео ишта и ја сам видео да сам разговарао са самим ђаволом кроз човека. То је велики дар да ти Бог да да разликујеш са којим духом причаш. У духовној борби дар разликовања духова је највећи дар, јер тада јасно препознајеш духа са којим ратујеш и тада се он лако побеђује. Јер чим га изобличиш да знаш с ким причаш, он губи власт да те куша и одступа, једноставно не може да делује кроз другог човека. А

у духовном животу највећи дар је дар теологије (дар богословствовања), јер када човек има ту благодат Духа Светога да богословствује, тада он благодаћу Духа Светога понире у највеће тајне Бога.

Потом, када сам се одвојио од тих питомаца, размислио сам о питању које ми је ђаво поставио и рекао: "Ако је та мисао оборила Луцифера (Сатану) који је гледао славу Божију, колико ће то лакше оборити мене који нисам гледао славу Божију, који сам се родио јуче око подне (у односу на ђавола који је гледао стварање света, јер су прво били створени анђели па онда све остало)?" И рекао сам да то превазилази мене да знам и да је духовно опасно да се тиме бавим.

И прошло је неколико месеци и ђаво ми је поново убацио ту мисао да о њој размислим. "Која је то мисао оборила Луцифера и трећину анђела са њим?"

И ја сам опет рекао:"Ако је та мисао оборила Луцифера (Сатану) који је гледао славу Божију, колико ће то лакше оборити мене који нисам гледао славу Божију, који сам се родио јуче око подне ?"

И то се понављало сваких три - четири месеца. И једном сам ја по духовној неопрезности прихватио да размишљам о тој сатанском мисли (а сви свети оци су се строго чували да примају да размишљају о некој сатанској мисли, јер је он интелектуалац пар екселанс, нема интелигентнијег бића од Сатане које је Бог створио у почетку, касније их је било, али то су они који су стекли Духа Светога и дар теологије). И када сам прихватио да размишљам, јавила се једна мисао која је просто срушила сву моју веру у Бога. Ја сам мислио да не постоји нешто на свету што може поколебати моју веру у Бога. Али када сам прихватио сатанску мисао јавила се та сатанска мисао и ја више нисам осећао да верујем у Бога. Био сам сасвим изгубљен и питао сам се "шта је ово?" Ја више нисам веровао у Бога, све се у мени тада срушило и као да сам упао у неки бездан, све ми је било бесмислено око мене. И ја сам само у себи понављао смућен: "Шта је ово, шта је ово?" И то је трајало неко време, био сам скроз у неком мраку, и онда се после тога по великој милости Божијој јавила у мени једна мисао која није само мисао него и виђење, која је силно сведочила о бићу Божијем, о његовом величанству и слави. Ја сам тада хтео да искочим из себе од одушевљења, то је било нешто величанствено, видео сам велику тајну Бога о којој ми није допуштено да причам никоме, и ја сам у том усхићењу и трепету тада молио Бога да ми из мога ума избрише обе помисли: "И ону која ми је дошла од ђавола која је ужасно безбожна, јер сам се бојао да некад случајно је некоме не кажем и тако убијем некога духовно и тај да отпадне од Бога, а и ту другу која је од Бога била, да случајно не бих рекао ту тајну онима који нису достојни да је чују, јер ни ја нисам био достојан да чујем ту тајну о Богу, него ми ју је Бог по милости својој открио да не погинем вечно". И Бог ме је услишио и избрисао ми их је из ума, то је негде у мени, то знам, али док не стекнем Духа Светога у оној мери у којој је потребно да би се то могло носити, то је опет и запечаћено и недоступно. Имам јако сведочанство тога као опит и о њему сведочим и исповедам да знаш. Не може се све испитивати рационалистички, треба бити достојан за тајне Бога Живога. Не може човек опхрван страстима знати те тајне. Ја се сусрећем са много њих који на неке ствари у Цркви гледају механички, не виде да падају у гордост, мисле да им је све доступно чим су рукоположени у чин, да су они другачији од обичног народа у цркви, али су у заблуди. Причам са једним ђаконом, труди се много на њиви Господњој, приводи многе Богу, али неке ствари површно гледа и схоластички, не схвата да за тајну треба чисто и достојно срце, и да он колико год њих приводио Христу, ипак живи расејаним животом и не може се поредити са смиреним богобојажљивим монахом.

И прошло је неколико месеци од тога догађаја и онда ми је Бог дао да сагледавам пад Луциферов. Наиме, када је Бог створио прво анђеле, онда је потом почео да ствара и сав остали свет. Анђели су гледали акт стварања света. То је било нешто величанствено, бог ствара свет ни из чега. Просто: "И рече Бог... и би". То је био толико величанствен призор да су сви анђели клицали Богу од радости, јер је благодат стварања света била изузетно велика. Тако је и сам Луцифер клицао од одушевљења. Луцифер значи светлоносац, тј он је знао највеће тајне о Богу, и он је подучавао све остале анђеле, онда можеш замислити колико је то интелигентан анђео, а био је и најлепши створени анђео. Бог му је био дао велики дар, велику благодат и велику слободу.

И на крају стварања Бог ствара човека

И тада је Бог рекао: "И нека му се поклоне сви анђели"

И ту је тајна пада Луцифера. Јер је он као најинтелигентнији, најлепши анђео сматрао да њему припада прво место у Божијем стварању, а гле овај који је створен последњи, преузима место првог, јер је и Христос рекао: "И последњи биће први, и први биће последњи". Луцифер је на човека гледао као на ниже биће, јер је човек имао и тело, док је анђео само дух. Али када је Бог изговорио. " и нека му се поклоне сви анђели", Луцифер је схватио да се то не односи да се анђели треба да поклоне том тек створеном човеку, него је схватио тајну,  да ће се сам Син Божији оваплотити и јавити у телу човечијем. Схватио је да је човек потенцијално већи од анђела, јер се човек може у свом бићу да сједини са самим Богом и није могао да поднесе да он више не буде "први". Значи постао је горд и гордост га је оборила с неба. И започео је рат против Бога по интелигенцији коју је имао и обмануо је трећину анђела који су отпали од Бога и назвали су се сви ђаволи. Луцифер је хтео да поремети тај план Божији, хтео је да спречи да се оваплоти Син Божији. Размишљао је: "Пошто је Бог светлост и у њему нема таме никакве, ако човека наведе на грех, неће се Бог оваплотити, јер у Богу нема таме никакве"

И тако настаје историја која је даље позната. Значи, Луцифер (Сатана) је био тако велики анђео, али није био савршен, имао је слободу воље и својом вољом је отпао од Бога. Бог није творац зла у свету. Бог је љубав. А љубав је могућа само тамо где постоји слобода а не нужда, где не постоји присила. Могућност да  могу да одступе од Бога створена бића је истинско сведочанство да је Бог дао и слободу створеним бићима, слободу воље, коју створена бића могу да употребе на своје вечно блаженство у Богу или своју вечну пропаст.

Преузето са Форума OjKrajino.com

[Тавита]

Ovo je priča o jednom čovjeku koga bih nazvao Tragačem.

Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovjek čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač osjeti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osjećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mjesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.

Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo prije nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog proljećnog cvijeća. Sa svih strana brežuljak bješe ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mjestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između bijelog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.

Pusti da mu pogled kao leptir prelijeće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom bijelom kamenu:

Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 mjeseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dijete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susjednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:

Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 mjeseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mjesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vijek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dijete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmjernom tugom, sjede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, vidjevši nepoznatog čovjeka krenu prema njemu. Neko vrijeme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.

- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovdje dešava? Zašto ima toliko mrtve djece zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i natjeralo ga da napravi dječije groblje?!

Starac mu odgovori:

- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dijete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: lijevo, to što ga je obradovalo i desno, vrijeme trajanja te radosti.

Upoznao se sa djevojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmjerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dvije? Tri i po?… Zapiši.

…

Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i 170fs799081? Dva dana? Jednu sedmicu?…

Trudnoća i rađanje prvog djeteta?

Ženidbe prijateljá?

Putovanje iz snova?

Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?

Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vrijeme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što vjerujemo da je to jedino istinski proživljeno vrijeme.

„Tragač“,

Horhe Bukaj

[Guest свештеник Иван]

Милостива врана

Пре неколико година објавио је један господин, познат по својој честитости и истинољубивости, причу о врaни коју је посматрао на свом имању. Jедна је врана долазила свакога дана по неколико пута пред кухињска врата да ту нађе какву храну. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у врт иза овећег жбуна.

Могло се помислити како то носи својим младим враницама, али пошто је било рано с пролећа, кад птице своје птиће још не излегу, то је она јело морала неком другом односити. Тек када се пети, шести пут врати, она онда поједе ако још што нађе.

Господина је изненадило и заинтересовало понашање ове вране, па је почео да је прати. Иза жбуна нашао је једну болесну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити докније првио своју болесну другарицу наситила. Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ове вране, она је прво невољницу намиривала, па тек онда на себе помишљала.



Јова Јовановић Змај

https://www.pouke.org/news.php?do=view&id=4144&cid=0

[Guest ага пије млеко]

ТРИ СТАРЦА

 

На лађи којом су тога дана руски поклоници путовали у Соловјецки манастир, Архиепископ града Архангелска чуо је од неких путника да на оближњем острвцу живе у осами три човека Божија који су читав свој живот посветили молитви. Један је био растом мали, погрбљен и веома стар, али увек насмејан и незлобив као Анђео Господњи. Други, нешто крупнији, са нерашчешљаном брадом, заогрнут отрцаним кафтаном, невероватно снажан, могао је сам да преврне чамац као орахову љуску. Трећи, највиши растом, имао је дугу браду која га је покривала све до колена. Он је ишао увек наг, опасан сопственом косом.

Заинтересовавши се за те самотнике, Архиепископ замоли капетана да заустави лађу и пребаци га чамцем на то мало острво. Тамо одмах нађе и по опису препозна та три старца. На питање у чему се састоји њихова побожност и како се Богу моле, они му одговорише да само једну молитву знају: „Ти си Тројица, ми смо тројица, смилуј се на нас!“

Насмеја се Архиепископ и поче очински да их упућује у основне истине вере. Са великом муком и стрпљењем учио их је да молитву „ Оче наш“ изговоре напамет. Они су срицали, муцали, заборављали научене речи и Архиепископ у томе са њима проведе читав дан. На крају га они са захвалношћу испратише и направише пред њим на растанку велику метанију. Архиепископ се на лађу врати тек увече. Остаде на палуби дуго, размишљајући о тим Божијим угодницима. Наједном, на хоризонту далеко иза лађе примети неку светлост која је постајала све снажнија и ближа. Капетан и неки путници такође опазише ту појаву, само нису могли разабрати да ли је то нека риба или птица која светли. Са страхом и трепетом, најзад, они у светлости препознаше три старца који су, држећи се за руке, за лађом трчали по мору као да газе по сувом. Када стигоше до лађе, пожалише се постиђено Архиепископу да су заборавили речи молитве „ Оче наш“ и замолише да их поново научи, а он им рече: Ваша молитва је дошла до Бога, свети Старци. Нисам достојан да ја вас учим. Молите се за нас, убоге грешнике!“ И сада Архиепископ направи велику метанију пред њима. Старци одоше, а траг светлости се још дуго пресијавао за њима по мору...

[Лидија Миленковић]

Каква дивна и поучна прича.

"Ко има уши..........."

[andrej]

Знам за ову причу, феноменална је. Мислим да сам је и читао у житију тог архијереја о коме је у причи реч. Баш сам се ових дана питао где бих могао да је нађем... Свака част и хвала...

girl_jumping :group111: 0102_laugh  :cheesy2: 0102_laugh :cheesy2: :bla:

[Драган Јашић]

Постоји једна прича, не сећам се заиста где сам је чуо, али је врло занимљива. Можда вам је и позната... Ко зна... Покушаћу да је препричам.

Дакле:

На северу Русије, у оним великим, непрегледним брезовим шумама живео је један човек-дрвосеча. Тај човек је живео у времену када се РУСКИ род још увек клацкао између Перуна и Речи Божије. Заправо, он је био многобожац. Реч још увек није стигла до његових, брезових шума... Али ето, живео је простим, једноставним животом. Био је снажне телесне грађе, а у грудима је имао добру душу. Знао је да разликује добро од зла... Био је добар човек.

Једнога дана, док је седео испред своје колибе, и загревао ручно направљен, (склепан) "самовар", зачуо је неки глас, а убрзо и видео човека са чудном капом и дугом седом брадом. На себи је имао црну, исхабану дугачку хаљину и гуњ преко. Тако обучен, погрбљен провлачио се између бреза, и на сав глас викао:

-Узмите свој Крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим! Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!-И тако стално.

-Ја знам шта је крст.-рече дрвосеча. То је оно што се ставља на кров брвнаре, да би кров био јачи. Па добро. Овај чудно обучени човек сигурно сакупља војску за рат. Чим гране пролеће, крену и ратоиви... Али ко је тај Исус? Сигурно је великог рода, чим га овај гласник зове Сином Божијим. Па добро, направићу крст, и идем да нађем тог Исуса... Гласник зове!

И тако, наш дрвосеча посече две брезе и направи немали крст. Спремио је и нешто хране за пут... Упрти крст на леђа и крену тамо куда је онај чудни гласник замакао. Крст је био тежак, те се дрвосеча са тешком муком пробијао кроз шуму. Понекад би застао, јер није знао куда даље... Али онда би као по неком правилу чуо глас:

-Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!

-Аха, тамо треба ићи. И ишао је за гласом.

Прошла су тако пуна четири дана. Напокон је изашао на један пропланак. Глас који га је водио све време више није чуо. Куда даље? У даљини је видео неколико кућа-брвнара ограђених високом дрвеном оградом.

-Идем тамо. Тамо ће ми сигурно рећи где је тај Исус Син Божији... Ваља се прикључити војсци. И стави на леђа онај брезови крст, па крену даље.

Дошавши близу, виде на крову једне куће крст сличан ономе који је он носио, али много мањи. Његовој срећи као да није било караја.

-Ево, ево овде живи тај Исус, Син Божији! Ево знака на његовој кући! Покуцаћу на врата и питати за Исуса-рече.

Као маљем стаде ударати у вратницу.

-Има ли кога... Исусе, отвори ја сам дошао! Видео сам и чуо твога гласнаика... Има ли кога! Отворите!

Врата се отворише и на њма се појавише два црнорисца. Помало уплашени и збуњени запиташе горостасног дрвосечу кога тражи, и шта то носи на леђима.

-Па носим крст, и тражим Исуса Сина Божијег... Ево ја сам дошао, јер сам чуо од његовог гласника, који је обучен исто као и ви, да зове: "Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!"

-Ајде брате остави твој крст ту испред, па да се одмориш, и нечим окрепиш.-рекоше му монаси.

-Не, крст нећу да оставим. А где су ваши крстови?-запита.

Један од монаха оде и позва игумана. То је био један стари, и по мудрости познат духовник.

Дошавши испред капије, игуман уведе дрвосечу у манастир.

-Хајде нешто да поједеш, па ћемо видети... Исус Христос ће нам рећи како да расудимо даље.

-Код нас је обичај-рече игуман-да брату који дође у манастир, доделимо и неко послушање, неки посао.

-Шта треба да се ради-рече дрвосеча.

-Узми посуду са водом и ону циглу па иди у кућу што има на крову крст и орибај дрвени под.

Рибајући под, дрвосеча дође до иконостаса.

-Све је овде некако лепо, а и лепо мирише.-помисли.

Полако је подигао поглед ка врху иконостаса, и застао... Нека тежина му се спустила у груди... Зачуђен, задивљен... Видео је осликан крст, и на крсту човека-распетога. Из руку и ногу. и из ребара текла је крв... Неки људи и жене око њега... Туга.

-Па ко си ти...? -рече дрвосеча, као ван себе. -Па ко си ти, ко ти је то урадио?-ридао је. Па шта си ти то учинио да те тако казне?-плакао је. Није могао да одвоји поглед са распећа. За њега више није ништа постојало. Онако горостасан, плакао је као дете после добијених батина.

И... У том часу Господ је сишао и стао испред дрвосече, који је још увек савијен плакао.

-Устани, и немој плакати више-рече Он. -Ја сам Исус Христос Син Божији.

Дрвосеча је подигао главу.

-А јеси ли ти Исусе Сине Божији гладан?-запита дрвосеча онако кроз сузе, радостан што види Исуса да је жив.

-Јесам, иди код игумана и питај га за мало хлеба.

Излетевши из цркве, дрвосеча налете баш на игумана.

-Молим те старче, дај ми још мало хлеба. Ево сам у цркви упознао једног човека. То је онај човек што сам га тражио... Зове се Исус Син Божији... Гладан је. Молим те да ми даш за њега мало хлеба.

-Иди у кухињу и узми...-промуца игуман.

Вративши се у цркву и пошто је дао Господу кришку хлеба, Исус му рече:

-Ниси ти за овај свет. Да ли би ти кренуо замном?

-Ја због тога и дошао. А да поведемо и игуман, добар је човек?

-Њега још увек не можемо повести, јер није спреман.

Изашавши из цркве, дрвосеча затече игуман како још увек стоји на оном истом месту.

-Ето, ја морам да иде са Исусом. Не могу више да останем овде. А и ти ћеш ускоро за нама.

Мало касније у цркви су нашли дрвосечу наслоњеног на иконостас, као да спава.

[No name]

Prelepe su Vam priče! Evo, priložio bih i ja jednu:

                                                          MILOST TVORCA

Nedostižan je Tvorac u milosti Svojoj. Ili zar nije nedostižno ono što se čulo sa krsta: "Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta rade" ? Odmah do Tvorca po milosti stoje anđeli Sveti. Oni se danonoćno trude da spasu duše ljudske koje su im poverene. Priča se za jednog hajduka kako je sreo sveštenika, uperio pušku u njega i viknuo: "99 sam njih ubio, sada ćeš ti biti stoti!"

Sveštenik reče da je spreman za smrt, ali zatraži vode od hajduka. Hajduk mu donese vode. Ali, dok je sveštenik pio vodu, dođe smrtni čas hajduku i on pade i izdahnu. Tada se đavoli počeše sporiti sa Anđelima oko negove duše. Đavoli su nabrojali 99 zločina hajdukovih, kao i ostala sitnija grešenja.

Odgovore Anđeli: "Nije vaš, nego je naš!" Učinio je dva velika jevanđelska dela:

1. Ispovedio je pred sveštenikom da je ubio 99 ljudi

2. Dao je vode žednome

Dakle, čak i slučajna ne namerna dobra dela, uračunali su Sveti Anđeli onom zlotvoru, a neke i danas vidim kako ljutito zapitkuju: "Zar su nebesa milostiva?"

stadaradim

[Guest]

4chsmu1 лепе причице  stadaradim

[Драган Јашић]

Свештеник Г. Макхел седео је тог дана у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајена. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља:

На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечје игралиште. Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се.

Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу: “Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?”

“Знам да бих то требало да учиним”, одговорио је, “али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим.”

Остао сам без речи. Одједном ми више није сметала јурњава деце. На њихово понашање почео сам да гледам из сасвим другог угла. Схватио сам оца и упитао се: Шта бих ја учинио да сам на његовом месту?

… а ти ко си што другога осуђујеш? (Посланица Јаковљева 4:12)

[Драган Јашић]

БОЖЈИ СЛУГА

Три гроба један до другога. Ни по једном није трава никла. Кукавна

Милица се вуче од једнога к другом, па љуби ону црну земљу и нариче

да се човеку срце скамени.

- Синови! ... Чеда материна! ... Зар несрећна мајка и то дочека! ...

Не смедосмо од тешкога јада погледати у Милицу а од страха у Љубисава,

јер он беше онемео. Никад нећу заборавити његове страшне слике...

Сунце на заходу обасјало га својим последњим зрацима, а он као камени

споменик, гологлав, разрогачио очи, па гледа у непобусане гробове на

којима се још ни земља није осушила... Ветрић му разгони седе власи,

баца их у очи и на лице а он се не миче...

Ћутимо, гледамо и слушамо.

- Боже! ... Зликовче! ... Гори си од Турчина и Татарина! ... - цикала је очајно Милица...

- Ћути... ето попе!...

- Нека га!... Крвниче, боже!... Крвник си... крвник... бездушник!...

Хоћу да вичем! Хоћу да га грдим!... Не може ми ништа, ја га се не

бојим!...

Узаном стазицом упутио се стари поп Јова. Позвали су га да прекади

гробове. Ишао је лагано, јер су клецале старе ноге под

деведесетогодишњим теретом... Али је ишао старац ослањајући се на

штап, свога старог другара... Од старости подетињио, па му се лице

смешка и на јарко сунце и на зелену траву.

- Помаже Бог! - поздрави нас.

- Бог ти помогао!... Благослови оче!

И стадосмо му прилазити руци.

- Ја се мало задржао. Дођоше ми неки за молитву... Него да свршимо часом...

Пободе штап у земљу, па на њега метну своју читу. Из зобнице што је

на рамену носио извади требник који беше увијен у епитрахиљ, прекрсти

га, прекрсти се и сам, па га забаци на врат.

- Кадионицу! - викну.

Дадоше му кадионицу и тамњан. Он спусти на жар два три зрна тамњана и поче читати помен...

Милица је за све време лежала на средњем гробу обгрливши крајеве рукама.

Сврши се помен. Сви се прекрстисмо и рекосмо:

- Бог да им душу прости!

Попа приђе Милици.

- Милице! - викну је.

Она ћути.

- Милице!... Устани!

- Ј'ој, зликовче боже! Ј'ој, душманине!...

- Није Бог ни зликовац ни душманин! - рече он неким чудним гласом, гласом који није трпео поговора, а опет некако благо...

- Јесте, попо!... Ти не знаш шта су јади. Тебе никад није овако заболело, јер ниси ни имао свога болећег...

Ми се запрепастили. Попа је врло млад обудовио и никад није имао деце.

- То је истина, Милице, али и ја сам мученик!... Ја сам несрећник гори од тебе!...

Милица диже главу и погледа га право у очи. Сви видесмо да је заустила

да му нешто крупно рекне. Али кад му погледа у очи, она занеме.

Он је узе за руку и седе поред ње...

- Никад не реци ни да си најсрећнија ни најнесрећнија!... Од зла горе, а од добра боље има!...

- Али попо!... Три гроба за недељу дана! Три срца, попо, дадох ја црној земљи!...

- Имала си, па си дала!... Бог је дао плода снази твојој, па имаш сад и

да Му вратиш и да себи оставиш!... Дала си синове, али имаш унуке. Па

имаш још једно несаломљено крило - ено Драгутина. Стоји као кап росе,

румен као ружа и здрав као јелен из горе!... Зар је то мали дар од

Бога!? Зар ти је мало што имаш?...

Њен јогунасти поглед поче попуштати... Хтела је говорити, али не проговара...

- Видиш, - продужавао је попа - ја те знам дететом. Ова је рука, у

Божје име, саставила твоју руку с Љубисављевом. Ја сам ти сву децу

крстио и венчао, био на весељу па сад ево и у жалости твојој!... И

ево, као што ти онда рекох у веселој дружини да се Богу молиш - и данас

ти велим!...

- Али, попо!...

- Не нужди се! Ти ниси несрећна жена! Ти си одужила свој дуг Богу и

људима... Имало се и узети и оставити. Савиј руке око остатка, па

чекај позив Божји!... То што је тебе снашло - зло је, али има горе! Ја

рекох и опет велим: ја сам гори несрећник. Ја сам улудо проживео

деведесет година. Једне стварчице на овоме свету нема за коју бих могао

рећи: моја је! Ја не знам шта је радост и бол родитељски! Ја туђе

добро крадем и својим. Ја сам желео деведесет година само један

тренутак кад бих могао помиловати плаву и детињу косицу и рећи: хвала

Богу, ово је моје!... Али ми Господ не даде!... Сад чекам смрт, сам као

пањ, уверен да неће ничија суза за мном канути... Зар ја нисам гори

несрећник од тебе?...

Страшно је било погледати оно трошно тело како се тресе... Што нас беше

проплакасмо. Љубисав му приђе, узе га за руку и пољуби је!

- Хвала, попо! - рече и заплака се.

- Жив био, Љубисаве, па кажи: хвала Богу, кад ово имам!... Не јаучи од

свакога бола!... Има и љућих рана!... Ето, ја и опет велим: Хвала је

Богу!...

- Хвала је Богу! - рече и Милица. - Боже, опрости ми!... Удржи ми Господе, оно што си оставио!... Ј'ој, грешна ти сам!...

- Моли се Богу!...

Па се диже старина... Сунце зашло, али његово руменило на обзорју

сијаше као зора. Он је ишао лагано пред нама као светитељ какав... Сви

смо ћутали; само чух Милицу како полако рече Љубисаву: - Ово је Божји

човек !

(Јанко Веселиновић)

[Драган Јашић]

Воз живота 

Недавно сам читао књигу у којој је живот био упоређиван с путовањем

у возу. Била је то сјајна лектира.

Живот је попут путовања возом. Људи улазе и силазе. Приликом заустављања воза дешавају се пријатна изненађења. Човек проживљава срећне тренутке али има и незгода, несрећа и жалости.

Кад се родимо закорачимо у воз. Сусрећемо се с људима за које мислимо да ће нас пратити током целог нашег путовања. Нпр. наши родитељи... Нажалост, истина је сасвим другачија. Кад-тад, они ће сићи с воза и оставити нас без своје љубави, наклоности, нежности, пријатељства и друштва. Медђутим, у воз ће ући друге особе које ће нам бити јако важне. То су наша браћа и сестре, наши пријатељи и људи које ћемо срести и заволети у свом животу.

Многе особе које улазе гледају на путовање као на кратку шетњу. Други пак у својој вожњи кроз живот налазе само жалост и тугу ... Али у возу има и оних који су увек при руци и спремни су да помогну оним

људима којима је потребно помоћи.

Многи након свог силаска с воза остављају иза себе трајну чежњу. Многи нас суновраћују у дубоку невољу. Многу улазе и силазе а да их нисмо ни запазили.

Чуди нас што су многи путници који су нам најдражи негде у неком другом вагону. Остављају нас саме у том делу нашег путовања. Наравно , то нас не спречава да на себе преузмемо тешкоће путовања и самоће и да их потражимо и да покушамо да се сместимо у њихов вагон. Дешава се и то да не можемо да се сместимо близу њих јер је место већ неко други заузео .

И такав је живот. Препун изазова, снова, маштања, надања, састанака, растанака, без поновних састанака и никад се ти тренуци неће вратити. Покушајмо од свог путовања кроз живот да учинимо најбоље што можемо. Покушајмо да са свима из воза будемо у миру. Покушајмо у сваком од њих да видимо најбоље што је у њима. Сетимо се тога да на сваком делу животног колосека, неко од сапутника може "склизнути" и да су му потребне наше симпатије и разумевање. И нама се може десити да "склизнемо" с колосека. И надамо се да ће се наћи неко ко ће да нас разуме.

Највећа мистерија путовања је та што не знамо кад ћемо тачно изаћи из воза исто као што не знамо ни када ће да сиђу наши сапутници ... чак ни они који седе поред нас.

Бићу веома тужан и жалостан кад будем морао да сиђем из воза. Верујем да ће веома болети растанак с неким пријатељима које сам сретао за време путовања и који су ми постали драги. Међутим гајим наду да ће доћи главини колосек. Тада ћу видети како сви они пристижу са својим пртљагом који на уласку у воз нису имали. То ће ме силно обрадовати. Бићу срећан и због чињенице да сам им помогао да повећају свој путни пртљаг положивши у њему праве садржаје.

Потрудимо се и настојимо да имамо срећно путовање. Покушајмо да при силаску из воза оставимо празно седиште које ће у осталим путницима, који настављају путовање, будити чежњу на лепе и пријатне успомене.

Ово сам пренео  једно лепо размишљање моје ћерке Мире .

[Тавита]

PUT U NEBO

Reci nam, kako se dolazi u nebo? – upitaše mudra starca.

-  Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata – reče mudri starac. – No, budući da se nebeska vrata ne otvaraju svakoga dana, dogodi se da čovjek pred njima mora dugo čekati. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah s praga može vidjeti da je nebo posve jednostavan dom u kojemu prebivaju obični i vedri ljudi koji se s Bogom susreću u blagosti i ljubavi. Čovjek se zbog toga silno obradeuje. I tako čovjek ulazi u nebo.

- Reci nam – upitaše ponovno – kako se dolazi u pakao.

Mudri se starac nasmiješi i reče:

- Nakon što umre, čovjek nastavlja svoj hod stazom koja vodi od vrata smrti do nebeskih vrata. Ali, budući da se nebeska vrata ne otvaraju svakoga dana, dogodi se da čovjek pred njima mora dugo čekati. I to ga ozlovolji. Kad se, nakon dužeg vremena, vrata otvore, čovjek odmah s praga može vidjeti da je nebo samo jednostavan dom u kojemu prebivaju obični i vedri ljudi koji se s Bogom susreću u blagosti i ljubavi. Čovjek se tada silno ogorči, jer mu postane jasno da ovdje nema ništa od sjaja i slave o kojima je sanjao. I tako čovjek ulazi u nebo.

- Reci nam – upitaše ga – otkuda vodi najpouzdaniji put u nebo.

- Ako ne prepoznate nebo u sebi i u onima koje ljubite – reče im mudri starac – nigdje ga nećete naći.

Stjepan Lice

[Драган Јашић]

УНУК

Чак је и у болничком парку ведрије кад сунце почне да просијава. Иако зубато, враћа наду.

На клупи у парку забрађена старица у кожуху, чека време посете. Поред ње седе жена која носи врбове гранчице. Понела неком врбицу и звонце.

Жена са марамом каже: "Волим кад видим да и ви млађи поштујете Празнике, то сигурно болеснику носиш врбицу, ако, ако, ваља се. Бој се Бога и не брини"!

Друга жена се смеши и потврдно клима главом.

Бакица наставља причу, као да се годинама познају.

"Слушај ћеро, веруј и моли се. Немо' да ти неко прича да нема Бога, има бре, има. Слушај шта ће ова баба да ти каже, а све је истина, овога ми крста".

И прекрсти се уставши, лако, навиклим покретом.

У том једноставном, а тако присном покрету, било је толико искрене вере, да је млада жена, почела пажљиво да слуша, одбацујући са стидом помисао о наметљивости старице.

"Ми смо сељаци, нисмо, да кажеш начитани, ал' и ми нешто знамо".

И кренула је прича, каква се само на путовањима и у оваквим сусретима чује, кад људи који се пар тренутака раније нису познавали и после тог сусрета се вероватно никада више неће срести, отворе душу и потпуном незнанцу испричају читав живот.

Одрасла је и читав век провела на селу, ту, на домак Београда.

Муж јој је умро пре три године.

У почетку је болест изгледала безазлена, али се стање погоршавало из дана у дан. Одвели су га у болницу, био је оперисан, но побољшања никаквог није било.

Кад је дошао кући, више није устајао из постеље. Сазрева воће, а он, који је сваку воћку засадио, одгајио, неговао, ни воћњак не може да обиђе.

"Видим, дошло његово време, ал' не за напредак,

но за брање".

Препустила је сину и снахи све послове, а она се потпуно посветила свом човеку. Дан и ноћ је бдела уз свог домаћина. После неколико дана он поче да се губи и разговара са неким људима које она не види. Знала је да то на добро не може да изађе. Чим му буде мало боље, она га пита са ким то разговара, а он се љутио што није видела људе који долазе у кућу и набраја имена, све покојници. Спремила је свећу и све што треба.

"Кад је овако, никад се не зна кад ће".

Једног дана јој је рекао: "Много је добар овај наш унук, ал' несташан, навалио да му правим штап за пецање"!

Убеђивала га је да они немају унука, него само две унуке, и да му се од силних лекова све побркало, да је сањао унука из фамилије, али је деда био упоран: "Није бре, него је наш унук, овај што ми ти кажеш има осам година, а наш дванаест и по"".

"Кад то чух, ја се остених".

Пре дванаест и по година њихова снаха је имала спонтани побачај, дете је било мушко.

Њој се грло стегло, очи запекле. Не може кандило да прислужи колико јој се тресу руке. Шапуће пред иконом: "Тебе Боже фалим, што гледаш све живо и мртво и што не пушташ да невина душа страда".

У очи Крстовдана деда се потпуно повратио, лепо разговара, очи му сијају. Весело тражи од жене да му све припреми, иде са унуком на пецање. Пружила му је упаљену воштаницу и деда је ускоро издахнуо.

Са смешком, као да је негде кренуо, па радосно отпоздравља укућанима.

"И јест отишао, само нама није дато да видимо и знамо ни где ни како се запутио".

Ћутала је неко време, бришући крајем мараме очи и уста.

"Е, па да знаш да то тако бива. А ове несрећнице, што абортирају, и не знају грдне, да нерођену децу убијају. И за њи' се молим, тешко њи'овим душама"

"Све што се заметне, Божије је стварање. Ко је живот дао, тај га и узима и распоређује"!

Портири су отварали болничка врата, дошло је време посете.

Бака се журно поздравила, пожелела све најлепше саговорници и њеним укућанима и ономе код кога иде у посету и замакла за угао једне од болничких зграда.

Друга жена је дубоко потресена речима мудре старице, још мало поседела, па се и она лагано упутила ка клиници. Чврсто држећи врбове гранчице шапутала је: "Осана сину Давидову"!

preuzeto sa

http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/rmisev-price_c.html#_Toc412818120

[kasijana]

Došao je jednom, jedan mladic, svome ucitelju i pozalio mu se na svoje stanje. Rekao mu je: "Nevolje su me pritisnule se sa svih strana. Sve mi, u zivotu ide naopako. Mnogo sam tuzan zbog svega toga sto me zadesilo. Osecam veliku tjeskobu u grudima zbog svih problema...."

Ucitelj ga je pazljivo slusao, a kada je mladic zavrsio sa svojim jadanjem, hteo je ucitelj, prakticnim primjerom, da ga utjesi i nasavjetuje. Uzeo je jednu casu i nasuo u nju vode.Zatim je prosuo pepela u tu casu. Voda se odmah zaprljala pepelom i zamutila se.

Tada mu je ucitelj rekao:

"Ova casa s vodom, koja se zamutila pepelom, si ti i tvoja iskusenja." Zatim ga je odveo do mora, i postupio na isti nacin. Prosuo je pepeo u more. Medjutim pepeo se ubrzo utopio u vodu i potpuno nestao a more je, naravno, ostalo potpuno isto. I onda ga je ucitelj posavjetovao: "Zato ne budi poput one case s vodom - nego budi poput mora,dubog i rasprostranjen."

Dakle, nemoj biti primjer vode u casi, pa da te svaka sitnica nasikira i rastuzi, nego budi poput mora pa budi i ti jak i nepokolebljiv, gledaj svako iskusenje malim, jer je ono zaista malo u odnosu na nekog drugog kome je jos gore.