Злопамћење - духовни рак

[Anette]

Придржавајући се речи светих отаца, ми стално подсећамо да пост није само уздржавање од мрсне хране, меса и млечних производа. Неки верници се веома строго држе овог поста – и то је добро, али то није довољно. Дужни смо да физички пост – одрицање од хране – увек допуњујемо оним што представља његову суштину, тј. оно најважније у њему, а то је одрицање од зла. Треба постити целим својим бићем, тако да се све: и очи, и ум, и уста, и руке, и ноге, уздржава од зла. Ако успете овај душевни пост да усагласите са телесним, онда ће то и бити оно што Бог жели од нас. Међутим, ако ми држимо само телесни пост, а о другом – душевном и не маримо, онда ће наш пост бити бескористан: тј. ми радимо, али не добијамо плату.
Добро се замислимо над овим, јер свако од нас осећа потребу за Богом. Дешавају се и такве околности у животу, када људи заиста не могу да нам помогну и онда се ми својим умом и срцем узносимо ка небу вапијући: Господе, помози ми! И Бог нам помаже, уколико стојимо на Његовом путу. Међутим, ако ми чинимо само оно што желимо – а то је при том зло, и ако говоримо оно што не треба и лоше поступамо, онда Бог не обраћа пажњу на нашу молитву, као што о томе говори свети апостол Јаков [1]. Ви не добијате помоћ и остајете несаслушани јер се лоше молите. Тражите или оно што вам заправо и није корисно, или од Оног Ког сте донедавно презирали. Ти се молитвено обраћаш Богу онда кад ти Он треба, а затим се поново враћаш на свој уобичајени живот – и то најчешће грешни.
Зато би било добро обратити пажњу на страсти које преплављују и ремете наш унутрашњи живот. Ако смо сами смућујуће настројени, онда ми смућујемо и оне око нас, и наш живот се често претвара у пакао. Под тим подразумевам читав наш земаљски живот – скандале у породици, на послу, свуда; све могуће конфликте којим су разлози: амбиције, гнев, покидани нерви, и тако даље. И стога у ове посне дане, онај ко је у стању да држи телесни пост – треба да га држи – и то је веома добро, али тај подвиг треба да буде праћен душевним постом, као и опрезом према свему оном што ремети наш унутрашњи и спољашњи живот.
Гнев представља једну од страсти које дивљају у нашим животима, а свађе и конфликти иду руку под руку са њим, залазећи понекад чак веома далеко. Као последица гнева, ако не успемо да се измиримо истог дана с онима са којима смо се посвађали, у нас се усељава једна врло опасна страст – злопамћење. И ти носиш то злопамћење у себи – не можеш да се молиш, а умом си у сталном дијалогу са оним с ким си се посвађао. У стварности је и онај други такође љут на тебе и исто осећа гнев. Он час гледа у страну, час обара поглед на доле – њему је тешко или непријатно да те погледа јер си повредио његова осећања – и теби је исто тако.
Ова страст која се назива злопамћење је ђаволски плод гнева. О њој бих желео да вам цитирам светог Јована Лествичника. Овај велики духовни психолог и монах, који је живео у 6. и 7. веку наше хришћанске ере, изанализирао је људску душу и личност као ниједан психијатар данас, ухвативши најсуптилније нијансе унутрашњег живота људи, због чега је и био опрезан према тој страсти (злопамћења) – о којој ми сада говоримо. Започињући своју Поуку IX, он овако говори:
Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст (гл. 1). Због тога што ти чиниш зло, вараш, мрзиш, крадеш и упражњаваш многе друге страсти, све се оне стежу као окови око тебе, и ти почињеш да личиш на правог роба. Уколико поступаш добро и чиниш добра дела, као што свети оци кажу, онда се твоја унутрашњост ослобађа од овог отрова страсти. Почињеш све више да светлиш, постајеш мирнији, осећаш да се молиш и да те Неко штити, као и то да имаш Господа уз себе спремног у сваком тренутку да ти помогне.
Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему (гл. 1). Злопамћење – то је последица до које доводи гнев. Оно је плод гнева, чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина (гл. 2), јер као што рак разједа ћелије нашег тела, тако злопамћење прождире врлине и добра дела – како наша, тако и других људи.
Мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве... Због чега посрамљење? Зато што се ти молиш Богу да ти опрости, а сам не прашташ! И требало би да те буде срамота да молиш Бога да ти опрости, а да си ти при том љут на свог ближњег.
Пресечење мољења – зато што када се молиш, ти тражиш да Бог заустави то твоје мољење. Немаш право да ти се опрости, ако сам не прашташ.
Отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба (гл. 2). То јест – ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст.Стога и не намеравамо много говорити о њој (гл. 3).
Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају(гл. 4). Докле год гнев живи у нама, живи и злопамћење. Због тога, заједно са светим оцима и свети Јован Лествичник на другом месту каже: Када се гневиш на некога при конфликту, не даји слободу првој речи – задржи је. Ако ти, будући бесан и ван себе, изговориш прву реч, изговорићеш и другу – тежу од прве, а онда ћеш додати и још неку – оштрију, и конфликт ће букнути као ватра или пожар. Њу је тада већ врло тешко угасити. Конфликт се све више заоштрава и усложњава на једној, а гнев, свађа и мржња се настављају на другој страни, и ти већ не можеш истог дана да исправиш учињено.
Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац (колац злопамћења), извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш (гл. 11).
Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи (злопамћења) не када се помолиш за онога који те је увредио (пажња!), ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог (гл. 12). Ово је својство љубави, о којем говори свети апостол Павле у глави 13 [Прве посланице] Коринћанима. Треба да састрадаваш с оним који страда, чак и ако је он твој непријатељ. Ако састрадаваш заједно са њим, и молиш за њега у великој невољи, ти си онда излечио и њега – и себе самога.
Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова (гл. 13).
Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу (гл. 14).
У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба (гл. 14). Ти се лепо понашаш и насмејан си, али памтиш зло које долази из твоје унутрашњости. Псалмопојац негде каже: умекшаше се речи њихове већма од масла, а оне су (у ствари) стреле [2]. Тако да је тај лажни мир у твојој души као нека врста куртоазије... Ти се осмехујеш, али си увек спреман да забодеш свој нож другом у срце.
Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (гл. 14-15) – као што негде говори свети апостол и јеванђелист Лука [3].
Дакле, тајна лежи у следећем: да се помиримо са непријатељем својим истог дана. Сунце да не зађе у гневу вашем – тако нас саветује Свето Писмо [4]. Ако сунце не зађе у нашем гневу, успећемо да се ослободимо злопамћења и односи између мене и тебе (и других) ће се нормализовати.
Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи (гл. 16). Можда сте имали такве снове – кад главом без обзира трчите уплашени од неког, а када се пробудите схватите да сте у ствари у свом кревету. Такав је отприлике и онај који жели у себи да држи зло: и изгледа као да се каје, и споља је кротак, али се у суштини храни свађом. Он је слика и прилика оног, коме се чини као да у сну трчи.
Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти (гл. 17).
Лакше је говорити, него радити.
Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи (гл. 18).
И последњи пасус, укратко: То је био девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова. Амин.

***

Архимандрит Софиан (Богиу), на Светом Крштењу Сергије, рођен је 1912. г. у породици благочестивих сељака који су живели на подручју општине Бељци (Молдавија). Са 14 година је отишао у скит Руг, општине Сорока, где је 11 година био искушеник. Године 1932. је уписао монашку школу при манастиру Черника (Букурешт), 1937. примио монашки постриг, а 1939. рукоположен у чин јерођакона. У периоду од 1940–1945. је прошао обуку на Букурештанској Академији уметности, а од 1942–1946. Букурештански богословски факултет. Године 1945. је рукоположен у чин јеромонаха у букурештанском манастиру Антим, а 1950. је постао настојатељ истог. Већ 1954. г. постаје игуман манастира Плумбуита, такође у Букурешту. Године 1958. бива ухапшен и осуђен на 15 година тешког рада због учешћа у духовном покрету Неопалива купина (RugulAprins). Након што је одслужио шест година затвора, пуштен је на општу амнестију политичких затвореника. Будући на слободи, отац Софиан је остао под будним оком безбедносних служби. Као професионални иконописац, фрескописао је у Румунији 25 храмова и манастира, укључујући и скит Дарвар, манастире Агапија и Раду-Воде, манастир у Либану – Деир-ел-Харф, у Сирији – саборни храм у Хомсу и храм у Хами, а уз то је обновио и многе храмове. Архимандрит Софиан је савршено познавао не само грчку већ и руску аскетску књижевност – св. Игнатија (Брјанчанинов) и Теофана Затворника и св. прав. Јована Кронштатског. Он је био један од најпоштованијих и најомиљенијих румунских духовника, кога су звали „апостолом Букурешта“. Отац Софиан (Богиу) се упокојио 14. септембра 2002. г. у манастиру Келдерушањ, у деведесетој години живота.
____
[1] Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите(Јак.4,3).
[2]Уп. Пс. 54,22.
[3]Уп. Лк. 6,37.
[4]Еф. 4,26.

Архимандрит Софиан (Богиу)

Превела са руског: Наташа Јефтић

Православие.ру

[marko_13]

Хвала на овом предивном тексту!

[Srdjan]

Одличан текст.

Мада не би било лоше да се раздвоје пасуси, било би мало читљивије.

[kajaa]

Zaista divan i VREDAN-tekst.

Bogu hvala!

Mozda naucimo nesto iz njega.

[brana]

Zaista dobar tekst, skopirat ću ga i u miru pročitati.

[marko_13]

Заиста душекористан.

[Огњен]

Лествица је врло корисна књига.

[brana]

Лествица је врло корисна књига.

Па, јесте, ја тек онда видим, да ме нема нигдје.

[Guest]

Прежвакавајући увреде сами себе разједамо

10 понедељак дец 2012

Posted by radiosvetigora in Преносимо

≈ 2 коментар

 

 

 

 

Кад бисмо имали могућност да видимо у каквом стању су људске душе, вероватно бисмо видели да је то стање увређености. Сви се осећају некако ускраћенима, заобиђенима, повређенима, као да их је неко увредио. Можда је стварно тако. Међутим, читава ствар је у томе како ово доживљавамо и у односу који сами градимо према непријатним догађајима који се дешавају.

 

Увреда увек представља изневеравање извесних нада. Надали смо се да ће нас неко схватити, да ће нам помоћи или опростити, али се то није десило. Сматрали смо да ће нам други човек изаћи у сусрет, али се он уместо тога окренуо од нас или нас је сурово одгурнуо. Нада је срушена и уместо ње се појавила увреда.

 

Ма колико чудно било, човек који крије увреду у себи, сам себи наноси патњу. Наизглед, мучи се због потпуно објективног угњетавања од стране других, али га заправо муче сопствене мисли и осећања. Како је једном тачно приметио светитељ Игњатије (Брјанчанинов), човек не пати највише због непријатности које су му се десиле, већ због тога што их изнова доживљава у себи. Развијајући ову мисао додаћемо да прежвакавајући у себи увреде, сами себе разједамо.

 

Код једног старца је дошао ученик и упитао је шта да ради увредама које се појављују због неправедног односа других људи према њему. Старац му је понудио следећи савет: „Сваки пут кад се увредиш, стави за пазух кромпир.“ Ученик је прихватио савет и помало се накупило толико кромпира да је то почело да га оптерећује, а затим је ово поврће почело и да трули. Тада је ученик поново дошао код старца: „Не могу више да носим овај смрдљиви терет.“ „Непријатно ти је? – упитао га је старац. – Али како дозвољаваш себи да у души носиш увређеност на друге људе?“ Заиста, увреда је оно што труне у нама, што мучи душу неиздрживом тежином и не даје нам мира.

 

Има још једна занимљива појава. Наизглед, наше увреде нас одвајају од људи који су нам нанели зло. У ствари, свака увреда нас и даље повезује с оном неправедношћу или штетом коју нам је нанео онај ко нас је увредио. Због тога што човек који је унутрашње слободан у свом срцу више не крије увреде – он је слободан и миран – док је онај ко се потчинио увредама унутрашње окован, притискају га и муче његове жалосне успомене, утисци и неправедност коју је претрпео. Како овакав човек може бити срећан?

 

Ма колико чудно то било, увреду често изазива наша подозривост. Сами измишљамо нешто што почиње да нас вређа у односу на наше ближње. И чак смо малу несмотреност ближњег у стању да надувамо до невероватних димензија.

 

Вероватно јарку илустрацију овога представља позната свађа двојице познатих писаца, И.Г.Гончарова и И.С.Тургењева. Неком приликом је Гончаров у присуству Тургењева детаљно изложио нацрт планираног романа „Провалија“. Једног дана кад су се писци окупили у кући Тургењева он их је позвао да следећег дана дођу на ручак како би им прочитао свој нови роман „Племићко гнездо“. Гончаров сутрадан није дошао на ручак, већ касније. Кад су га упитали због чега се није појавио одговорио је да није позван, на шта је Тургењев у неодумици рекао да га је позвао. Чим су почели да читају роман Гончаров је приметио да су многе идеје и карактери јунака „Племићког гнезда“ зачуђујуће слични с идејима и карактерима из романа „Провалија“, које је раније изложио Тургењеву. Дакле, ево зашто није позван, – сматрао је Гончаров, – Тургењев је присвојио његову концепцију романа.

 

После извесног времена, након многобројних међусобних објашњења (Тургењев је инсистирао на томе да није свесно покушавао да краде идеје, већ да су се оне могле урезати у његову душу и да је касније сам могао доћи до њих, невезано за концепцију Гончарова) између писаца се распламсала озбиљна свађа. Затим је у новом роману Тургењева „Уочи“ Гончаров опет видео утицај нацрта свог романа. Чак је одржано суђење, у којем је Гончаров изгубио, али после којег је већ Тургењев почео да осећа огромну увреду – не издржавши, прекинуо је да се дружи с Гончаровом. И није се нашао нико ко би благовремено помирио двојицу генија. Уведа Гончарова која се све више скупљала довела га је у зачарани круг: увреда га је приморавала да сваки пут у делима Тургењева види утицај својих идеја, а ово виђење је, са своје стране, тровало његову душу неиздрживом горчином. А једном је сам признао да би се много ту могло објаснити његовим сумњичавим карактером.

 

Увреда се често огледа у злопамтљивости, односно у рђавом сећању, у томе што се дуго сећамо увреда и одржавамо зло осећање у односу на оне који су нас увредили. По речима преподобног Јована Лествичника, злопамтљивост је „рђа душе, црв ума“. Рђа разједа, а црв глође – како срце притом да буде мирно?

 

Зато најбоље правило овде може бити да не дозвољавамо свом срцу уопште да се вређа, да пређемо преко личне увреде и идемо у животу даље, поставши у нечему паметнији, у нечему опрезнији, а у начему снисходљивији према ближњима.

 

Зашто се вређамо на друге? Постоји неколико очигледних разлога које ако човек зна може унапред да неутралише своје увреде.

 

Као прво, очекујемо да други човек обавезно мора да нам помогне, да нам изађе у сусрет, као да је дужан да послужи управо нама и да нема других брига, које му не дозвољавају да нам посвети потпуну пажњу.

 

Као друго, као да сматрамо да се не сме десити да се други човек не уздржи, да не плане, да не буде ван себе, да нас изневери у одређеним ситуацијама, односно, не остављамо му право на грешку.

 

Трећи узрок наших увреда се састоји у томе што од других очекујемо да се увек исто понашају према нама. Ако наш ближњи није поступио онако како смо ми унапред сматрали, кажемо да није оправдао наше наде, да је његов поступак за нас био неочекиван. У међусобним односима с ближњима важно је имати на уму да је човек променљиво биће. И зато заправо добар човек у неким тренуцима може да плане, да изгуби доброту и љубав (исто као што је и лош човек у стању да се покаје и поправи).

 

Није тешко приметити да се сви наведени разлози ослањају на наш егоизам и недостатак жеље да схватимо ситуацију ближњег. Егоизам увек захтева да други служе нашем „ја“, да од њих „ја“ увек добија само корист. Ако унапред схватимо да наше потребе нису центар живота других људи и да би сами требало да се изграђујемо кроз учествовање у животу ближњих, а не да безмерно гутамо њихову помоћ, неће бити никаквог изневеравања неоправданих нада. Треба променити вектор живота од егоцентризма ка пожртвованости и неће бити увреда.

 

И још. У принципу, с ближњима нема проблема онај ко се не вређа.

 

Ако извучемо закључак из онога што смо рекли, осећај увреде у извесном смислу представља веома прецизан критеријум, кључни показатељ тога колико у свом животу остварујемо Јеванђеље. Уколико наше мисли у негодовању кипе од увреда на некога, уколико се за време разговора с пријатељима и блиским људима све време жалимо на некога то значи да је наше срце превише размажено, тражимо да нам други увек угађају, али притом уопште не подозревамо да смо сами далеко од Христа, Који у целом Свом животу пуном мука ниједном никога није увредио.

 

 

 

Валериј Духањин

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

[R.Žiskar]

Врло добра анализа увреде, то јест, увређености.

Одлични савети да се превазиђе и достигне смирење.

[DankaM]

Sve je to povređeni narcizam. Dovoljno je setiti se kapetana Ahaba i njegove uvređenosti na Mobi Dika. Zlopamćenje nas može izobličiti.

[Andre Williams]

Врло добра анализа увреде, то јест, увређености.

Одлични савети да се превазиђе и достигне смирење.

 

Заиста, добар текст. Ево, тренутно осећам процес излечења на сопственој кожи. Најозбиљније. Џаба сам се дурио данас.

 

Иначе, побрисао сам спам поруке. .smesko.

[Дејан]

Jeste,ne treba biti zlopamtilo i izjedati se iznutra,to nije dobro za lepotu.

Koža dobija bore,ten propada  a lepota nema alternativu.

Lepotom protiv zlopamćenja