Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

KUTIJE OD BOGA

U rukama držim dvije kutije koje mi je dao Bog. Rekao mi je "Stavi sav jad i muku u crnu kutiju, a svu svoju radost u zlatnu." Pažljivo sam čuvao Njegove riječi i oboje - radost i jad - spremao sam u kutije. No, iako je zlatna kutija dan za danom bivala sve teža, crna je bila jednako lagana kao i prije!

Želio sam saznati razlog, iz znatiželje sam otvorio crnu kutiju! Kad tamo na dnu kutije rupa kroz koju je moj jad ispao iz nje. Pokazao sam rupu Bogu i stao razmišljati "gdje bi moji jadi mogli biti." On se blago nasmijao i rekao, "Dijete moje, oni su ovdje kod mene."

Zbunjen, upitao sam Boga zašto mi je onda dao kutije, zlatnu i crnu s rupom!? Odgovor je glasio: "Dijete moje, zlatna je da brojiš svoje blagoslove, a crna da pustiš i zaboraviš."

[Тавита]

I to ce proci....

Stara je kraljica na samrti poklonila svome sinu medaljon, uz ove riječi: “Dragi sine, kad ti bude najteže, kada misliš da se sve ruši oko tebe, kada ti se učini da su ti sve lađe potonule, otvori ovaj medaljon… On će ti pomoći lakše prebroditi tu teskobu…”

Kraljica je umrla, godine su prolazile, a mladi je kraljević živio sretno i spokojno… Vrijeme mu je prolazilo u radosti i veselju i nikako nije nailazio taj posebno težak tenutak da bi mogao otvoriti medaljon…

Sve ga je više i više mučilo što piše u njemu, pa ga je zato jednom, u vrijeme svoje najveće sreće, odlučio ipak otvoriti i vidjeti što piše…

Našao je ove riječi: I ovo će proći…

——————————–

Poslije mnogo godina došle su na red i nedaće, ratovi, teška vremena… Ponovno je otvorio medaljon, i ponovno pročitao: I ovo će proći…

* * * * * * * * * * * * * * * *

[Тавита]

Imamo i mi takav medaljon oko vrata.... 

[w.a.mozart]

ja sam svoj zaturio.... 0110_hahaha klapklap 0110_hahaha

[Тавита]

  W.A.Mozart рече:

ja sam svoj zaturio.... klapklap 0110_hahaha 0110_hahaha

nisi ga zaturio .. ne moze se krst "zaturiti"...  0110_hahaha

[w.a.mozart]

imam usb...jel vredi nešto...umesto tog krsta,kako ti reče....

[w.a.mozart]

hej,šala.... 0110_hahaha

naravski da imamo....

[Тавита]

Pročišćenje

Bio jednom jedan učenik kojem je učitelj, poznati grčki filozof, poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da da novac svakome ko ga uvredi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je činio tačno onako kako mu učitelj zapovedi.

Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost."

Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Pre nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam video da neko izgleda tako blesavo."

Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smeješ kad te vređam?" upita mudrac.

"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"

"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

[Тавита]

Tezina jedne pahuljice

Reci mi, ako znaš koliko je teška jedna snežna pahuljica? - upita senica golubicu, dok su zajedno posmatrale kako sneg pomalo sipi i stvara

beli pokrivac.

- Ništa, čak i manje od ništa - odgovori golubica ne razmisljajuci

previse.

Čekaj, čekaj malo, pa ćeš videti da i ona ima svoju težinu.

I senica ispriča svoju ptičju pricu .

Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo padati ovaj sneg. Kao što vidiš, nije bilo vejavice ni vetra, sneg je mirno, tiho padao, kao što nam se događa u snu. A budući da nisam znala raditi ništa pametnije, počela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene na grančici. Pala je ako se ne varam 3.751 pahuljica i sve je bilo savršeno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica grančica je pukla, a ja sam morala odlepršati. Vidiš da i pahuljica ima svoju težinu - zaključi mudro senica.

http://www.dodirnime.com/forums/display_topic/id_1370/page_2/

[Тавита]

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.

Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.

Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

[Тавита]

ZABORAVLJENI SNOVI:

Jedan stariji čovek, u bolnici, bio je na samrti. Od smrti ga je delilo verovatno tek nekoliko sati. Kad je u naletu bolnog grča samo malčice otvorio oči uspeo je videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.

Zatvorivši oči upitao ih je:

- Prijatelji, ko ste vi?

Jedna od prilika reče:

- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.

- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.

Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:

- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…

[Тавита]

http://www.ezadar.hr/repository/image_raw/38064/large/

Zašto u ljudi nije taban ravan?

Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad već zemlja protuži Bogu da hoće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola. Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali se đavolski car osjeti šta on hoće, pa se dobro uzme u pamet. Hodajući tako po zemlji njih dvojica zajedno dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju, onda reče sveti Aranđel: "De da ronimo, da gledamo koji može dublje." A đavo mu odgovori: "Hajde de." Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sveti Aranđel dotle ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu čuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska. Kako đavo zaroni, a sveti Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za svetijem Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sveti Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge iščupa veliki komad mesa. Kad sveti Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: "Što ću, Bože, ovako grdan?" A Bog mu reče: "Ćuti, ne boj se; ja ću narediti da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.

Narodna pripovijetka

[Тавита]

Jedna kišna kapljica iz oblaka, pala je u more.

"Šta sam ja", zaplaka ona, "u poređenju sa okeanom? Ja sam izgubljena u njegovoj ogromnosti. Kada bih barem mogla dostojno da imam udeo u opštem zadatku!"

Bog ču ovu skromnu molbu i zapovedi jednoj školjki da da sklonište ovoj kapljici vode. Vremenom, ona se tamo pretvorila u sjajni biser, kojim je kasnije bila ukrašena kruna jednog velikog i dobrog kralja.

Saadi

http://www.forum.hr/showthread.php?t=100854

[Тавита]

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

Stjepan Lice

www.sveti-juraj.com

[Тавита]

ПОКЛОН

Један постарији рашчупани човек седео је у аутобусу држећи у руци букет свежег цвећа. На седишту са друге стране седела је девојка која је сваки час бацала поглед на то цвеће. Приближавала се станица на којој је човек требало да сиђе. Он је сасвим спонтано спустио цвеће девојци у крило. „Приметио сам да волите цвеће,“ – објаснио јој је, - „а мислим да би се и моја жена радовала да га добијете. Рећи ћу јој да сам вам га дао.“ Девојка је примила букет, а затим је посматрала постаријег човека како излази из аутобуса и пролази кроз капију малог гробља.