Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[kromski]

HVALA od srca!!!!!!!!!

[obi-wan]

Kao sto su i ostali rekli - iskusenicki staz i postoji samo i iskljucivo zato da covek iskusi (=proba) da li mu lezi monaski zivot.

Dakle, sve je tu prilicno kristalno jasno.

Osim toga, nisi pobegao nego lepo dobio blagoslov da odes dalje. I ovo je kristalno jasno.

Tako da, ako mene pitas, osecaj krivice koji (neopravdano) imas delo je necastivog, koji ne podnosi nista sto je od trezvenosti i po blagoslovu, pa sad hoce da te ispuni nemirom po svaku cenu. Moli se Bogu i pricescuj se, i nista ne brini, sve ce to da nestane, a dobices jos vecu radost zauzvrat...

[obi-wan]

Da, dobro nam dosao na forum...

[-Владимир-]

По мени, нема никакве срамоте, као што нису сви монаси за пустињаке тако и нису сви за монахе. Ти си покушао да идеш тим путем и видео си да није за тебе. А што се тиче трећег питања, не мораш да кријеш да си био искушеник, али ја бих ту информацију задржао за себе да сам на твом месту, бар док боље не упознам особу. Свакаквих људи има.

[Димитриј Славов]

Ja kad bi bio na tvoje mesto nikad ne bi odlazio iz manastira.........imam 46 god i zelja da odem u manastir od moje 15godine. Inace poznajem i svedok sam ne na iskusenike nego na monahe monahinje jeromonahe arhimandrite koje su otisli iz manastir. Covek se spasava i u braku i na druge nacine u zivotu ako tvori naravno Bozju volju......samo napred

[Radomir Čvoro]

Pomaze Bog brate

Moram ti reci jednu veoma vaznu stvar a to je da su sveti oci utvrdili period iskusenistva da bi duhovnici a i sami iskusenici utvrdili da li su za manastir ili ne. Oni koji prime postrig oni su u nesto drugacijoj situaciji nego iskusenici ali ipak dovoljno slobodni da napuste monasku zajednicu. zato nemoj da se nerviras niti koga da osudjujes niti da se branis od onih koji nerazumeju problematiku a misle da sve znaju. Tvoja odluka je veoma jasna i tebi znana i tvojoj dusi. Zato brate spasavaj se kao laik kroz porodicu i ako Bog da sto vise dece.

[миомира]

Oni koji prime postrig oni su u nesto drugacijoj situaciji nego iskusenici ali ipak dovoljno slobodni da napuste monasku zajednicu.

Ovo zvuci kao da postrizeni monasi nista posebno ne grese ako ostave monaske zavete.

[obi-wan]

@ Dimitrij i Radomir

Dobro nam dosli na forum...

[Баба]

Hvala vam puno na odgovorima.

Iako se ne razlikuju od onoga kako i sam mislim, mnogo mi znace.

Ipak, problem, da ne kazem "kompleks" "osramocenog povratnika", je i dalje tu.

Pitanje je sta ga zapravo izaziva?

"Neofitska" groznica?

Pogresno tumacenje duhovne literature?

Neutvrdjenost u veri?

Okruzenje?

Nadam se da cu odgovore pronaci i da ce ovaj neprijatni osecaj krivice uskoro nestati...

Изазива га близина догађаја .

То је природан осећај.

Јер је циљ висок и свет.

Не знам што се сви неофити трипују да ће се само као монаси спасити , нарочито у данашња времена.

Па сине данас монаси лакше живе од световњака, небрину о струји , води, грејању, деци, жени, политици, комшији, комшиници, дуговима, послу, газди на послу, неморају да пуше и пију да би били друштвено прихваћени, неморају да брину шта ће јести сваки дан и шта ће деци дати да једу, неморају да брину шта ће да обуку лети а шта зими и да ли је то модерно или није. Значи мозак на пашу и уживанција.

Познајем човека који је био искушеник а сада је поп, ето рецимо има и таквих а и код њега ми се чини да има тај осећај кривице и дан данас мада веома слабашно и тек у обрисима, и мада он то покушава да сакрије ипак се то види.

Није твој животни пут оно што си ти себи зацртао него оно што ти је Бог зацртао , можеш ти да дубиш и на трепавицама ал џаба. Свети Георгије је био војник и то је пут који је он себи зацртао и његови родитељи који су се сагласили са тим путем. Али Бог му је зацртао да буде Хришћански исповедник и пример за сва времена свим исповедницима Хришћанства и џаба му што је оружјем цео живот баратао , на крају га није могао користити иако му је то био основни занат.

Мој стриц је завршио теолошки факултет и ради цео живот при војсци са авионима, када сам сретао његове школске другаре касније и уједно професоре на факсу , сви су говорили "која је он људина, а где је сад , шта ради, јел он калуђер можда, какав је то човек, којих моралних принципа, штета ако није барем свештеник" и све тако ... а он не да није калуђер, него није ни поп , па чак и у цркву дође само једном месечно онако неприметно, а ипак је људина и даље .

А опет други рођак , који је цео живот био побожан , није се оженио , радио као коњ пољске послове , никад помислио није да студира богословске науке , по старост оде лепо у намастир и замонаши се без икијех проблема и ено га сад туј код Ваљева у једном намастиру.

Дакле ми треба да сконтамо шта је то наш животни пут, а не да умишљамо и да га конструишемо, нетреба ми да трасирамо трасу коју је трасирало наше срце које нам је такво какво је дао Господ Бог, ми само треба да схватимо то наше срце- сами себе.

А животни пут је онај на коме се осећаш добро и где се осећаш као потпун човек. Ако си и владика а тако се не осећаш, омашио си.

Питао сам једног јуродивог попа шта човек треба да ради у животу којим послом да се бави па да се спасе( наравно мислио сам на себе) . А он вели да се једном молио Богу и баш то питао, и да је добио одговор сад парафразирам нешто типа - БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ . А овај поп луди опет наставио да се моли па питао рецимо да ли се лакше спасавају они који су докторирали неку науку , или рецимо они који су успешни у неком занату, или рецимо они који су јако вредни на послу. И опет је добио одговор да је то све потпуно небитно за спасење и да све то Богу ништа не значи , већ је једино битно да се човек сагласи са оним што је Бог промислио за њега а то је уједно и суштина његовог бића човековог. Дакле оно што би реко народ да човек буде начисто сам са собом, и још каже народ да буде свој, и још каже народ да буде сабран тј. у себи а не ван себе како је већина данашњег света.

Ето ти сад па ти думај.

[Драшко]

@Жељко биг лајк!

[keka]

Дакле оно што би реко народ да човек буде начисто сам са собом, и још каже народ да буде свој, и још каже народ да буде сабран тј. у себи а не ван себе како је већина данашњег света

svaka cast za tekst!

sve je receno- budi to sto jesi

[keka]

a sto se tice toga da li da spominjes ljudima da si bio iskusenik- mislim da nema potrebe za tim,

ipak smo mi ljudi,ima nas svakakvih,svasta nam moze na um doci

razna iskuseja!

[DankaM]

@@kromski,

Znaš, prijatelju kromski, nekad moramo i sami sebi da oprostimo ponešto...

Baš kao što su forumaši rekli, period iskušeništva zato i postoji, da vidiš da li jesi ili nisi za manastir.

Ne znam koliko je vremena prošlo od povratka u svet, ali ako još imaš neko neodređeno osećanje krivice,

vreme bi bilo da razmisliš zašto je to tako, da popričaš sa nekim, pozabaviš se time... Ako si spreman, naravno,

i ako ti je to bolja alternativa. Pošto niko ne može da garantuje kako će stvari ići odatle.

No, znaš i sam da nisi jedini sa tom dilemom; bilo je i drugih...

Ne znam ni koliko godina imaš, ali bi bilo lepo da razmisliš i o putu kojim želiš da ideš kroz život, da gledaš u budućnost, ne u prošlost...

Sve najbolje bighugbighug

[Драган άσημος :)]

Pomaze Bog svima!..

Obracam vam se sa nadom da ce mi vasa misljenja i komentari pomoci da dodjem do odgovora na nekoliko pitanja koja me prate i muce vec duze vreme...

Pokusacu da budem sto kraci...

Naime, rodjen sam i odrastao u normalnoj ali neverujucoj porodici i okruzenju...

Kao srednjoskolcu mi do ruku dolazi nekoliko pravoslavnih knjiga, i jedan sasvim novi svet se otvorio ispred mene. Tesko je opisati odusevljenje koje me je tada prozelo. U vrlo kratkom roku sam prosto "progutao" sve sto ima veze sa Pravoslavljem, a bilo mi je dostupno, i ubrzo primam svetu tajnu krstenja...

Nedugo zatim, krecem u "neofitski" pohod manastirima i u jednom od njih ostajem i postajem iskusenik...

Posle nekog vremena se suocavam sa stvarnoscu i cinjenicom da monaski postrig nije za mene, i sledi povratak u svet...

Iako sam zivot u manastiru napustio sa blagoslovom, dan danas, negde u dubini me muci snazan osecaj krivice. Mnogi koje poznajem (pravoslavni), su osudili moj odlazak iz manastira kao svojevrsnu izdaju... Proslo je dosta vremena od tada, medjutim, gorak ukus u ustima je jos uvek tu.

Moja pitanja za sve vas bi bila:

- Da li me napustanje manastira cini veeelikim gresnikom i da li cu goreti u paklu (kako mi, sa gadjenjem, rece jedan bivsi, revnosni sabrat)?

- Trebam li se toliko stideti sto sam u jednom trenu pozeleo nesto, cemu nisam duhovno dorastao?

- Da li je period, koji sam proveo kao iskusenik u manastiru, nesto sto trebam kriti, kada upoznajem nove ljude?

- Zasto me proganja osecaj da nisam "dovoljno dobar" vernik, posle povratka u svet?

- Sta kazu kanoni i Sveti Oci na ovu temu?

Hvala vam unapred na odgovorima...

Брате имао сам сличан пут као ти , само што нисам успио да постанем искушеник (а размишљао сам о томе и желио ), али сам неко вријеме продавао свјеће у манастиру недељом, то је у ствари био предискушенички период. Да сам остао у манастиру и замонашио се велику би грешку направио. Хвала Богу и о. Сави чијим сам духовним руковођењем изабрао брак.

[ego]

По дифолту би било чудно да се неко са склоностима ка монашком животу оптерећује да остави утисак на околину, па ваљда му је то досадило.