Јасеновац без истине и покајања

[Зоран]

Beograd,  26.09.2009.

Press

Novi zločin u Jasenovcu: Bozaniću, sram te bilo!

Rečenicom da nije došao u Jasenovac da se izvinjava, kardinal Josip Bozanić pokazao skandalozni cinizam prema 700.000 žrtava tog logora

Poseta zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Josipa Bozanića, Jasenovcu je cinična i zakasnela, a njegove izjave vređaju žrtve, ocenjuju za Press istoričari, političari i sociolozi religije. Naši sagovornici kažu da je naročito iritirajuća i uvredljiva izjava kardinala Bozanića da u Jasenovac „nije došao da se izvinjava"!

Zagrebački nadbiskup je pri tom iskoristio posetu da koncentracioni logor Jasenovac, u kome je u najstrašnijim mukama ubijeno 700.000 Srba, Jevreja i Roma, uporedi sa posleratnim zločinima komunističkog režima, što mu je zamerio čak i deo hrvatskih medija.

Katolička crkva ne priznaje zločine

Istoričar Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju kaže da je kardinalova poseta cinična.

- Poseta je zakasnela i cinična, a njegov govor je uvreda za žrtve tog logora smrti i njihove potomke. Ovaj istup nadbiskupa Bozanića je duboko antievropski i u velikom sukobu sa antifašističkom tradicijom na koju bi savremena Evropa htela da se oslanja. To je u suštini opravdanje postojanja ustaške NDH i delovanja njegovog prethodnika, nadbiskupa Alojizija Stepinca, koji je davao duhovni legitimitet toj državi i time u stvari davao legitimitet genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ovo nije samo uvreda žrtava, nego i snažnog antifašističkog pokreta u Hrvatskoj, koji je kao deo jugoslovenskog pokreta uživao ugled u svetu. Ovim nastupom Bozanića, Hrvatska se odriče takve tradicije - navodi Koljanin.

Prema njegovim rečima, istup kardinala Bozanića ima i unutrašnjepolitičku težinu.

- Predsednik Stipe Mesić se izvinio za neke zločine, a Rimokatolička crkva u Hrvatskoj se protivi bilo kakvom priznanju tih zločina, pa i izvinjenju. Bozanić govori o zločinima pojedinaca iz katoličkog sveštenstva, a ne Katoličke crkve kao institucije. Oni ne žele da prihvate odgovornost za zločine u Drugom svetskom ratu, pravdaju ih komunističkim nedelima i stavljaju u širi kontekst. To je neprihvatljivo za savremeno evropsko društvo - ocenjuje Koljanin.

Nema osude ustaškog režima

Sociolog religije Živica Tucić smatra da je kardinal Bozanić „bio isplanirano uzdržan" kako ne bi izazvao primedbe dela hrvatske crkvene i političke javnosti.

- Bozanić je dugo čekao da ode u Jasenovac, koji je za Hrvate tabu-tema i izaziva različite reakcije, pa i nipodaštavanje. Verujem da mu je iz Vatikana sugerisano da ode i kada je to učinio, nije se najbolje snašao.

Bio je isplanirano suzdržan ne želeći da izazove nezadovoljstvo crkvene i političke javnosti u Hrvatskoj. Crkveni ljudi ne treba da misle šta će reći političari i da li će dobiti aplauz, već da nastupaju iskreno. Bozanić nije bio u stanju to da učini. Predsednik biskupske konferencije Hrvatske Marin Srakić rekao je u aprilu u Jasenovcu da je to „najveća ljaga za Hrvatsku". Bozanić nije održao taj nivo iskrenosti - rekao je Tucić.

Naš sagovornik smatra i da je zagrebački nadbiskup „relativizovao Jasenovac", govoreći o žrtvama komunističkog režima.

- Nije to mesto da se govori o drugim zločinima. Ovako Srbi imaju osećaj i saznanje da su jako mnogo stradali, a Hrvati i njihova crkva žele to na neki način da umanje. Srbi i Hrvati imaju obavezu da organizuju susret istoričara, teologa i naučnika, bez političara, i da razmotre pitanje Jasenovca za svagda - kaže Tucić.

Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji saopštila je da govor Bozanića „nije ohrabrujuć" i da je on „umesto da se pokloni nevinim žrtvama izazvao sumnju u iskrenost osude ustaškog režima".

„Jutarnji list": Za izvinjenje treba zrelosti

Hrvatski mediji podsećaju da je nadbiskup Josip Bozanić u Jasenovac došao „kao poslednji u nizu onih koji svojim naklonom jasenovačkim žrtvama pokazuju i promovišu civilizacijsko normalizovanje odnosa hrvatskog društva prema prošlosti". Bozanićeva poseta usledila je dugo nakon što su mesto ustaškog logora posetili predsednik države, premijer, šefovi parlamentarnih stranaka, brojni biskupi...

- Niko u Hrvatskoj nije u Jasenovac zakasnio toliko kao Crkva, a Bozanić, kao njen najviše rangirani predstavnik, stigao je puževom brzinom... Na posetu kardinala Bozanića Jasenovcu predugo se čekalo, ali možda je ipak došao prerano. Za takav istorijski gest treba zrelosti - piše „Jutarnji list".

List navodi da je istorijska važnost posete, iskazivanje poštovanja prema žrtvama, osuda ustaškog režima „ostala zagubljena u novim kontroverzama u koje se kardinal upustio" jer je kardinal branio Crkvu, a „jednako tako u jednom dahu spomenuo strahote Ante Pavelića i ustaša i strahote partizana i komunističkih vlastodržaca pod vođstvom Tita". Poređenje žrtava Blajburga sa jasenovačkim je „pogrešno, uvredljivo i skandalozno".

Izor

[И.стојковић]

Помаже Бог!

Извињење, изречено, написано, није ништа друго до почетак, како неко рече процеса кајања.Али може бити изречено и написано, и зато што то други очекују од њега, а не због личног осећања.Онда је то извињење одвратно, огавно, и мени обичноме човеку, а камоли Богу Који све Зна.

Праштање јесте баш у смислу како и сам Господ моли Оца Свога и свију нас, да Опрости јер не знају шта раде! Боли Га, каменују Га и речима и каменом, пљују Га, боду Га, а Он Моли Оца да им Опрости! Моли зато што Зна да је жеља Оца да се сва Његова деца спасу, и дођу у Царство Небеско!

Ако ја знам да је ужасан злочин почињен, а знам, ако знам да ми већ гнев, а камоли освета није на Спасење, ако ја не верујем, већ ЗНАМ ДА БОГ ПОСТОЈИ, ДА МЕ ГЛЕДА, ДА МИ СЕ НАДА И ДА МЕ ВОЛИ, шта сам ја, ко сам ја ако му се успротивим, гневом, срџбом, осудом, осветом? На Литургији, у парку, на пецању, послу, када се говори о дакако много мањем болу, кажем Бог Ће то већ Сам Уредити по Својој Промисли, али када ми умире мајка, дете, када сазнам за злочин, онда онај исти ја, истражујем лекаре, кривце, осуђујем, проклињем, не кажем, смири се срце моје, Бог Зна све, и зашто и како!!!

Зато сам рекао, ми да праштамо, да би Бог нама Опростио, а да ли Ће и њима, није моје да размишљам....

[pokajnik83]

Нису дошли да се извињавају, али су зато набили гузице у Београд!

Проводе се по главном граду (можда исти они који су клали у рату 90-их), МИ пуштамо њихове серије по ТВ станицама, због њихове музике не смеш да упалиш радио пријемник, не прође ни месец дана када неки њихов направи концерт у Београду-узме пар десетина хиљада еура, два-три пута викне  волим те Београде и све буде у духу братства и јединства!

Фуууууууууууууујјј!

Е док год је то тако неће се извињавати они никоме и никада, зашто? Зато што ми тим својим сагињањем чак и њима показујемо да смо им опростили за Јасеновац.

Баш ме занима колико је унука (закланих у Јасеновцу) било на концерту оне Северинетине. Баш ме занима како би се Мирослав Илић (да не кажем Цеца) провела у Сплиту на концерту???? Можда би био и видео-бим са преводом на ''хрватски језик'' (у задње време нас преводе када им се појавимо на малом екрану тв пријемника)

САМИ СМО СЕБИ НАЈВЕЋЕ УСТАШЕ

п.с. опростио сам им! Не могу нама да опростим (још увек)!

[pokajnik83]

Благодарим оче,

немам гнева, само разочарење у нас саме.

Опростио сам заиста.

[pokajnik83]

Такође свако добро!

Говориш као Свештеник, сигуран сам да ти није засметало то ''оче''.

Нека ти Бог чува породицу! То ти из срца желим!

[Vizantiona]

[Guest nikolastojanoviccuprija]

BOG da im duse prosti i neka Mucenici Jasenovacki mole Gospoda za nas ovovremene na zemlji !!!!!

Jasenovac treba vazda da nam svetli kao svetionik sta donosi otudjenje Ljubavi i covecnosti i da se tako nesto nikome i nikada ne desi !!!!

Slava vam nevini mucenici !!!!

[дибидусрус]

После Голготе, за мене је Јасеновац један од највећих места страдања. У роману "Нож" Вука Драшковића има оно писмо немачког официра Хитлеру. Нацисти из Аушвица су се згражавали!

http://forum.izvestia.ru/board3/topic83605/

[Тавита]

Koncentracioni i logor smrti Jasenovac

JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske. Jasenovac je zapravo činio kompleks od nekoliko podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 62 milje (100 km) južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.

Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe (UNS), na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo. Oko 600,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20,000 i 25,000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja. Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine, prim. prev.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu. Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.

Tri koljača i komandant Jasenovca: Stipe Prpić, fratar Miroslav Filipović-Majstorović, i Jerko Maričić

Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu. Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.

U aprilu 1945., partizanska vojska došla je nadomak logora. U pokušaju da izbrišu tragove zločina, ustaše su digle u vazduh sve barake i pobili većinu logoraša. Pokušaj bekstva zatvorenika nije uspeo i tek ih je nekoliko preživelo.

[Тавита]

Karta jasenovačkih logora

Crtež logora

Tumač nacrta logora Jasenovac III.

1 Stražarnica i upraviteljstvo logora. (Ulaz u logor).

2 Rafinerija.

3 Glavno skladište.

4 Skladište i radionice.

5 šupa za cigle.

6 Lančara.

7 Upraviteljstvo logora.

8 Paketarnica.

9 Zvonara.

10 Skela na Savi.

11 Granik na Savi.

12 Šupa za cigle.

13 Ciglana.

14 Šupe radionice (t. zv. tunel)

15 Stražara

16 Nastamba ustaških časnika.

17 Stolarija.

18 Kuhinja i nastamba ustaša.

19 Dvije supe ša cigle.

20 Dvije šupe za cigle.

21 Pilana

22 Šupa.

23 Pogon sa dimnjakom (Električna centrala).

24 Krečana.

25 Ekonomija.

26 Ugljenara.

27 Drvara i pekara.

28 Iskopana jama, odakle se uzimala zemlja za ciglu.

29 T. zv. bajer odakle se uzimala zemlja za ciglu

30 Remenarija.

31 Štala.

32 Kancelarija nadzornika.

33 Kancelarija grupnika i radionice.

34 Veliko jezero sa drvenim mostom.

35 Zatočeničko groblje

36 Bolnica.

37 Ambulanta.

38 Baraka za nastambu zatočenika

39 Pomoćna kuhinja

40 Kuhinja

41 Baraka obrtne grupe.

42 Štala.

43 Kuhinja.

44 Mljekarna i mesnica.

45 Zgrada ženskog logora.

46 Nova mesnica.

47 Ledana.

48 Svinjac

49 Ustaške radionice i nastambe.

50 Zgrada ženskog logora.

51 Kuhinja.

52 Logor III-C.

53 Izlaz iz logora i stražarnica. (Istočna vrata).

http://www.jerusalim.org/cd/jasenovac/index_l.html

[Тавита]

Ustaški logor pod imenom „Jasenovac“ osnovan je po uzoru na logore u nacističkoj Nemačkoj 21. avgusta 1941. i predstavljao je mesto najveće torture i pogubljenja koje je ikada postojalo u Jugoslaviji. Pored svih strahota, to je bio najveći koncentracioni logor i treći po broju žrtava u celoj okupiranoj Evropi tokom ratnih godina 1941– 1945. Po sadizmu i patološkim zločinima, ustaše su prevazišle i svoje nacističke učitelje u Nemačkoj.

Za razliku od nemačkih logora, gde se sprovodio serijski genocid, kao na industrijskoj pokretnoj traci, u Jasenovcu se taj isti genocid vršio na način nezabeležen u istoriji ljudskog roda. Sve ono zlo, patološko i kriminalno, čime se inače odlikovao ustaški pokret u celini, doseglo je svoj vrhunac u Jasenovcu.

Logor „Jasenovac“ prostirao se na preko 240 kvadratnih kilometara, duž obale reke Save, od Stare Gradiške na istoku, do sela Krapje na zapadu, i od Struga na severu do linije između Draksenića i Bistrice na jugu.

Do izbora ovako širokog područja Jasenovca za taj monstruozan logor došlo je iz nekoliko razloga. Jedan od njih bio je svakako pogodan geografski položaj. Pruga Zagreb–Beograd bila je u blizini, i veoma važna za transport zatvorenika. Teren je okružen rekama Savom, Unom i Velikom Strugom, u sred močvarnog Lonjskog polja, tako da je bekstvo iz logora bilo skoro nemoguće. Na drugoj obali reke Save, područje Gradine teško je pristupačno i često je plavljeno, nenaseljeno i daleko od bilo kakvog svedoka. Bilo je to idealno mesto za sakrivanje masovnih ubistava. Drugi moguć razlog za izbor ovog mesta bile su tamošnje fabrike; to su bile radionice za izradu lanaca, ciglane, strugare i tome slično, te je logor bilo lako predstaviti javnosti kao radni.

Koncentracioni logor Jasenovac obuhvatao je sistem logora duž reke Save, na plavnoj ravnici Lonjskog polja.

Ustaška štampa obznanila je javnosti 23. avgusta 1941. da su prve barake za zatvorenike izgrađene u blizini sela Bročice i Krapje i da će logori biti korišćeni u svrhu isušivanja Lonjskog polja. U stvari, to je bio začetak logora Jasenovac, ili tačnije, logora II zvanog Bročice — „Versajev“ i logor 11 pod imeno „Krapje“, u dovođeni prvi zatvorenici – Jevreji i Srbi iz ustaških logora Slano i Jadovno. U početku su zatvorenici zaista i radili na izgradnji nasipa, ali pod neopisivo teškim uslovima i terorom. Oni koji nisu poumirali od iscrpljujućeg rada i gladi a odmah potom bili zakopavani u nasipe, ubijeni su kad je logor likvidiran. U novembru 1941, otvoren je Logor III, zvani „Ciglana“ – takozvana „Trojka“ – koji je ubrzo postao mesto centralne uprave za sve sabirne i koncentracione logore u NDH. Centar ovog logora nalazio se ispod sela Jasenovac, u oblasti industrijskog kompleksa gde je ciglana stvarno i bila, pa je tako okružena zidom visokim 3–5 metara, u koji je bilo ugrađeno sedam betonskih bunkera, i na kome se nalazilo nekoliko kula stražara. Ispred zida bila su tri reda isprepletane bodljikave žice, koja je na nekim mestima bila elektrificirana. Četvrta strana logora gledala je na reku Savu. Kao sastavni deo Logora III – blok C, tu se nalazio specijalni zatvor ustaške tajne službe za posebno odabrane zatvorenike.

Logor IV „Kožara“ osnovan je u selu Jasenovac, a logoraši koji su radili u kožari bili su tamo pod najtežim mogućim uslovima. Logor V – Stara Gradiška organizaciono je pripadao Jasenovačkom kompleksu logora. Na celokupnom području Jasenovca osnovana su još tri specijalna logora. U selu Uštica, kod ušća reke Une u Savu, nalazio se improvizovani „ciganski“ logor gde su uglavnom Romi dovođeni i ubijani, a sela Mlaka i Jablanac pretvorena su u sabirne logore za žene i decu.

Sistem masovnih ubistava u Jasenovcu ustanovljen je već u jesen 1941, čim su veći transporti ljudi počeli da pristižu. Muškarci, žene i deca stizali su ovamo vozovima, kamionima, konjskim zapregama ili prosto trčeći pred ustašama sa naperenim puškama. Mesta masovnih pogubljenja nalazila su se po celom jasenovačkom logoru. Većina je smeštena na desnoj obali Save od Dubice nizvodno, a naročito u selu Gradina. Prema forenzičkim istraživanjima, preko 300,000 ljudi pobijeno je baš tu. Ubistva logoraša vršila su se takođe i u šumi pored logora „Krapje“, blizu logora „Versaj“ i „Uštica“, na čitavoj levoj obali Save nizvodno od Jasenovca do sela Jablanac i Mlake. Osim toga, unutar kompleksa „Trojke“ postojao je krematorijum, koji je ustvari bio peć za pečenje cigle; ustaše su je pretvorile u krematorijum, prema nacrtima Hinka Pićilija, tako da su se u njemu mogli spaljivati logoraši. U krugu logora, osim „Pićilijevih“ peći, postojala su i druga mesta gde su ljudi mučeni i ubijani, a zvali su se „lončara“, „granik“, „zvonara“, „sablasno jezero“, i tako dalje.

U logoru „Stara Gradiška“, mučenja i ubijanja vršila su se u podrumima stare austrijske tvrđave, u kuli te tvrđave i na obalama Save.

Do kog stepena je sistem ubijanja bio razvijen svedoči jedan dopis iz glavnog štaba, poslat 27. aprila 1942. svim ustaškim jedinicama i institucijama, u kome se kaže da „sabirni i radni logor u Jasenovcu može primiti neograničen broj zatvorenika.“

Od leta 1941. do proleća 1945., smrt se pojavljivala u mnogobrojnim oblicima. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.

Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.

Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira.

Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca. Tako je general fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao u svom ličnom dnevniku za 1942. godinu da su ustaški logori u NDH bili „suština užasa“ a Artur Hefner, oficir zadužen za transport radne snage u Rajh, napisao je za Jasenovac 11. novembra 1942.: „Koncept logora Jasenovac trebalo bi zapravo shvatati kao kompleks od nekoliko logora, koji su udaljeni po nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani su oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim „Paklom“.“

[Макрина]

Свети Јасеновачки Новомученици

молите се за нас!

[Дејан]

Јаша Алмули

Књига Јаше Алмулија ,,Јевреји и Срби у Јасеновцу”, коју је недавно објавио ,,Службени гласник”, промовисана је 27. јануара у Коларчевој задужбини, у оквиру програма обележавања Међународног дана сећања на жртве холокауста, у организацији Министарства рада и социјалне политике. Пошто аутор није могао да присуствовао промоцији, разговор смо приредили користећи електронску пошту на релацији Београд–Лондон.

У књизи сте објавили своје разговоре с девет Јевреја и шест Срба који су побегли или су се пробили из Јасеновца 22. априла 1945. године. Који сте главни закључак извукли из тих сведочења?

Закључио сам да је Јасеновац у усташкој Независној Држави Хрватској био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи „Живи и мртви” сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа не дознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети ток њиховог индустријског начина убијања. Хрватске усташе су отворено убијале на најдивљачкији начин сопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденим шипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новој књизи подробно говори покојни пуковник Златко Вајлер.

Лебовић је, зар не, као помоћник стаклоресца радио на демонтирању једног од крематоријума у Аушвицу пре доласка Црвене армије?

Захваљујући томе он је и видео просторију испред гасне коморе где су жртве скидале одећу и у којој су опомињане: „Запамтите број где сте оставили одећу да је после не бисте тражили”. Давали су им лажне сапуне а у душегупки су на плафону били лажни тушеви, да изгледа као купаоница. А усташе су у селу Градини, на босанској страни, преко пута Јасеновца, клали Србе, Јевреје и Роме, антифашисте Хрвате и друге противнике усташког режима, пред отвореним ракама.

И долазак у ове логоре се разликовао?

Немци су без вике и суровости дочекивали сужње допремљене сточним вагонима и на станичној платформи одвајали способне за ропски рад, од старијих, слабијих и од жена с децом. Њих су упућивали у гасне коморе и у камионе позивали оне који мисле да не могу да пешаче. „Како су ти Немци љубазни”, рекао је један здрав човек тридесетих година и сео у камион који га је одвео у смрт. Усташе су уводиле сужње у Јасеновац уз батине, кундачење и вику, често су убијали оне који не могу брзо да ходају или да трче. У Аушвицу је сваком стражару било одређено шта треба и може да чини, а у Јасеновцу је сваки усташа могао да злоставља и убија по својој вољи. Пуковник Божо Шварц у мојој књизи сведочи да је Љубо Милош, једно време командант у Јасеновцу, испробао нову машинку пуцајући у логораше у пролазу. Архитекта Брацо Данон говорио ми је о усташком стражару Жући који је зауставио заточеника и питао одакле је и шта је био. Овај је одговорио да је адвокат из Загреба, а Жућа му је одвратио: „Знам ја вас” и постранце му зарио нож у врат. Престрављени човек је остао на ногама. Жућа је извадио дуванкесу, савио цигарету, запалио је и мирно пушио док је несретник стајао с ножем у врату. Када је цигарета догорела, Жућа га је брзим потезом заклао. Пред једном бараком Браца је видео пободену гвоздену шипку. Рекли су му да су усташе за њу везивале људе и зими их поливали водом, док се не претворе у комаде леда.

Какве закључке изводите из поређења начина убијања у Аушвицу и Јасеновцу?

Поређења не значе да Немци нису били свирепи ако тиме нису реметили индустријско убијање. Моја саговорница Жермен Коен из Солуна видела је како немачки стражар баца камен и наређује некој девојци да га узме. Онда је напујдао вучјака да је сустигне и силовао је. Изгризена и силована девојка је исте ноћи преминула.

Како тумачите свирепости Јасеновца?

Стражари су у Јасеновац довођени из најзаосталијих, сиромашних делова Херцеговине и Босне. Полугладни и примитивни брзо су постајали свирепе убице. Поједини официри су били патолошки типови, а сви су били индоктринирани. Васпитавала их је у верској мржњи Католичка црква, чијој сам улози посветио десетину књиге. Три команданта Јасеновца су раније били католички свештеници. Ватикан је Католичкој цркви у Хрватској одавно доделио улогу бастиона против православља, за које је загребачки надбискуп Степинац рекао да је шизма гора од протестантизма. Омраза је стварана и због незадовољства хрватских феудалних господара положајем Срба, који су као слободни сељаци ратници у Крајини бранили аустријску царевину. Завидели су им и зависни хрватски кметови. Отуда и одлука усташа да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина преведе на католичанство. Најмасовнија убијања вршена су у Јасеновцу.

На крају описујете и спор око нове поставке музеја у Јасеновцу која је доживела тешке критике. Да ли је у поставци ишта мењано?

Није ништа мада су критике упутили и Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал” у Јерусалиму, представник Срба у Хрватској Милорад Пуповац и Јулија Кош из Јеврејске општине у Загребу која је изрекла најоштрије критике – да би садашњом поставком и усташе биле задовољне. У књизи сам забележио речи једног кустоса музеја да је предлог измена сачињен, али ништа није измењено. Пре непуна два месеца о томе сам питао Наташу Јовичић, директорку Спомен-подручја Јасеновац. Она је игнорисала критике и рекла да су њима важни стручни рецензенти, као да су они политички бесполна бића. Према Јовичићки, измене нису планиране јер се с тим нису сложили аутори нове поставке. Из њених речи произлази да ће бити вршене само допуне музејске поставке а не измене и исправке.

Какве допуне?

Оне треба да се нађу у новом здању које се не гради због кризе и недостатка новаца. Тако и после три године и многих критика, музеј у Јасеновцу остаје онакав какав би се свиђао и усташама. Ваљда ће већ други пораз Туђмановог ХДЗ-а на председничким изборима прочистити атмосферу, а избор Иве Јосиповића из Социјалдемократске станке донети и тражене исправке музејске поставке о јасеновачком логору.

Слободан Кљакић

[Justin Waters]

Када би смо некоме одговарали на питање, шта је најстравичније што се икад догодило на свету од његовог постанка, једнозначан и једино исправан одговор био био би - усташтво, усташки злочини и усташки логори смрти.

Шта рећи, кад су се и сами нацисти ужаснули када су први пут чули извештај шта се дешава у усташким логорима, мало је рећи смрти, него пакла...мало је и то рећи. 

[Дејан]

Каже наш народ да нема већег усташе од српског усташе!