Душекорисни садржаји

[Ђуро Станивук]

Твоје место под небом је у загрљају са мужем и бебом...

[Н И Н Е]

Моје место је овде: 45° 15′ 18″ N, 19° 50′ 41″ E  

Диван текст.

[JESSY]

Твоје место под небом је у загрљају са мужем и бебом...

моје?

[Juanito]

Тренутно је 44°46'55''N и 20°25'2''E.

[ines]

Gde god da se nađemo, nalazimo se na pravom mestu u tom trenutku za nas i najlakše će nam biti prilgoditi se, ako prihvatimo da smo duša tog mesta...

[Ђуро Станивук]

моје?

 

 

Само се римује...ништа обавезно 

[Дијана.]

ангелско појање...

[JESSY]

[Дијана.]

В храмах России и Украины плачет Богоматерь

В десятках монастырях России и Украины одновременно начали плакать иконы. Данные случаи стали фиксировать в Сумах, Ровно, Одессе, Новокузнецке и Ростове-на-Дону. 
Плачущая икона считается страшным знамением, она призывает всех людей к покаянию.
последний раз аналогичные явления в России и Украине происходили перед распадом СССР и перед Октябрьской революцией. Такой случай можно оценить как Божье предостережение.
Наверное таким образом Бог хочет предупредить о наступлении тяжелых времен и призывает всех людей к покаянию. Необходимо молится. Молитвы никогда не бывает много. Для христиан каждое такое событие является призывом к изменению жизни и знаком грядущего.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1401869023436031&set=a.1380315895591344.1073741828.100008388396431&type=1&theater

a plakale su i jos 2008...

[JESSY]

Поље борбе су срца људи

 

Пролазећи свој животни пут, човек се сусреће са потешкоћама које су повезане са његовим животним избором. И често тај избор подразумева и грешке, које човека касније наводе на пресипитивања свега што се догађа. Нешто вечно, неземаљско, тера човека да на посебан начин доживљава самог себе.

 

Многи људи живе безбрижним животом, губећи везу са садашњошћу и заборављајући смисао живота и реалну човекову мисију у овом свету. Човек може викати да је он православни хришћанин, колико год жели, и споља испуњавати све заповести, али, ако он нема развијен однос љубави, милосрђе и самопожртвовање према своме ближњем, онда ће све његове речи бити само звук, који је проткан обманом и, у првом реду, самообманом. О томе предивно пише апостол Павле: „И ако говорим језицима човечијим и анђеоским, а љубави немам, онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи “ (1 Кор. 13, 1).

У нашем животу се тако догађа, да човек манипулишући својом свешћу, почиње да дели људе на десне и леве, на „своје“ и „туђе“, на црне или беле...

Обратио бих пажњу на речи апостола Павла: „А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један на другог; свуците старог човека с делима његовим. И обуците новог, које се обнавља за познање по обличју Оног који га је саздао“. (Кол. 3. 8-11). У тим речима видимо дубину и идеал, ка којем би требало да стремимо. Господ никада није носио разједињење, него је стремио да око себе сабере народ.

Ако се човек назива хришћанином, онда би он морао да се стара првенствено да створи мир у својој души, у својој породици. Управо је породица та ограда, у којој би требала да се развија и да се дарује љубав.

„Брини се не да на земљи оставиш децу, него да их узведеш на небо, не прилепљуј се ка супружанству телесном, већ стреми ка духовном, рађај душе и васпитавај децу духовно“ - говори свети Василије Велики. 

На жалост, многи родитељи не дају значаја васпитању своје деце, уверавајући себе у то да је то посао педагога. Желим истаћи да као што позориште почиње од гардеробе, тако и васпитање креће из родитељског дома, зато и треба улагати максималан напор ради васпитавања сопствене деце, и поврх тога, показивати пример сопственим животом.

Људска природа је загађена грехом и у њој происходи велика количина противречности што доказује да се човек непрестано бори са самим собом. „Овде се Бог са ђаволом бори, а поље битке су људска срца“- пише Ф. М. Достојевски.

Враћајући се ка животном избору, увек би требали себи поставити питање, колико је правилан овај или онај поступак који чинимо, и чему ће нас тај поступак даље одвести. Ако је наш поступак испуњен добрим намерама, онда нећемо имати никакве трзаје савести. Ако не губимо осећање љубави ка ближњима, то значи, да стојимо на правом путу, који јесте неразрушив.

Ако се будемо старали да развијамо љубав, онда ћемо се и сједињавати у Христу и заједно са апостолом Павлом моћи ћемо говорити: „Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 8, 38-39). 

Свештеник Леонид Бартков

За Фондацију Пријатељ Божији, са руског: чтец Дејан Ђуричић

Извор: m.ugrainform.ru/materials/?eid=70622

[JESSY]

„Могу да вас гоне, али Бог ће увек бити са вама!“ – свети Гаврило Грузијски

 

 

 

О животу и кончини старца Гаврила, његовим поукама и чудима, говори Зураб Георгијевич Варази, лекар-хирург, председник Оделења за социјална питања Грузијске патријаршије који је био и лични лекар старца Гаврила.

 

 

 

„Ми смо знали да ће он бити убројан међу свете. Оног тренутка када се то десило, помислио сам: обично ми одлазимо пред иконе светих, молимо им се, тражимо њихов благослов и заступништво, а нисмо их познавали за време њиховог земаљског живота. Старца Гаврила сам познавао, чак сам му урадио и једну операцију. Тај лични однос са светим је веома интересантан. „

 

-Са оцем Гаврилом сусретали смо се у саборном храму у Тбилисију, када би тамо долазиo. На његовим грудима уместо крста висиле су иконе Мајке Божије и светог Николаја. Некада би он у храму проповедао, понекад гласно говорио о некој теми, а некада би плакао и молио се. То да се разликује од осталих одмах смо приметили и плашили смо га се на неки начин. Када је долазио у храм, сви бисмо прилазили да узмемо благослов. Често би, благосиљајући, стављао руку на главу говорећи: „Нека те благослови Господ Христос“ и обухватио би главу руком.

 

Нисам знао где служи, нити где живи. Једном је имао незгоду, поломио је кук и појавиле су се компликације у виду крварења у желуцу и едем. Здравствено стање било му је лоше. Сви су говорили да му треба довести лекара, али он није хтео ни да чује. Један мој рођак видео се са оцем Гаврилом и поменуо му је мене, рекавши да сам хирург, да радим у патријаршији, да сам био на Светој Гори и затим га упитао да ли може да ме доведе. „Нека је благословено, доведи га“, рекао је старац.

 

Ко није захвалан лекару, није ни Богу

 

Отишао сам у Мцхету, ушао у његову малу келију, прекривену иконама од пода до плафона (што је на мене оставило дубок утисак, као да сам у неком другом свету!) и затражио благослов. Баћушка ме је благословио и рекао: „Видите, он прво узима благослов. Други доктори с врата питају- Шта Вас мучи? А ја сам монах, шта би ме могло мучити!? Тако бих им и одговарао-ништа ме не мучи.“ Видело се да сам му се допао. Преглед је показао да је потребно извадити вишак течности, урадити анализе крви и трансфузију, па смо почели са лечењем.

 

Обично сам га посећивао свакодневно. Једанпут сам, када сам хтео да направим рез како бих испумпао течност из стомака, док сам дезинфиковао руке читао молитву (како сам и навикао да радим пред операцију). Старац Гаврило ме је погледао и рекао: „Ти нешто мрмљаш?“ „Молитву“, одговорио сам. Питао ме је какву молитву изговарам, а ја сам му рекао да говорим молитву Оче наш. Тражио је од мене да је изговорим наглас. То сам и учинио. Тражио је да изговорим и Богородице Дјево. И то сам урадио. Онда је тражио Псалм 90. Прочитао сам и то. „Е сада почни!“, благословио је старац.

 

Када сам завршио, старац је рекао да сам учинио Божије дело. Рекао је мати Параскеви да ми плати. Казао сам да не могу да узмем новац од њега, а и свакако радим у Патријаршији, бесплатно лечим свештенослужитеље. „Ко није захвалан лекару, није ни Богу“, рекао је старац. Нашао сам се у незахвалном положају. Помиловао ме је по глави и рекао: „Драги докторе, рука лекара врши дело Божије“.

 

Смрт- то је само магновење

 

На себи сам искусио прозорљивост оца Гаврила. Једнога јутра добио сам неко гушење и болове у пределу срца. Када је бол прошао, кренуо сам код старца. Погледао ме је и рекао: „Сви се ви бојите смрти! Смрт- то је ништа, то је само магновење, прелазак у вечни живот. Човек не успе ни да затвори очи, а већ му се отварају духовне очи и види своје тело и мисли- зашто бих и био у телу, тако је добро без њега!“

 

Одговорио сам му: „Видео сам толико смрти у свом животу, да уопште немам страх од тога„. Насмејао се и рекао ми: „А знаш ли да си једном ногом већ тамо?“ Задрхтао сам: „Ви сте нешто приметили?“ „Ето видиш„, насмешио се старац, „ти си се уплашио. Човек, који учини добро, тим је за корак ближи Господу, а онај који чини зло, иде корак уназад. Целог живота ми се пењемо и спуштамо. Живите на начин који би вас увек приближавао Богу.“

 

Господ долази

 

Увек сам мислио да отац Гаврило има неко духовно образовање, био је тако мудар. Но он није завршио ни пет разреда- како је могао толико да зна!? Једном је лежао и разговарао са нама и ми смо били веома срећни због тога што причамо са њим. Одједном је заћутао, устао и подигао руке према икони Спаситеља и лице му се променило. Чинило ми се да није присутан.

Упитао сам матушку шта се дешава са њим, а она ми је рекла да ћутим. Старац је тако стајао неких петнаестак минута, гледао у икону, а затим се прекрстио и рекао: „Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!“

 

Питали смо се шта ли је то видео старац, а он је наставио: „Најважније је испуњавати Божије заповести. Волите једни друге, волите ближње! А ја ћу вашу љубав принети Богу“.

 

Неколико дана пре смрти старца Гаврила, решио сам да узмем крв на анализу. Када сам му то рекао, питао ме је за шта ми то треба. Објаснио сам му да треба да проверим хемоглобин и урадим још неке анализе. Он је одговорио: „Не, то није потребно. Мене не занима тај ваш хемоглобин!“  Узео сам га за руку и рекао да ће ме Бог казнити уколико му се нешто деси. Тражио сам да то урадим. „Ако ће Бог да те казни због тога, ево, узми колико хоћеш!“, рекао је старац. Узео сам крв и нисам ни слутио да ће се десити чудо.

 

 

Обично за налаз узимамо око 10 мл крви. Мој колега је узео узорак и однео у Тбилиси. Међутим, бочица му је испала, отворила се и крв се просула, а унутра је остало око 2 мл крви. У лабораторији су ме уверили како је то довољно и узели крв на анализу.  

Следећег дана отац је имао проблема са брухом, и ја сам покушао то да средим, али се опет вратило. Убеђивали смо га да се оперише. Одбио је рекавши: „Са дванаест година сам кренуо Твојим путем, Господе, уморан сам! Узми моју грешну душу, не могу више!“ Рекао сам да ћу све што је потребно донети у келију и да ћу га ту оперисати. Он се захвалио и рекао да то не жели. Отишао сам са суморним мислима: еутаназија је грех, али када не помогнеш човеку и то је такође „еутаназија“. На повратку сам дошао код патријарха Илије. О свему ме је подробно испитао и благословио да не радимо ништа, по старчевој жељи, јер ако се деси да не преживи, то неће бити моја кривица, него Божија воља, а и сам старац је рекао да је уморан.

 

Ускоро су ми јавили да је старац Гаврило у тешком стању. Када сам стигао, старац је лежао и посматрао икону светог Николаја Чудотворца, не скидајући поглед са ње. Питао сам га да ли га је нешто узнемирило. Није ми ништа одговорио. Увече је дошао владика Данило и прочитао молитву за исход душе. Када је завшио молитву, отац Гаврил се насмешио, тело му је задрхтало и срце је престало да куца. Отишао је.

Неколико година касније позвао ме је колега и рекао да су нешто сређивали у лабораторији и да је пронашао бочицу у којој је била крв старца Гаврила, узета четири године раније. Рекао ми је: „Знаш, та крв… та крв је као свежа!“ Желео сам то да видим. Заиста, крв је изгледала свеже, није се згрушала, скорила, није се разложила. Узео сам једну кап у шприц, направио размаз и однео у лабораторију. Анализа је показала да је све нормално!

 

Када смо им рекли да крв стоји у бочици четири године нису нам поверовали. Ни сами нисмо знали на шта смо наишли. Однели смо узорак начелници катедре за патологију. Она је погледала и рекла да никад у животу није тако нешто видела. Предложила је да дамо анонимно узорак на Институт за трансфузију крви, да видимо шта ће они да кажу. И отуда је стигао исти одговор - све је нормално, само незнатно смањена величина крвних зрнаца.

Отишао сам код патријарха и рекао му шта се догодило да крвљу старца Гаврила. Патријарх није хтео да жури. Рекао је да се још мало сачека са налазима: „Бог ће знати шта је то. Немојте да баците ту крв, ставите је у земљу гдје је сахрањен и упокојени“. Тако смо и урадили. Закопали смо бочицу у гроб стаца Гаврила. Тамо су се већ дешавала чуда и људи су долазили из свих крајева Грузије односећи са собом освећено уље и земљу са старчевог гроба.

 

Знали смо да ће бити светитељ

 

Та чудесна исцељења, која су се дешавала после старчевог упокојења, показала су да он није био обичан монах. Ми смо знали, били смо сигурни, да ће бити канонизован. Када се то догодило, преплавиле су ме емоције.

Осећам у сваком тренутку да је он уз мене. Кад ми се деси нека несрећа, одмах призивам његову помоћ и заступништво. Тако се једном десило да ми се аутомобил покварио у ненасељеном месту и нисам знао како да стигнем кући. Погледам- на седишту календар са ликом старца и он ми се осмехује. Помолио сам се: „Оче Гаврило, помози“! Одједном се донекуд појавио аутомобил и из њега је изашао човек. „Помоћи ћу Вам“, рекао ми је и дошлепао ме до куће.

 

О томе како је старац Гаврило исцелио мог оца

 

Отац Гаврило је некако увек био уз нас. Мој отац је у 89. години добио сплет црева и доспео у веома тешко стање. Без обзира на године, усудили смо се да урадимо операцију, али се иста ствар поновила после 7 дана. Одлучио сам да га нећу поново оперисати, како се не би мучио. Сетио сам се да имам мало уља из кандила са гроба оца Гаврила. Узео сам то уље и њиме премазао стомак свог оца изговарајући молитву: „Оче Гаврило! Ја сам помогао теби, а ти помози моме оцу!“ Изашао сам из собе, а кроз 10-15 минута отац ме је позвао и рекао: „Види, завој ми је сав натопљен“. Када сам га прегледао установио сам да је све у реду и да операција више није ни потребна.

 

Позвао сам професора и рекао му да се исцељење десило након што сам оца помазао уљем. Питао ме је каквим сам га уљем помазао и ја сам му објаснио. „Каква глупост“, рекао је. „То није глупост, то је чудотворно уље“, рекао сам. Питао ме је од чега је направљено. Одговорио сам да је то обично уље, али је постало чудотворно Божијом силом и да се то чудо десило особи која ми је блиска.

 

Господ вас никада неће оставити

 

Отац Гаврило нам је причао како је постао познат у Грузији када је 1965. године, у време гоњења од стране комуниста, спалио Лењинов портрет. Спалио га је изговарајући: „Господе Исусе Христе, идем к Теби!“

 

„Одвели су ме у полицију, одузели ми иконе. Хтео сам да се помолим и видим метлу у углу. Изломим штап од метле, направим крст, ставим га у угао и почнем да се молим. Кад је чувар то видео ушао је и однео ми крст. Наљутио сам се, раширио сам руке и рекао- Ја сам крст! Рекао ми је да сам луд.

 

Послали су ме у психијатријску болницу. Дошли су да ме ошишају и обрију. Рекао сам им да сам монах. „Ти си народни непријатељ“, рекли су ми и један од њих је кренуо ка мени. У том моменту помолио сам се „Мајчице Богородице, како је воља Твоја нека тако буде!“  Одједном се човеку укочила рука. Други је узео машиницу и рекао да ће ме он ошишати. Нагнуо се ка мени и укочио се у том положају. Тако сам ја ипак остао необријан и неошишан!“

 

Занимљиво је да је на старчевом картону био уписан број 666 (видео сам га својим очима!). Ускоро су га пустили, како је и сам предвидео, говорећи: „Кроз седам дана и седам сати, доћи ће архангели Михаил и Гаврил и ослободити ме“. Баћушка је често потом говорио: „Господ вас никада неће оставити! Могу да вас гоне, али ће Бог увек бити са вама!“

 

Какве смо птице- такав нам је и кавез

 

Једном сам упитао о.Гаврила: „Оче, ето, Ви се молите за оне на власти. Али ако ја не волим председника, моја ће молитва бити неискрена?“

 

Осмехнуо се: „Ко је у твојој кући најмањи и највољенији?“. Рекао сам да је то мој син, Николај. „Молиш ли се за њега?“, питао је. Рекао сам да се молим. Питао је да ли се молим и за родитеље, за суседе, за све добре људе. Одговорио сам потврдно. „Како те није срамота! За све се молиш, а нећеш за председника! Увек ће искрена бити молитва, ако она гласи: Боже испуни његово срце добротом, а ум мудрошћу! Моли се том молитвом и имаћете доброг председника. Сви ви желите да вам заступница буде света царица Тамара, а заштитник свети Николај. Неће моћи- какве смо птице, такав нам је кавез. Искрено се молите Богу и Он ће вам дати само најбоље!“ Такав је био наш свети старац.

 

О старцу Гаврилу

 

Митрополит Сергије (Грузија): Сва та небројена чуда након његовог упокојења говоре о његовој великој светости.

 

Архиепископ Тадеј (Грузија): Отац Гаврило је био чудотворац од Бога послат овом ужасном свету лишеном љубави.

 

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Светог Духа, Оропос, Грчка:Срећни смо да и у ова последња времена, постоје свети оцу који су спремни да непоколебиво служе народу. Канонизација старца Гаврила је велика ствар.

 

Игуман Филарет, Црква св. Јована Богослова, Тбилиси: Отац Гаврило је изузетан монах, чудотворац, неустрашиви исповедник Истине.

 

Игуман Јелисеј (Грузија): Двадесети век није дао већег старца од архимандрита Гаврила.

 

Архимандрит Јефрем, Русија: Отац Гаврило је за своју нацију био пророк са посебном мисијом датом му од Бога. Преко њега, духовне мистерије последњих времена откривене су народу Грузије.

 

 https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/07/14/gospod-ne-ostavlja/

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Желео бих да кажем нешто о добру. То није лако. И што једноставније изгледа, тим је већа опасност да ће онај ко загризе овај «орах» смело и без припреме, сломити зубе. 

Постоје две главне заповести. То је потпуна љубав према Богу и љубав према човеку као према себи самом. Одмах ћемо се оградити: човека треба волети само делимично – као себе самог, а Бога – у потпуности: умом, душом и срцем. И прво треба заволети Бога, па тек онда – човека. То није математика у којој од промене места сабирака збир нимало не зависи. Овде се услед промене места све мења вртоглавом брзином. 

Врло је лако саблазнити се љубављу према човеку као главном заповешћу. Како да не! Јер, човека видимо. Ево га! Греј га и храни га. А Бога, веле, «нико никад није видео». Одатле је само један корак до заборављања на Бога уопште или до сумње у то да Он постоји. 

Наводно, ближњег волимо, а за остало не знамо. Због љубави према човеку ћемо и бити помиловани (у случају нечег). Историја нам не даје права да се лакомислено односимо према овој теми. Јер, шта је теоријски комунизам? То је ватрено човекољубље према апстрактном човеку уз потпуно неверовање у Живог Бога. «Бога нема, али човека треба волети,» - ето, у томе се и састоји читав комунизам, понуђен на тацни. На који начин се ова, на први поглед невина формулација, са временом претвара у идеолошку базу за стварање концентрационих логора и репресивних државних машина је друга и нимало једноставна тема. 

Али, очигледно је да напори усмерени на љубав према човеку без истовремених и приоритетних напора усмерених на љубав према Богу (макар на сећање на Њега) представљају кретање у правцу ћорсокака идеолошки засноване антропофагије. Ко од нас не жели добро? Сви желе. Али наше добро је час некако киселкасто-разводњено, час је многолико да човек и нехотице почне да чезне за критеријумима. 

Блажени Августин је једном изрекао опаску о томе да добар чини добро, јер тражи добро. То је и коњу јасно. Али опет, зао човек чини зло зато што такође жели добро! Он не жели истинско, објективно, већ «своје добро», погрешно схваћено, грбаво. Људи обрастају корупцијским везама «ради будућности деце», увлаче се у туђу постељу како би «пожалили усамљену жену», подижу наоружану руку на представника друге вере (расе, народа) како би «своје узвеличали, а туђе уништили». Они су уверени да је истина на њиховој страни. И мафијаши имају известан минимални морални кодекс. Имају га и они на којима нема места за још неки жиг. 

Дакле, зато и кажем да човек и нехотице почне да чезне за критеријумима. Ради избављања од фатаморгане лажних «добрих привиђења» В.Соловјов је предлагао размишљање у тријадама, тачније, сједињавање речи о Добру с речју о Лепоти и Истини. То заиста помаже. На пример, Истина без добра је Лаж. «Добронамерник» вам телефоном (или преко телевизора) злурадо саопштава неку истину како би вас убио новошћу. Он вас не воли. Једноставно, говори вам оно од чега ће ваше срце осетити бол, а његово – подло – ће се обрадовати. То је један од облика зле истине у којој нема Добра. И Лепота без Истине и Добра је само клопка и прикривање разврата. Погледајте живе портрете неких уписаних лепотица и неће вам бити потребни даљи докази. Дакле, ако се размишља у тријадама, јер је наш Бог – Тројица, а не једноставно Монада, човек (хвала на томе Владимиру Сергејевичу) много тога може да схвати. 

Постоји још једна тема у оквиру започетог разговора. Да не бисмо погрешили у погледу добра и да уместо тамјана не бисмо удахнули пару амонијака, треба да имамо на уму да све на свету има извор, почетак. Што се тиче моралних појмова (добра, истине, лепоте), она се не рађају из атома или услед хемијских реакција, већ од Личности. Још једном ћу реторички упитати: Ко од нас не жели добро? И реторички ћу одговорити. Сви желе. Добро, хајде да се сетимо да добро има Живи Извор – Господа. Ако се ова најједноставнија, али и најважнија мисао изостави, и поред ових добрих порива човек може да постане идолопоклоник. 

Ми смо деца демократске (ово не треба говорити за столом, да се јело не огади) епохе. Али замислите да стојимо пред царем. Узгред речено, у томе нема ништа компликовано. Чанколисци у читавом свету на сваком кораку стоје испред ситних шефова као да се испред њих налазе по три цара одједном. Дакле, замислили смо да стојимо испред цара (било ког, али правог) и... одушевљавамо се наборима његове одеће и сјајем његове круне. Притом на самог цара не обраћамо никакву пажњу. Чак као и да га не видимо. Само уздишемо и дивимо се: «Ах, какав прстен! Ох, какве су му копче на ципелама!» Мислим да ће се сви сложити да то веома личи на вређање величанства (у свим монархијама је то и дан-данас веома тежак преступ). Величанство се вређа одушевљавањем ситницама и занемаривањем главног. Ето, тако смо сви ми, људи, често склони да вређамо Божије Величанство, а да то чак ни не примећујемо. На пример, можемо да кажемо да верујемо у љубав, лепоту, праведност... као да су то апсолутно аутономни појмови, а не атрибути Божанства. 

Сасвим је природно рећи: «Верујем у Бога, дакле, верујем у љубав. Верујем у вечност и лепоту зато (и само зато) што верујем у Бога.» Али, неприродно је веровати просто у вечност. «Просто вечност» без Бога је страшна. Од хладних леденица је реч «вечност» у леденом дворцу правио заробљени дечак Кај. И «просто лепота» без Бога је двосмислена. Она може да удара шамаре друштвеном укусу, затим да се претвори у Црни квадрат, а онда да васкрсне у Мањежу у светогрдном опусу некаквог концептуалисте. И то, наравно, још није крај. Зато што, како је Митја Карамазов рекао брату Аљоши: «За многе је лепота управо у Содому». Содомској «лепоти», узгред речено, никаква Правда и Лепота нису потребне. 

Треба осетити сву озбиљност ове теме, пошто је то тема вере као такве, и идолопоклонства које се супротставља вери. Ова тема захтева мисаони напор. Управо њега захтева и епоха. Иначе се, како се горко шалио Соловјов, рађају максиме типа: «Људи су постали од мајмуна, зато треба да волимо једни друге.» Вера у Бога претпоставља култивисање свега доброг, што потиче од Бога и што се у Њему остварује. А вера у било шта, чак и ако је то веома добро (нација, наука, породица) без довођења ове вере у везу с Јединим Бесмртним, неумољиво се претвара у један од облика служења идолима. А идоли су, између осталог, увек крвави и захтевају жртве, пошто нису самосвојни и живе од спољашњих жртава. 

Идолопоклонство уопште није клечање на коленима пред Зевсом или Венером. То је служење лажној идеји и преузношење лажних вредности. Притом је Европа, иако у њој данас, хвала Богу, нема идолишта Астарте или Дагона, већ наколико векова права фабрика идола. Управо тако ју је назвао св.Јустин (Поповић). И ако смо се препознали у љубитељима «голе истине» и поклоницима «чисте лепоте» треба поново да осмислимо своју љубав. Треба да осмислимо то као се она односи према Богу и да ли је повезана с Њим? На свету има толико много гордих поклоника аутономне истине и развратних љубитеља аутономне лепоте. А правог добра, топлог као светлост која допире кроз прозор и која мирише на свеже скувани чај, нема довољно. Притом, кога код човек да упита, видеће да овај, ако ништа друго и не зна, зна шта је добро, «зато што је сам добар човек и никоме осим добра ништа није учинио». Предлажем да се о овоме размишља пажљивије и да се више говори како се не бисмо изгубили између три бора и како не бисмо ронили сузе прекасно. 

Протојереј Андреј Ткачов
Извор:pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Nekoliko-reci-o-dobru/23384.html

[JESSY]

                                         

 

 

 

”И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 7)

Бог користи многобројне различите начине да би нам показао када смо изван Његове воље. Један од начина, када нам показује да ли смо унутар Његове воље, да ли чинимо дела по Његовом плану или смо ван Његове воље, чинећи дела, која нису по Божијем плану јесте давање и узимање унутрашњег мира.

Свето Писмо нам каже; ”И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани” (Колошанима 3, 15) То би значило да допустимо миру, хармоничном стању нашег духа, који нам долази од Бога Христа, да буде стални судија у нашим срцима да ли смо у складу са Божијом вољом или не.

Судије на кошаркашким и фудбалским утакмицама најчешће нису превише омиљене личности, јер се многи људи не слажу са одлукама који они доносе. Наш унутрашњи судија – мир и хармонија у души, показује нам када смо унутар добра, а кад смо ван њега, баш као што и судија на утакмици упозорава да ли смо унутар или ван правила игре.

То најчешће бива овако; можда размишљатео некој ситуацији, као што је прослава којој размишљате да присуствујете, или рамишљате о односу са неком особом, или о неком месту где бисте радо отишли и изненада осетите недостатак мира у души, чак унутрашњу духовну узбурканост. То може бити да вам Бог поручује НЕ.

Други начин на који нас Бог усмерава јесу затворена врата. Мислим на животне ситуације када се околности не одвијају у смеру у ком ми желимо, чак се не одвијају уопште, већ као да смо закочени. Рецимо, можда сте кренули на пут, али вам се гума већ 2 пута испумпала. Или покушавате да нешто учините, али нешто крене наопако и ваш план претвори у немогућност.

Некада нас Бог може преусмерити и кроз болест. То је и мене зауставило пар пута. Како год да те Господ преусмерава, сетите се да Божији план може бити другачији од вашег плана, па сте зато заустављени. Јер Бог има своје планове, своју промисао и своје време када ће се неке ствари одиграти, а то најчешће није у складу са нашим плановима.

”Јер мисли Моје нису ваше мисли, нити су путеви ваши Моји путеви.” (Исаија 55, 8)

 

 Sveta Trojica Roterdam,

 

 

[JESSY]

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

 

1. Памти: ти си син (кћер) Православне Цркве. То нису празне речи. Памти на шта те то обавезује.

 

2. Живот земаљски брзо пролази. Нећеш ни приметити, а пролетеће. Али њиме ће бити одређена вечна судбина твоје душе. Немој то ни на трен заборављати.

 

3. Труди се да живиш благочестиво. Моли се Богу у цркви, моли се Богу код куће са страхопоштовањем, са вером, са преданошћу вољи Господњој. Извршавај света и спасоносна правила Цркве, Њене типике (уставе) и заповести. Изван Цркве, изван послушности Њој – спасења нема.

 

4. Дар речи велики је Божији дар. Он човека облагорођује, немерљиво га уздиже изнад свих других земаљских створења. Али како га само сада злоупотребљава развраћено човечанство. Чувај тај дар и умеј да користиш реч на хришћански начин. Не осуђуј, не празнослови. Као огња бој се сквернословља и саблажњивих речи. Не заборављај речи Господа Спаситеља: „јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен...“ Лаж не допуштај. Свето Писмо сурово упозорава: ‘‘Погубиће Господ све који говоре лаж...’’

 

5. Љуби ближњега свога као самога себе по заповести Господњој. Без љубави нема хришћанства. Памти: хришћанска љубав је пожртвована а не саможива. Не пропусти прилику да учиниш дело љубави и милосрђа.

 

6. Буди скроман, чист и целомудрен у делима, речима и мислима. Не подражавај развратнике. Не узимај их за пример, избегавај блискост са њима. Без потребе немој имати посла са неверујућим – неверје је заразно. Чувај скромност и пристојност увек и свуда, немој се заразити бестидним обичајима нашега доба.

 

7. Таштине и гордости се бој и избегавај их. Гордост је свргла с небеса највишег и најмоћнијег од свих анђела. Памти: јер си земља, и у земљу ћеш се вратити... Дубоко смири себе.

 

8. Основни задатак живота је – спасти душу за вечност. Нека то буде главни задатак и брига твога живота. Тешко онима који упропасте своју душу небригом и лакомисленошћу.  

 

Нека те Господ благослови и помогне ти.  

 

Твој духовни отац, † Митрополит Филарет (Вознесенски)

http://православнајапородица.срб/2013-05-21-08-20-10/2013-05-23-14-28-08/141-2013-09-10-12-05-33

[Дијана.]

pouke o Isusovoj molitvi

 

https://www.youtube.com/watch?v=Fimyj5fohZQ#t=93