Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[Justin Waters]

Случајно наиђох на ову тему и видим доста је већ речено па је онда можда и разговор на исту за већину завршен па ивините ако сам досадна али бих ипак нешто да питам. Прво да кажем да су ме Александрови и Немањини постови навели на размишљање и отворили нека питања на која бих хтјела да чујем њихов одговор а наравно и свих других ако желе да нешто прокоментаришу.

Да ли је то савршенство Оца на које смо позвани да будемо синови Његови могуће потпуно остварити само по нашој жељи да то будемо, нашем напору у овом свијету и времену? Да ли смо већ сад способни да поднесемо толику слободу и љубав и тврдимо за себе да то што је у нама заиста јесте љубав и жеља да будемо синови Господњи и то ће нас спасити? Јесмо ли ми већ сад достојни да будемо синови Господњи и при том да у нама нема никаквог страха да ћемо скренути у погршном правцу? Јесмо ли заиста, ко може то рећи за себе, толико чврсти у вјери и љубави па да сматрамо да не можемо бити преварени? Да ли је за то савршенство или обожење које ми треба да остваримо момогуће рећи --ето сад сам успио немам више чега да се плашим-- или је то подвиг и усавршавање којим ми тежимо докле год смо тварни и у овом свијету?

Савршенство Оца на које смо позвани јесте наше уподобљење Његовој вољи. То наше уподобење не значи пуко флоскулу: Боже, ја се слажем са Тобом! Не, већ то прихватање Божије воље значи наше конкретно живљење, наш живот. Међутим, нису наши индивидуални подвизи ти који нас доводе до тог циља. Односно, он то нису у неком аутономном смислу. Није циљ да се Бог "одушеви" нашим невероватним подвизима, те да нам призна титулу светитеља. Не, светост и савршенство Оца небеског је један заједнички акт Бога и човека. То је сусрет Божије благодати и људске слободе. Без ово двоје, без Бога и човека у јединственом деловању, нема обожења и спасења. Како ћемно знати да нисмо преварени на овом свом путу? Онда када тај свој пут остварујемо као удови Тела Христовог, као синови и кћери Цркве - кадаживимо активним литургијским животом, не само на црквеним богослужењима већ и након отпуста: У миру изиђимо (литургија и након литургије). Онда нас и Бог Отац види као своју децу. У таквом стању ствари, ни наши падови неће наићи на осуду, већ на благодат поновног подизања и даљег у Богу узрастања. У таквом односу, мотив за човеково делање није више страх од митарстава, већ активно поверење и љубав према Творцу и Сведржитељу. Љубав која подразумева слободу, а самим тим и одговорност. Само у таквом односу човек није роб који се плаши, нити најамник који дела ради добре плате, већ син који љуби Оца свога и зато твори вољу Његову.  

mense0198626478946378946

[Mилица]

ћути бре, видиш да се накупило 

Милице, живети значи из пада у пад стизати до покајња за падове и то је управо оно што нас подиже. ваљда нико нормалан не може да каже да је достигао циљ, кад је сам Господ изјавио да је Истина, Пут и Живот ...

наравно, тако би требало да јесте

Александре хвала на брзом и лако схватљивом одговору! 

[Mиљан Танић]

Случајно наиђох на ову тему и видим доста је већ речено па је онда можда и разговор на исту за већину завршен па ивините ако сам досадна али бих ипак нешто да питам. Прво да кажем да су ме Александрови и Немањини постови навели на размишљање и отворили нека питања на која бих хтјела да чујем њихов одговор а наравно и свих других ако желе да нешто прокоментаришу.

Да ли је то савршенство Оца на које смо позвани да будемо синови Његови могуће потпуно остварити само по нашој жељи да то будемо, нашем напору у овом свијету и времену? Да ли смо већ сад способни да поднесемо толику слободу и љубав и тврдимо за себе да то што је у нама заиста јесте љубав и жеља да будемо синови Господњи и то ће нас спасити? Јесмо ли ми већ сад достојни да будемо синови Господњи и при том да у нама нема никаквог страха да ћемо скренути у погршном правцу? Јесмо ли заиста, ко може то рећи за себе, толико чврсти у вјери и љубави па да сматрамо да не можемо бити преварени? Да ли је за то савршенство или обожење које ми треба да остваримо момогуће рећи --ето сад сам успио немам више чега да се плашим-- или је то подвиг и усавршавање којим ми тежимо докле год смо тварни и у овом свијету?

Савршенство Оца на које смо позвани јесте наше уподобљење Његовој вољи. То наше уподобење не значи пуко флоскулу: Боже, ја се слажем са Тобом! Не, већ то прихватање Божије воље значи наше конкретно живљење, наш живот. Међутим, нису наши индивидуални подвизи ти који нас доводе до тог циља. Односно, он то нису у неком аутономном смислу. Није циљ да се Бог "одушеви" нашим невероватним подвизима, те да нам призна титулу светитеља. Не, светост и савршенство Оца небеског је један заједнички акт Бога и човека. То је сусрет Божије благодати и људске слободе. Без ово двоје, без Бога и човека у јединственом деловању, нема обожења и спасења. Како ћемно знати да нисмо преварени на овом свом путу? Онда када тај свој пут остварујемо као удови Тела Христовог, као синови и кћери Цркве - кадаживимо активним литургијским животом, не само на црквеним богослужењима већ и након отпуста: У миру изиђимо (литургија и након литургије). Онда нас и Бог Отац види као своју децу. У таквом стању ствари, ни наши падови неће наићи на осуду, већ на благодат поновног подизања и даљег у Богу узрастања. У таквом односу, мотив за човеково делање није више страх од митарстава, већ активно поверење и љубав према Творцу и Сведржитељу. Љубав која подразумева слободу, а самим тим и одговорност. Само у таквом односу човек није роб који се плаши, нити најамник који дела ради добре плате, већ син који љуби Оца свога и зато твори вољу Његову.  

Hvala na ovom odgovoru koji može da se koristi dalje.  lqj2e2sokakote

[Sherlock H.]

Večina ovde se(zajedno sa mnom)složila da mitarstva ne postoje i da ona nisu dogmat.Međutim šta ćemo sa sledećim molitvama:

У страшни ме час смрти од демона тужитеља и сваке муке Ти избави" (6. песма канона недељне полуноћнице, гл. I).

"Удостој ме да, одлазећи са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на страшном путу стоји и испитује" (песма 4).

"Предај ме, о Владичице, у свештене и часне руке Светих Анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам бешчасна, смрадна и мрачна лица демона" (песма 6).

"Ти која роди Господа Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога света, кад будем на самрти, да бих те прослављао вавек, света Богородице" (песма 8).

[Aquilius Cratus]

Ja se uopste ne slazem sa time da mitarstva ne postoje(stupnjevi podnebesja) nego da se tamo

dogadja to sto se citira od svetitelja. Da tamo demoni i andjeli "trguju" ljudskim dusama nabrajajuci

njihove grehe.

E to je teska budalastina i protivno je srzi teoloske misli.

[w.a.mozart]

осим тога,не може текст баш сваке молитве да буде својеврстан катихизис

[Sherlock H.]

осим тога,не може текст баш сваке молитве да буде својеврстан катихизис

Али оне постоје у Требнику.Зар не би требало да буду усаглашене са учењем Цркве?

[w.a.mozart]

trebalo bi...  :bla:

bitno je ko je usaglašavao

[shalom777]

Hristos vaskrsnu iz mrtvih,smrću smrt uništi, i svima u grobovima, život darova!

Meni je ovo dovoljno!

[Evdokija]

И, након свих постова које сам прочитала, и након свега, уопште, што сам о митарствима прочитала, изабирам да вјерујем да митарства постоје. Ако не постоје - још боље, а ако постоје, онда боље да се припремам, с Божијом помоћу, за пролазак кроз њих. Не видјех, да и једном од Светих Отаца који тврдише да митарства постоје, Господ узе за гријех њихово вјеровање, па тим прије, надам се да неће ни мени то вјеровање узети за гријех.

[w.a.mozart]

radi se o tome da Crkva nema zvanično učenje o tome da mitarstva postoje... barem ona iz  opisa  Teodore....

nije greh ni to što su ljudi mislili da je zemlja ravna ploča...

[Пантелејмон Нови]

Зашто би постојала митарства уколико не постоји пакао, онакав каквим су римокатолички инквизитори саблажњавали народ? shuntavilo2

[JESSY]

ЉУБАВ СВЕ ПОБЕЂУЈЕ!!! shuntavilo2 ...сваки наш грех...изнад свега је милост znaaaaao и покровитељство наше Bogorodicaaaaaa greengrin 4chsmu1 bangin

[Justin Waters]

И, након свих постова које сам прочитала, и након свега, уопште, што сам о митарствима прочитала, изабирам да вјерујем да митарства постоје. Ако не постоје - још боље, а ако постоје, онда боље да се припремам, с Божијом помоћу, за пролазак кроз њих. Не видјех, да и једном од Светих Отаца који тврдише да митарства постоје, Господ узе за гријех њихово вјеровање, па тим прије, надам се да неће ни мени то вјеровање узети за гријех.

Сасвим је довољан број св.Отаца говорило о митарствима, и због тога је оно ушло у учење Цркве, и помиње се у одређеним тропарима, молитвама и сличним текстовима, тако да сувисло је негирати да она не постоје. Једино оно што не може на основу многих светоотачких текстова, је да се детаљно разазна шта су митарства. Само један текст детаљно описује пролажење кроз митарства, и то је добро познато житије блажене Теодоре које је тек из 9 века. Тако да мислим да није обавезујуће да се верује у митарства онаквима каква су описана овде. Рецимо када се чита опис пута душе после смрти од св.Макарија Александријског, тамо се уопште не помињу митарства. Али помиње се да се душа води 28 дана кроз "паклена пространства", и можда је управо то "време" када ће се догодити митарење. Оно што је чињеница је да највећи удео нашег блаженства задобијамо овде на земљи, и да ако овде добро проживимо, била митарства или не била спасићемо се. Молитве које Црква упућује за упокојење душе помажу, тако да опет била или не била митарства, важне су молитве Цркве, а не "нека наша припрема" за пролазак кроз митарства, она као и таква не вреди ништа, јер ћемо свој одговор дати Богу, а не демонима.

[Evdokija]

radi se o tome da Crkva nema zvanično učenje o tome da mitarstva postoje...

Ради се о томе, да би било добро да се Црква званично изјасни - јасно и гласно - у вези са митарствима, а док год то не уради, вјерујући ће или да плотски мудрују о томе или да се смућују. По мени је онда, ипак, најсигурније да вјерујем Светим Оцима. Уствари, зна ли ико од вас, да ли има неки Свети Отац, који изобличава ово учење, вјеровање, шта ли је већ - о проласку душе кроз митарства? Ако неко има сигурност да митарства не постоје, благо њему, а ја лично, досад не чух да, од толико учесника на форуму, ико изрече - ону ријеч - која би ми отклонила сваки траг сумње у срцу.