Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[Justin Waters]

Православни нису у обавези да верују у митарства каква су описана у житију блажене Теодоре. Нема много свеоотачког учења у вези ове теме, осим житија Теодоре Цариградске и пар речи Св.Кирила Александријског, све остало што је неко и рекао од светих било је позивање на једно од овог двоје. Но не треба у потпуности одрицати митарства, јер нисмо ми мањи од светих који их исто нису одрицали јер митарства се могу схватити чисто како сусрет са палим ангелима после смрти. Ево рецимо какву су представу пута душе после смрти имали у Александрији у 4 веку:

Из житија св.Макарија Александријског

Једном Свети Макарије Александриски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?“ Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом; добија зато што је за њу извршено у Цркви Божијој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Добродетељна пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. У трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свога, Бога. А посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али ако је крива за грехе она, при посматрању благовања Светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: Тешко мени кукавној… А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика (Господ) свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука, душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле“.

Дакле како што се види из текста, нигде се не помињу "царинарнице" нити преприка са демонима. Али зато се види једна ствар, три дана душа пребива на земљи разгледајући места која хоће, шест дана јој се показују рајска насеља, а тридест паклена. Због чега је оволика разлика? Е мислим да у овом контексту треба исправно ставити и поглед на митарства. Шта се догађа за тих тидесет дана? Има ли душа тада сусрет са каквим силама и какав је то сусрет?

[w.a.mozart]

ja mislim da ovo shvatanje nije baš pravoslavno

[Justin Waters]

ja mislim da ovo shvatanje nije baš pravoslavno

Које схватање, о митарствима уопште?

[w.a.mozart]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

[Justin Waters]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

Па чему онда парастоси 3,9 и 40 дана? Треба ли то избацити? Има довољно сведочанстава сусрета светих са  ангелима, да би се у то сумњало. Па ако се сумња у овај спис из житија св.Макарија Александријског, онда треба сумњати уопште да се човек уопште може да доживи сусрет са Богом и ангелима за време живота.

[w.a.mozart]

ne treba izbaciti parastose,naravno da ne treba...ali imamo liturgiju... to je prozor u carstvo...

a bilo bi dobro da nam napišeš da li je prvo nastala praksa pomena pa ovaj spis ili obrnuto...

[andrej]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

Па чему онда парастоси 3,9 и 40 дана? Треба ли то избацити? Има довољно сведочанстава сусрета светих са  ангелима, да би се у то сумњало. Па ако се сумња у овај спис из житија св.Макарија Александријског, онда треба сумњати уопште да се човек уопште може да доживи сусрет са Богом и ангелима за време живота.

Брате Јусто, мислим да су те загробне свечаности заправо више потребне нама него преминулима. Ми наравно не знамо да ли након упокојења и даље постоје било какве просторно/временске координате које се на нас тада односе, али је велико питање да ли се и једнога тренутка душа одваја од тела и, што је важније, која би била сврха тог одвајања, када већ васкрсавамо у телу? За перцепцију нас који овде остајемо, тело и душа покојног су одвојени, тело трули и пропада - али, нема неких нарочитих разлога да не претпоставимо да се из визуре покојника тренутно након смрти сажима просторно/временски ток и да долази на коначни суд. Због чега би Бог судио два пута и због чега би покојни чекали - и у којој форми би чекали, где и колико?

Разлог што овога нема много јасно назначеног у Откривењу вероватно је тај што психо-когнитивни склоп већине људи није способан да изнесе такву врсту знања - мада је сама теза заправо једноставнија и православнија од било какве форме "чистилишта." Моје је мишљење да су погребни ритуали утеха нашој слабости и да су углавном у питању христијанизовани обичаји незнабожаца (као и много другог у обредној пракси). Наравно, зарад опште икономије, као и чињенице да неким људима можда и помажу (живим а не покојним), не би их требало избацивати али им не треба ни приписивати превелики богословски значај.

[Ахил]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

Па чему онда парастоси 3,9 и 40 дана? Треба ли то избацити? Има довољно сведочанстава сусрета светих са  ангелима, да би се у то сумњало. Па ако се сумња у овај спис из житија св.Макарија Александријског, онда треба сумњати уопште да се човек уопште може да доживи сусрет са Богом и ангелима за време живота.

Prema otkrovenju koje je imao Sveti Makarije Egipatski anđeo Božiji mu je otkrio šta se dešava sa ljudskom dušom posle smrti. Do trećega dana duša obilazi ona mesta na kojima je pokojnik najviše provodio vremena tokom svoga života. Potom sedam dana odlazi da vidi rajska ''naselja'', a u sedmi dan (to ti je 9. dan po upokojenju) duša odlazi (naredbom Božijom) da vidi (ali ne i da učestvuje, kao ni u rajskim naseljima) paklena ''naselja''. Ovo traje do 40. dana po upokojenju čoveka, kada čoveku biva određeno konačno prebialište, dakle ili raj ili pakao. Zato se drže 3., 9., i 40. dan (kao najvažniji parastos) parastosi.  .hvala.

PS-Naknadno sam video da ti već znaš za taj spis Svetoga Makarija. Dobra ti je logika za vezu toga otkrovenja i njegove veze sa mitarstvima. Ja ne verujem u mitarstva, mislim da je to neki upliv sholastike, jer čovek ili ima Duha Svetoga u sebi ili ga nema. Ako počini neki manji greh on neće otstupiti od čovek, tako da je priča o beleženju svakog greščića i postavljanja carina po meni bezveze.

[w.a.mozart]

iskreno,prvi put čujem za 3,9, i 40. dan...znao sam samo za 40. i to je,koliko mi je poznato,poslednji obred za pokojnika koji Crkva priznaje-ne računajući zadušnice...

[Ахил]

iskreno,prvi put čujem za 3,9, i 40. dan...znao sam samo za 40. i to je,koliko mi je poznato,poslednji obred za pokojnika koji Crkva priznaje-ne računajući zadušnice...

ej, kako nisi čuo za 3., 9. (ili 7.) dan? To se uvek radi.

[w.a.mozart]

pa eto... ja vatam veze preko drugih likova...  .hvala.

al stvarno nisam,bez zezanja...naravno,to što ja nisam čuo samo potvrdjuje istinitost tvrdnje jer oko svega toga kad neko umre totalno sam neinformisan...mada sam bio na par sahranica,jednom sam i nosio k ovčeg,otpadoše mi ruke

[Александар Милојков]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

Па чему онда парастоси 3,9 и 40 дана? Треба ли то избацити? Има довољно сведочанстава сусрета светих са  ангелима, да би се у то сумњало. Па ако се сумња у овај спис из житија св.Макарија Александријског, онда треба сумњати уопште да се човек уопште може да доживи сусрет са Богом и ангелима за време живота.

Брате Јусто, мислим да су те загробне свечаности заправо више потребне нама него преминулима. Ми наравно не знамо да ли након упокојења и даље постоје било какве просторно/временске координате које се на нас тада односе, али је велико питање да ли се и једнога тренутка душа одваја од тела и, што је важније, која би била сврха тог одвајања, када већ васкрсавамо у телу? За перцепцију нас који овде остајемо, тело и душа покојног су одвојени, тело трули и пропада - али, нема неких нарочитих разлога да не претпоставимо да се из визуре покојника тренутно након смрти сажима просторно/временски ток и да долази на коначни суд. Због чега би Бог судио два пута и због чега би покојни чекали - и у којој форми би чекали, где и колико?

Разлог што овога нема много јасно назначеног у Откривењу вероватно је тај што психо-когнитивни склоп већине људи није способан да изнесе такву врсту знања - мада је сама теза заправо једноставнија и православнија од било какве форме "чистилишта." Моје је мишљење да су погребни ритуали утеха нашој слабости и да су углавном у питању христијанизовани обичаји незнабожаца (као и много другог у обредној пракси). Наравно, зарад опште икономије, као и чињенице да неким људима можда и помажу (живим а не покојним), не би их требало избацивати али им не треба ни приписивати превелики богословски значај.

Да пновим једн свој пост, мислим да ће користити:

Врло интересантно питање и, напротив, веома важно питање.

Прво да одговоримо шта је то есхатон. Есхатон је свршетак историје, васкрсење мртвих, последњи Суд и васпостављање вечног Царства Божијег. То је оно што у Символу вере јасно исповедамо: "...Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века."

Као догађај који чекамо, есхатон представља будућност, он се још није десио. Међутим, овде сад мало треба застати. Осврнуо бих се мало на философију времена, на философију која је заокупљала пажњу отаца Цркве, све до наших дана. Свети Августин је изнео једну маестралну философију, када је време у питању. Њега ће цитирати и наш блаженопочивши Патријарх Павле, када буде трагао за одговором на једно питање које га је дуго мучило. Које је то питање? То је питање Божије свезнања. Бог зна све о нама и пре него што нешто учинимп, чак и пре него што се родимо. За ово имамо примера и у Библији. Када је Исакова жена Рвека, у позним годинама, била у другом стању и носила близанце, Господ јој је рекао: "Два су племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од другога, и већи ће служити мањем." (1. Мој 25, 23). Пророку Јеремији Господ чак говори ово: "Пре него те саздах у утроби знах те; и пре него изиђе из утробе посветих те, за пророка народа поставих те." (Јер 1, 5). Из овоога се види да Бог зна и нас и дела наша и пре нашег биолошког рођења. Ово питање је јако мучило и саблажњавало нашег Патријарха Павла, о чему он лично сведочи у својој књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере". Као млад богослов мислио је о овоме и било га је страх да некога пита за оговор јер се плашио да га не окриве за јерес. Наиме, ако Бог зна сва неша дела унапред, како смо онда то ми слободни? Нисмо ли предестинисани Божијом свезнањем унапред? Ако јесмо, како онда можемо бити одговорни за своја дела? Та је питања постављао себи млади богослов Павле. И онда је нашао одговор, између осталих, и код светог Августина (књига "О слободи воље", постоји хрватски превод). Какав је одговор нашао богослов Павле? Прво, поставља се питање шта је то време? Ми живимо у времену, заиста. Време, пак, се састоји из три компоненте: прошлости, садашњости и будућности. Шта је ту стваро постојеће? Јер гле, прошлост је оно прошло и као такво више непостојеће. Будућност је оно што тек треба да дође и као такво још непостојеће. А садашњост, шта је садашњост? То је тренутак који нам стално бежи, тренутак где се будућност претвара у прошлост - непостојеће одлази у друго непостојеће. То је реалност у којој живимо ми људи и сва створена природа са нама. Међутим, да ли исто важи и за Бога? Њему, као вечном и нествореном, чине ли шта наши векови, наша прошлост и наша будућност? Библијски писац метафорично каже да је наших хиљаду година пред Господом као један дан. Бог је реалност ван времена и простора, Он живи у вечности у којој нема ни терета прошлости ни неизвесности будућности. Пред вечним Богом је све вечно "сада", вечна и непролазна садашњост. Зато је могуће тврдити да Бог све зна унапред (из наше перспектибе гледано), а да то знање не значи предестинацију и укидање наше слободе. Пред Богом су сва наша дела садашња и као таква она су наша и слободна и ничим присиљена.

Ову би логику размишљања ваљало применити и на питање односа есхатона и историје. Рекосмо да је за нас људе, у историји и времену, догађај есхатона догађај будућности - тек треба да се збуде. Међутим, за Бога то је догађај који већ јесте. Опет, за ову моју тврдњу, имамо примере и Библији, овог пута у Новом Завету. Сетимо се Хридтовог пророчанства да "име неких међу ученицима који неће умрети док не виде Царство Божије да долази у слави". На овом форуму смо имали једну примедбу да се ово Христово пророчанство није испунило, апостоли су помрли а Христос није дошао у слави. Да ли је тако? Не, није. Христово пророчанство се испунило. На гори Тавору од се пред своја три ученика преобразио и показао у слави ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ. И не само то. Он је поред себе показао и два житеља тог Царства, за нас будућег, Мојсија и Илију. Дакле, за вечног Бога Царство Небеско, есхатон који ми очекујемо, је реалност која јесте. Заправо, сам Господ је то Царство. У Јеванђељима Христос и каже: "Ако ли ја болесне исцељујем и мртве васкрсавам, онда је к вама ВЕЋ ДОШЛО Царство Божије."

Да ли то значи, као други део твог питања, да есхатон и историја постоје паралелно? Условно говорећи, да. Али само условно, док постојимо у стању одвојености од Бога, у стању промашај циља (греха) - Царство Божије је унутра у вама, каже Господ. Есхатон, иако свршетак историје, не значи укидање историје. Есхатон значи смисао и циљ историје. Када се творевина обожи, када Бог буде све у свему, онда ће се историја преобразити у истину и смисао свог постојања - у есхатон. Историја ће престати да буде покрет који значи промену, кретање ка пролазности и смрти. Историја ће бити прожета Истином, добиће истинско "Јесте". Кретање више неће бити кретање ка смрти већ стално узрастање у Богопознању и вечни напредак у наслади Богом.

Дакле, када савладамо одвојеност од Бога, промашај циља, есхатон је већ ту, сада и овде као истина нашег постојања. Ту тајну и тај парадокс предокушамо у Цркви, на свакој Светој Литургији. У том контексту требамо да посматрамо и оно толико разглабано питање смртности/бесмртности душе. Како? Као одвојени од Бога, ми имамо искуство смрти. Пред нашим очима човек заиста нестаје. Тело постаје беживотно и убрзо се распада и губи свој облик. Једном речју - човек, у нашем исуству, нестаје као да га никад није ни било. Све што остаје јесте сећање на покојника. Међутим, Црква се моли светима који су се упокојили. Имамо поменути догађај на гори Тавору. Одакле Мојсије тамо ако је умро? А он јесте био тамо и светитељи заиста чују наше молитве и моле се за нас Господу. Како када су у нашем искустви мртви? Кажемо - душа је бесмртна. Добро. Ако душу схватимо као скуп животних моћи чвекових, сам словесни и бесловесни живот у њему, то је тачно. Јер, ми заиста имамо искусто у Цркви да су светитељи живи. И не само то. У Библији сам Бог каже да су пред њим сви живи и да је Он Бог живих а не Бог мртвих. Како су живи када ми видимо њихова мртва тела? Да ли је довољно прихватити бесмртност душе, у неком античком грчком смислу, да би се овај парадокс објаснио? Не. Ово би требало објаснити управо у овом односу есхатона и историје. Свети јесу живи, али не као духови већ као коплети и потуни обожени људи у Царству Божијем. Они су се преселили у вечност и за њих је есхатон реалност у којој живе. Отуда се и Мојсије јавио на Тавору, отуда нам се и светитељи јављају и отуда чују наше молитве - из Царства Божијег. Покајаном разбојнику Христос је рекао: "Данас ћеш бити самном у Рају". Данас, сада. Ко? Ти разбојниче као човек. Како се молимо светитељима? Обраћамо ли се њиховим душама или њима као целим и комплетним људима, живим људима? Биће да је ово друго у питању. Ово је могуће управо због тога што есхатон за Бога и свете његове већ јесте. За нас, који смо још у историји, у палом начину постојања, тај догађај тек треба да се збуде. Зато је ту Тајна над Тајнама - Црква Божија. Да у њој окушамо, сада и овде али још увек не, оно будуће. Тамо, у том "будућем" чека нас Бог и сви наши свети. Прадоксално, ту будућност имамо као садашњост у Цркви. Како то и кажемо у молитви Анамнезе (сећања): Сећајући се свега ште се за нас ЗБИЛО, крста, гроба, васкрсења...Другог и славног доласка...

Видиш, на Литургији се СЕЋАМО онога што се за нас ЗБИЛО. Међу тим догађајима који су се догодили је и Други и славни Долазак Христов - есхатон. То је могуће јер је Литургија предокус Вечности, Вечности која Јесте за сваког оног ко позна да је "Царство Божије унутра у нама".

[Mиљан Танић]

pa i to ali ovo o 3 dana šetnje pa 6 pa 30..... samo moje mišljenje....mislim,čemu to razgledanje

podseća me na grčku mitologiju i na onog što je vodio dantea kroz pakao

Па чему онда парастоси 3,9 и 40 дана? Треба ли то избацити? Има довољно сведочанстава сусрета светих са  ангелима, да би се у то сумњало. Па ако се сумња у овај спис из житија св.Макарија Александријског, онда треба сумњати уопште да се човек уопште може да доживи сусрет са Богом и ангелима за време живота.

Брате Јусто, мислим да су те загробне свечаности заправо више потребне нама него преминулима. Ми наравно не знамо да ли након упокојења и даље постоје било какве просторно/временске координате које се на нас тада односе, али је велико питање да ли се и једнога тренутка душа одваја од тела и, што је важније, која би била сврха тог одвајања, када већ васкрсавамо у телу? За перцепцију нас који овде остајемо, тело и душа покојног су одвојени, тело трули и пропада - али, нема неких нарочитих разлога да не претпоставимо да се из визуре покојника тренутно након смрти сажима просторно/временски ток и да долази на коначни суд. Због чега би Бог судио два пута и због чега би покојни чекали - и у којој форми би чекали, где и колико?

Разлог што овога нема много јасно назначеног у Откривењу вероватно је тај што психо-когнитивни склоп већине људи није способан да изнесе такву врсту знања - мада је сама теза заправо једноставнија и православнија од било какве форме "чистилишта." Моје је мишљење да су погребни ритуали утеха нашој слабости и да су углавном у питању христијанизовани обичаји незнабожаца (као и много другог у обредној пракси). Наравно, зарад опште икономије, као и чињенице да неким људима можда и помажу (живим а не покојним), не би их требало избацивати али им не треба ни приписивати превелики богословски значај.

Ju!  .hvala.

Ja ovakav pogled nikad nisam nigde pročitao, ali sam u glavi sebi uvek tako predstavljao! Od reči do reči!   :) 0110_hahaha

Imao sam sa obi-wanom velike raspre o tome na verujem.org.

Elem, upravo iz istog razloga - zašto bi Bog sudio dvaput - nisam video smisao postojanja vremena (za pokojnika) posle smrti. Uvek sam zamišljao da upravo posle smrti za njega sledi Strašni sud. Na pitanje zašto onda imamo službe za pokojnike, čemu naše molitve - eeee, s NJEGOVE tačke gledišta je već Strašni sud i nema vremena, ali s naše tačke gledišta to je i dalje budućnost, NIJE se desilo, te naravno možemo i da se molimo za njega. Mislim da je ljudima koji su proveli deo života gledajući naučnu fantastiku (posebno onu posvećenu putovanju kroz vreme, kao ja  greengrin), ili čitajući o Ajnštajnovim i Hokingovim teorijama (ili naprosto i jedno i drugo) mnogo jednostavnije da razumeju takav koncept.

I takođe sam uvek smatrao da je takav pogled mnogo pravoslavniji, te i da izbegava pitanja dvostrukog suda, čistilišta itd. I baš mi je drago da baš ti, brate Andrej, imaš isti pogled.  0442_feel

A jedan bitan argument takvom pogledu (a vidim i brat Aleksandar se ubacio već baš s tim) je i anamneza na liturgiji

[Mиљан Танић]

Hvala Aleksandre na ovom postu, jer si mi dao i dobar odgovor za jedno meni do sad problematično pitanje na moju teoriju - naime, otkud mi znamo da za pokojnika vreme ne postoji. Otkud nam to?

Mislim da ovaj deo tvog posta daje dobar odgovor:

Да ли то значи, као други део твог питања, да есхатон и историја постоје паралелно? Условно говорећи, да. Али само условно, док постојимо у стању одвојености од Бога, у стању промашај циља (греха) - Царство Божије је унутра у вама, каже Господ. Есхатон, иако свршетак историје, не значи укидање историје. Есхатон значи смисао и циљ историје. Када се творевина обожи, када Бог буде све у свему, онда ће се историја преобразити у истину и смисао свог постојања - у есхатон. Историја ће престати да буде покрет који значи промену, кретање ка пролазности и смрти. Историја ће бити прожета Истином, добиће истинско "Јесте". Кретање више неће бити кретање ка смрти већ стално узрастање у Богопознању и вечни напредак у наслади Богом.

Дакле, када савладамо одвојеност од Бога, промашај циља, есхатон је већ ту, сада и овде као истина нашег постојања. Ту тајну и тај парадокс предокушамо у Цркви, на свакој Светој Литургији. У том контексту требамо да посматрамо и оно толико разглабано питање смртности/бесмртности душе. Како? Као одвојени од Бога, ми имамо искуство смрти. Пред нашим очима човек заиста нестаје. Тело постаје беживотно и убрзо се распада и губи свој облик. Једном речју - човек, у нашем исуству, нестаје као да га никад није ни било. Све што остаје јесте сећање на покојника. Међутим, Црква се моли светима који су се упокојили. Имамо поменути догађај на гори Тавору. Одакле Мојсије тамо ако је умро? А он јесте био тамо и светитељи заиста чују наше молитве и моле се за нас Господу. Како када су у нашем искустви мртви? Кажемо - душа је бесмртна. Добро. Ако душу схватимо као скуп животних моћи чвекових, сам словесни и бесловесни живот у њему, то је тачно. Јер, ми заиста имамо искусто у Цркви да су светитељи живи. И не само то. У Библији сам Бог каже да су пред њим сви живи и да је Он Бог живих а не Бог мртвих. Како су живи када ми видимо њихова мртва тела? Да ли је довољно прихватити бесмртност душе, у неком античком грчком смислу, да би се овај парадокс објаснио? Не. Ово би требало објаснити управо у овом односу есхатона и историје. Свети јесу живи, али не као духови већ као коплети и потуни обожени људи у Царству Божијем. Они су се преселили у вечност и за њих је есхатон реалност у којој живе. Отуда се и Мојсије јавио на Тавору, отуда нам се и светитељи јављају и отуда чују наше молитве - из Царства Божијег. Покајаном разбојнику Христос је рекао: "Данас ћеш бити самном у Рају". Данас, сада. Ко? Ти разбојниче као човек. Како се молимо светитељима? Обраћамо ли се њиховим душама или њима као целим и комплетним људима, живим људима? Биће да је ово друго у питању.

[w.a.mozart]

miljane,slažem se u potpunosti... posebno za sci-fi  .hvala.