Душекорисни садржаји

[Bokisha]

Дело Божије

 

Безмало нас свакодневно сустижу информације о великим природним непогодама са катастрофалним исходима. У нашем речнику постоје и различите формулације таквих догађаја. Углавном, катастрофе се називају некако нежно, неодређено и бездушно – ванредне ситуације. А заправо је то – дело Божије.

У великим градовима лију ненормални пљускови, горе шуме и тресет исушени летњом врелином, снег који је у изобиљу нападао у току зиме оковао је саобраћај на путевима. Код нас ове последице отклања и с овим појавама се бори МВС – Министарство ванредних ситуација. Храбри људи помоћу специјалне технике чисте улице од обореног дрвећа, извлаче аутомобиле из снежних наноса, евакуишу оне којима прете ватра или поплава. Тако је свуда. Само назив службе није свуда исти. 

У Америци се оно што ми називамо «ванредном ситуацијом» зове Act of God, односно «дело Божије». Истина, нема министарства као што је Министарство Божијих послова, али ћете се сложити да је реч значајна. Баш Opus Dei. Дело Божије. Оно се заиста тако доживљава кад данима и ноћима озбиљно лије, или кад се пожари без обзира на тоне воде изливене из црева и из ваздуха приближавају стамбеним зградама. Ма нека једноставно пада из облака и нека ускоро грмне код уха тако да се одмах укључе сви аларми на колима! Онда ће се и рода прекрстити, а верујући човек, али не превише усрдан према вери живо ће се сетити одломка неке молитве. Онда ће сваком човеку бити јасно да су способности и могућности цивилизације ограничени, и да је човек пред лицем стихије подједнако смирено мали као што је био мали пре епохе историјског материјализма.

Министарство Ванредних Ситуација се, узгред речено, не бави само Божијим делима, односно водом и ватром, сушом и мећавама. Оно се бави још и делима људских руку као што су: струја, радијација, отровне хемикалије и све остало што Бог није непосредно створио, препустивши човеку могућност да нешто и сам створи. Да створи, па и оно што не ваља, а онда да у случају нечега буде кажњен делима сопствених руку што, приметићемо, бива и страшније, и увредљивије и опасније. 

Али, вратимо се прецизном изразу – дело Божије. Нама недостају такве речи. Уштогљени речник толерантне савремености је гори од било какве булеварске порнографије, пошто има много мање везе са стварношћу чак и у поређењу с тешким жаргоном. Све некако скакуће постранце као петлић и то са осмехом. И на крају бива да покрасти буџет значи «освојити ресурсе». И док лопова треба ухапсити, некако се рука неће подићи да ухапси «стручњака за освајање ресурса». Другачије названи другачије и изгледа. Захтева и други однос. 

Или савремена тема приношења жртава Молоху – абортуси. Па реци – убиство детета у утроби – и све ће бити јасно. Може се и оштрије рећи. Речи ће се сигурно наћи. Али епоха која се осмехује само устима и која се уопште не осмехује очима, и овде указује на филолошку пукотину. Каже: прекид нежељене трудноће, и ствар је завршена. Човеку се десило нешто што не жели и он хоће то да прекине и то је све. Тако је и Хитлер могао да каже да не сасеца Јевреје у корену, већ да само «удаљава из животног простора непожељне објекте». Сигуран сам да би се Европљанима формулација свидела. Уопште им се свиђало апсолутно све што је Хитлер говорио, па чак и што је радио док није њих саме напао.

Али ко куда хоће, туда и нека иде, а ја се враћам творби речи. Веома нам недостају једноставне и отворене речи које искључују погрешно тумачење. Као у молитви Оче наш. Ова молитва обухвата небо и земљу, згодна је да се изговори у свакој животној ситуацији, а како је у њој мало речи! Осим тога, уопште нема сложених термина. Отац, Небо, Име, Царство, воља, хлеб, дугови, искушење, лукави. То је све! И ову кратку молитву која се као и други мед излива из Спаситељевих уста оци су називали «скраћеним Јеванђељем». Управо овакве речи нам недостају, прозрачне и дубоке, једноставне, али и бездане.

Али сад сам се сетио молитве Господње и ухватио сам себе на страшној мисли. Може се рећи да сам се сетио, па сам задрхтао. Јер, ако се узме просечан човек (постоји таква полу-реална величина у социологији), који је потпуно сагласан с интуицијом најновијег човечанства, однос овог човека према молитви Господњој ће бити следећи.

Чак и ако постојиш, ниси ми никакав Отац. У сваком случају, ја Ти нисам син са свим последицама које из тога проистичу. Немој очекивати љубав и послушање. Ни Твоје име, ни његова слава ме не занимају. Нека буде воља моја, ако не на небу, макар на земљи. Хлеб ћу сам узети, и то не за један дан, већ за резерву. Не мислим да сам дужан, а мени самом су дужни сви, почевши од родитеља, па све до друштва и државе.

Последње речи уопште не коментаришем, зато што је у њима све сама мистика у коју не верујем. Грехове, ђавола, искушења и борбу против саблазни остављам средњем веку, после чега одох и молим да ме више никад не узнемираваш. Амин.

Тешко да се неко тако моли. Али као што морске животиње гмижу по морском дну у тамној дубини, тако ко зна шта гмиже на дну људског срца. И управо оно што гмиже може без журбе да мрмља у себи неке речи које се по смислу подударају са управо реченим.

У једном од Маркесових романа људи су почели све да заборављају. Имена, адресе, књижевност, историју, родбинске везе. Све. И кад се ово безумље претећи разрасло, на централном тргу града у којем се одвија радња појавила се таблица с натписом «Бог постоји». То је било подсећање – противотров. Пошто човек може да се не замрси у другостепеном тек кад се сети главног. Бог постоји. Американци се сећају тога приликом сваког торнада или поплаве, приликом сваког шумског пожара или морске олује. Код њих је такав однос према природи кодиран у речима. Код нас, нажалост, није. А требало би. И кад на ваше очи муња распара хоризонт, или се због страшног мраза смрзне уље у мотору, или нешто друго што нас људе чини малима и слабима, немојте журити да псујете. Покушајте с вером да кажете: то је дело Божије. После тога ћете се извући из невоље и Он ће вам Сам обазриво помоћи.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: mitropolija.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Delo-Bozije/54485.html

[Bokisha]

Преданост вољи Божијој

 

Постоји у политиколошкој науци једна лекција која носи наслов: раскорак између нормативног и стварног. У свакодневном животу то је растојање између онога како треба и онога како се практично чини. И док ово прво добро познајемо, ово друго скоро да и не постоји. Велики проблем настаје када се нормативно треба применити на стварно.

Један богати младић приступи Христу с питањем: које добро да учини па да задобије живот вјечни. Господ га подсјећа на заповијести Мојсијеве и притом благо га прекоријева што покушава да му се улагује, називајући га благим. И Христос је био жедан љубави и доброте и благих људских ријечи. Искрену љубав примао к своме срцу, али је био јако осјетљив на сву људску претворност и ласку. Том приликом младић рече Христу да он све заповијести Мојсијева закона држи још од дјетињства.

Ми видимо на његовом примјеру, и на примјерима нас, многих, да док се ради о безличним, неодређеним, дјелима, сви ми, попут овог младића, лично, о себи мислимо да смо све сами праведници Божији. Тако, углавном, и говоримо о себи. Али, када се дође до стварног неког случаја, када треба стати и себе самог измјерити, онда видимо да границе наше праведности не досежу јако далеко.

Тако и младић, кад му Христос рече да све своје прода, и разда сиромасима, па да пође за њим, одлази од Христа без збогом – покуњен. Границе његове доброте биле су јако скучене и Господ их је брзо досегао. Јер, лако је руком посегнути у џеп, извадити ситниш па га дати потребитом. Није лако – и отуда је то прави подвиг – све дати и све жртвовати. Богати младић пита Господа за његову вољу, а није спреман да се одрекне своје воље и да је потчини Божијој.

Ма колико нам је тешко, и немогуће, противу бодила праћати се, ми то ипак често чинимо, настојећи, на све начине, да изгурамо неку нашу замисао о себи или о неком нашем. Многи смо у стању да и ђаволу душу продамо само да постигнемо оно што желимо. Када у томе, некако, успијемо, увидимо да је цијена сувише велика, и да је све то узалудно било.

Зато, све што се чини треба да се чини у сагласности са Божијом вољом. Ми сви добро знамо и осјећамо шта је Богу мило; шта му је по вољи, а шта није. Свакоме од нас Бог је усадио савјест, најосјетљивије сензоре, који се одмах упале и запиште чим ми Божију вољу прекршимо.

Наши старији су мање вјеровали себи, а више повјерења Богу поклањали и уздали се у Његову помоћ. “Без Бога – ни преко прага”, говорили су – и творили. При томе они се нису предавали фаталистички па легли и спавали, чекајући да им с неба све окруњено падне. Они су увијек добро запињали и јуначки се борили за своје голе животе – јер су таква времена била – али су при сваком кораку и у свакој борби Бога у помоћ призивали.

Човјек је слабашно је биће, али је са Богом је јак. Ако успије да усагласи своју вољу са Божијом, постигао је пуни мир и велику духовну снагу и нико му ништа не може. Уздај се у Господа и твори добро; (Пс. 37, 3) предај Господу пут твој; (Пс. 37, 5) ослони се на Господа”, (Пс. 37, 7) савјетује нас, мудро, пророк Давид.

Сам Господ Исус Христос дао нам је најбољи примјер како се у руке Божије предају сопствени живот и воља. Знајући какве га претешке муке и страдање чекају, Господ се моли Оцу своме: “Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти”. (Мт. 26, 39)

Када нас муке снађу, можемо да желимо да их избјегавамо – то је људски – али никада не смијемо од сопствених призива да бјежимо и да, заради личног мира и сређеног живота, жртвујемо глас Божији у себи. Ако се ми, уопште, молимо, молимо се Оцу нашем небеском и призивамо његову вољу на наше животе. Да буде воља твоја – кажемо. Да ли не изгледамо смијешни и лажљиви кад избјегавамо да примимо вољу Божију кад се на нас сручи.

Колико год да човјек бјежи да не попије чашу која му је намијењена, то је узалудан посао. Побјећи не може. “Тешко оном ко се свађа са Творцем својим”, (Ис. 45, 9) вели пророк Исаија.

Ми често не можемо знати какав је смисао наших страдања и шта Бог од нас намјерава. Свети апостол Павле нас пита: “А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: Зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смјесе начини један суд за част, а други за срам?” (Рим. 9, 20-21) Зар мало дијете може знати зашто мора да прими болну ињекцију или: да ли малом дјетету може бити јасно зашто мора да буде подвргнуто тешкој операцији. Родитељи његови знају, и ма колико и сами жалили, морају, зарад спасења дјетињег живота, да га препусте свим тим мукама.

Свиђало се то нама или нам се не свиђало, ми морамо себи да признамо да су наша права јако мала. И сопствени живот од Бога смо добили. И животи наших драгих дошли су нам преко Божије милости. Све што посједујемо, није наше. Када то човјек схвати, лакше прихвата све оно што га снађе. Као Јов Праведни, из чије судбине се сви можемо поучити и оснажити.

Све оно што му се збило: кад несрећа однесе сво благо његово и, на крају, кад му и рођену дјецу узе, и жену његову окрену против њега, Јов мирно одговара: “Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње”. (Јов, 1, 20-21) Зар, заиста, није тако? Ко од нас, кад се, слаб и сићушан, појављује на овај свијет, понесе се собом тапије на срећу и богатство.

Ако ми не видимо која је сврха и смисао нашег страдања, Бог зна и он може наше повјерење у Њега да награди кад Он сам хоће. Јова је наградио још за земаљског његовог живота. “И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше – вели се у Светом писму – четрнаест хиљада оваца и шест хиљада камила и хиљаду јармова волова и хиљаду магараца. И имаше седам синова и три кћери.” (Јов, 42, 12-13) “И умрије Јов стар и сит живота.” (Јов, 42, 17)

Поучан нам је и подстицајан примјер, како се прима Божја воља, дат у Светом писму, у случају што се збио са царем Давидом. Навешћу вам га дословно: Вели се да “Господ удари дијете које роди жена Уријана Давиду, те се разбоље на смрт. И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид. И дошавши лежаше преко ноћ на земљи. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што са њима. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: Ево, док дијете бијаше живо, говорисмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: Умрло је дијете. Хоће га уцвијелити.

А Давид, видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете и рече Давид слугама својим: Је ли умрло дијете? А они рекоше: Умрло је. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе. А слуге његове рекоше му: шта то радиш? Док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш. А он рече: Док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: Ко зна, можда се смилује Господ на ме да дијете остане живо. А сада умрло је: шта бих постигао. Могу ли га повратити. Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломон. И мио бјеше Господу”. (2. Сам. 12, 15-24)

Када ово прочитамо, над овим размислимо, видимо да је једино паметно мирно примати Божији прст јер је свако наше опирање, ионако, узалудно. Има нас пуно више које овдје мимоиђу казне као што нас, такође, има који не сачекају награду на земљи за праведне животе своје. Бог често остави и једно и друго за свој коначни суд.

Али ако и мислимо да смо праведни и страдамо, сјетимо се Петровог расуђивања. Он нас пита: “Каква је похвала ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања то је угодно пред Богом”. (1. Петр. 2, 20) Свако од нас, попут пророка Михеја, може за себе да каже: “Подносићу гњев Господњи јер му згријеших, док не расправи парбу моју и да ми правицу; извешће ме на видјело и видјећу правду његову”. (Мих. 7, 9)

Предајемо се Божијој вољи, као што се дјеца предају благој вољи својих родитеља. И ако се дешава да нас муке снађу, примајмо то као знак Божије, родитељске, бриге за нас. “Јер кога љуби Господ, онога и кара, и као отац сина који му је мио.” (Приче 3, 12) И “како отац жали синове, тако Господ жали оне који га се боје”. (Пс. 103, 13) И не бојимо се, поред свега, неће нам се дати муке више но што можемо поднијети. Ни богатом младићу се не би дало више да је хтио Бога послушати и за њим кренути. Зарад мира са собом и Богом, примимо на се вољу Божију; Њему, вјерноме Творцу, повјеримо душе своје у доброчинству, спасења нашег ради.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com

http://www.prijateljboziji.com/_Predanost-volji-Bozijoj/54497.html

[Bokisha]

Како победити раздражљивост?

 

Једно од најопаснијих стања у које може запасти човек јесте раздражљивост чији је главни узрок неуравнотеженост душе. Неуравнотеженост, пак, по учењу светих Отаца, долази нам од острашћености и надмености живљења. Дакле, сластољубље и гордост су дубински корени раздражљивости. На ову ватру човекове душе, ђаво не пропушта прилику да дада сламу клевета како би људску заједницу још овде на земљи претворио у пакао.

Као што грозница у човеку има разне узроке, а ипак се може рећи да је главни - некаква неусклађеност у телу, тако и раздражљивост има разне узроке, али је главни - неуравнотеженост душе. Зашто људе који раде по болницама тако често савладава раздражљивост? Ово се не дешава само у болницама, него и у свим екстремним ситуацијама. Када смо сити, наспавани и немамо потребе да се напрежемо изнад својих снага, када се налазимо на неком пријатном месту, где све радује очи и окружују нас људи који ништа не захтевају од нас, већ су, напротив, врло попустљиви према нама, ту је много мање разлога за раздражљивост (иако се догађа да се човек раздражује и у таквим околностима јер је ова страст укорењена у његовој души). 

Но, ако смо уморни и ако су око нас људи који не само да нам не помажу, него и сами од нас траже помоћ, и ако се ти људи понашају према нама без дужног поштовања, а и сами се раздражују - а болесници често бивају таквима, те је од њих немогуће тражити да буду смирени - онда ће се раздражљивост јавити у великом степену и у нама. У свакодневном животу, ми често носимо маску добродушности, бестрашћа, учтивости (иако ово не умеју сви). Ми умемо да се уздржимо, иако унутар нас бесни бура, коју ми не настојимо да смиримо. 

Када се налазимо у болници, онда се пројављује наш истински темперамент. У болници човек коначно може сазнати какав је сам по себи, зато што изван екстремних услова, који захтевају да човек буде оно што јесте, он не може да позна себе. Да упозна - да би исправио и ојачао своју душу. Зато се не треба чудити појављивању раздражљивости. Треба се, просто, борити са њом. За почетак, као што каже преп. Јован Лествичник, нужно је научити се ћутању уста при узнемирености срца. Човек је дужан да затвори ове спољашње пролазе за раздражљивост и гнев. Он треба да научи да говори спокојно и да, при том, не грди, како се раздражљивост не би пројавила ни у погледу, ни у речима, ни у покретима. Потребно је научити се уздржању, и то не да бисмо се показали добрима у очима других, већ зато што није могуће спасити се ако се не победи ова страст. Тада ово неће бити лицемерје, него први степен у борби са грехом. 

Да би се победила раздражљивост, неопходно је победити друге страсти. Раздражљивост иза себе разоткрива страст гнева, а гнев је пројава гордости. Зато ће, за стицање смирења, главна бити борба са гордошћу, са сујетом. Свети оци говоре да гордост и раздражљивост у својој основи имају страст сластољубља: сластољубив човек не може да не буде раздражљив. Зато, да би се победила гневљивост, нужно је борити се са стомакоугађањем, са телесном страшћу. 

У борби са раздражљивошћу помаже и схватање да се други не јављају као твоји непријатељи, да је наш заједнички непријатељ - ђаво, који нас, с времена на време, узнемирава и приморава да се гневимо и љутимо једни на друге. Ако неко хоће да посвађа два непријатеља, онда он саопштава једноме од њих увредљиву реч, коју је, тобоже, рекао о њему његов друг. Тако и ђаво увеличава наше грешке, нашу непажњу једних према другима, истиче нас једне пред другима у неповољном светлу и тиме подстиче непријатељство међу људима и раздражљивост, који, на крају, доводе до раздора. 

Морамо да схватимо да је сваки други човек, који се, рецимо, љути на нас, исто тако несрећан и подложан страсти гнева као и ми. Извор болести не представља сам човек, него зла сила. Сам човек може имати добро срце и тежити добру, али му то не успева, као што то ни нама не полази за руком. Таква вера у другог човека помаже у борби против раздражљивости. Неопходно је бити спреман на то и схватити да, ако људи не обраћају пажњу на добро које ми чинимо за њих, то није последица незахвалности, већ зато што болесни, несрећни људи понекад не могу изразити своју захвалност одмах, у датом тренутку. Не треба то ни тражити од њих. 

И, свакако, још је неопходно памтити да ђаво - наш непријатељ, видећи да ми стајемо на пут спасења, одмах устаје на нас и покушава да нас, и споља и изнутра, скрене с пута, лиши нас уравнотежености, мира, спокоја душевног, и подстиче нас на раздражљивост и гнев. Не треба се тога бојати, већ треба памтити да је то управо његово деловање, и противити му се. 

Претпостављени се обично раздражују на своје неразумно особље, а ови потоњи се љуте на своје претпостављене јер ови не могу да организују све како би требало. Заборављамо да су људи којима издајемо наређења - исто тако несавршени као и ми - они могу нешто пречути или разумети погрешно. Заборављамо да човек није аутомат или инструмент, већ живо биће. Мора се увек узимати у обзир да већина не уме тачно да разумева “у лету” и сходно томе послуша. Свакако, руководилац не би требало да повлађује слабостима својих потчињених, мора умети да се усагласи са њима, чувајући хришћанску љубав према њима. А, ово је врло тешко. 

И, свакако, православни хришћанин треба да памти да Христове заповести треба да примењује на себе, а не на друге. Многи, вољно или невољно, преокрећу ово наопако. Као да је у Јеванђељу речено свакоме од нас да ће нас волети, жалити, тешити. А, тамо је речено да ће те гонити, а ти си дужан да волиш. Сваки човек би требало да часно испуњава свој посао, старајући се да у свему буде хришћанин, а не сувише захтеван према другима, већ да дела по закону хришћанске љубави. Као што је рекао о овоме ава Доротеј: “У име Исуса Христа, брате мој, немојмо имати ништа против ближњег јер ми смо сви дужни да побеђујемо љубављу. Нико да не каже ближњем своме: Зашто ме не волиш? Него, сам чинећи оно што је достојно љубави, нека привлачи и ближњег на љубав”.

О. Аркадије Шатов
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-pobediti-razdrazljivost/55319.html

[Bokisha]

Не сабирај земно злато

Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би је волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре.

Хришћанин има свој пут, а то је да подигне тежак крст и свом животу. Тешка је ствар ако кажеш како верујеш у Христа и да се добро проводиш у овоме животу. Јер, ако се добро проводиш овде, на земљи, нешто није добро са тобом, бринеш се за злато земаљско а не за ризнице небеске. Ако тако размишљаш, налазиш се далеко од воље Божије. Хришћански живот и добро провођење не иду заједно, јер то су различите ствари.

Један пут дође код мене један познати доктор да поразговарамо. И жена његова такође је била доктор. Били су обоје верујући. Жалили су се на своју децу, како они живе световни живот и не придржавају се ни црквеног предања своје цркве, шта више, томе се подсмевају. Означавају хришћане заосталима, прилагодљивима, неискренима, лицемерима и хулницима, а дела која они сами чине нису хришћанска. Чак су се противили освећењу дома, које су њихови родитељи примали једанпут годишње, а откако су одрасли више нису хтели ни да му присуствују.

Лекар је деловао јако изморен и очајан због духовне инертности своје деце. Мислио је како су сви његови покушаји и покушаји његове жене били узалудни, промашени и да се нису дотакли деце. У једном тренутку доктор, ставивши главу међу дланове, као да је желео да сакрије своје лице од стида рече ми: Бојим се да нам је много новца учинило штету!

Питах га да ми каже како то мисли и овај ми је са потпуном искреношћу одговорио да су накупили себи огромно имање, потпуно непотребно. Имамо три велике куће, рече, једну за нас, и по једну за децу. Такође две викендице, четири скупа аутомобила, један чамац, уштеђевину и много тога. И настави: деца су лоше васпитана и сада они нас оптужују како их изазивамо. Такође нам говоре како смо ми јако лепо венчали богатство са хришћанством. Питао ме је шта је потребно да учини, како би поново нашао мир и јединство у породици

Рекох му да све то разделе сиромашнима и да за себе задрже само једну кућу, једну викендицу и своје плате. Када је чуо моје речи, променила му се боја у лицу и уплашен и разочаран одговором који сам му дао, отишао је и више није долазио. Везао је себе са "овим овде", а не са "оним горе". Због тога су и деца тражила неки други начин живота, другачији од онога који су им родитељи пружили.

Када чујем да постоји велико сиромаштво и немаштина, много трпим и не могу да се молим. Не кажем да ако имаш две кошуље да подаш једну. То је данас необично и претешко за већину. Међутим ако желиш да се називаш хришћанином и да поседујеш сва блага Божија, зашто се патиш и бринеш да стекнеш сувишак а не чиниш милостњу и добра дела? Да ли знаш да онај на песку зида темељ, који има много новца и њиме себично управља, немарећи за сиромаштво и несрећу других људи. Јеси ли икад видео мртвачко платно (којим се омотавају тела) са нашивеним џеповима? Све ће ОВДЕ остати. Само добра дела иду на небо.

Знаш ли зашто настају ратови? Због новца! Зато што богати не могу да ставе узду на своју халапљивост, а сиромашни не желе да стекну неопходно, већ завиде богатима на њиховој слави и богатству.

Ваши џепови морају да буду отворени да се новци (о)крећу ка човекољубљу. Саблазан је имати пуне џепове новца који су пак концем зашивени.

Тасу Михала, "Четири сата са оцем Пајсијем".

http://www.prijateljboziji.com/_Ne-sabiraj-zemno-zlato/55325.html

[Bokisha]

Помоћ неверујућем

 

Очигледна је потреба верујућих људи да и неверујући поверују у Христа. Међутим, та њихова потреба у практичном сусрету са неверницима не даје увек и добар резултат. Углавном су реакције верујућих ароганција према неверујућима и њихово осуђивање, или у тај сусрет уложе превише туге и жалости. Мали је број оних хришћана који тај однос устроје на најкориснији начин – молитвом.

 

Када видимо да наши ближњи не љубе Бога, тугујемо због тога. Али, туговањем не постижемо апсолутно ништа, као ни саветима и опоменама. Ни једно ни друго није исправан начин поступања. Постоји једна тајна. Ако је схватимо, помоћи ћемо ближњем. Тајна је у нашој молитви, у нашој преданости Богу, како би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом за Богом и љубављу према Њему, привући ћемо благодат, како би се она излила на наше ближње, духовно их пробудила и побудила на љубав према Богу. Или, боље речено, Бог ће послати Своју љубав да нас пробуди све. Оно што ми не можемо - учиниће Његова благодат. Својом молитвом допринећемо да сви постанемо достојни љубави Божије. 

Знајте још нешто: напаћене и намучене душе, које страдају због својих страсти, веома су способне да задобију љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их често осуђујемо. Сетите се шта оно каже Свети апостол Павле: А где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20). Када се сетите ових речи, осетићете да су такви људи достојнији и од вас и од мене. Ми видимо да су они слаби, али када се отворе за Бога, они онда постају свецело љубав и жудња за Богом. Мада су били навикли на другачији начин живота, касније се свом снагом своје душе предају Христу и постају огањ љубави Христове. Тако дејствује чудо Божије у душама које иначе називају “одбаченим”. Немојмо се обесхрабривати, нити журити са закључцима, нити судити о стварима површно и споља. 

Ако угледате, нпр. неку обнажену или непристојно одевену жену, не задржавајте се на спољашњости, него се загледајте у дубину њене душе. Можда је она веома добра душа, која се одликује егзистенцијалним трагањима, а испољава их преко свог спољашњег изгледа. Носи у себи динамизам, тј. снагу пројекције, жели да привуче погледе других, али је из незнања изокренула ствари. Замислите да она позна Христа! У том случају, она ће поверовати и сав тај њен порив ће се окренути ка Христу. Она ће учинити све да привуче благодат Божију. Постаће света. 

Наше упорно настојање да други треба да постану свети јесте један вид пројекције нас самих. У ствари, ми желимо да постанемо свети, па како нисмо у стању то да постигнемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. При том се, губећи из вида чињеницу да се све исправља молитвом, често жалостимо, негодујемо и осуђујемо. Често својом претераном забринутошћу, страховима и рђавим душевним стањем наносимо зло другима, иако то не желимо, па чак и не запажамо. То важи и када друго људско биће веома волимо, као што, примера ради, мајка воли своје дете. 

Мајка преноси на дете сав свој немир, своју претерану бригу за његов живот, његово здравље и његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и кад ни најмање не испољава шта осећа у себи. Ова љубав, што ће рећи - природна љубав, понекад уме да буде штетна. То се, међутим, не дешава са љубављу Христовом, која је спојена са молитвом и светошћу живота. Таква љубав човека чини светим и умирује га, јер Бог је Љубав. 

Љубав је добра и права само као љубав у Христу. Да би био од користи другима, треба да живиш у љубави Божијој, иначе нећеш моћи да будеш од користи своме ближњему. Не треба да присиљаваш ближњега у име љубави. Доћи ће његов час, наступиће прави тренутак. С твоје стране, довољно је што се молиш за њега. Ћутањем, трпељивошћу и, првенствено, молитвом, тајно пружамо корист другоме. Благодат Божија очишћује његов хоризонт и уверава га у љубав Божију. Ово је осетљив моменат. Ако наш ближњи прихвати истину да Бог јесте Љубав, тада ће га озарити изобилна светлост, какву никада пре није доживео. Наћи ће своје спасење.

Старац Порфирије Кавсокаливит

http://www.prijateljboziji.com/_Pomoc-neverujucem/55361.html

[Bokisha]

Срцем се верује и устима исповеда

 

Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.

 

Шта је човјеку потребно за спасење? Веома актуелна тема како у апостолско тако и у ово наше време. Господ Христос је вододјелница: с њиме у спасење, без Њега – погубљење. Саплеменици  и савременици апостола много тога доброг су чинили али најважније су изоставили: Господа Спаситеља нису прихватили. Зато за њих, и за све потоње, свети апостол Павле вели: Све чини али знај једно: „Ако исповједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“. 

Како, дакле, у апостолско вријеме, Господ је актуелна тема и за нас и наше доба. Само смо ми, далеко из људи апостолског времена. У њихово вријеме није се, изгледа, постављало питање вјеровања или невјеровања него се само постављало питање начина исказивања вјере и путева који спасењу воде или од спасења одводе. Ми смо назадовали значајно. Наше доба је избацило на видјело дана толико тога безбожног и богоборног да између свег тог корова једва да се нека биљка вјере пробије посвједочи Бога на плодотворан начин.

Сретао сам, као што и ви, свакако, срећете људе који ће вам рећи да ни у што не вјерују и никаквог бога не признају али – увјерени су – и вас ће увјеравати – како они, и без Бога, праведно живе и ништа им не фали. Ако би, на изглед, то и могло бити тачно, у суштини, то је велика обмана и самообмана. „Не био ти човек без памети путовођа – вели свети Владика Николај – ни Србин без вере ортак.“

Зашто? Дуга прича, кад-тад показало би се зашто. Људи без икакве вјере у Бога – ако таквих, уопште може бити – не могу добро творити. „Ко изгуби веру, тај је прекинуо уже које га је везивало за Створитеља свога и пружио је обе руке сатани; угасио је светило живота у души и отиснуо се у густу таму; сишао с правог пута и обрео се на опасном беспућу; одбацио брод спасења и предао се на милост морским бурама и таласима, где га чека сигурна погибија,“ вели отац Живан Маринковић.

Овдје не мислим на нашу, бившу, партизанску сељачију, којима је, дубоко испод коже, хиљадугодишњом вјером отаца и праотаца, био усађен Закон Божији. У свакодневном свом животу, кад су Христа одрицали, они су, уствари, хришћански морални кодекс, донекле, упражњавали. Сва зла, што су чинили и починили, урадили су то, често, не својом вољом него вођени вољом и руком оних чије је поступке сами Нечастиви покретао.

Чули сте јеванђелску ријеч да ће се сваки гријех и хула опростити људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. То је, како нам, лијепо и једноставно, свети Владика Николај објашњава, „безверник који мрзи и гони истину Божју, хули на Духа. У Јованом јеванђељу пише да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине. Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је Дух и Истина. Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси.

Зашто се онда не би опростило одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек, иако греши, ипак стидом и страхом везује се за Бога. Тамо је слабост, овде упорност. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава“, учи нас наш свети Владика.

Нису много даље од њих ни они који, ако у Бога вјерују, ако се, некако, и Закона Његова држе, то скривају у себи и држе за себе. Тако, у духовном смислу, вену, отуђени од народа Божијег и никаква рода не доносе. Бесплодне смокве сам Господ на сушење и огањ осуђује. (Мт. 21, 19)

„Марије Викторин, чувени римски беседник, био је у души хришћанин, али пошто је међу незнабошцима уживао велики углед, није се усуђивао да своју веру у Распетога јавно исповеди. Једног дана он посети Симплицијана и призна му да је хришћанин, али тајни. „Све док ти своју веру јавно не исповедиш и не дођеш на заједничку молитву, ти ниси хришћанин,“ одговори му светитељ. „Не чине ваљда зидови зграде једног човека хришћанином,“ запита он. „Не чине. Али Христос је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом… и Син Човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са анђелима светима“, одговорио му је светитељ. Виторин је прочитао ова места у еванђељима, замислио се озбиљно, одбацио људско славољубље и после тога уредно похађао заједничке молитве у цркви.“ 

У данашње ово, безбожно, доба чућете многе, вајне интелектуалце, како, тобоже, за њихов ум и „просвјећену душу“ ни једна, како кажу, „институционална црква“ довољна није. Они до свог, и према себи, уображеног, бога ходе сами и самима себи довољни. Чућете и наше како кажу: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква.“ И једни и други ђаволу су се упутили. Постигао је циљ: из Цркве их је извукао; прогутаће их лако као што вук, без муке, раздере овцу која се из стада издвојила и у шуму залутала.

Нема средишњег и лаког пута који до Бога води; нема удварања силама адским. Не можемо служити Богу и ђаволу; једном или другом. Пут до Бога је стрм и трновит али јасно омеђен. Од нас Господ захтијева да вјеру своју увијек исповједамо. Не само устима, јер „неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско“, али, исто тако неће ни онај који не призива име Божје. „Ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као Богочовека и Месију, добија Господа Христа за исповедника своје вере пред Оцем Небеским, то јест, Господ га објављује својим верним слугом, награђује га вечним блаженством, вели свети Отац Јустин. Ко се одрекне Христа као Бога; ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља, доживеће најстрашније страдање. Њега ће се Господ одрећи на дан Страшнога суда најстрашнијим речима: Не познајем те.“

Знате да су хришћани, стољећима, били прогоњени и убијани. До јуче је било прогона хришћана; данас, углавном, нема физичког истребљења али има другог, перфидног, и утолико ефикаснијег, насртања на Христову вјеру. За нас, хришћане овог доба, поставља се питање, или, боље, требало би ми сами да поставимо овакво питање: Да је какво гоњење хришћана, данас, да ли би прогонитељи, из наших ријечи и дјела, могли скупити довољно материјала да нас, као хришћане, успјешно оптуже. Ако не би, сами себе пред Богом оптужујемо. 

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Srcem-se-veruje-i-ustima-ispoveda/55364.html

[Bokisha]

Без мене не можете чинити ништа

 

„Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па када Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ сваког добра.“ (Вл. Николај)

 

Чудо о којем говори свети јеванђелист Лука (Лк. 5, 1-11) потврђује Христове ријечи. „Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо“, (Лк. 5, 5) јадају се сиромашни рибари Христу када им Он заповиједи да извезу чамац на дубину и баце мреже на лов. (Лк. 5, 4)

Он их је био затекао гдје испирају мреже. (Лк. 5, 2) Од чега? Од муља и травуљине и морске гамади свакојаке.

И заиста, кад послушаше Господа, „ухватише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху“. (Лк. 5, 6-7)

„То је слика сваког труда без Божије помоћи и труда с Божијом помоћи. Док се неки човјек труди и, једино својим силама, хоће нешто да постигне, све му из руку испада; када се к њему приближи Господ – одмах потекне добро за добром“, учи нас свети Теофан Затворник, наглашвајући да се то једнако односи на духовне и на овоземаљске релације. „Неко се мучи труди, а успјех изостаје. Али када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају те истине“, вели овај свети отац.

И наш народ каже: „Бог и срећа“, изједначавајући их. Без Бога, нема среће.

Видимо око себе – а није никаква мука наћи – људи који се растргоше јурећи од „јутра до сутра“, радећи и прибирајући па кад би се по њиховом труду мјерило, нигдје им краја не би било. А није тако. Увијек се деси нешто што сав њихов труд и зној у ништа претвори. Као кад човјек пласти сијено, знојећи се на врелини љетњој, а таман посао да заврши, колико још који навиљак на врх да набаци, а оно се сијено накриви и полако, и неумитно, на једну се страну изврне.

„Благослов Господњи обогаћује без муке“, (ПрС.10, 22) учи нас Премудри Соломон. Узалуд се човјек труди и упиње, свој живот троши и руши, а туђе животе загорчава, ако му Бог не помогне, неће далеко стићи. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде – вели нам свети псалмопјевац. Ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“. (Пс. 127, 1). Па нам се пророк Божији обраћа директно – лицем у лице – велећи нам да без Бога и Божијег благослова узалуд ранимо, доцкан лијежемо, једемо хљеб свој уморни (Пс. 127, 2) и преуморни те ни сан на своје оптерећено тијело и растрзану душу призвати не можемо. На ову мудру пророкову ријеч додаје наш Владика Николај, оно што би свако од нас требало да знаде, да „ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабашне и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути као што се расула кула вавилонска… Док се дворови и градови безбожника руше, дотле колиба Божија стоји. Оно што Божији прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свијет својим леђима подупире“.

„Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба“, (Пс. 37, 25) читамо у Светом писму. Ово би требало да има на уму сваки онај човјек, који, уморан од напора и поштења, помисли да је могао пробати и безбожни, а лагодни, пут грјешника, којима, наоко, све добро иде. Нарочито би се човјек могао преварити пошто често доста времена прође док се, коначно, не сагледа жалосни крај грешнички.

„Човјек предлаже, а Бог располаже“, вели наш народ. „Човјек снује, а Бог одређује“. Ако човјек не усагласи своју вољу са Божијом, узалуд му је сав труд око свега и свачега. „Ђаво ће доћи по своје“, како каже наш народ. „Ако ме не узаслушате – Бог нас опомиње – узалуд ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега“. (3. Мојс. 26, 16-20) И, ваљда, највећа казна за незајажљивог човјека да „једе хљеб свој а да се не насити“. (3.Мојс. 26, 26)

„Без Бога – ни преко прага“, каже се у нашем народу. Јер зна добро наш човјек да „никакав труд без Божије помоћи не успева. Никакав усев без Божијег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божијег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушчино“. (Владика Николај)

Није згорег, понекад, опоменути се ових божанских истина. 

vasilijeprotatomic.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Bez-mene-ne-mozete-ciniti-nista-/57122.html

 

[Bokisha]

Љубав, ране и праштање

 

Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.

Упркос злу које нас окружује, ако погледамо око себе чистог срца, обновљене наде и вере јаче од свих искушења, све нам заправо говори о љубави и све показује меру нашег одступања од ње. О љубави можемо да учимо од бесловесних бића - животиња, како волети неодступно, до краја одано, без очекивања, без осуда, у постојаности служења. Деца нас својим примером уче како се воли у радости и простоти срца. Читава творевина Божија нас увек изнова подсећа на речи из Химне љубави Св. апостола Павла: “Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи”. 

Но, да ли наше срце заиста уме да трпи, да прашта, да верује и нада се, да ли живи у истини? Или, испод наизглед светлуцаве и мирне површине наше душе, постоји тешко и тамно подводно камење нетрпељивости према ближњима, себичних очекивања, осуђивања, гнева, непраштања, оговарања, гордости, зависти и тврдоглавог самооправдавања? Да ли гајимо у срцу потајна очекивања да они који нас повреде буду одмах кажњени, Божијом руком или нашим отровним речима и мислима? Да ли прилазимо Светом Причешћу уверени да смо се припремили како ваља, осећајући усхићење што и ми ступамо у ред испред Св. Чаше, а заправо кријемо дубоко потиснуте и непрепознате конфликте са ближњима? Колико смо заиста искрени пред Богом, а колико пред Њим испуњавамо одређена правила, за која мислимо да ће нас учинити већим у Његовим очима? 

Свако од нас носи у души ожиљке, трагове туђих издајстава, увреда, неправди. Постоје и оне непреболне ране, чији смисао може да нам буде неухватљив. Господ нам некад шаље људе који ће нас научити најважнијим животним лекцијама и омогућити нам да прочистимо душу од нагомиланог греха и духовних болести. Таква прочишћења су обично веома болна, а лекције које собом носе су најтеже за нас. Некад се то збива и зато да бисмо сагледали своје поступке, будући да смо и ми можда некога повредили на сличан начин. 

Ломљење сопствене гордости је тежак и болан процес, који траје читавог живота. Зато Господ и говори да се Царство небеско са муком осваја. Наше непријатеље треба да љубимо не загледани у зло које нам наносе, већ са благодарношћу Господу за то искушење које нас, заправо, изводи на пут спасења. Највећи благослови и најважније животне лекције заодевени су често у бол и разочарања, а за њихово разумевање је потребно време. 

Ипак, као хришћани, призвани смо на то да не остајемо на слабостима наше људске природе, него да их вером и љубављу надилазимо, да улажемо труд у разумевању Божије промисли у нашим животима. Ако знамо да се све збива по Божијем допуштењу и по Његовој неизрецивој љубави према нама, наша вера је на испиту управо у ситуацијама када је све наизглед лоше, а ми ипак имамо поверења у Његову промисао и љубав. Зашто онда очекујемо казну за оне који нас рањавају, уместо да захваљујемо Богу на понуђеној шанси за наше исцељење, учење и спасење? 

Зашто видимо само зло у другом човеку? Можда зато што носимо (непрепознато) зло и у себи? Највише нас у другоме узнемирава оно што и сами носимо, а одбијамо да то сагледамо. Не смемо судити олако јер никада не знамо шта се у дубинама нечије душе крије. Они који нас рањавају, и сами су рањени. У њима је скривено можда невољено дете, унесрећен човек, под прејаким ударима непомјаника, немоћан да се супротстави. 

Зло које нам је нането, показује у коликој је мери такво биће нечим унесрећено. Зар бисмо казнили инвалида, рањеника или дете одбачено од родитеља? Онда знајмо да је наш непријатељ - наш ближњи, који је као и ми по Божијој вољи, али рањене душе, осакаћеног срца, обележен неким злом.  Хоће ли плод сваког нашег сусрета са човеком носити само трагове зла које нам је неко некада нанео или бирамо да пројављујемо љубав, разумевање и снагу праштања? Јер нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, својим ранама које је, својим поступцима и одабирима, оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе. То је једини пут којим се, кроз Св. Причешће, сједињујемо са другима у Тело Христово.

Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav,-rane-i-prastanje/57128.html

[Bokisha]

Христос је љубав наша

 

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.

 

Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем.

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1)

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом

Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој.

Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио."

Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..."

Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати.

Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући.

Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20)

Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину!

Старац Порфирије Кавсокаливит

[Bokisha]

15.10.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

Старац Јосиф Исихаста: МОНАХИЊИ КОЈА СЕ ПРИПРЕМА ДА ПРИМИ АНЂЕЛСКУ СХИМУ

Двадесет и осмо писмо

Примио сам твоје писмо, јагњешце Исуса мога! Читајући га, обрадовао сам се духом својим. Истог тренутка био сам ван себе од радости. Приклонивши колена испружио сам руке. Шта да ти кажем? Језик је говорио, усне су стално шапутале, а ум непрекидно богословствовао. Очи су изливале непрестане сузе.

„Благодарим Ти”, говорио сам ја, „слатки даху, животе моје душе, светлости мог ума, утехо мога срца, најслађи Исусе. Благодарим Ти, љубави моја најслађа, Исусе најжељенији, штo ниси презрео моје смирено мољење него сипослушао мој глас и помиловао моје мало чедо.

И ево, кроз два дана, након пређеног искушеништва, оно прима свету схиму. Настаје нови човек. Умире стари. Мења се име. Облачи се брачна одежда. Опраштају се греси. Даје се обећање пред анђелима. Име се записује на Небесима.

Више нема родитеље и рођаке у свету. Напушта доње, размишља о горњем. Сједињује се са вишњим, о њему мисли. Ништа више не жели, нема више самовоље, ни самољубља, нити власти над сопственим телом. Од свега се одриче и до последњег даха чврсто се држи речи своје старице.

Више не пита шта ради ближњи, него непрестано живи у безмолвију. Труди се умним делањем. Из њених очију непрестано истичу сузе. Језик је медоточив. Разговор одмерен. Тело непорочно. Ум чист и без маштања. Нерасејана молитва. Дубоки мир. Савршено послушање. Пламена љубав према Спаситељу Христу која све време гори и не гаси се, никада се не гаси. Да при самом помену имена Исусовог скаче душа, ослађују се уста и све умно у човеку устаје. Обичај је љубави и њено божанствено преимућство да срце скаче када зачује љубљено име, било ушима телесним, било пак ушима духовним. Из таквог срца излива се сладост љубави.

Када благодат озари кроз светлост божанског блистања духа, васцели човек иступа из себе и као божанствени Давид скаче и игра умно пред ликом Божијим, као што је и овај чинио пред закривеним ковчегом.

Ето због чега сам, кћери Исуса мога, одмах после читања твог писма и после молитве за тебе написао одговориспуњен радошћу и весељем. А у недељу – данас је Петак ујутро – у онај час, када ти будеш давала обећање и примала анђелску схиму, умно ћу бити присутан и заједно са вама појати „У наручју Очинском…”. Током читавог бдења молићу се за тебе и за остале сестре.

Чим добијеш ово писмо, напиши ми небеско, право и истинско име, да бих могао да избришем старо и да на његово место запишем ово ново. И стреми убудуће да свој живот уподобиш анђелском, јер си од сада убројана у хорове анђелске, да би у телу и у духу опевала и прославила Бога.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-monahinji-koja-se-priprema-da-primi-andjelsku-shimu/

[Bokisha]

Противотров за ђавоиманост

Јеванђељско казивање о исцељењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцељење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.

Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима.

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: ''Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога'' (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."

Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност. ''Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."

Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.

Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.

Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.

Зашто се људи хватају на демонске мамце?

Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.

Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: ''Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало'' (Пс. 62, 1-2).

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. ''Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога''.

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.

Свети Лука кримски
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Protivotrov-za-đavoimanost/57185.html

[Bokisha]

Кад бих знао датум своје смрти?

Није мало примера светих или, у крајњем случају, од Бога одабраних људи којима је Господ открио дан њихове кoнчине. Али, то су ванредно ретки примери. Човеку није дато да зна тренутак свога краја и то не из хира Оца небеског, већ, из крајње практичних разлога.

Рецимо, Дух - Који дише где хоће, дошапне ми у ухо, у ноћној тишини: Остало ти је пет година... И, шта? Мислите ли да ћу отићи у затворништво на пет година? Нећу отићи. Немам петљу. Мислите ли да ћу разделити сву имовину? Па, можда ће ми прво и пасти на памет да је разделим, а онда ћу помислити: “Нећу да журим...” - и све ће остати на свом месту. Туговаћу мало, мало ћу уздисати, пожалићу себе. А, онда ћу рећи себи: “Пет година ипак није пет дана. Душо моја, поживи четири и по године како хоћеш, а шест месеци пре смрти ћеш се покајати”. 

Климаво-колебљиво, у најмању руку, проћи ће четири и по године. Нећу рећи да ће пролетети за трен ока, али неће протицати ни преспоро. Онако... И, ове четири и по године ће бити попут имања које је млађи син понео из очевог дома, како би га протраћио на најсрамнији начин. Шта ће, по истеку четири и по године, осетити моја душа? Плашим се да ће осетити да је пола године за покајање - некако... много. 

Ево, Велики пост - и он траје 40 и нешто дана, а захтева много труда. А, он је добровољна жртва људске усрдности за све грехове. Зато ћу, на крају преосталог рока од шест месеци, рећи својој души (тако ми се чини): “Душо, биће ти доста и месец дана покајања. Па, стварно ће ти бити довољно”. Како ћу провести преосталих пет месеци (у случају да ми Бог открије времена и рокове), не знамо ни ви, ни ја. Али, и ви и ја можемо да претпоставимо како ћу их провести. 

И они ће пролетети... Не као један дан, наравно, али сигурно не ни као година. Шта ће се на крају преосталог рока од месец дана родити у мојој души? Шта ће затреперити по њеном дну? Затрепериће страх, зато што је лавовски део датог времена прошао неповратно, што је преостали месец сам по себи ништаван, али... Зар Милосрдни Бог неће примити чак и једну недељицу покајања? Па, примиће, због Своје велике доброте и неизрециве милости. И, ево, још три недељице, и нешто мало више, одлазе дођавола... 

Ако пратите логику развоја сижеа, већ сте схватили да ће ми се највероватније учинити да је и недеља предуга, и почеће цењкање за дане. А, кад остане последњи дан, почеће паника и пажња ће се усмерити на сате. Затим на минуте. И, кад метроном почне да одбројава секунде, повикаће душа, која је, без икакве користи, протраћила време које јој је дато: “Благословен је Бог, Који је сакрио од човека годину и месец, дан и час његове смрти! Праведан си, Господе. И, лукав сам ја - човек”. 

Велико благо се не крије само у нашем знању, већ и у нашем незнању. Велико благо се не крије само у нашој снази и успесима, већ и у слабости и у поразима. И, не треба знати ништа тајно, зато што је: знати и ништа не учинити, знати и лоше распоредити - много горе него згрешити због незнања. Нећу гледати у пасуљ: “Колико ми је остало?” Можда ћу само читати Давидов псалам: Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји, да знам како сам ништа (Пс. 39,4). Читаћу и трудићу се да се, и ако ми не буде дат јасан одговор, ни за тренутак не растројим.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Kad-bih-znao-datum-svoje-smrti/59972.html

[Bokisha]

Деца у цркви

 

Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу. Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања

Тешко је за дете да учествује у атмосфери која влада у цркви. У почетку оно само посматра. Види људе који се концентришу и обреде које још не схвата и чује несхватљиве речи. Међутим, сама свечаност и прослава цркве имају полетни утицај на дете. Када двогодишње дете жели да узме учешће у цркви, да поје, да говори или чини метаније – у томе можемо видети полетно стање душе којим је оно и невољно обухваћено. Говоримо ово из простог посматрања.

Али постоји још нешто више од нашег чулног опажања. Христос је невидљиво присутан у храму, види дете и благосиља га, примајући га у атмосферу благодати Духа Светога. Благодат га обухвата, као што топли ветрић обухвата листић траве у пољу, помажући да она расте споро и постепено, да пусти корен и да се развије. И тако се мајка жури да приведе своје дете Христу, благодати Његовој, без обзира да ли дете уопште схвата овај додир са даром благодати. Ово се посебно тиче Причешћа, најближег могућег јединства са Христом.

Мајка приводи своју бебу Тајни док беба још лежи у њеном наручју. Да ли је мајка у праву? „Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство Небеско“. Да ли заиста можете рећи да су тамо, а затим и у пољима Палестине ова деца већ разумела учење Христово, да су седела код Учитељевих ногу и да су слушала Његову проповед? Немојте то говорити, јер јеванђелист запажа „да су му доносили малу децу да би их дотакао: а када су ово видели ученици Његови, забранише им.“ У доношењу својих малих, циљ мајки је био једноставно да се Његове руке дотакну деце, а не да би их Он подучавао божанском знању.

Дозвољавање деци да имају додир са духовном благодаћу је једна од првих, основних брига Хришћанина који мисли о својој деци, и задатак хришћанског друштва која се брине о својој младежи. Ту су врата за исправно Православно хришћанско васпитање. Просветљење, кајање и радост како се буде у дечијој свести јесу спољашњи показатељ чињенице да мали хришћанин осећа топлоту од божанског извора у себи. И чак ако и не осећа, невидљиво деловање благодати Божије не престаје; ми само не видимо, баш као што не видимо деловање сунца на наше здравље тренутно и одједном. У руској литератури имамо тако прикладне примере расположења дечијих душа током припреме за исповест и Причешће, а и након исповести и Причешћа Светим тајнама.

Без обзира на то, колико често се заборавља да ту лежи кључ за организовање религиозног образовања. Колико често, видећи неадекватност религиозног образовања, ми бирамо програме и прерађујемо их, бацајући кривицу на уџбенике и учитеље – а заборављамо на важност Цркве и утицај служби; заиста, не постављамо увек себи питање: „Али, да ли деца иду у храм?“

Како дете расте, требало би да дубље улази у живот Цркве. Дечији ум, ум младих мора бити просветљен црквеним службама, да учи из њих, да се утопи у њих; Црква треба да уму дарује знање о Богу.

Питање је сложеније. Задатак религиозног образовања ће бити испуњен само када научимо нашу децу да љубе Цркву. Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње. А пошто родитељи често не могу овде да помогну, пошто су често и сами нерелигиозни, често смо принуђени да када мислимо о нашој Православној деци, препустимо ово дело у руке заједнице, школе и Цркве.

Баш као што се не плашимо уништења посвећености учењу и књигама, или љубави према нашој националној литератури и историји, чинећи да деца трче на часове на звук звона и да седе у клупама, утапајући их у атмосферу строге дисциплине и принуде, тако исто, неко би могао да помисли, немамо разлог да се бојимо да користимо одређену количину принуде по питању присуствовања у храму, било да је то део режима школе или као израз само-дисциплине као део омладинских организација – и оних које су повезани са школом и оних које нису. Али сигурно је, да ако ово остане само принуда, и до таквог степена да стара психолошки отпор код млади људи – то ће показати да циљ није постигнут, да се метод показао као неприкладан и да је принуда узалудна. Хајде да деца буду доведена нашом вољом, да сама изразе жељу да остану у храму сопственом жељом. Тада ћете оправдати ваше деловање.

И опет говоримо: нису само природни, психолошки ефекти ти који заузимају место у дечијим душама у цркви, већ је то дело благодати. Наша цела брига треба да је у томе, да бебина душа, душа детета или младог човека, не буде затворена за свете утиске, већ буде отворена слободно: и тада више неће бити потребан напор, сили или други облик само-принуде; она ће бити храњена слободно, лако и радосно.

Постоји једна ствар која не сме бити заборављена: људска природа захтева бар минимални степен активног учешћа. У храму ово може узети облик или читања, или појања, или украшавања и чишћења храма, или неких других активности, чак и ако је само посредно повезана са службама.

Неоспоран значај храма и заједничких црквених служби за религиозно подизање детета сачињава један од аргумената у корист Православног схватања тајне Крштења: то јест, аргумент у корист крштавања деце у најранијем добу, као што то чинимо у Цркви Православној. Тајна Крштења јесу врата кроз која неко улази у Цркву Христову.

Онај ко није крштен – што значи да није члан Христове породице – нема право да учествује у животу ове породице, у њеним духовним окупљањима и за трпезом – Господњом трпезом. Тако би наша деца била лишена права да буду са нама у цркви, да примају благослов у Имену Свете Тројице, да учествују у Телу и Крви Христовој. И колико год ми могли да имамо утицај на њих у нашим домовима, колико год и подучавали Јеванђељу, ми би их лишавали директног деловања небеске благодати, а у најбољем би код њих подигли жеђ за вером – али би их и даље држали далеко од небеске светлости и топлоте, која силази без обзира на људске напоре, у Тајнама, у свим службама, у светим молитвама. Како тешко греше оне религије које признају само крштење одраслих!

Свете девице Вера, Нада и Љубав и млада невеста Перпетуа, које су постале Мученице, јесу сведоци чињенице да је адолесценција доба које је припремљено чак и за најактивније учествовање у Цркви Христовој. Беба која је у наручју своје мајке викала: „Амврозија за епископа!“ и својим ускликом одредила избор чувеног Амврозија Миланског на епископску катедру – та беба је бранилац права деце да активно учествују у Цркви Христовој.

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви – а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице. Нека деца дођу да љубе Цркву!

Протојереј Михаил Помазански

.

http://www.prijateljboziji.com/_Deca-u-crkvi/60095.html

[Bokisha]

О правој и природној вери

Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.

Често се догађа, да нам у храм долазе старији људи и причају о себи, да су у детињству били крштени, али потом нису више слушали о вери, у Цркви ниједном нису били, те и да су читали световне новине и часописе, радили у обичним радним колективима, или краће речено, нису имали ни најмањег повода и случаја да се дотакну вере, али тим не мање, кажу они, сећање на Бога смо увек носили у дубини душе. И сада, када се о вери говори на све стране, они такође себе називају верницима.

Овакви случајеви, врло чести, јасно сведоче о томе, да је наша душа заиста створена по образу Божијем, који не ишчезава из ње, чак ни у непријатним околностима. У наше дане и не треба никога убеђивати да Бог постоји. Но, оно главно, разуме се, није у знању, него у нашем односу према Богу. При нашој уобичајеној равнодушности према вери, при незнању и нежељењу да сазнамо њене основе, при неправилној оцени самих себе пред лицем Божијим, наше знање о томе, да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Већина таквих, који су пред вече свог живота „ушли“ у Цркву, на жалост, само се и ограничила тим осећањем, да просто изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска псеудорелигија у ствари нема ништа заједничко са хришћанством.

Видови ове „природне религије“ или религиозног осећања су различити. Издвојмо овде само три најкарактеристичнија.

С у ј е в е р ј е. То није само вера у предзнаке, у „дошљаке из космоса“, чудесне „исцелитеље“. Пре свега, то је вера неразумна и слепа, не можеш ни појмити на шта се односи та вера, али неизоставно са строгим поштовањем одређених правила, која могу чак бити и поједина црквена правила, попут оног о раду на празнике. Таква правила нас не оптерећују много у животу, и при томе добро умирују успавану савест.

В е р а  у  о б р е д е, то јест вера да ови или они црквени обреди сами по себи, без молитве, без покајања и црквеног живота, некако „освештавају“, украшавају наш живот, дају нам некакво добро. Овде спада тежња да се по сваку цену крсте деца и опевају умрли сродници, уз одсуство жеље да се схвати, да само по себи опело и чак крштење нецрквеном човеку по правилу ништа не даје.

В е р а  у  с е б е, то јест вера у то, да је код нас тако много добрих дела и тако мало грехова (осим само таквих ситница, као што су безбожност, абортуси, блуд и пијанство) и поврх тога пошто смо ми толиким људима учинили добро, Бог је просто обавезан да нас награди због тога, а Црква и молитва нам уопште нису потребни. Другим речима, свакако, врло је добро што у селу постоји црква, али она није ту ради нас, већ ради оних, који би требало да добију опроштај за многе грехове.

Све ове стране религиозног осећања могу бити својствене једној истој особи.

Могуће су и друге форме пројављивања ове религиозности, али главно у њима је на жалост, једнако. Као прво, увек одсуствује појам о живом личном Богу, Творцу и Спаситељу човека. Бог се замишља нечим безличним, и што је главно, врло далеким од нас, дакле, не захтевајућим од нас поштовање, страх, послушање и љубав. Даље, нама је својствен поглед на човека, то јест на себе, као на биће, коме није потребно ништа онострано, а да при томе има право на сва земаљска и чак небеска добра. Заиста, ако су код нас са свима више или мање подношљиви односи, а Бог за нас далеко-далеко на небу, или пак дубоко-дубоко „у души“, то значи да је са нама све у реду и да смо ми добри, па онда нека нам Бог да све што следи из тога. У суштини ово је слепило, тама незнања својих грехова, болести своје душе. А невоље и несреће, које нам се догађају, могу нам само делимично помоћи да прогледамо и осетимо, да смо у ствари много гори, него што нам се то чинило, и због тога несрећни.

Најзад, из оваквог осећања себе, свог положаја у односу према Богу, очигледно проистиче неверовање у рај, ад, вечно блаженство, вечну муку; или пак, у крајњој мери, потпуна равнодушност према својој посмртној судбини. Рај нам се чини исто тако досадан, као и дугачка црквена служба, а ад нас не плаши, зато што ми не доживљавамо никаква сведочанства о његовом постојању, и што је главно, не можемо замислити, како се ми овако добри, можемо наћи тамо. Уопште сва „природна религиозност“ је равнодушна према стању човека после смрти. Афричком дивљаку је био потребан идол од камена, да би обливши га жртвеном крвљу, обезбедио себи добар улов или у крајњој мери, да би се осећао сигуран на зверињој стази. Потпуно слично савремени верник хоће да набави крстић или икону ради чувања дома, детета, аутомобила, себе од свих неочекиваних случајева и ради тога, да би се осећао што сигурнији у стварности која га окружује. Мисли о вечности нема ни код првог, а ни код овог другог „верника“.

Сходно претходном, „природна религиозност“ не даје никаквих подстицаја за делање, за изражавање своје вере у делима, не поставља циљеве, не даје човеку пунокрван духовни живот, не одговара на питања савести, већ само помаже сакривању од ње и споразумевању са њом. Стварну пуноћу духовну може дати само истинска Вера, свесна, трезвена, делатна. Вера се може исповедати хладним устима, а може (и треба) да се исповеда – умом, срцем, речју и делом, свим деловима душе и тела. А ово и јесте истинска Вера. Циљ ове Вере је спасење човека, који је осетио своје погибељно стање у безбожности. Наше незнање свог погибљеног положаја (стања) при свим нашим социјалним и породичним невољама достојно је чуђења и сажаљења, при највећем разливању најгрубљег и најприземнијег греха, при нашој унутрашњој несређености, грижи савести, при ономе што је пред нашим очима и тога што смо чак предузели толико безуспешних покушаја да дођемо до макар какве среће својим снагама.

Нису људи измислили Цркву. Сама историја дуговремених и честих гоњења на њу, на која она никада није одговарала насиљем, говори о томе, да ако би она била људска установа, онда се просто не би сачувала до наших дана. Њу је основао Сам Господ и подржава је недокучивим путевима Својим и приводи људе Себи кроз њу. Другог начина да се приђе Њему, осим Цркве, Бог нам није оставио, слично као што отац сам учи свог малолетног сина и реду у кући и дужном понашању према оцу, а не препушта то детињем уму сина. Давно је речено, да коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац. Ко себе сматра верником, а да при томе није црквен човек ни стални парохијанин, онда нека схвати да таква вера није угодна Богу, оном Самом, у Кога он верује. Овоме нас учи реч Божија – Св. Писмо. При овоме, чак и ако човек често посећује храм, али се не исповеда, него проводи живот у очигледном гажењу ових или оних заповести Божијих (које, узгред речено, он не може чак ни правилно схватити без црквеног учења), - онда он и поред тога не може бити члан Цркве, не може се називати хришћанин.

Црквеност је потпуно нови и једино правилан поредак свег живота, мисли и осећања оног човека, који је прихватио Цркву, осетио потребу за њом. Управо таквом човеку Господ и открива по мало, шта је то истинско хришћанство, какав је то пут, а споља пут бива видан само овлаш, и то из даљине.

Изучавање наслеђа Цркве, то јест Св. Писма и Св. Предања, а заједно са овим унутарцрквени живот и разликује верујућег човека од „природно-религиозног“. „Природну религију“ човек може схватати или смислити чисто својим снагама. А вера истинска нам се даје oд Онога, Ко је неупоредиво виши, чистији, разумнији, милосрднији, јачи од свег људског рода. Ова Вера се даје свакоме ко је истински жели, ко је жедан и моли, а не самодовољном и спокојном за себе човеку, иако узнемиреном због читавог света. 

У наше време, Слава Богу, човеку је врло лако да се приопшти црквеном животу, ако према њему има и најмање тежње, макар и најмањег немира због своје посмртне судбине. Само не би требало мислити, да се може доћи у било који радни или недељни дан одмах „на причешће“, с тим, да се потом не појављује у цркви читаве године. Причешћем не почиње улазак у Цркву давно отпалог од ње и не започиње она од крштења за некрштеног, него у оба случаја започиње од осећања кривице пред Богом, од вере у Њега, а затим следи кратко појашањавање у Кога ми верујемо и чиме смо криви пред Њим, а тек потом припрема за крштење или причешће. Господ призива: „приближи се Царство Небеско“, - давано нам крштењем или причешћем, - али најпре: „покајте се и верујте у Јеванђеље“. И овим причешћем или крштењем наш црквени живот не би требало да се оконча, него тек истински да започне. Каквог смисла има ухватити се за спасоносно уже, а потом га одбацити на пола пута? Само „ко претрпи до краја биће спасен“, учи нас Сам Спаситељ.

Свештеник Тимотеј Алферов
Извор: православнапородица.орг.срб

http://www.prijateljboziji.com/_O-pravoj-i-prirodnoj-veri-/60104.html

[Bokisha]

Грешне душе – мртве душе

Сетимо се једне беседе преподобног Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?

Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха? Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав. Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори: ''Шта се то страшно десило? Какве има везе?'' Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа.

Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом.

Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи! – кажу ти. – Лаку ноћ, баћушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује.

Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).

Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве. Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васкрсава мртве, а доказ смо сви ми.

Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“

Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,- како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“

То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом.

Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје. Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто? 

— Мрзи ме! 
— Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања! 
— Немам жељу, не видим разлог да идем.
— А шта је са оцем који ти шаље новац?

Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.

То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст, а имали су по 80, 85, 90 и 100 година – каква им је душа била! Ех, шта да кажем... Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи. У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...

Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, и даље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ.

Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:

— Да, дете моје, сваки човек – то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.

Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.

Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“

Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:

— Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…

Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али и даље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон. Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.

Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст – отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именом чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.

Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.

Спасење се остварује Христовом благодаћу. Уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплантације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим. Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.

Митрополит Лимасолски Атанасије 
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Gresne-duse-–-mrtve-duse/60107.html