Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[Гост]

Mislim da ne bi bilo lose da se podforumi malo prelistaju i da se iste i slicne teme pospajaju,ne bi li se te teme ozivele.

A ima ih dosta sa istom tematikom ili nedoumicama ybog kojih su otvorene.

[Дејан]

Ja radim noću i vikendom,pa nisam sposoban da odem na Liturgiju,počesto.

[Драгана Милошевић]

Ja cesto zbog telesne nemoci obavezno zabusim najmanje dve liturgije u mesecu .Koliko sam jadna i bedna u duhovnom smislu ali to ne priznajem sFun_bat

[DankaM]

Hm, trenutno sam u prilično bezveznoj situaciji: neke osobe su mi skrivile, i ne samo meni, već i meni dragoj osobi. I u meni se prilično komeša osvetoljubivost i bes i izranja moja jedna prilično ružna i tamna strana...

A nekako mi više nije u redu da tako bude, osećam da vređam nekoga i osećam se prilično...kao da sam izdajem nekog ko me mnogo voli (računam da je to Bog, ali još mi je teško da definišem tačno, osećanje je prilično novo za mene )...

Hm, izgleda da mi se lestvica pomerila naviše, što se tiče očekivanja od same sebe...

[Oglo]

@@DankaM,

Dobro je dok vidiš to . Pusti slobodno neka ta osjećanja prođu kroz tebe ali ništa ne preduzimaj. Kada prođu tačno ćeš moći da "izmjeriš" šta treba da radiš.

Bravo za napredak

[kromski]

Pomaze Bog svima!..

Obracam vam se sa nadom da ce mi vasa misljenja i komentari pomoci da dodjem do odgovora na nekoliko pitanja koja me prate i muce vec duze vreme...

Pokusacu da budem sto kraci...

Naime, rodjen sam i odrastao u normalnoj ali neverujucoj porodici i okruzenju...

Kao srednjoskolcu mi do ruku dolazi nekoliko pravoslavnih knjiga, i jedan sasvim novi svet se otvorio ispred mene. Tesko je opisati odusevljenje koje me je tada prozelo. U vrlo kratkom roku sam prosto "progutao" sve sto ima veze sa Pravoslavljem, a bilo mi je dostupno, i ubrzo primam svetu tajnu krstenja...

Nedugo zatim, krecem u "neofitski" pohod manastirima i u jednom od njih ostajem i postajem iskusenik...

Posle nekog vremena se suocavam sa stvarnoscu i cinjenicom da monaski postrig nije za mene, i sledi povratak u svet...

Iako sam zivot u manastiru napustio sa blagoslovom, dan danas, negde u dubini me muci snazan osecaj krivice. Mnogi koje poznajem (pravoslavni), su osudili moj odlazak iz manastira kao svojevrsnu izdaju... Proslo je dosta vremena od tada, medjutim, gorak ukus u ustima je jos uvek tu.

Moja pitanja za sve vas bi bila:

- Da li me napustanje manastira cini veeelikim gresnikom i da li cu goreti u paklu (kako mi, sa gadjenjem, rece jedan bivsi, revnosni sabrat)?

- Trebam li se toliko stideti sto sam u jednom trenu pozeleo nesto, cemu nisam duhovno dorastao?

- Da li je period, koji sam proveo kao iskusenik u manastiru, nesto sto trebam kriti, kada upoznajem nove ljude?

- Zasto me proganja osecaj da nisam "dovoljno dobar" vernik, posle povratka u svet?

- Sta kazu kanoni i Sveti Oci na ovu temu?

Hvala vam unapred na odgovorima...

[Andre Williams]

Posle nekog vremena se suocavam sa stvarnoscu i cinjenicom da monaski postrig nije za mene, i sledi povratak u svet...

Ово је једна веома зрела одлука. Многи нису хтели себи да признају то па су сад монаси а све мисли су им окренуте свету. Ти си био искрен према себи и урадио си најбољу могућу ствар коју си могао урадити.

[Ignjatije]

Kao prvo dobrodošao na ŽRU !

Mislim da nema problema ako si manastir napustio kao iskušenik ukoliko nisi postao monah i još uz blagoslov. Zato se taj period i zove iskušeničiki.

Biće da je problem u tebi, to što nisi ostvario svoju veliku životnu želju, a ne u kršenju nekih crkvenih prvila.

Kakvo crno gorenje u paklu. Tek je život pred tobom i još puno iskušenja, ali i radosti i uspeha.

Nadam se da će ti iskusniji i obrazovaniji članovi pomoći da rešiš probleme.

[Дејан]

Brate,žao mi je što si bio okružen ljudima od kojih nisi primio ljubav već osudu.

Iskušenički staž i postoji da bi čovek video da li je za manastir ili nije.

Nemaš čega da se stidiš,niti da se bojiš pakla,nadji sebi nekog normalnog duhovnika i nastavi sa svojim Hrišćanskim životom

Živ ti nama bio i veselio se

[RYLAH]

Рођени, знам лично једног лика који је био искушеник у једном манастиру. Видео да то није за њега, убрзо упознао девојку, оженио се, Богу хвала. Сада ради за Цркву, наравно као лаик. Дакле, њега из Цркве нико живи не осуђује. Најнормалније споредује са својим владиком и са свим свештеницима у својој епархији. Зато и постоји период искушеништва, да видиш да ли то јесте за тебе или није. У сваком случају, нема потребе за било каквим осећајем кривице, јер си макар са собом чист - желиш да служиш Богу; сконтао си да један начин није за тебе, служи Му на други начин. Нема потребе да то од било кога кријеш, јер ће се све сазнати, и то није ништа срамота.

А то да ли ће неко да те осуђује, то је искључиво његов проблем, јер је људима данас много лакше да се осећају добро када спусте неког него када ураде нешто конструктивно. Ти си следио оно што си хтео, имао си храбрости и да одеш у манастир, а и образа и храбрости да кажеш да то није за тебе. Пусти све остале, служи Господу ту где си, а они ће већ да нађу неког следећег ко ће им помоћи да не морају да се загледају у себе и да сконтају да им се не свиђа то што виде.

[Gandalf Sivi]

Pa iskušenički staž i služi za to da provjeriš da li si za manastir ili ne...

[Владо М]

Моје лично мишљење је ако си заиста осјето да ниси за то исправно си поступио.Монаси носе велики Крст али ,,прави монаси".У данашње вријеме тешко је бити монах јер се многи поигравају са овим чином,многи не поштују завјете,бахато се понашају,имају жене,па чак и хомосексуалност и педофилаја у данашње вријеме је веома узела маха.Да ли су ти људи за осуду?И да ли је по канонима бити у мантији и радити овакве ставри?

Господ нам је свима дао слободу сви смо људи створени по икони Божијој.Бог није створио човјека да би он био у паклу,нјер да је тако Бог нас неби спасао својом смрћу на Крсту и Васкрсењем.Пријетити људима паклом и осуђивати није хришћански јер је једино ГОСПОД Судија који ће свима судити по дјелима.Многи су примјери људи који су се искрено покајали па их Господ примио у Царство Своје,апостол Петар који је био уз Господа три пута га се одрекао али се и покајао након тога,апостол Павле био највећи гонитељ хришћана па се крстио и покајао јер га је Господ призвао,света Марија Египћанка је била блудница па се покајала и Господ је прими у Царство своје.Дакле ГОСПОД ЈЕ ЉУБАВ Исцјелиељ,Утјешитељ,сви смо признани да уђемо у радост Царства Небеског.Нигдје не пише да ће се само монаси спасити.Наравно да треба да се покајеш.Немој да напушташ Цркву и Свету Евхаристију,посавјетуј се са својим духовником о свим тим својим питањима.Свако добро од Свемилостивог Бога!

[kromski]

Hvala vam puno na odgovorima.

Iako se ne razlikuju od onoga kako i sam mislim, mnogo mi znace.

Ipak, problem, da ne kazem "kompleks" "osramocenog povratnika", je i dalje tu.

Pitanje je sta ga zapravo izaziva?

"Neofitska" groznica?

Pogresno tumacenje duhovne literature?

Neutvrdjenost u veri?

Okruzenje?

Nadam se da cu odgovore pronaci i da ce ovaj neprijatni osecaj krivice uskoro nestati...

[Дејан]

Problem je psihološki,kao kad se ispovediš i ne ponavljaš greh a i dalje te nešto guši i pritiska.

Nadji duhovnika,normalnog,ne nekog gurua i sve će biti ok

[RYLAH]

Окружење и повређена сујета.

Повређена сујета у смислу да то посматраш као свој неуспех, па компензујеш гледањем на то као на неки грех, јер је тако лакше, тако се твој неуспех компензује тиме да је то напад на Бога. Ту ти више ниси неуспешан, него си успешан, само си успешан у некој негативној радњи. Ал да се ја даље не уплићем, лакше ти је да кажеш себи да си згрешио него да ниси успео.

Ал када то престанеш да гледаш као неуспех, проћи ће и осећај кривице. Јер то није неуспех, тај период искушеништва управо због тога и постоји, без осуде, без ичега, чисто да провериш да ли је тај живот за тебе.