Душекорисни садржаји

[JESSY]

[Bokisha]

Шта је окултизам?

Потреба човека да задовољи свој его, да реши прoблем без труда и утрошка времeна и енергије, такорећи тренутно, да увек добија а никада не губи, да ужива у изoбиљу здравља и материјалних добара... отвара простор за оне који несебично нуде помоћ. Ни на крај памети да ће та помоћ изнети скупље него да су све то урадили трошећи себе...

Тагови:

Почећемо од једног кратког, истинитог догађаја. Долази дете кући кад тамо читав под посут рижом. „Мама шта се догодило?“ „Ја то сине, лошу енергију изгоним из куће“ – одговорила је она, објашњавајући једну од пракси некакве источне мистике, сагласно којој се под посипа обајаним житом. Ко би могао помислити да ће у XXI веку упоредо са развитком електронике, најновијих видова технике и перспективних грана науке остати старо, сујеверно занимање окултним знањима. Познато је да се савремени певачи и глумци занимају кабалом, на пример, Мадона која је лично основала Центар за изучавање кабале у Лондону, а по њеном примеру и Елизабет Тејлор, Мик Џегер, Парис Хилтон, Кортни Лав, Филип Киркоров, Лолита Миљавскаја и многи други. Норвешка принцеза Марта Луиза је 2010. године отворено изјавила своју приврженост ка езотеричним учењима и спиритизму. Бизнисмени пажљиво слушају астролошке прогнозе, политичари и спортисти уочи озбиљних догађаја журе по консултацију код гатара и врачева.

Окултизам (од латинског occultus- тајни, сакривени) јесу тајанствена учења и култови који изражавају стремљење продрети у духовни свет, сазнати оностране моћи и њима овладати. То делује тако тајанствено као шкрипа старих врата која су се отворила у напуштеној шупи што је деци истовремено страшно и занимљиво туда погледати. Окултизам сматра да у човеку, природи и космосу присуствују тајанствене, натприродне силе које је могуће открити и пронаћи. Окултизам позива да се овлада тим силама и на тај начин да се достигне савршенији живот на земљи. Али, зар ка томе не позива људе и религија? У религији (под којом ми подразумевамо, пре свега, хришћанство као истинску религију) познање духовног света нераскидиво следи после заједнице са Богом. У окултизму човек покушава да се пробије ка духовним силама без Бога. „Када сам почео да се бавим окултизмом, - говорио је аутору овога чланка, један бивши врач који је достигао екстра сензорне способности, - био сам запањен тим ефектом и тим могућностима које ми је магија откривала. Људи који су долазили код мене по савет и са молбом да им помогнем очигледно су се уверавали у невидљиву силу, која је деловала на њих посредством моје праксе“. Сам духовни свет у окултизму се доживљава као инструмент ка личној срећи а егоизам је основна покретачка сила окултиста. Стога је и животна девиза успешног окултисте: „Ја нисам као други; што је недоступно околини, за мене је могуће“. Окултизам се на најочигледнији начин огледа у магији. Магија је покушај овладати натприродним и природним силама уз помоћ врачања, ритуала и посебних мистичних радњи.

Када се појавио окултизам? Сачуван је древни акадски споменик који датира две хиљаде година пре рођења Христовог. То је цилиндар на чијој је средини нацртано дрво са седам грана и два плода. Са страна дрвета седе два човека са испруженим рукама, судећи по покривалима на глави мушкарац и жена. Иза жене изображена је змија. То је најстарије изображавање греха наших праотаца. Саблазан окултизма је директно повезана са првородним људским грехом. Ђаво је обмануо наше прародитеље тиме да ће окусивши забрањени плод, они добити тајно знање уз помоћ којега ће постати моћни, једном речју као богови: „Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.“ (Пост.3,5). Шта је тако посебно ђаво могао да предложи првим људима? Јер човек је од почетка био позван да постане богоподобан а првоствореним људима Бог је ионако дао власт над земаљским светом: „И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се миче по земљи.“ (Пост. 1, 28). Али, сачувати ту власт и царско достојанство било је могуће само на путу јединства са Богом, односно био је потребан напор, рад на себи. Ђаво им је шапнуо, како се чини, простији и лакши начин: рекао им је да плодови сами по себи поседују магичну моћ која човека чини равним Богу. „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.“ (Пост. 3, 6). По наговору змије, Ева је пробала забрањени плод, управо желећи да задобије посебно знање које се наводно налазило сакривено у самом плоду. Грешка првих људи се састојала у томе што су на рајско дрво гледали као на неки тајанствени талисман, којим ако насилно овладају могу истог трена постати самостални владари целога света.

На тај начин, грех првостворених људи је постао полазни принцип окултне праксе, основа магије и тражења тајних знања. Ако се до греха човек налазио у најтеснијем унутрашњем општењу са Богом и ако је од тога зависила његова срећа, онда је првородним грехом Бог престао за човека бити сакривено благо које је изнутра освећивало његов живот. Сада се забрањени плод, тај за човека спољашни али примамљиви објекат, почео да доживљава као „златни кључић“ уз помоћ кога је могуће самостално достигнути срећу и бити самодовољни господари свога бића. Ако се власт првоствореног човека над светом могла остваривати само при његовој личној хармонији са Богом, онда је сада човек покушао да достигне савршенство улазећи са „задњега улаза“. Од тада срећемо људе који су желели да овладају тајним моћима, способностима, да измисле такве магијске ритуале или формуле не би ли утицали на свет, постали „као богови“ без Бога. Људи задобијају тајна знања и поносе се њима а после као и наши праоци, губе апсолутно све.

У канцеларији врача ви ћете уочити посебну, очаравајућу атмосферу - тајанствени полумрак, свеће у свећњацима, кристалну куглу а такође посетиоцу ће дати посебни, опуштајући чај. У оваквој атмосфери у човеку се гуши прво неповерење ка врачу. Затим врач некаквим радњама побуђује посетиоца на концентрацију, пажњу и интеракцију. Врач пружа да се његова власт и способности конкретно осете. Пацијент себе већ осећа у потпуној зависности од „чудотворца“ и брзо се саглашава са сваком препоруком коју „специјалист“ убеђујуће произноси. Тако врач постепено омађијава посетиоца, као што је змија омађијала Еву.

Шта се директно односи ка окултизму, предивно је изложено у тренутно употребљаваном Чину одрицања од занимања окултизмом. После детаљне исповести онога који се покајао због окултне праксе, пре разрешне молитве, свештеник ономе који се каје поставља питања на које овај одговара са утврђеним одговорима. У том Чину читамо: „Питање: Признајеш ли да занимање различитим видовима окултизма, таквим као екстра сензорика, биоенергетика, безконтактна масажа, хипноза, народно исцелитељство, нетрадиционална медицина, скидање урока, мађијање, врачање и бајање, контактирање са духовима који изазивају полтергејст, спиритуализам, астрологија, контактирање са „вишим разумом“, са НЛО, прикључивање ка „космичким енергијама“, парапсихологија, телепатија, „дубока психологија“, јога и други источни култови, медитација а такође други видови окултизма приводе ка дубљој сарадњи са палим духовима? Одговор: Признајем и кајем се за те поступке“.

На тај начин, окултисти постају сви екстрасенси, народни исцелитељи, психотерапеути који користе хипнотизерски начин сугестије, биоенерго-терапеути који делују на људе својим „био-пољем“, врачеви, магови, астролози, гатари и сви њима слични. Сами екстрасенси тврде да лече људе посебним силама које поседују и које називају био-токовима, биоенергетиком, акумулираном космичком енергијом и томе слично. Многи од њих сматрају да владају силом којом их је обдарио сам Бог. У суштини, окултизам је Богом забрањена веза са невидљивим светом злих духова, као што је речено у Чину, окултна знања „приводе ка дубљoј сарадњи са палим духовима“.

Да ли је окултизам прави начин спознаје духовног света? Ако нас привлачи нека слика у музеју онда је могуће проћи кроз свима доступни улаз, подразумева се, испунивши одговарајуће услове са плаћеним трошковима и тек тада ћемо видети права ремек дела. А могуће је и ноћу, кришом се увући кроз прозор удаљеног ходника и пратити куда ће нас он одвести. Незаконит начин никада није доводио до истинског созерцања уметности. Због тога што је ради потпуног познања потребно одговарајуће узвишено настројење у души а не ниска радозналост лопова који можда и види издалека експонате истинске уметности али неће схватити његову дубину а можда ће се ограничити и на созерцавање степеница или јефтине потковице над вратима просторије.

Окултизам никада није узводио људе ка правим духовним висинама, већ је њихово обитавање ограничавао у сфери празнине и нематеријалног, која је далека од светости света а чији су становници исти ти пали, као и сам човек. Окултизму је уопште страно Божанско Откровење. Ако се тамо и користи Библија, онда се и користи само као једна од тајанствених књига по којој чак проричу, но коју не посматрају као безпоговорну Божију Реч. Познати теоретичар и практичар окултизма Рудолф Штајнер је писао: „Када окултиста говори, он не даје догмате, он пружа своје живе догађаје, он препричава шта је видео на астралном и на духовном плану или што су му открили учитељи које је он познао као такве“. На пример, ауторитативни маг Алистер Кроули је написао своју „Књигу Закона“ у стању транса под диктирањем невидљивог духа. А познати екстрасенс Алан Чумак у својој књизи „Онима који верују у чудо“ говори да су га специјалним способностима обучавали гласови који су му говорили у глави „који су вршили диктирање по сменама“. Он је забележио оно што су му открили и тиме се руководио у својој лекарској пракси. При чему, како тврди Чумак, гласови су га учили да се користи само сопственим способностима да би лечио људе и наводно да им при томе не би нанео штету, а такође су му говорили и о устројству света.

Све у свему, окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених“ сила. Стога се окултизам увек појављује тамо где оскудева или просто недостаје истински духовни живот. Као замена за материјализам окултизам се у нашој земљи појавио почетком 1990-их година, који је као поток из проваљене канализације почео да поплављава својим непријатним садржајем просторе наше отаџбине Русије. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду. И иако је главни период занимања за „тајна знања“ прошао, опет је занимање за окултизам остало у њеном хроничном облику. Оно се појављује на пољу свакодневног живота људи као бајање и талисмани, сујеверни предмети и астролошке прогнозе, а такође и као свемогуће методе раширења свести и сакривања у себи потајних способности.

Окултизам има свој принцип: ради тако и тако и сигурно ћеш добити оно што си тражио. На жалост, то се често преноси и на религију, када се црквени обреди и молитве доживљавају као заштитни ритуали који сами по себи човеку дају сва могућа блага. Већ први син Адама и Еве, Каин је доживљавао религију у смислу магичне заштите од земаљских недаћа. Изгубивши благослов Божији, он је рекао: „Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси.“ (Пост. 4,14). То јест, да нисам потпао под Твој гнев онда не би био лишен посебне заштите и мој земаљски живот био би изван сваких опасности. Саму религију он је доживљавао само као средство ка земаљском благостању, као неки чаробни кључ који отвара браву земаљске среће. Људи са магичним знањем желе да на рачун религије достигну земаљски комфорт, онда када им сам Бог апсолутно није потребан. Христос је говорио таквим људима: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што чудеса видесте, него што једосте хлеба и наситисте се.“ (Јн. 6, 26).

Човек са магичним знањем би хтео да добије такав златан кључ, такав чаробан штапић уз помоћ којих би било могуће достићи сва могућа блага. На пример, савременог обожаваоца Кабале (и уопште магије) могуће је познати по црвеном вуненом концу на подлактици - сматра се да човек који те воли би требао да завеже нит на седам крајева и изговори посебно врачање, у складу са чим, човек наводно постаје заштићен од туђе зависти, бајања и других негативних деловања. Све се своди на одређени ритуал или на вербалну формулу, као на неке техничке инструменте уз које би било могуће преокренути свој живот са болести на здравље, са страдања на срећу.

Хришћански духовни живот се гради на сасвим другим принципима. У човеку је драгоцена пре свега његова бесмртна душа и стога је првостепена духовна срећа а не телесна, значајно небеско благо а не земаљско. Човек је створен по лику Божијем и стога истински срећан он може бити само са Богом. Живо обраћање ка Богу уз покајано одбацивање грехова јесте срж духовног живота. Испуњавање Божијих заповести уз искрену, топлу молитву, исповедањем и учешћем у богослужењу даје души ту слободу и радост које им ништа на свету неће дати. И ако окултизам умилно примамљује ка моћи, а затим поробљава душу демонима, онда хришћанство кроз испуњавање воље Божије чини човека стварно јаким, јер када је Бог са човеком код тог човека нема никаквог недостатка - унутрашње благо допуњује спољашно сиромаштво. Наравно, овде те не обухвата дах мистичног узлета, а када се занимаш окултизмом душа мисли да узлеће увис, а у ствари само пада у пропаст.

Истински духовни живот се гради мирно, природно, просто: постепено преображавајући душу и надахњујући је чистим, јасним и осмишљеним животом. То је тај пут пењања на којем се враћа рајска хармонија и јединство са Богом који су некада изгубљени због умилних саблазни окултизма.

Рекло би се да је хипноза - распрострањени облик лечења, који употребљавају многи психотерапеути, допустљив, на пример у случају лечења од алкохолизма. У ствари, то је у потпуности окултни чин, чија је научна природа веома сумњива. Хипнотизирани човек постаје својеврсни живи робот који без своје воље испуњава сва наређења „газде“. Хипноза јесте погружавање човека у свет илузија и стога је тај свет по својој суштини лажан. Човек доживљава окружење и самог себе, не у њиховој стварности него како му сугерише хипнотизер. У случају примања хипнозе он постаје пријемчив на сваки утицај. Демонстрирајући парализовање воље у сеанси хипнозе, човек је подложнији и утицајима тамних сила.

Чак ће се светски научници сложити, да је једна од најачих страна човечије психе способност анализирања свога стања, умеће оцењивања свог сопственог понашања. Тај поглед на себе са стране: како ја мислим, на који начин примам решења, шта се са мном уопште догађа - помаже стваралачки приступ ка своме животу, да се иде напред а не да се остаје у месту као смрзнута статуа. Захваљујући активности нашег унутрашњег ока који проницљиво посматра све што се догађа у нашој души ми можемо остати сами своји а не да будемо тужне марионете којима читаво време нешто намећу и сугеришу. Трезвена оцена информације која долази споља и свега што происходи у нама јесте основа правог здравља и животне делатности. Стога, добровољно подчињавање себе утицају хипнотизера и уопште окултном утицају доноси души, у позадини првих побољшања, само монструозни неуспех и нелагодност.

Валериј Духањин

Извор:Православие.ру

За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-je-okultizam/43018.html

[Bokisha]

архимандрит Василије Ивиронски: ОД СТАРОГ ДО НОВОГ АДАМА (3)

„укидање смрти„

Љубављу, понижењем и смирењем Својим, Господ је дубоко ушао у нас. Злобом, мизеријом и нечасношћу својом ми смо ушли дубоко у Њега, пришли му тако близу. Псовали су Га, пљували, ударали, исмејали, шамарали, распели, напојили Га жучи и оцтом. Ко? Првосвештеници, војници, разбојници, пролазници, читава маса. Ближњи и даљњи „скупише… сву чету“ историје на Њега. „А Он, у страдању Свом, не отвори уста Своја“.

Збива се борба између нас и Исуса, несразмерно надметање: из мржње смо Га осудили на смрт: „Узми, узми, распни Га“. Он нам, са љубављу, узвраћа Живот вечни: „Подигни (=васкрсни) ме, и узвратићу им“. Нисмо могли да доспемо ниже но што смо доспели. Није било могуће да Он више узвиси природу људску, но што ју је узвисио. Ма шта чинили, ми од Њега више не можемо да се одвојимо. Ми смо учинили злочин, највећи који смо могли учинити. Он нам је учинио доброчинство, да веће од тог доброчинства није могао учинити: „Oд ове љубави нико нема веће, дa ко живот свој положи за пријатеље своје“. Везали смо се обострано. Постали смо 6paћa Сина Божијег, независно од тога да ли у Њега верујемо или не верујемо; независно да ли то осећамо или не; независно да ли се то налази у подсвесном или свесном делу бића нашег. Он је много дубље ушао у наше биће, но што ми сами можемо ући и видети. Ушао је у наше непознате дубине, и све их испунио светлошћу, опроштајем, утехом. Ушао је самo са љубављу и поштовањем према природи нашој, скривеној и боголикој, коју смо злоставили својим бунтом. Он је дошао не да би учинио нешто споља, или делимично, већ оно једно, целовито и неопозиво.

Он приноси, не нешто мало од себе (труд, науку), или нешто изван себе („крв јунаца и japaцa“), већ целога себе, и трпи добровољну смрт. Он није жив сишао са Крста, као што су јевреји тражили, не би ли видели и поверовали они који су били ту присутни. Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека. „Једино ново пoд сунцем“, што обнавља човека и творевину. Васкрсавајући, Он саваскрсава и васељену. Радује се васцела творевина и човечанство. Ту нема победника и побеђених, него има само победника; има само светлости и радости. „Све се испуни светлошћу“

Јединствена песма дbо тада нечувена: „Смрт је усмрћена“.

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-vasilije-ivironski-od-starog-do-novog-adama-3/

[Драгана Милошевић]

АУТОПУТ

 

 

Живели смо у малом прљавом месту. Заиста је било прљаво у сваком смислу. Никад га нисмо волели. Депресиван град насељавали су депресивни људи. Мало, сиромашно место чинили су становници незадовољни својим судбинама. Бес и мржња осећали су се на сваком кораку. Градске улице и сиве зграде одавале су утисак безнађа. Дубоко у себи град је крио лепоту, која је сакривена дебелим наслагама чамотиње таложене годинама. Моји другари и ја смо бес исказивали на свој начин. Необично облачење, чудне фризуре, другачија музика, алкохол... Чинили смо све да покажемо мржњу према свему чиме смо окружени, а свако од нас је то чинио на себи својствен начин. Иза нас су била несрећна детињства, трауме, ратови, свађе, несигурност... Сада смо окружени бедом, депресијом, преварама, похлепом. Највише што смо добијали од живота биле су цигарете на комад, флаша пива или лоше ракије. Наше судбине биле су препуштене сивим градским улицама, које су доносиле све, само не утеху. Живели смо на граници лудила, дубоко огрезли у безнађу.

Поред нашег града пролазио је аутопут. Често сам ту долазио са другарима. Углавном би са надвожњака пљували или каменчићима гађали аутомобиле и камионе. Не знам зашто су остали то радили, вероватно из досаде, јер нисмо имали много тога паметнијег да радимо. Ја сам то радио из мржње! Мрзео сам људе који ту пролазе, прескупа кола, светла на шлеперима, аутобусе који возе богате туристе на море... Мрзео сам људе који пију прескупа пића на пумпи док другари и ја једва имамо за хлеб. Поред нашег сиромашног места пролазио је један раскошан, нама недоступан свет. Често смо долазили на надвожњак јер ту нико није чуо наше урлање и певање, па нисмо имали проблема са полицијом. Волео сам да долазим сам. Тада бих урлао на свет, на своју судбину, на Бога... Једном ми је другар причао да тим пљувањем по аутомобилима могу да изазовем удес. Није ме то много потресло. Водила ме је мржња, а мислио сам да ме води правда. Бес и фрустрација су ме одржавали у животу. Зашто други могу да буду срећни, а другари и ја не? Били смо очајни, а ја то нисам могао да променим. 

 

Временом, неки моји другари отишли су тим аутопутем, у правцу великог прљавог града, да тамо потраже неку наду. Ја сам остао у свом граду, да време убијам по улицама, уз алкохол и празне приче. Аутопут сам и даље посећивао. Како бих сакупио новац за честа путовања, почео сам да сакупљам лименке. Сакупљао сам отпатке, које за собом оставља богати свет, који сам мрзео.

 

Тог ветровитог и тмурног поподнева док сам сакупљао лименке слушао сам радио емисију ''Деца апокалипсе''. Сузе на очи натерала ми је прича једног боготражитеља коју су читали у емисији. Дубоко потресен причом, седео сам крај аутопута и размишљао о свом путу. Сетио сам се како сам и сам спознао Христа. Како ми је Он, када сам се осећао усамљен и одбачен, повређен тешким речима, једини пружао Љубав. А чиме сам Му ја враћао? Мржњом, гневом, сујетом... Спознао сам вечно, а и даље сам био везан за пролазно. Својим понашањем и животом издао сам Христа! Заплакао сам. Одлучио сам да ће од тада у моме срцу бити места само за Љубав. Тог тмурног поподнева задао сам први ударац мржњи, а самим тим и гневу и сујети, њеним верним поданицима. 

 

И сада често одлазим на аутопут. Али више нисам обузет мржњом према том богатом и ужурбаном свету. Жалим их јер схватам њихову несрећу и празнину. Жао ми је што од јурњаве и бриге за материјално, не виде Истину. И даље се дружим са старим другарима, али сада са жељом да и њима покажем прави пут, да не падају у очајање, да им колико год могу пружим утеху. И даље ''терам контру'' свету, али више ме не води мржња, већ Љубав.

 

 

Преузето са: smrt-svetu.blogspot.ca

[Драгана Милошевић]

СЕТИ СЕ КОМАДИЋА!

 

 

Једном је старац разговарао са младим хришћанином о најважнијем човековом умећу: смиривати гнев у срцу, не дозвољавајући себи крајњу мржњу. Пажљиво саслушавши учитеља, хришћанин је збуњено признао да он још није спреман да опрости својим непријатељима, иако искрено стреми ка томе.

- Имам непријатеља - рече је ученик - и хтео бих да му опростим али још никако не могу да избацим гнев из срца.

 

- Помоћи ћу ти, – рече је старац, скидајући са полице стари глинени чајник - узми овај чајник и са њим поступи тако као што би желео да поступиш са својим непријатељем.

Ученик, узевши чајник, са неверицом га је преврнуо преко руке, не одлучивши се нешто да уради. Тада је учитељ рекао:

 

- Стари чајник је само ствар, то није човек, не бој се да поступиш са њим како би хтео да поступиш са својим непријатељем.

 

Онда младић подиже чајник изнад главе и снажно га бацио на под тако да се разби на ситне комадиће. Старац погледа на под који је био посут комадићима разбијеног чајника па рече: - Видиш ли, шта се догодило? Разбивши чајник, ниси се од њега избавио већ га само претворио у мноштво парчића на које ти или они који те окружују могу да посеку ноге. Стога се сваки пут, не налазећи снаге да избациш мржњу из твога срца, сети тих комадића - рече је учитељ и мало сачекавши додаде – а, боље је трудити се и не допуштати појаву пукотина тамо где их не би требало бити.

 

 

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: чтец Дејан Ђуричић

 

http://www.prijateljboziji.com/_Seti-se-komadica/43123.html

[Bokisha]

Мање бриге а више вере

.

Данашњи човек је све више у бригама а све мање у вери. Ово двоје, бриге и вера, не могу у исто време и на истом месту постојати. Или ћемо се удавити у океану бриге, или ћемо до тихе луке вером која кроз љубав дела. Избор је на свакоме човеку понаособ.

Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.

На што све ваше бриге? Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. „Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?“ На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет:

- Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе. Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.

Још живље објашњава удес људски Исаија: - Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14).

Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели: - Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно?

Вера:

1) да је Отац жив,

2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и

3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19).

Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?

Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.

Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.

Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ. Много вере – мало брига. Савршена вера – савршена безбрижност. Савршена вера – савршена радост. „Радујте се и веселите се!“ И – Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).

Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?

Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме. Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге. Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом. Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге. Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне: Уистину, више се постиже вером него бригом!

Владика Николај Велимировић

http://www.prijateljboziji.com/_Manje-brige-a-vise-vere/43126.html

[Bokisha]

Умивање блатом

„Не судите!“ изгледа лака заповест. Лака, јер када бисмо је анализирали са пажњом, могуће је закључити да је лако избећи осуде. Лако је заштити душу нашу и уста од ње. Осуда није у нама зачета од рођења и није део наше душе. То је нешто спољашње, посебно када се не зачиње из мржње и нетрпељивости, него из наше уобичајене навике да увек причамо о неком другом.

Тагови:

У стварности, осуда је тежак грех. На жалост, лако се шири. Осуду сусрећемо свуда. То је као загађени ваздух који ми свакодневно удишемо. То је толико уобичајена појава да се може рећи да је постала нормална за човека. "Ништа не причињава човеку веће задовољство, него да осуђује друге", каже Свети Грегорије Богослов. Управо због лаког ширења осуде, тешко је борити се против ње. Тешко је борити се против овог греха, а још је теже испуњавати Божју заповест која гласи: "Не судите!"

Нико не може оспорити ово тужно стање у нама, али ни једна особа здравих размишља не може тврдити да је осуда оправдавајућа. Тешко нама ако, као етичко мерило за вођење иправног живота, ми узимамо за пример неуредан живот других. Наша савест, без обзира колико заслепљена збуњујућим и неуредним стањем друштва, побуниће се и осудиће осуду. Завапиће наша савест да нашим животима не треба да владају глас и навике света, већ она - савест, која у коначној анализи јесте глас Божији. Због тога сваки човек, без обзира колико далеко отишао у осуду, сматра "Не судите!" важном и исправном Божијом заповешћу.

"Не судите!"...Заиста, зашто бисмо друге осуђивали? Зашто бисмо се ми бавили оним шта други говоре и чине? Ко је нас учинио испитивачима, инспекторима и судијама других и њиховог понашања? Нико. Поред тога, зар ми не грешимо? Напротив, Господ нам више пута недвосмислено забрањује осуду и цензурисње других речима: "Не судите!"

Једино Он има право да суди. Једино Он је Законодавац и Судија. У његовом присуству ми смо сви подједнако одговорни - било да смо судије или да смо осуђени. Дакле, тенденција и навика осуде и прекоравања других је уклањање и одузимање власти и права Господу. Зато у Саборној посланици Свети Апостол Јаков каже: "Не оговарајте један другога, браћо, јер ко оговара брата или осуђује брата својега, осуђује закон и оговара закон, а ако закон осуђујеш, ниси вршилац закона него судија. Један је Законодавац и Судија, који може спасити и погубити. А ко си ти што другога осуђујеш?" (Јаков 4:11-12). А и за нас, Бог је рекао да волимо и љубимо ближњег свог. Међутим, када осуђујемо брата свога, ми газимо, занемарујемо и поништавамо закон Божији. Ми више нисмо браниоци, већ кршиоци тог закона. Осудом ми чинимо грех, можда већи него онај грех који је наш брат починио, грех због кога смо га ми осудили.

Зато Свети Апостол Павле додаје: "Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто"(Рим 2:1). Сви смо ми одговорни пред Господом. Њему ћемо положити рачуне за дела наша. Када год судимо и оговарамо друге, помислимо само које бисмо оправдање дали Богу и како бисмо имали смелости да питамо за благост и милост? Такође, особа коју осуђујемо може да се покаје или се већ покајала и може да нађе милост пред Господом, може да буде спашена и помилована, док ми можемо остати са својим тешким осећањем кривице због осуде коју смо починили. Дакле, када год осуђујемо друге, ми осуђујемо себе саме.

Озбиљне су кривице које осуђивање собом носи. И требамо знати да те кривице нису мале. У многим случајевима Свето Писмо осуђује окрутност осуде и сматра је грехом против Бога и недостатком љубави према ближњем. То је оно што је Свети Хризостом имао у виду када је рекао: "Браћо, немојмо бити горке судије и тужиоци других да не бисмо били одговорни за озбиљно супротстављање Богу. Немојмо заборавити да смо и ми починили тешке грехе, који траже већи опроштај. Нека, дакле, будемо благи према другима,без обзира колико су тешко сагрешили, да бисмо и ми били сигурни у благост и милосрђе Божије".

Братство манастира Ватопед

Извор: manastir-lepavina.org

http://www.prijateljboziji.com/_Umivanje-blatom/43237.html

[Bokisha]

Литургија наша насушна


Литургија, као и друга богослужења и наше личне молитве суштински су делови нашег хришћанског постојања. Другим речима ми смо хришћани зато што се окупљамо на Литургији и заједницу са Богом остварујемо пре и изнад свега заједно са другима са којима чинимо Цркву.

Заправо на Литургији ми заиста постојимо као Црква и време од једне до друге Литургије за хришћане би требало да буде наставак и продужење литургијског доживљаја. То је због тога што хришћанство није идеологија, скуп одређених идеја и веровања која интелекутално прихватамо, али живимо животом којим смо живели и раније. Вечни живот и спасење није неки блажени загробни живот, већ пре свега вечни литургијски сабор свих са Христом, и у Христу са Његовим Предвечним Оцем у заједници Духа Светога. Литургијским скуповима у овом свету и веку ми учествујемо у тој непрестаној Литургији коју свештенодејствује сам оваплоћени Син Божији и који све пролазно преводи у вечно и бесмртно.

Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не.

Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.

Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу.

Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)

Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима.

Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима.

Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.

Архимандрит Сава Јањић

http://www.prijateljboziji.com/_Liturgija-nasa-nasusna/43243.html

[Bokisha]

архимандрит Василије Ивиронски: ОД СТАРОГ ДО НОВОГ АДАМА (4)


„Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити„

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“. Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине“. Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало дa Христос то претрпи, и дa уђе у славу Своју?“

Требало је да оде, да бисмо гa познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо Га.

Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.

Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са Собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити, дo скончања века, Христе“ Оваплоћење је било Богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, то јест Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити“

Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну Божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана — непознатљива“.

На путу за Емаус, чим су „Га препознали… Његa нестаде“. Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су Га препознали, изгубили би Га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су Га познали, што значи да се Он истински јавио и остаје заједно с њима свуда и заувек. На невидљив начин бива виђен и познат на непознатљив начин. Он кој битује изнад свакога знања.

Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог. Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство са вечним животом“. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „3ато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“. Они ћe ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде, јер дејствују створена и ефемерна чула њихова. Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“. Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би Га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са Божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству“. У једном тренутку видиш Господа, и више Га никада не губиш из вида. једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (=мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.

Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подимните (=отворите) врата, кнезови ваши“. Даје му се „свака власт на небу и на земљи“. Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, то јест тело Његово“. Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићy човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у„савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља“. Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим Божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који Га љубе“: не растајем се од вас, ја сам с вама, и нико не сме против вас“. Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега Који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, Који остаје са нама, тимe што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, Који се налази „свуда и нигдe? Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради?

Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански„.



http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-vasilije-ivironski-od-starog-do-novog-adama-4/

[JESSY]

[Bokisha]

Извор горчине


Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу, а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ.












Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш? У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму:

Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3).

Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао – а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији. – Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару. – А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа. Тако псовач продужи свој посао а сликар свој. Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу, – Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик, а не онога гада. Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако. Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара. Ето, како језик човека испољава самога човека.

А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч. Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.

У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, тј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца.

Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога? Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке? Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера.

Свети владика Николај



http://www.prijateljboziji.com/_Izvor-gorcine/43297.html

[JESSY]

јеромонах Григорије Светогорац: ОБЕЋАО СИ ДА ЋЕШ С НАМА НЕЛАЖНО БИТИ

Христос је започео своју проповед, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Као што смо већ нагласили, Царство Божије је присуство Христово и живот човека у близини Христовој. Иако нас Христос уверава да је Царство Божије дошло и да нам је Он близу, ми не осећамо присуство Господње. Не осећамо да живот наш протиче у близини Христовој. Ово значи, да иако је Царство Божије дошло на земљу, ми нисмо ушли у њега. Христос је дошао у наш свет, али ми не поверовасмо у Њега и не кренусмо за Њим. Христос, Светлост света, обасја таму света, али ми још увек чинимо дела таме. Стога је сасвим природно да сумњамо у долазак Царства Божијег. Управо се то и догодило у време Господа, када су фарисеји чули јеванђеље о доласку Царства Божијег и нису поверовали у то па га упиташе. Када ће доћи Царство Божије. Фарисеји су мислили, као што мисле и многи данашњи секташи, да ће Царство Божије бити људска владавина која ће се учврстити људским силама и мудрошћу. Царство Божије се, међутим, креће нечујно и у душама људи врши дело спасења. Зато је Христос одговорио фаpисејима да Царство Божије не долази са спољашњом славом, да би привукло нашу пажњу: Царство Божије не долази на видљив начин. Другом приликом Христос је рекао да је Царство Божије слично семену које расте из земље. То је семе које Христос сеје у душе наше, а ми, ако га прихватимо са усрдношћу, чувамо га да расте, да буја, да се увећава и да донесе плод. Све ово, тихо и тајанствено савршава љубав Христова. Ми само треба да оставимо отворена врата наше душе да Он посеје семе Царства Свога и да не одбацимо дело љубави Његове. Он ће у нама саделати промену нашег живота. Даће снагу семену да донесе плод Царства Његовог већ у овом веку. Тада уопште нећемо имати сумње у долазак Царства, већ ћемо заиста схватити речи Христове: Царство Божије не долази са спољашњом буком, нити је, како што говоре, овде или онде, јер Царство Божије унутра је у вама. Значење ових речи Христових врло је дубоко. Христос се оваплотио и дошао к нама да бисмо га ми примили у срца наша. Тада је и Царство Божије у нама. Тада ћемо рећи као и апостол Павле. А живим — не више ја, него живи у мени Христос. Међутим, Христос не може да се усели у срце наше ако оно није чисто. Христос не улази тамо где влада грех. Потребно је да очистимо срце наше покајањем и тада ће се Царство Божије уселити у нас. Зато је Христос, када је објавио долазак Царства, почео своју проповед позивајући на покајање. Кајем се, значи мењам начин живота. Мењам пут свог живота и окрећем се к очинском дому из којег сам отишао због грехова својих. Покајање значи одбацивање греха и повратак у очински загрљај Бога Оца. И Када се кроз покајање и исповест вратим Богу и учествујем у вечери Његове очинске љубави, тј. у тајни божанске евхаристије, тада ће Христос и Царство његово бити у мени. Тада Христос изнова постаје брат мој по благодати, и пријатељ, како је Сам посведочио апостолима пре свог крсног страдања: Ви сте пријатељи моји ако творите што вам Ја заповиједам. Христос жели да га тако видимо, као пријатеља и брата, као сопствену личност. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Покајање је пут који води Христу и врата Кроз која Човек улази у Царство Божије. Како говори авва Исак, „Покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и Наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух“ Нека нас, браћо моја, Господ све удостоји славе ове. Aмин.

[Bokisha]

Име бесомучника

Еванђелист Лука описује једно од безбројних чуда које је учинио, и која ће чинити до краја векова Господ наш Исус Христос. Можеш да избројиш звезде небеске, али не можеш да избројиш чуда нашег Господа. Које је то чудо?

У једном селу које се звало Гадара, на крају Јудејске државе, на граници, живео је један човек, дружељубив, вредан и миран. Никога није дирао. Али изненада се скроз променио. Његово лице је попримило дивљи израз, из његових очију су излазиле варнице, његова уста су пуштала пену. Цепао је своју одећу и појављивао се наг, као од мајке рођен, без да се срами. Трчао је по пољима. Често су га хватали његови рођаци и везивали са ланцима, а он је ломио ланце као да су конци, имао је такву снагу. Нико се није усуђивао да прође испред њега. А ноћу није ишао да спава у кућу већ је ишао по гробовима и тамо спавао, са сувим костима. Грозан призор.

Шта је био, луд?! Добро би било да је био луд. Постоји нешто још горе од лудости, а то је бесомучност (опседнутост демоном). Ако неко не верује нека иде у Кефалонију да види да постоје бесомучни људи. Тај човек из Гадаре је био бесомучан. У њега је ушао демон, зато је био страх и трепет за све остале становнике Гадаре.

Али сада видимо тога бесомучника да дрхти као лист на ветру. Зашто? Пред њим се појавио Свемогући, Господ Исус Христос. Демони су предосетили да је дошао час њиховог кажњавања и молили су га да их не казни.

Христос је питао бесомучника: Које је твоје име, како се зовеш? А он је одговорио: «легион» (Лука. 8,30). Шта значи «легион»? То је римска реч и значи војска, легија. Не одред или јединица или вод, него цео корпус. Оно што је данас корпус војске, онда је била римска легија, једна војна снага која је бројала око 6.000 војника. Другим речима, мноштво демона је ушло у тога човека из Гадаре и непрестано су га мучили.

Име његово, драги моји, име «легион», и данас одговара/пристаје у многим случајевима. Пристаје великим али и малим, мушкарцима - женама, старима и младима, начитаним и неначитаним људима…

― Шта је то што нам сада говориш, рећи ћете ми? Ми имамо хришћанска имена - Димитрије, Констандин, Михаил, Василије, Никола… имена која смо добили приликом нашег крштења.

Али, која корист од имена? Само је име остало, љуска је остала, а плода нема. Добили смо та имена, да бисмо живели хришћански. Ко се зове Димитрије нека живи као што је живео свети Димитрије, ко се зове Георгије нека живи као што је живео свети Георгије, ко се зове Никола нека живи као што је живео свети Никола, сви уопштено треба да живимо као и наши светитељи. Да ли живимо тако? Не, живимо потпуно другачије. Не живимо како жели Христос, не извршавамо његове заповести. Живимо једним другим животом. Последично и нама пристаје реч «легион». И ми смо искушавани од многих демона.

Од којих демона? Безброј их је. Један од нас има демона мржње: мрзи, бесни и црвени када види свога противника, ни добар дан си не говоре. Други опет има демона зависти: завиди, жути, губи своју боју ако види добро код другог, ако се удала његова кћерка или је његов син дипломирао или његови послови напредују добро или му се окотила нека животиња или су му воћке добро родиле; завидник жали због његовог напредка, а радује се његовом злу. Трећи има демона срджбе,срди се, бесни од ничега, прави од стакла- ексере. Четврти има демона среброљубља, воли новце, тридесет сребреника Јудиних. Пети има демона сластољубља, обожава своје тело и његове страсти. Шести има демона лажног заклињања, пружа своју руку на суду и даје лажно сведочење. Седми има демона хуле. «Слава твоме дуготрпљењу, Господе» (В. Пет. јутрење ) што нас подносиш. Када би сваки пут када неко оспује божанско био један земљотрес, ништа не би остало усправно.

Демони су дошли и међу супружнике и видиш да се разводи жена од мужа и муж од жене. Демони су ушли и у децу и не слушају никога. Демони у омладини, која као човек из ове приче не остају кући него проводе ноћи у разним центрима, где толико демона ради. Демони су свуда. Демони у школама, где учитељи уче децу да је човек постао од мајмуна и да не постоји Бог. Демони на пијаци, где влада догма « граби да једеш и укради да имаш». Демони на судовима где без страха Божијег стављају руку на Еванђеље и дају заклетву… Друштво бесомучника. Био је у праву Достојевски који је написао дело «Демони». Демони узбуркавају живот и чине га несрећним. Које је твоје име, друштво; «легион». Име куће; «легион». Име школе; «легион». Име војске; «легион». А наше срце; «легион» и оно јер не станује више у њему Христос.

Живимо у сатанско време. Сатанократија. Нажалост данас, у великој већини, не влада Христос већ владају сатана и демони. Људи су их назвали «светодршци» (Ефес. 6,12). Предали су њима са својом вољом, своја срца, породице, куће, министарства, владе, скупштине, организације…. А ђаво не зна да чини добро. Зато влада противречност и раздор.

Влада велико неверје. И ми који кажемо да верујемо, не верујемо. И ми смо поводљиви. Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац и богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било освећено. Није се чула псовка. Сто година је пролазило у Македонији, а да се нико не разведе. Развод је био непознаница. А сада? Које је твоје име Грчка; «легион»! Онда су имали сиромашне колибе, али у тим колибама су живели свети људи, анђели. А сада у великим кућама са свим комфором, живе демони.

Шта нам је чинити, браћо моја, да ли све треба тако да остане? Не постоји више наде?! Да није дошао у свет Христос, стање би било безнадно. Али дошао је Христос и победио је ђавола.

Један дан у митрополији тражила ме једна жена. Сва је дрхтала од страха.

― Нисам спавала две ноћи, рече ми.

― Зашто? Шта ти се догодило?

― Јуче ујутру када сам се пробудила пронашла сам у моме дворишту враджбине, неке кости, длаке, рогове. Да ли ће то нашкодити мојој кући?

― Верујеш ли у Христа, питам је.

― Верујем, каже ми.

― Е, онда ко је снажнији, Христос или сатана?

― Христос.

― Ако је Христос много јачи, он побеђује демоне. Немој се бојати.

Христос је победитељ демона. И не само да их је исти победио, већ је дао и снагу сваком верном Хришћанину да побеђује демоне, колико и да су јаки. Који је доказ да Исус Христос побеђује? Доказ је човек из данашњег еванђеља. Сатана је од човека створио дивљег вука, а поред Христа је од вука постао јагње.

О, Христе, колико је велика твоја сила! Где је Христос, тамо је слобода, где недостаје Христос, тамо је ропство. Где је Христос тамо је правда, где Христос недостаје, тамо је неправда. Где је Христос тамо је љубав, где Христос недостаје тамо је мржња. Где је Христос тамо је рај, где нема Христа, тамо је пакао.

А свет је заиста постао пакао. Не усуђујеш се да изађеш из своје куће јер сада се појављују разни застрашивачи као тада што је бесомучник застрашивао све, тако и они данас. Постали смо Чикаго.

Шта нам је чинити, браћо моја? Да се покајемо, да се вратимо Богу и доћи ће опет да нам влада Христос, кога деца Грка нек славе и хвале у све векове векова· амин.

Беседа Митрополита Флорине Августина Кандиота

Извор: istokpravoslavni.org

http://www.prijateljboziji.com/_Ime-besomucnika-/43339.html

[Bokisha]

О духовним даровима


Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и усрдно чувају дар благодати који им је дат од Бога, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу


За свакога је важно и потребно да схвати како је благодатан дар добио од Бога, за који облик животне делатности га је Бог предназначио. Јер, како често због своје самовоље стремимо ка високим и почасним дужностима, гнушајући се нижима, али угоднима Богу. Јер Он нас предназначује за делатност за коју имамо снаге и одговара условима нашег живота, о чему је апостол Павле писао у Посланици: “Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере; ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно” (Рим. 12, 6-8).

Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и усрдно чувају дар благодати који им је дат од Бога, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.

Велике дарове Своје благодати Господ Бог дели људима да би творили Његову вољу и да би се на трновитом животном путу руководили главном од свих Христових заповести: “Љуби ближњега свога као самога себе” (Мт. 22, 39). “Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра” (Рим. 12, 9).

Размислите, зар љубав према самом себи може бити претворна? Али зар не знате да наше изјаве љубави ближњима често бивају неискрене, лицемерне и да их треба назвати човекоугађањем?

Господ од нас захтева да се свим срцем прилепимо за добро и да омрзнемо неправду. “У братољубљу будите једни према другима њежни, чашћу чините једни друге већим од себе” (Рим. 12, 10). Апостол не захтева од нас просто братољубље које може да буде и хладно, већ виши облик љубави – с нежношћу. Овакве истинске љубави било је пуно срце преподобног и богоносног оца нашег Серафима. Свакога ко је долазио код њега дочекивао је речју пуном нежности: "Радости моја!"

А речима “чашћу чините једни друге већим од себе” апостол Павле нас подсећа на прву заповест блаженства – “блажени сиромашни духом” (Мт. 5, 3; Лк. 6, 20), јер све поштују само заиста смирени људи, који себе сматрају нижима од свих.

Будите духом ватрени (Рим. 12, 11). Овај необични завет апостола нас збуњује, ватрени су пред Господом зборови херувима за које је речено: “Чиниш вјетрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге” (Пс. 104, 4). Међутим, било је великих светаца који су такође били ватреног духа пред Богом. Потрудимо се и ми да макар мало личимо на њих.

Господу служите (Рим. 12, 11). Тако треба да служимо Богу чистим срцима, да бисмо светили име Његово, као што сами за то молимо у молитви Господњој.

“Помажите светима у потребама” (Рим. 12, 13). Светима апостол назива сву браћу и сестре у Христу, подсећајући да је код првих хришћана све било заједничко. А како смо сад далеки од тога да имамо заједничку имовину, како похлепно чувамо своје, како мало дајемо ближњима којима је то потребно.

Будите гостољубиви (Рим. 12, 13). Сетимо се блаженог Сампсона, који је због своје безграничне љубави према путницима и болесницима удостојен да буде прибројан збору светаца. Али, то је било пре много векова, почетком VI века. А у време које није далеко од нас, заблистала је пред Богом ништа мање од блаженог Сампсона обична вороњешка сељанка Меланија, сиротица без игде икога, која је одрасла у беди. Она, која је живела у крајњем сиромаштву горела је безграничном љубављу према бескућницима и гладним путницима којима је испуњавала своју убогу собицу, а сама је јесење ноћи проводила седећи на трему. Блаженом Сампсону цар Јустинијан је саградио огромну кућу за путнике. И блаженој Меланији је камену кућу саградио богати трговац који је био запањен њеном љубављу према туђиноватељима.

Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните (Рим. 12, 14). Говорио сам вам о оном малом степену љубави који од нас захтева Хрисос према онима који нас вређају и прогоне. Не одговарајући на њихову злобу на исти начин, ћутке подносећи њихове увреде и закрштајући их ми "згрћемо живо угљевље на главу њихову" (в.: Рим. 12, 20), а кротким одговором ћемо умирити њихову злобу.

Видите, браћо и сестре моје, како су свете и драгоцене речи апостола Павла. Читајте зато усрдно његове Посланице и Посланице других апостола Христових, и оне ће помоћи великом делу очишћења срца ваших и освећења душа ваших. У овом веома потребном делу нека вам помогне Господ и Бог наш Исус Христос Којем припадају слава и моћ с Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

Свети Лука Кримски
Извор: dodjiividi.blogspot.com

http://www.prijateljboziji.com/_O-duhovnim-darovima-/43342.html

[Bokisha]

архиепископ Аверкије Џорданвилски: У ЧЕМУ ЈЕ НАШЕ СПАСЕЊЕ


Оно што се сада збива свету тешко је изразитии описати обичним људским peчима. Никакве речи нису довольне да би се живо и упечатљиво представио сав ужас онога што се догађа, Jeднo трeбa да буде јасно сваком човеку здраве, непомрачене свести, да се више не може живети овако како сада живи огромна већина савремених људи и да, ако се нешто не промени, човечанство неминовно очекује страшна, потресна катастрофа која прети неизбежном пропашћу како све савремене хваљене „културе“ тако и самих људи.

Шта да се ради? Где тражити спасење?

Зар у овим безбројним новим открићима и свакојаким проналасцима, који се, као што је показао живот, у већини случајева не користе за добробит него за унесрећивање и погибију људи, или – у заношењу разним фантастичним теоријама, или — у политикантству, којим се данас тако много људи ватрено бави?

Наравно, не!

Једини истински пут спасења одавно нам је вeh показао сам оваплоћени јединородни Син Божији, који је дошао на земљу и пострадао на крсту ради нас људи и ради наше спасењa.

Јер нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12) осим имена Господa Иcyca.

А како правилно и незаблудно ићи овим путем спасења показују нам живи примери из житија Светих Божијих угодника, тих Христових пријатеља. Како је Сам благоизволео да их назове (Јн 15, 14-15). Ова житија светих, у Светој Руси својевремено омиљено штиво наших благочестивих предака, и ми треба да читамо и пажљиво проучавамо, црпећи из њих животне поуке и примере за подражавање.

Наша света Црква прославља 6. децембра по нашем православном календару спомен једног од највећих таквих угодника Божијих.

То је светитељ Христов Николај, архиепископ Мирликијски, чудотворац.

„Самим праведницима није потребна слава, али нама који смо још у овом животу неопходно је сећање на њих – ради подражавања“ тако објашњава прослављање светих велики отац Цркве Свети Василије Велики. И зато нека ућуте махнити секташи, који, злонамерно кварећи наш прекрасни обичај поштовања светих, који потиче од првих векова хришћанства, хуле на њих и самим тим хуле на Бога, дивноg у светима Својим (Пс. 67,36).

А ко је био Свети Никола и зашто нам је тако драг?

„Видим, браћо, ново сунце које се појављује над земљом и доноси слатку утеху жалосницима и страдалницима“, тако је ускликнуо епископ патарски који га је посветио у чин презвитера, „срећна је паства која га буде имала за свог руководитеља, он ће у њој укрепити веру у господа, он ће је упутити у врлински и побожан живот, он ће бити усрдни помоћник свим злопатницима“

Сав живот светог Николе био је блиставо испуњење ових надахнутих пророчких речи епископа прозорљивца. Од своје најраније младости свети Никола је сав горео пламеном веом у Бога, будући да је био строг и непокоолебљив ревнитељ за чистоту светог православља.

Он је водио најстрожи подвижнички живот у непрестаном бдењу, посту и молитвама; заборављајући самог себе, он је саможртвено помагао сиромашнима, тешио патнике, штитио неправедно оштећене и крепио је и учио колебљиве и слабе y вери и никада није престајао да свим људима чини сва могућа дела Хришћанске љубави и милосрђа.

Он је у пуном смислу речи био правило вере и образац кротости, како га назива света Црква у својим песмама, и зато нема другог таквог угодника Божијег, кога би сви тако поштовали, прослављали и величали као светитеља Христовог Николу. Његова светост посведочена је многобројним чудима. Нема другог таквог угодника Божијег од кога би истицало такво неисцpпно море чуда као од Светог Николе. Особито умилно и свето поштовао га је свагда наш православни руски народ као „Николу Милостивца“, истичући тим називом основну особину његове хришћанске врлине којом је тако привлачио к себи и пленио човечија срца. Али њега су поштовали не само хришћани него чак и мухамеданци и незнабошци, као великог чудотворца и брзог помоћника људима у свим невољама и искушењима. И никада се нису постидели у свом уздању у њега, као пријатеља Христовог, који је испуњавао све што је заповедао Христос (Јн 15, 14).

Њега не поштују једино савремени људи нечастивог Запада, који мисле да Су „висококултурни“ и „напредни“ који су — страшно је рећи! – од прослављања Радосног спомена тако великог угодника Божијег направили лакрдијашку забаву, представљајући га у виду неког веселог седoбрадог старчића румених образа – „Caнтаклоca“ или „Деда Мраза“. У ноћи пред његов празник приређyiy некакве веселе „николајевске вечеpи“ ca игранкама и богохулним разонодама, на којима се просто ругају славном светитељу, приказујући га у смешном виду уз духа зла, кога ту не би било умесно ни спомињати; у излоге продавница, у новине и часописе стављају слике и саопштења која вређају религиозно осећање поштовалаца овог великог светитеља, забављају се његовим именом у неумесним шалама, па чак и своју децу уче да се неозбиљно односе према спомену великог светитеља.

Како је све то недостојно!

Брука је и срамота савременог човечанства што оно преузносећи се и дижући велику галаму о својим „културним достигнућима“ и „прогресу“ не уме достојно да поштује таквог истинског великана духа какав ie био Свети Никола, неупоредив са баналном садашњошћу оваквог човечанства, које све истински велико и свето претвара у шалу и забаву.

Код нас православних треба да буде сасвим другачији однос према светитељу Христовом Николи: ми можемо само, трепетно и побожно, да осећамо дубоко поштовање према његовом свештеном спомену и да се трудимо, према својим могућностима, да ревносно подражавамо светост његовог живота, јасно схватајући да је једино у томе наше спасење. Свети Никола је још од свог детињства и младости избегавао уобичајеne“дечије несташлуке и забаве, волео је уздржање и усамљеност често је посећивао храм Божији, удубљивао се у читање свештених књига и велики део времена проводио у молитвама. Тако су га васпитавали његови његови родитељи.

Јесмо ли ми били такви и да ли тако васпитавају својy децу и код нас?

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.

Да ли смо и ми свагда спремни да тако Неустрашиво и ревносно бранимо нашу свету веру од јеретичког и безбожничког ругања? Не догађали се каткад да спокојно и равнодушно слушамо како се у нашем присуству ругају вери у Бога и исмејавају свету Цркву и њене установе, штавише, не решавамо се да подигнемо свој глас у заштиту поругане светиње?

Свети Никола је увек први долазио на богослужење у храм Божији и последњи одлазио из њега. Ова његова навика, као што је познато из његовог житија, допринела је његовом избору за епископа мирликијског. Да ли и ми свагда тако журимо у храм на Почетак богослужења и да ли одстојавамо на њему све време од почетка до краја? Не дешава ли нам се каткад да се страшно бојимо да закаснимо на некакво заседање или на неку обичну представу или весеље, а да у Xpам Божији чак и намерно закашњавамо да се не био напрезали дугим стајањем?

Свети Никола се одликовао необичним милосрђем и љубављу према свим страдалницима и онима којима треба помоћ и утеха. Сву богату имовину која му припала по наследству од родитеља он je употребио на доброчинства. Многе људе је спасао од греха и порочног живота својим милосрђем, при чему се трудио дa добро чини свагда тајно, по заповести Христовој – тако да не зна левица шта чини десница (Мт 6,3).

Да ли и ми тако употребљавамо своје приходе и имовину за добра дела – ради помоћи невољницима? Не догађа ли нам се чешће да радо трошимо новац, чак и веће износе, на свакојаке греховне прохтеве, на весеља и разноврсна задовољства и уживања, а да се равнодушно односимо према људској невољи и беди? А ако и дајемо милостињу, то обавезно чинимо тако да сви о томе знају и да нас за то преузносе и хвале? Није ли на овом последњем начелу заснована већина савремених добротворних организација, које, по јеванђељском изразу, тако воле да трубе пред собом (Мт. 6,2), стичући својим „доброчинствима“ славу међу људима и затим је користећи у богзна какве циљеве, вероватно не увек чисте, а понекад и очигледно сумњиве?

А такозване „добротворне балове“ овде je cтpaшно и помињати. То је права срамота двадесетог столећа, јер се на њима прилози за оне којима је потребна помоћ не дају од чистог срца, него се добро „исплешу и то у ноћима пред празнике и у дан е поста, чиме се осквpњују дани посвећени Богу.

Такве „жртве“ нису угодне Богу.

У свом личном животу Свети Никола је био необично једноставан и малим задовољан, чак и кад је постао архипастир. Носио је најскромнију одећу, без икаквог сјаја и раскоши, јео је сасвим мало хране, строго држећи све постове које је установила света Црква.

Да ли смо и ми тако задовољни оним што је најскромније и најнеопходније за живот, како нас учи свети апостол. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1 Тим 6, 8)?

Зар нема код нас тежње ка стицању изузетно раскошне и отмене одеће, „по последњој моди“ која постаје предмет наше сујете и преузношења над другим људима који немају могућности да стекну тако скупу и „помодну“ одећу?

Зар не волимо понекад да наслађујемо своје непце пробраном и укусном храном, употребљавајући је у много већој количини него што је то потребно за одржавање снаге и здравља?

А о држању постова у наше дане већ је тешко и говорити! Многи Сматрају да су постови за њих сасвим необавезни и гледају на њих као на неки неподношљиви japaм и као на нешто што је тобоже сасвим непотребно, криво тумачећи христове речи о томе да не погани човека што улази у уста (м 15,11), речи које, узгред, немају никакве везе са нашим постовима.

Светитељ Христов Никола изнад свега на свету ставио је правду Божију и волео је праведност. Код њега на само да није било никаквог улагивања или додворавања властодршцима, моћнима и славнима овога света, као што се то сада на сваком кораку среће, него одважно и саможртвено, војујући за правду, и п ред духовним и световним властима свагда иступао не размишљајући о последицама за себе.

Савременим „либералима“ никако није по вољи његов поступак према нечастивом јеретику Арију они покушавају чак и да порекну стварност тог догађаја. А каквy је тек храброст показао борац за истину Свети Никола кад је на месту погубљења истргао мач из руку џелата и својим сопственим рукама ослободио из окова своje суграђане невино осуђене на смрт.

Каква се сила ревности у борби за истину јавила у њему када се он, неприсутан, чувши молбу тројице војсковођа неправедно осуђених на смрт, јавио у сну цару Константину и претећи му захтевао њихово ослобађање.

Како све ово не личи на понашање многих савремених архијереја који се улагују безбожној власти и дворавају људима богатим и угледним, и спремни да по њиховој вољи газе сваку правду.

Сви као да разумеју до какве је кризе и стварног ћорсокака дошао човечији живот, и каквом страшном катастрофом светских размера то прети човечанству, али истовремено не чине баш ништа да се ова криза реши и да се из овог ћорсокака изађе, а све је теже и црни злослутни облаци све више се гомилају над човечанством.

Шта да се ради?

Мање лепих, али бесплодних, а често и лицемерних речи о хуманости, човечности, праведности, свеопштој ситости, лагодности и задовољству, о миру свег света и општем благостању, речи којима нас тако обилно и неодговорно обасипају многе савремене вођe и друштвени делатници, који настоје да буду руководиоци народног живота, мање речи, а више дела, више оних стварних, истинских дела хришћанске побожности, љубави и милосрђа којима се тако прославио и на које нас самим својим животом позива Христов светитељ Николај. Узмите његово житије, пажљиво га прочитајте, проучите га, урежите га дубоко у свом срцу и саставите по њему програм свог живота, и то не само личног, приватног живота него и друштвеног и државног живота. Ако заиста желимо добро себи и свему човечанству, овај општепризнати, свенародни светитељ треба да нам буде светли узор на кога треба да се угледамо.

А пошто је нама, грешнима и слабима, тешко да, ослањајући се само на своје сопствене снаге, подражавамо тако Великог Светитеља у Његовим подвизимa, треба да га усрдније молимо да нам својим светим молитвама дарује благодатну божанску помоћ одозго:

„О, свеблажени Николаје, не престај да се молиш Христу Богу за оне који вером и љубављу поштују увекрадосни и свепразнични спомен твој!“ Амин.

http://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-averkije-dzordanvilski-u-cemu-je-nase-spasenje/