Душекорисни садржаји

[JESSY]

Бог поставља и обара владаре

 

”Срце је царево у руци Господу као потоци водени; куда год хоће савија га.” (Приче Соломонове 21, 1)

Бог може променити владара, Бог може уклонити владара и Бог га увек може надвладати и оборити.

Често се питате; ”Да ли треба да се молим за владара ове земље, ако је он зао и чини зла дела?” Ваша дужност је да се увек молите за владара своје земље, а поготову ако није добар!

Зашто? Зато што у Светом Писму пише;

1.”Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе,

2. за цареве и за све који су у власти, датих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости.

3. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом.”  (1. Тимотеју 2, 1-3)

Главна одговорност за Србију не сноси Скупштина, већ Црква Господња. Наша је дужност да се молимо за нашу владу и владаре. Молите се за оне који су на власти.

Шта Реч Божија – Библија, каже за владаре? Она учи да је Бог одредио људске владаре. Пророк Данило је рекао да је Бог тај који уклања и поставља краљеве и цареве.

А шта када је влада неке земље зла и кад није добра? Да ли Бог поставља и такве? Можда ће вас изненадити, али да, Бог поставља и такве владе и владаре. Али то не значи да је таква влада по Божијој вољи. Бог би најрађе постављао праведне људе да владају. Али сваки народ добија владу и владаре какве заслужује.

Лоша влада је Божија освета лошим људима.

И какав је дужност свих верујућих људи, какав је дужност цркве по том питању? Прво, потребно је да се увек молимо за људе који су на власти, па и кад су они лоши. Сви смо позвани од Бога од исповедамо своје сопствене грехе и грехе наше нације. Позивам вас да се молите за Србију, као што се и пророк Данило молио за своју нацију.

Нека наступи време молитве у Србији!!

Да ли бисте се једноставно молили Богу за нашу Србију?

Реците; ”О, Господе, благослови Србију! Господе, знам да заслужујемо суд, али нам треба Твоја милост. Господе, доведи нашу нацију натраг Теби, у Твоје наручје. Невоље које виђамо да нас налазе у нашој земљи, само су знамења Твоје Љубави, да би нас довео на колена пред Тобом. Господе, невоље су изван наших моћи. Боже Вечни, много си нам потребан у Србији!

 

 

 molitva,

[misionar.com]

Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.

 

XLVIII

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.

Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.

Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.

Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао-цеу, учитељу и пророку народа свог!

Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изаћи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!

Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!

Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!

Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!

Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.

Умиј се и опери се; осветли се и у светлост обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.

И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.

Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје стварност.

Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MolitveNaJezeru/Nikolaj1001.htm

 

[JESSY]

О срцу човечијем

 

Сине, дај ми срце своје" (Приче, 23,26)

 

Бесмртна и разумна душа, која нам је од Бога да-рована, пребива у срцу, јер је срце духовни центар живота и наше душе. Свети оци Цркве, на основу личног духовног искуства, сведоче да је управо срце, а не ра-зум, орган богопознања. Знамо из Светога Писма да је срце орган наших жеља, воље, добрих и злих намера. Сагласно жељама и намерама срца дешава се избор животнога пута.

По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других"; а Свети Василије Велики у „Шестодневу" каже: „Срце је корен живота".

Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца", сведочанство је праведног Јова. Срце је нај-важнији орган познања, мишљења и воље - оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.

Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Бо-жије, - а што је човек духовнији то је у њему ова спо-собност наглашенија.

„У срцу моме као да се огањ разгорео", каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи." Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено". Управо због своје профињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.

Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота", саветује премудри Соломон.

Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли..." (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога" (Пс. 13,1).

Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.

Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним - тада можемо видети да ли је на таблици ср«а написана благодат закона духа." У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.

У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројен,у срца осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост... који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно не спокојство.    „

Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.

Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро", (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно  јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој" (Пс. 50,12). Чисто срце - храм Божији, а дух прав - Дух Божији у њему.

Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: "Уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца" (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.

Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу - које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше". У овој сфери је човек Божија слика.

Дакле, срце а не ум - мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства". Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег по-ретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.

Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стре-ми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати", (Пс. 64,6).

Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог". Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртво-вања. Срце је престо на коме седи Господ.

Свети Јован Кронштадски: „...Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег - и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе." Толико о срцу човечијем.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/besmrtnost_duse_Jovan_Krestjankin/09.htm

[Guest - . . .-]

Да ли је у свим религијама исти Бог?

 

преузето са http://orthodoxhr.blogspot.com/2013/11/da-li-je-u-razlicitim-religijama-isti_2654.html

 

 

Danas se navršila četvrta godišnjica od ubojstva velikog pravoslavnog misionara današnjice, o. Danila Sisojeva. Ovaj oženjeni svećenik i otac, dakle, obiteljski čovjek, pokretač misionarske škole u Rusiji, kao i misija diljem Rusije i svijeta, čovjek koji je obratio stotine muslimana i protestanata, ubijen je od strane muslimanskih fanatika za vrijeme bogoslužja u Crkvi. Donosimo ovom prilikom jedan njegov kratak i poučan tekst, koji iznosi pravoslavni stav o jednoj velikoj zabludi našeg vremena-„sve religije su putevi k spasenju“.

 

" Ali zašto ste vi toliko uskogrudni fanatici? Zašto tvrdite da izvan Pravoslavne Crkve nema spasenja? Nema razlike. U istog Boga vjeruju svi - muslimani i kršćani, Židovi i budisti. Razlika je samo u obredima. I zašto biti uporan u svojoj isključivosti? Zar mislite da Svevišnji neće primiti muslimane Sebi? Njemu je svejedno tko u što vjeruje. Glavno je da je čovjek bio dobar! "

Ove riječi je čuo svaki kršćanin, doista, ne manje od sto puta. Često se događa da se ovo nečasno učenje čuje iz usta onih, koje nepažljivi svećenici iz nekog razloga puštaju Svetoj Čaši (Pričesti, op. O.).
Može li se zaista odbaciti da je Bog - Jedan? Jer još apostol Pavao je rekao: " da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga ". ( 1 Kor 8, 4 ). Gospodin je jedinstveni Vladar svjetova, On je Bog - i Židova i pogana ( Rim 3, 29). Običan zdrav razum pokazuje da ne mogu biti dva Sveprisutna - jednostavno ne bi bilo mjesta za Obojicu. Međusobno bi se ograničavali.
Ali ako je očigledna činjenica Jedinstva Božje Prirode, iz toga nikako ne slijedi da svi znaju za Boga, tim više da Ga znaju i da Ga istinski poštuju. Fraza " svi u istog Boga vjeruju ", lažna je bar zato što u svijetu ima mnogo ateista - i komunista, i budista, i šamanista. Oni uopće ne vjeruju ni u kakvog Boga.
Ako govorimo o drugima, činjenica postojanja Boga Stvoritelja uopće ne znači da Ga ljudi poštuju.
Može se navesti ovakav primjer. Mnogi znaju predsjednika Rusije, ali zar to znači da se svi odnose lojalno prema njemu, tim više da shvaćaju sve njegove poteze? Tako i mnoge milijarde ljudi znaju za postojanje Boga. Ali ogromna većina Ga doživljava kao daleku i neshvatljivu Silu, npr., u islamu nije prihvaćeno da se govori kako je Alah Ličnost. On je prije Nešto, Zakon, koji kažnjava i nagrađuje po svojoj volji. Tako i u kabali Ein - Sof se ne može spoznati i ne spoznaje bilo što. To je prije rimska Temida, nego Bog koji otkriva Sebe u Svetom Pismu. To je svjetlost daleke lomače koja ne može zagrijati dušu.
Ovaj pojam je u stvarnosti zajednički ljudima. Nije slučajno da " simbol vjere " malograđanina zvuči:

" Postoji Nešto. Ali što, ne znam. "

Pritom se s tim " Nešto " obično povezuje pojam pravednosti. Nije slučajno da pri svakoj uvredi govore:

" Da postoji Bog, zar bi dopustio ovo? "

Ali zar se takvo znanje može nazvati normalnim? Predstavite sebi da vas zovu da se ženite nevjestom o kojoj ništa ne znate. I kada pitate: " Tko je ona? ", odgovaraju vam: " Ona je pravedna i nikome nije poznata. " Zar je moguće taj odgovor smatrati za zadovoljavajući?
Zaista većina ljudi zna o Bogu mnogo manje od poslodavca koji prima novog radnika. Ali pri tom iz nekog razloga se smatra da je to loše prikriveno neznanje dovoljno da bi se spasili. Pri čemu je neznanje povezano ne s tim što kod ljudi nema mogućnosti spoznati Boga, već s tim da jednostavno za tim nema želje.
Događa se ista stvar kao u Evanđelju. Umjesto da ljudi idu na Božju gozbu, ljudi tome pretpostavljaju kopanje u povrtnjaku i bavljenje obiteljskim i nacionalnim raspravama. One koji uporno pozivaju žele u najgorem slučaju ubiti, a u najboljem nazovu idiotima. Zar oni naivno misle da će Bog omčom dovući Sebi one koji Ga ne vole i smatraju za ništa?
" Nepoznavanje Oca je isti prijestup kao i borba protiv Njega ", govorio je Minucije Feliks.
Samo se u pravoslavnom kršćanstvu čovjek toliko jako uvlači u Božanski život da sagledava tajanstveni plamen Trojedine ljubavi. Često međutim govore:

" Postoje iskreni ljudi u drugim religijama? Zar će i oni propasti? "

Zaboravlja se pritom da je lažno znanje o Bogu još strašnije od neznanja. Jer neznalica može postati svjestan svog nedostatka i biti posvećen u tajnu Božju. Onaj tko vjeruje u laž nije sklon traganju. On smatra da već posjeduje sve. Čak i u običnom životu čovjek koji nema kartu, ima veću šansu da će doći do cilja od onog tko ima lažnu kartu. Bolji je nemarni liječnik koji jednostavno ne liječi, od samouvjerenog šarlatana. U posljednjem slučaju bolesnik jednostavno nema šanse. Tako je i u dijelu bogospoznaje. Uvjereni inovjerac nije u stanju da bez izravnog Božjeg miješanja uvidi svjetlost. Tako govori Bog: " Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvat ću te iz usta svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesretan, i jadan, i siromašan, i slijep, i gol. Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš i bijele haljine da se odjeneš, te da se ne pokaže sramotna golotinja; i pomasti da pomažeš oči, da vidiš. " ( Otk 3, 15-18 )
Tako je i sa drugim religijama. Što je više čovjek ukorijenjen u svoju lažnu tradiciju, teže mu je da se izbavi iz nje. Praksa misionarenja pokazuje da se Bogu češće obraćaju oni koji s jedne strane nisu izgubili osjećaj za Istinu, a koji su, s druge, otišli od svoje lažne vjere. I Evanđelje nisu prihvatili književnici i farizeji, već prosti ribari. Zato ne treba odobravati religiozni besmisao muslimana ili Židova, već prije pokazivati ​​svu besmislenost njihovih zabluda kako su to činili Sveci. Zlo čine oni koji im čestitaju njihove blagdane, samim tim podržavajući njihovu grešnu upornost.

U jednoj knjižici se navodi primjer kada se svećeniku obratio Tatarin s pitanjem: " Što da radim ako mi braća priječe ići u džamiju? " Što je trebao reći normalan pastir? Naravno - "odbaci islam, primi krštenje i idi u samostan, ako želiš brže ugoditi Bogu ". Ali ovaj je odgovorio: " idi u džamiju dva puta tjedno i slušaj mulu ". Autor knjižice smatra taj savjet nekakvom vrlinom. Nije slučajno što je mula pozitivno ocijenio tog lažnog pastira. U stvarnosti to je jednostavno podlost. Zbog lažnog humanizma svećenik je jednostavno odgurnuo nesretnika u još veće zablude i osudio ga na vječnu propast. Zar je mogao ne znati da tko ne vjeruje u Sina " neće vidjeti života, nego gnjev Božji ostaje na njemu " ( Iv 3, 36)?
Tu treba razmotriti pitanje da li se može govoriti o tome da je moguće biti dobar bez obzira na vjeru? Što uopće znači " biti dobar "?
Gdje su kriteriji dobrote? Alkoholičar smatra dobrim istog takvog ispičuturu, dok se njegova žena pridržava suprotne točke gledišta. Govore da je " dobar onaj tko ne čini zlo drugome ". To međutim nije precizno. Mi još nismo riješili što je " loše ", a što " dobro ". S točke gledišta pijanica loše čini onaj tko mu ne sipa piće, dok njegovi najbliži misle suprotno. Gdje je istina? Pa i obični panj - zar čini nekome nešto loše? Pa zar je on zato obrazac vrline?

Savjest također često obmanjuje. Posebno joj u tome pomaže " lažna religija ". Gospodin Isus Krist je predskazao: " dolazi čas kada će svaki tko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne spoznaše Oca ni mene ". ( Iv 16, 2-3 ).
Kršćani imaju primjer za to kroz sve vrijeme svoje povijesti. Znamo da oni koji ne vjeruju u Oca i Sina - Židovi i muslimani - s osjećajem religiozne dužnosti ubijaju vjerne Kristu. To je počelo od sv. Stjepana i nastavlja se i do naših dana. Primjer protojereja Anatolija i vojnika Eugenija koji su ubijeni u naše dane u Čečeniji zbog jednog razloga ( odbijanje odbacivanja Svete Trojice ) dovode do identičnog rezultata. Muslimani ubijaju kršćane isto onako revnosno kako su to činili Židovi. Tako da savjest i religija sami po sebi nisu kriteriji dobra i zla.

Gdje je kriterij? Odgovor je očigledan. Dobro je samo ono što dobrim smatra Bog Stvoritelj. Eto najpouzdanije upute za rad napisane od samog konstruktora. Za kršćane je to još očitije jer znamo da su vrline - vječna svojstva Božja. Zato je ono što je suglasno s Gospodnjom voljom - dobro, a ono što joj se protivi - zlo.
Vratimo se sada pitanju " da li se mogu spasiti iskreni ljudi u drugim religijama? " Očito je, da je teško da će za takvu " iskrenost " iskreni manijak ubojica, koji smatra da se sve zlo svijeta nalazi u ženama ili u Rusima, biti pomilovan od Velikog Suca. Ali ako je to dovoljno očito, gdje se onda može naći ona mjera iskrenosti, koja bi u očima Božjim prevagla činjenicu zločina? Kako odrediti je li jedna iskrenost dobra, dok druga nije? Opet se vraćamo tome da li postoje realni kriteriji dobra i zla. Iskrenost ili neiskrenost su stvari prilično subjektivne.
Ako smo se dogovorili da je dobro - volja Božja, a zlo narušavanje te volje, odgovor postaje očigledan. Samo boravljenje čovjeka u religioznoj tradiciji koja nije ustanovljena od Samog Boga je grijeh. Iz Deset zapovijedi koje su dane Mojsiju prva zabranjuje druge vjere: " Ja sam Gospodin Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova uza me ". ( Izl 20, 1-2 ).

Ljudi koji tvrde da je mjerilo dobra i zla Dekalog moraju razmisliti o tome da ni jedan ateista i inovjerac neće izbjeći gnjev Božji. I naš Gospodin Isus Krist je na pitanje: " Što da činimo da bismo vršili djela Božja? ", odgovorio: " Ovo je djelo Božje: da vjerujete u Onoga koga On posla. " ( Iv 6, 28-29 ). Sam Krist je zapovjedio pokajanje i vjeru u Evanđelje ( Mk 1, 15), a tko se ne pokaje kriv je sam što će ga sjekira Božja odsjeći ( Lk 3, 9 ). Gospodin je zapovjedio svim narodima da prime krštenje u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha ( Mt 28, 19 ), jer " ako se tko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u kraljevstvo Božje " ( Iv 3, 5 ). Sam Otkupitelj je, a ne fanatični pravoslavni kršćani, posvjedočio: " Koji povjeruje i krsti se, bit će spašen, a koji ne vjeruje bit će osuđen." ( Mk 16, 16)

Gospodin Svijeta je rekao: " Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tijelo Sina Čovječjega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi " ( Iv 6, 53 ), a kod nas misle spasiti neodređenim dobrim stanjem bez pričesti.
Neka nam odgovore onda prigovarači, kome da vjerujemo - ljudima ili Bogu? Krist govori jedno, humanisti drugo. Sin Božji govori da muslimani i Židovi, evolucionisti i budisti koji su odbacili Boga Sina, prebivaju pod gnjevom Božjim. Naši liberali međutim govore da će se svi spasiti. Zašto smo dužni da im vjerujemo? Zar su oni bili u savjetu Božjem da bi ispravljali Tvorca? To je bezobrazno ustajanje smrtnih glupana na Božju mudrost! To su suvremeni lažni proroci kojima se priprema kazna Božja.

Ne. Neka mnogi i vjeruju i Božje postojanje. Spasit će se samo oni koji znaju Boga, koji Mu vjeruju, slušaju Ga, ljube Ga. Ukratko rečeno, da bi se spasio potrebno je da i čovjek zna Boga i da Bog pozna čovjeka, kako je i napisano: " Pozna Gospodin one koji su njegovi, i: Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje." ( 2 Tim  2, 19 ).

Bog će poznati kao Svoje samo one u kojima vidi Sina Svoga ( koji je ušao po vjeri kroz Krštenje i Pričest ) i koji nose u sebi posvećenje Duha Njegovog.

[Банатски деран]

Велики губитак је смрт оца Данијела. Захваљујући њему сам и сазнао за прогон ПОА. Хвала му заувек за све.

[Number15648]

76. Писмо

Човеку који се жали да не верује у Бога

 

Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и дародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од нашег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање?

Бог се не скрива од човека. Човек грешан скрива се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу дрвећем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о "помрачењу Бога", Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помрачење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков.

Није природа крива, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподобије га во роговима и одбаци далеко од себе. - Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе.

Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међутим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да видиш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога.

Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него Он се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.

Од Господа ти милост и здравље.

 

 

121. Писмо

Поштару Илији К.: О доказу бића Божијега

 

Један друг Ваш говори Вам непрестано: нема Бога! Вас то мучи као шиба канџијом. Ви се борите за душу своју и живот свој. Добро сте схватили: ако нема живога и свемоћнога Бога, јачег од смрти, онда је смрт једини свемоћни Бог. Онда су сва жива створења у свету играчка у шапама свемоћне смрти, као мали миш у шапама гладне мачке. Једном у узбуђењу ви сте рекли своме бедном другу: Бога има, а тебе нема! И нисте погрешили. Јер они који се одвоје од вечног Животодавца у овоме свету, биће одвојени и у ономе. И тако ни овде ни тамо неће знати за величанственог Створитеља свих створења. А бити одвојен од Њега горе је него не бити.

На Вашем месту ја бих му рекао још и ово:

Погрешно говориш, пријатељу, нема Бога. А правилно ћеш рећи ако кажеш: немам Бога. Јер ти сам видиш, да остали људи око тебе осећају Бога, због чега и говоре: има Бога. Дакле, није да нема Бога него ти Га немаш.

Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свету. Он може само рећи не лажући: немам ја здравља, а лажући: нема здравља у свету уопште.

Погрешно говориш, као и слепац који би рекао: нема светлости у свету. Има светлости, сав је свет испуњен светлошћу, али он, бедни слепац, нема светлости. Кад би хтео правилно говорити, он би само могао рећи: ја немам светлости.

Погрешно говориш, као просјак који би изустио: нема злата у свету. Има злата; има га на земљи и под земљом. Ко каже да нема злата уопште, неистину казује. Истину би казао кад би рекао: немам злата ја.

Погрешно говориш, као кад би злотвор рекао: нема доброте у свету. У њему самом нема доброте, а не у свету. Зато не би погрешио само кад би рекао: ја немам доброте.

Исто тако и ти, комшијо мој, погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер оно што ти немаш, не значи да нико нема, нити да нема уопште. Или ко те овласти, кажи ми, да говориш у име целога света? Ко ти даде право, да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима?

Признаш ли пак и кажеш ли: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповест. Јер бивало је и бива изузетних људи, да заиста немају Бога. Но Бог њих има, има их до њиховог последњег издисаја. Ако ли и на последњем издисају изјаве, да немају Бога, онда и Бог њих више нема. И отписује их у расход. Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради вечног живота и царства, ради суза и рана Христових - молим те, претвори твоју пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш, казаће ти Црква, питај!

Мир ти и благослов од Господа.

 

 

Св. Николај Велимировић, Мисионарска Писма

 

[Number15648]

О МИСЛИМА У ОГЛЕДАЛУ

 

Христос фарисејима: Породи аспидини! Како
можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста
гoвope од сувишка срца.
Не прља човека што улази у уста; него што
излази из уста оно прља човека.
Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни
(Матеј, 12, 34; Матеј 16, 17; Псалм 7, 9)
У свим својим делима, и у свима својим мислима
треба да си такав, као да ћеш данас умрети.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 1.

 

Кад излазим данас пред вас, драга браћо, мени пада на ум мисао, да је ово место, где ми сад живимо, било негда дно морско. На овоме месту, где ми данас подижемо храмове и позоришта и домове, лежали су некад дебели слојеви песка и блата, и траве и муља, покривени тешком тамом, и насељени једном вегетацијом, која успева само у таквој тамној хладовини, под великим притиском воденим. Стотинама година царовала је на овоме месту глува и мрачна ноћ. Глувонеми вегетарни становници те дуготрајне ноћи живели су не знајући за сунце над собом, и трунули су, покољење за покољењем, претварајући се у муљ и блато. Никаква гласа, ниједног зрака, ниједне мисли, стотинама - ко зна; можда хиљадама - година! Високо над овим местом, тамо, где сад тице лете по ваздуху, лежала је вода, и по тој води пливале су рибе, у вечноме лову на плен свој.

Да су онда пловиле лађе морем, као данас, људи би са страхом одвраћали своје погледе и мисли од овога места, на коме ми данас проводимо живот, а које је онда значило гроб свему ономе, што није одређено било, да у томе гробу налази себи услове за живот. Нико не би ни слутио, да ће тај мрачни гроб једнога дана постати колевка људског живота. Нико не би смео дотле ослободити своју фантазију, да исуши једно море, и на дну његовом настани људе, и осигура државе и градове, и утврди друмове, и за њих прикује жељезне шине, и растури ваздушне лађе тамо, где су пловиле рибе.

Јер ко би се и од нас смео данас заносити таквим невероватним мислима, путујући морем и посматрајући тамно водено страшило под собом? Ко би се од нас путујући Јадранским морем усудио рећи, да је вероватно, да ће се на дну тога мора некад оснивати људске државе и зидати градови? Међутим, десила се уствари та невероватна и фантастична сањарија. Панонско море се оцедило, и сунце је погледало на гробно дно његово. Труло дно превукло се тврдом кором, по којој су се зазеленела поља и заблистале реке и зашумеле горе, и забрујале песме ветрова и тица. Дошла је најпре светлост, па прорашће земаљско, па тице небеске, па животиње питоме и дивље. па најзад -ми. Као при првом стварању света! Јутро и вече смењивали су се по реду, у свечаном ћутању. Земља је са страхопоштовањем и удивљењем посматрала, шта велики творачки дух васионе све производи из њене утробе. А велики творачки дух предвидео је и нас у реду стварања. Он је једини проницао мишљу својом до овог места и онда, кад је оно било мрачно дно морско, и он је једини знао, да је то дно наше будуће станиште. Ми смо постојали у мисли његовој и онда, кад до овога места сунчана светлост још није могла допрети, на месту, где се у мраку ваљао подморски муљ. Он је предвидео овај наш град, овако издашно обасјан сунцем и покривен ваздушним плаветнилом небеским. Његова мисао зна сву нашу предисторију и пратила је сву нашу историју; његова мисао и сад бди над нама, и готова је да нас неуморно прати и у будућности нашој. Нека је за то слава и хвала великом творачком духу, из столећа у столеће, и из покољења у покољење!

Ето, таква ми мисао долази на ум, драга браћо, кад излазим данас пред вас. Ову мисао ја не морам крити од вас, напротив: радује ме то, што вам је могу саопштити. Ја бих је радо и написао и насликао и опевао и музиком изразио, кад бих то могао. Не бих се устезао од тога. Ја бих вам је слободно показао и у свима детаљима у каквом чаробном огледалу, које би имало ту особину, да верно прикаже наше мисли. Не бих се стидео те своје мисли.

О, кад бих ја и ви, пријатељи моји, били увек заузети само таквим мислима, које би без устезања и стида смели показати у огледалу! Ми не би били далеко од савршенства. Но ако посмотримо иоле критички наше посведневне мисли, ми ћемо се на жалост уверити, да је савршенство само једна обећана земља, која још није ни на помолу. Покушајмо само једно вече, пробе ради, да у вечерњем сумраку и тишини репродуцирамо све наше дневне мисли и извршимо смотру над њима. Посмотримо их у једном замишљеном огледалу пред собом. Пустимо их, нека се нижу пред нама као слике у кинематографу. Каква разноврсност! Какав мозаик од величине и мизерије, од лепога и одвратнога, од врлине и греха! И то све за један дан!

Срце би се наше радовало, кад би видели неку своју узвишену мисао у огледалу. Ми би с поносом и самопоуздањем говорили тад сами себи: гле, то је моја мисао, то сам ја! Но лице би наше обливао румен стида или бледило страха, кад би опазили своје ниске и недостојне мисли у огледалу. Са одвратношћу и презрењем ми би тад крили своје погледе од својих сопствених мисли, и у себи шаптали: "гле, ја сам подлац и чудовиште, а не човек!"

Ја сам, рецимо, помислио изјутра, кад сам од сна устао и сунце на небесном своду видео: заиста, велики је Творац сунца и свега што је под сунцем и над сунцем! Но та светла мисао помрачена је у првом идућем тренутку мислима крађе, или преваре, или убиства, или издајства отаџбине.

Ја сам пролазио поред јувелирне трговине, и видео многе скупоцене ствари у излогу. "Сад бих могао свратити унутра, помислио сам у себи, потражити неколике златне и дијамантне прстенове, неколике сатове и ланце, и минђуше и огрлице, и кад ми предусретљиви трговац све то донесе, и окрене се од мене да још нешто дохвати, ја бих могао сакрити неке од тих драгоцености у свој џеп, и онда питати трговца за цену овога или онога, и најзад рећи: цене су за мене врло високе! захвалити му се на љубазној услузи и изаћи".

Та мисао није за мене страшна, док је носим у глави, но кад бих је представио пластично у једном огледалу пред собом, кад бих је видео очима, ја бих сакрио очи рукама, да не гледам себе у улози лопова. А колики би тек мој стид био, и моје понижење, кад би пред исто огледало поред мене стао и онај јувелирни трговац и заједно са мном видео моју лоповску мисао? У стиду и понижењу своме ја бих пао преда њ на земљу и молио га, да ми опрости такву нечисту мисао, а у себи заклео бих се по сто пута, да убудуће нећу дозволити таквим мислима приступ у душу своју. О кад би само такво једно огледало постојало! Оно би ме више него ишта учинило добрим човеком.

Ја говорим у име оних између вас, који не би смели своје нечисте мисли нити коме казати нити, још мање, у огледалу показати. Ја се стидим овде причајући њихов грех. Ја их позивам да узму учешћа у моме стиду. Нека се застиде, јер стид пере душу људску од нечистих мисли. Руменило стида једина је света боја код грешника. То је протестна боја савести. Докле год један грешник може показати ову боју на лицу своме, дотле он није сасвим изгубљен, дотле има у њему непогажене светиње.

Или, ја сам погледао у подне по расцветалом цвећу или зрелом воћу и читавом роју малих пчела, које су унаоколо зујале, - погледао сам и помислио, како сва створења у овоме свету постоје колико ради себе толико исто ради других. Сунце не сија, да би само себи сијало, но да би пробудило небројене животе у природи, осветлило свима очима један океан од неизмерне лепоте и произвело тако много радости у срцима, тако много осмеха на лицима. Цвеће не цвета, да би само оно осећало сласт свога бића, но да би и другим створењима сладило живот. Воће не зри, да би само семе дало за друго воће, но да би и пчелама дало сока за мед.

То је мисао, коју бих ја свакоме смело и радосно показао, но само под погодбом, да се не покаже ни сен од идуће мисли, која је следовала овој. Та идућа мисао није за светлост, није за казивање и није за огледање. То је мисао о лажном пријатељству.

Ја имам пријатеља, с којим се често састајем и разговарам. Но ја осећам његову надмоћ над собом. Његов је разум већи од мога, и његов карактер постојанији од мога, и његов друштвени положај угледнији од мога. "Што баш тако да буде?" мислим ја. "То би баш могло и друкчије бити. Кад не би било тога мога пријатеља, под чијом сенком корачам ја у овоме животу, ја бих важио онолико колико он сад важи, - мој разум ценио би се онда колико његов сад, мој карактер колико његов, његов положај био би мој". То је прва половина моје мисли. Друга половина моје мисли садржи начине, помоћу којих би мој пријатељ престао бити плот на путу мојих жеља.

То је цела моја мисао. С том мишљу ја одлазим у кућу свога пријатеља, стискам му руку, састајем се с њим и растајем с осмехом на лицу; с том мишљу гладим ја по глави његову децу, чија безазленост не чини утиска на моју душу.

Ја шетам са својим пријатељем, шетам и смишљам чланак новинарски, који бих штампао анонимно, а којим би хтео да представим свету разум мога пријатеља ограниченим, његов карактер лажним, његов положај од њега незаслуженим или злоупотребљеним. Ја шетам са својим пријатељем, и језик мој казује му све друго само не моје мисли. Или, ја стојим у вечерњем сумраку са својим пријатељем на обали једне валовите реке.

"Како је лепа природа у својој дивљини!" вели мој пријатељ.

"Заиста, пријатељу мој", одговарам му ја. Но мисао моја далеко је од мога језика. Моја мисао види у дивљој реци не лепоту природе но смрт мога пријатеља. "Да га гурнем у реку, и да му не дам приближити се обали, док се не удави. Тад ја нећу живети више у заклону од њега. Тад ћу бити бољи од њега". С таквом мишљу посматрам ја дивљу реку пред нама, и с таквом мишљу стежем руку пријатељу своме и умиљато се смешим при сваком сусрету наших погледа.

Та мисао моја страшна је и док стоји у памети мојој, у мрачном резервоару мојих мисли. Кудикамо била би она страшнија, кад бих је ја видео у огледалу. Кад бих се ја с том мишљу наједанпут обрео пред једним чаробним огледалом, у коме се виде мисли, ја бих се згнушао себе као убице. Па још кад би пред истим огледалом обрели се заједно са мном и мој пријатељ и његова деца! Мој пријатељ, коме ја тако често стежем руку, видео би како га ја у мисли својој гурам од обале у валовиту реку, да би се удавио; деца његова, коју ја тако често гладим по коси, видела би, како им ја убијам оца. И пријатељ мој побледео би и позеленио од тог изненадног и страховитог сазнања, а деца његова врискала би и трчала ка огледалу, у одбрану свога оца. А ја? Ја бих се осетио не само недостојан свога пријатеља, но недостојан и његовог презрења, недостојан казне, недостојан живота. Мени би остајало само двоје: или убити се, или своје мисли из основа очистити и узвисити. О кад би само једно такво огледало постојало! Ништа не би могло улити у мене већи страх пред грехом као оно. Ја бих погледао у огледало и видео бих своју подлост. Огледало би ме приморало, или да се убијем, или да се поправим. Ја се не бих убио, али ја бих се извесно поправио.

Да ли има ко међу вама, браћо, ко се разговара и смеје са својим пријатељем, но у исто време крије иза језика и осмејка подлу, сплеткашку или убилачку мисао? Нека такав прими ову исповест, коју ја чиним, као своју, и нека узме удела у моме стиду од једне такве, прљаве и варварске мисли.

Или, ја сам погледао у вече по тамном небу. насејаном сјајним звездама, и душу моју испунила је мисао о величанственом поретку, који влада природом. Они, који мало познају тај поредак, причају о судару звезда и страхују од комета, које понекад посете наш хоризонт. Они, које никад није поразила математичка тачност у распореду и кретању небесних тела, верују да има и неправилности у кретању даљних или ретких звезда. За њих комете значе један упад или препад, а пут комета један неразумљив заплет.

Међутим, онај, ко озбиљно проучава небо, све већма се диви поретку његовом, што га већма проучава. И мисао наша, која нас води по бескрајном небу онда, кад нас очи и сви прибори очију издаду, не само нигде не допушта непоредак, но још више доказује и обистињава поредак, који и очи наше донекле виде. И наша је земља једна звезда међу звездама. И дању, кад се звезде не виде, и ноћу, кад се све звезде колико их има чине далеко изнад нас, а земља испод њих у усамљеној дубини простора, она се увек налази усред сјајних јата, - увек једна звезда међу звездама.

Нису звезде само изнад нас, као што нам се чини, но и испод нас. Наша звезда је окружена звездама са свих страна. Ми смо становници једне онакве звезде, какве увече посматрамо с дивљењем на тамном небу над собом. И ми, заједно са звездом нашом, уплетени смо тесно у онај ребус природе, у коме се налази и цело небо, унаоколо нас. И ми смо неки симболични знаци тога ребуса, који људи решавају од кад постоје на земљи, и који је потпуно решен само за Онога, ко га је и поставио.

То је моја вечерња мисао, коју бих ја нарочито волео да видим у огледалу, да би ми она што јаснија постала.

Но ево одмах друге мисли, због које бих разбио огледало, кад би ми се она у огледалу показала. То је мисао о лажном патриотизму, и издајству отаџбине. Моја је отаџбина у тешком положају, и ја знам, да сам дужан, као син њен, заложити се сав за њено спасење. И ја сазивам патриотске зборове, на којима одушевљавам грађане за ову земљу, којој прети опасност. Ја их доводим до суза у нежности према постојбини њихових отаца, и до беса у негодовању против безобзирног непријатеља. Осим тога, ја посећујем канцеларије патриотских друштава, пишем новинарске чланке, растурам памфлете против непријатеља, узимам свуда учешћа у патриотским манифестацијама.

Но моја мисао није оно, што и мој језик. Моја мисао чини једну прикривену, потајну партију за себе у мојој души. Ја говорим да треба спасавати отаџбину, а мислим, да је треба продати. Ја одушевљавам грађане за одбрану отаџбине, а кројим план, како у одлучном тренутку да пошаљем своју родбину на сигурно место из града, који ће разбити непријатељске батерије. и како своје новце благовремено да извучем из банке, које ће опљачкати непријатељска војска, и своје покућанство пошљем у страну земљу, и живот свој обезбедим под кровом каквог страног посланства, и најзад будућност своју украсим влашћу и богатством, понудом својих услуга непријатељу.

Ха, одвратне мисли! Желео бих, да се онога часа, кад се ја размећем патриотизмом пред својим суграђанима, наједанпут покаже пред свима чаробно огледало, у коме би сви присутни видели ову моју одвратну, велеиздајничку мисао. Језик би мој умукао од изненађења. лице би ми изгубило боју од стида, ноге би отказале да држе на себи једно недостојно створење. Ја бих побегао од људи, презрен као једна штетна ствар. Но боље да ме људи једном одбаце и презру, но да ме савест моја целог века одбацује и презире, и боље, него да будем на крају крајева одбачен и презрен од Бога.

И тако потребно је само једно вече обновити и прегледати своје дневне мисли, па да се човек увери, какве све чудовишне биљке могу исклијати и нићи и разрасти се, без његове контроле, у његовој најинтимнијој и најдражој градини. Ми пролазимо поред једне цвећне градине, и срдимо се, кад видимо у тој градини многи набујали коров, поред кога се цвеће бојажљиво помаља, као роб поред свог спахије, међутим, допуштамо без бриге и срџбе да у најмилијој нам градини, у души нашој, набуја такав коров, од кога би се ужаснули и ми сами и наши ближњи, кад би ту нашу запуштену градину видели у огледалу.

Ви би се задивили, кад би вам се открило у огледалу, какав се све коров од мисли налази у понекој елегантној, очешљаној и намирисаној глави људској.

Једна цвећна градина може бити ограђена примамљивим разнобојним ружама. Но иза такве лепе ограде, у самој градини, место цвећа може бити изђикало барско шибље и отровне гљиве. Таква је и једна жена кокета. коју сретате на улици, - с нашараном и окићеном и намирисаном главом, но са мислима недостојним тако скупоцене спољашности. Неколико сати проведе та кокета посведневно пред огледалом, посматрајући своју главу, а ниједног тренутка не поклони она посматрању онога, што јој је у глави, - својих мисли. Она распоређује боје на своме лицу по своме укусу, и ужива сама у тим бојама, којима жели да маскира природу, да обмане људе, док мисли њене остају најружније, најнемарније обојене. Она уређује своју косу пажљивије него весталке своју што су уређивале кад су пред богове излазиле, кити уши и врат сјајним камењем, но мисли јој остају неуређене и дивље као барско шибље и ружне као гљиве у риту, испод којих се крију жути пољски скакавци. Кад тако намаскира своју главу, да једва сама себе може познати, она покрива целу ту лаж једним фантастичним облаком у виду шешира. Тај облак не скрива сунце, не варајте се, но хаос! У томе облаку испарио је цео месечни приход мужа, међутим, мисли жене нису постале скупоценије, но остале су исто тако сиромашне и жалосне, као што су и пре биле.

Но замислите да једнога дана, када таква кокета гледа себе у огледалу, угледа она крај своје главе и мисли из своје главе, уобличене, оваплоћене. Какво запрепашћење! И какво саморазочарење! Глава споља и глава изнутра - као лептир и гусеница! Кад би видела у огледалу своје сићушне и ништавне, и неочешљане и неуређене мисли, кокета би спустила поглед, смањила би своју гордост, и постала смиренија и стидљивија. Замислите сад такво једно чаробно огледало дуж целе кнез Михаилове улице пред вече, кад се наш отмени Београд шета! Шта мислите, колико би се нашло дама, које не би обориле свој поглед од стида пред једним таквим огледалом, у коме се не би видели њихови шешири, но у коме би се виделе само мисли њихове?

Једина бедна утеха за оне многобројне женске, које би свој поглед морале оборити пред огледалом мисли, могла би се наћи у томе, што би и многи људи, далеко јачи од њих и славом и памећу, морали такође оборити своје очи, кад би видели своје мисли изложене у огледалу пред многобројном публиком наше најживље улице.

Понеки официри радије би скинули са себе свој мундир, но што би видели своје мисли у огледалу. Јер понеки официри имају мисли мање привлачне од своје униформе, и мање витешке од свог позива.

Понеки народни посланици не би нипошто желели, да се пред њима, у скупштини, појави огледало, у коме би се насликале мисли њихове у време најозбиљнијих решавања скупштинских. Јер пред најкрупнијим и најозбиљнијим питањима државним у главама понеких народних представника врзмају се најситније и најнеозбиљније мисли.

Понеки државни достојанственици волели би више, да сам ђаво стално пред њима корача, но једно огледало, које би показивало њихове мисли. Јер мисли понеких достојанственика нису ни издалека достојне њиховог звања и достојанства.

Мало је у нашем друштву младих људи, који би цигли један дан могли преживети без ниских и прљавих мисли. Мало је стараца, чије су посведневне мисли - мисли мудрости. Мало је жена, чије су све мисли - мисли верности према мужу своме и бриге према деци својој. Мало је добротвора, чије мисли не би биле испуњене сујетом. Мало је књижевника и уметника, чије мисли нису затроване манијом величине.

"Мисли су наивна ствар", рећи ће неко. "Мисли још нису дело, а по делима се људи цене". Није тако, браћо, извесно није. Мисли су иницијатива дела. Наше мисли дају импулс и правац нашим делима. Опака мисао је почетак зла у свету. Прљава мисао упрља разум, упрља срце, упрља језик и упрља руке.

Каин је помислио, да би био срећнији без свога праведног брата Авеља. Та помисао упрљала му је најпре разум, па срце, па језик, па руке.

Цар Саул је хвалио Давида, кад је овај ударао у харфу пред њим, но једна мисао, да је Давид од њега бољи и популарнији, - замаглила је Саулу сав разум, острвила му срце жудњом за крвљу, и сав живот његов учинила богомрским.

Давид виде једног дана жену свога војводе. Погледу је следовала грешна мисао, грешној мисли - грешна пожуда, а грешној пожуди - крв праведника.

Јуда је мислио о издајству пре него што је извршио издају. Његово издајство датира од његове помисли на издајство. Без одвратне помисли не би било ни Јудиног одвратног дела.

Јуда је извршио самоубиство онда, кад је видео своју издајничку замисао остварену на делу. Да је могао видети ту своју замисао у огледалу још пре њеног остварења, он би се уплашио од ње и тргао онако исто као што се уплашио и тргао од ње видећи је на делу.

И Давид би се уплашио и тргао од прљаве везе са туђом женом и од свога злочина, да је благовремено могао видети у огледалу, каква изгледа његова пожудна помисао према туђој жени и какав опет замишљени злочин према законитом мужу те жене.

Пред једним таквим чаробним огледалом мисли, тргли би се од свога злочина исто тако и Саул и Каин.

Док год је једна зла мисао нејасна и тамна, дотле нам она не изгледа тако страшна. Она нам постане страшна онда, кад нам постане јасна. А на жалост, многа зла мисао постане нам јасна не пре него тек онда, кад је видимо приведену у дело. Зло дело на тај начин постаје огледало зле мисли. На делу ми видимо потпуно каквоћу и замашај једне мисли, која се дуго пробијала кроз таму наше несвести и полутаму наше свести. Као да смо у стању многе своје мисли цензурисати и угушити пре него што се оне развију и узму маха над нама, гонећи нас власнички ка делу!

Цензура је за мисли потребна као плевљење за градину. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи сам себе васпитати. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи ући сам у своју душу бар једанпут сваког дана и разгледати шта је у њој све ново поникло и шта се од старога изменило. Цензурисање својих мисли не значи уништење слободе мишљења, - ниуком случају, - но, на против, ослобођење узвишених и светлих мисли од мисли сићушних и прљавих. Слобода мисли значи ослобођење мисли од мисли. Не моћи држати у памети сићушне и прљаве мисли, означава слободу мисли. Слобода мисли то је смелост у плевљењу своје душе од ситних и недостојних мисли, које као коров густо ничу између ретких редова великих мисли. Слобода мисли означава отуда слободу само за узвишене мисли, а тиранију за мисли прљаве. Ах, браћо, будимо тирани својих прљавих мисли, пре него што оне постану тиранин наш. Тиранију мисли ја вам проповедам, ради слободе мисли. Ако не будете прво тирани сами себе, ви никад нећете постати слободни људи. Ако не будете тирани себе, ви ћете морати бити тирани других.

Човек, који гаји у себи ситне мисли, тај гаји себи најстрашнијег тиранина, који ће га пре или после учинити нечовеком.

Човек, у чијој души имају приступа и најгоре и најлуђе мисли, сличан је домаћину, који сагради кућу из мермера, но остави је без врата, тако, да у његову лепу кућу могу слободно улазити и излазити и свиње и гуске. Домаћин се најпре изненади кад види у своме елегантном дому тако неприличне госте, као што су свиње и гуске, но он их не гони, и - мало по мало привикне се на њих, и људи почињу за њега бивати веће изненађење у његовом дому но свиње и гуске.

Међутим човек, сам по себи, кудикамо је савршенија грађевина од ма какве мермерне грађевине. Човек је савршенија грађевина од грчког Партенона и византиске Аја Софије. Можете замислити онда, колико се та тако савршена и тако деликатна грађевина упрља и запарложи од прљавих и ситних мисли, које личе на свиње и гуске!

Хришћанство учи, да је човечје тело храм једне светиње. Духом Божјим, Духом Светим, духом истинитим и светлим треба да је испуњен тај храм. Кад видимо један храм, изгледан и допадљив с поља, ми се одмах заинтересујемо и оним, што се скрива у њему унутра. По спољашњој лепоти слутимо ми и лепоту светиње. Но какво разочарење, ако у том храму наиђемо место светиње на хрпу буба и паучине и на убитачан кужан ваздух! Исто тако, кад видимо једног човека, здрава и лепа изгледа, ми судимо, да у тако једном здравом и лепом храму мора и светиња бити узвишена. Но какво разочарење, ако загледамо унутра у тај здрави и лепи храм и наиђемо на хрпу нечистих мисли, и на паучину од интрига, и на кужан задах од целе душе!

Чим се упознамо с једним новим човеком, ми се одмах интересујемо за његове мисли. Више него његове очи и његово лице, интересује нас оно, што се крије иза очију и лица. Какве светиње носи он у души својој? Каквог је бога он храм, или каквих идола? Телесни храмови многих великих мислилаца, били су неизгледни и ништавни, но велики су били богови, који су становали у тим храмовима, велики богови и велике светиње.

У многим пак лепим телима станују ружне мисли, као што у многим бистрим потоцима станују жабе. Лепи људи с ружним мислима не представљају собом ништа велико изузев једне велике лажи. Залуд је једно буре од најскупљег дрвета, кад се у њему држи ускисло вино. Залуд су величанствени храмови, кад су у њима поређани фетиши.

Христос је откривао те ситне фетише у душама многих лажних и сујетних људи свога времена. Христос је тражио унутрашње обновљење човека, обновљење мисли и срца и воље. Обновљење мисли требало је бити полазном тачком за свеколико душевно обновљење.

Блажени су кротки, - говорио је Христос. Но како ће човек бити кротак, ако су мисли његове непрестано мисли гордости и сујете? Треба прво укротити своје мисли, па ће и срце поћи за мислима, а за срцем и воља.

Блажени милостиви, говорио је Христос. Но како ће човек бити милостив, ако су му мисли - мисли отмице и издајства и убиства? Треба прво умилостити своје мисли, и руке ће онда лако бити милостиве.

Блажени чисти срцем, - говорио је Христос. Но како ће човек бити чист срцем, ако су му мисли прљаве? Треба прво мисли своје очистити и срце ће онда бити чисто.

Блажени миротворци, - говорио је Христос. Но како ће творити мир онај, чије су мисли злобне и ратоборне? Треба прво своје мисли ставити у службу миру, па ће онда лако и језик и руке радити за мир у свету.

Какве мисли, таква дела. Сујетне мисли - сујетна дела, прљаве мисли - прљава дела, немилостиве мисли - немилостива дела, злобне мисли - злобна дела. Великим делима увек су претходиле велике мисли. Узвишене мисли стварале су узвишену уметност. Узвишена уметност класичног времена огледало је узвишених мисли класичног времена. Родољубива дела наших предака, која ми знамо, огледало су родољубивих мисли наших предака.

И наше ће се мисли огледати у делима нашим. Но пре тога наше се мисли огледају у једном великом огледалу, у коме се огледају сви, и најтајнији, покрети душе наше, у коме се огледа и цела природа. То огледало природе и наших мисли јесте Бог. И најнејаснија и најситнија мисао наша чини отисак на осетљиво и сјајно божанско огледало. Сав дух наш огледа се у духу Божјем, све мисли наше осећа дух Божји. Нама би било страховито криво, кад би све наше мисли чим се појаве у нашој свести биле одмах копиране и у свести другог човека, ма то био и наш најближи пријатељ. Зашто би нам то било криво? Зато, што знамо, да имамо тако ситних и прљавих и лудих мисли. које не би смели поверити никоме, чак ни своме најближем пријатељу. Нама би било још кривље, кад би наше мисли у сваком тренутку биле познате целом свету. Међутим, ми и не слутимо, да онда, кад се у нашем духу вије вихор од безбожних и мрачних мисли, једно тајанствено огледало стоји крај нас и слика мисли наше. Отмен свет, који увече шета Кнез-Михаиловом улицом, и не слути, да се поред њега простире једно, жељено или нежељено, невидљиво огледало, у коме се огледају све мисли његове. Свештеници са несветим мислима, официри са мислима малодушним, патриоте са мислима издајничким, посланици са мислима лиферантским, државници са мислима трговачким нека знају, да су све мисли њихове добро познате Ономе, кога треба највише да се боје и стиде.

Знајмо и ми сви то, браћо, и старајмо се да будемо строги надзорници мисли својих. Кад неко од нас излази у аудијенцију пред краља, он се стара да изађе са што светлијим и узвишенијим мислима; он неколико дана пре аудијенције решета мисли своје, на најређе решето, док не испадне из свести све оно, што је ситно и недостојно, и не пробере се оно, што се најкрупније и најбоље у души има, и што је достојно да се изнесе пред владаоца. Но сетимо се, да ми сваког дана и сваког часа у своме животу стојимо у аудиенцији пред најмоћнијим, најмудријим, најсјајнијим, најбогатијим владаоцем, пред владаоцем над владаоцима. Сетимо се тога и обазримо се критички на мисли своје. Нека би мисао на тога великог владаоца над владаоцима била вазда руководна мисао нашег духа. Нека би се све друге мисли око ове груписале. Та једна мисао прочистиће и уздићи ће све остале мисли наше. Сетимо се, да једна велика и невидљива тајна, велика као сва васиона и невидљива као сва васиона, корача с нама упоредо кроз цео живот. У тој тајни огледају се и све тајне душе наше.

Један галеб лети над океаном, и сваки покрет његових крила показује се на огледалу воденом. Кудикамо јасније се показује сваки покрет нашег духа на огледалу духа Божјег, у коме се огледа цео свет.

Пазимо на сваки покрет своје душе, јер сваки покрет душе наше остаје за навек отиснут у духу васионском, у духу Божјем. У духу Божјем отиснути су, као у огледалу, и они вегетарни становници овога места, који су живели пре нас у незапамћена времена, кад је ово место било дно морско, које је Бог исушио, да би за нас створио станиште.

Савршени дух Божји у исто је време савршено огледало мисли наших. Нека би страх од овога огледала протерао из душе наше све ниске и прљаве мисли. Желите ли, да ваша вера у Бога буде постојана и корисна, ваше мисли морају бити чисте и свете, као што је Бог чист и свет. Иначе ћете бити вечито маловерни. Желите ли, да будете пријатељи човечанства, ваше мисли морају бити широке као човечанство. Иначе ћете бити лицемерни.

Желите ли, да будете родољуби, ваше мисли морају бити посвећене више земљи и народу у коме сте, но вама самима. Иначе ћете и ви бити у реду оних многобројних викача-патриота, од којих ова земља пати.

Желите ли, да имате пријатеља, ваше мисли морају се подударати с вашим језиком и вашим делима. Иначе ће ваше пријатељство бити као отровни цвет мака, кога се свак клони, јер мами бојом, а трује соком.

Желите ли, да будете људи, ви морате дисциплиновати и уредити и узвисити мисли своје, ви морате посведневно посматрати мисли своје у једном замишљеном огледалу. Нека би огледало Божјег духа, у коме се све огледа, било стално присутно у духу вашем, нека би оно стално ишло пред мислима вашим и тако било стално чистилиште мисли ваших. Амин.

Говорена једне обичне недеље

 

 

Св. Николај Велимировић, Беседе под гором

[JESSY]

Пут пагански до Божића

 

Од кад знам да јесам живио сам окренут од сунца. Гледао сам испред себе сјенку и сјене смрти, окретао се упорно према понирућем призору, тамо гледао гдје наступа магла и мрак. Моје мисли крио сам од зрака које су тражиле да просвјетле ум ми мрачни. Нисам хтио и нисам дао, јер сам могао, а хоћу, могу и сада.

Кроз уши сам слушао звуке који су били мили и угодни, али није ми пријао звук хармоније него, страшни звуци који су долазили од Западне стране. На прсте сам се извијао да ослушнем шкрипу иза обзорја које је крило мјесеца тамну страну.

И што сам више јуришао према непознатој страхоти, све су ме више обасјавали иза леђа мојих, очи нечије. Бјежао сам, држао се за ништавило и хтио да постанем нико за инат Истоку. Доказивао сам собом да могу шта хоћу. Тргао сам све окове и нисам прихватао никаква правила, као и сада што могу.

Људи су постали бједни и јадни, и схватио сам да је љубав слабост наспрам моћне мржње. Мислећи да мрзим, чинио мрскости свима, намјерно да ме омрзну што више. Да ме се боје, клону и забораве.

Ја то могу јер сам ЈА и доказујем собом постојање слободе, коју ми зора не одузима. Иако сване и нестане таме у којој се осјећам као лав или тигар, ја и по дану настављам да пројављујем мрак. Не признајем ја Сунце које грије и освјетљава, јер не желим и узалуд ме оно грије јер се склањам у хладовину и помрчину.

Пећина је моја тајна и у њој правим планове мога даљег путовања, док трајем. Јер, знам ја да ћу проћи, умријећу, и док не умрем бунићу се против свега и свакога, јер сам ја ја и то је мој одабир. Нико ми то не може забранити и укинути, ни под каквим мукама. Моја слобода је вјечна, јер иако ме окују, ја сам слободан да мислим и кунем непријатеље моје. Ако ме ударе на муке, нећу им се покорити, знам то јер се никада нисам уплашио никога.

Па, када се уплашио свитања нисам ко је тај ко ће ме преплашити. Када је мрак моја јазбина и инспирација, зар господар мрака мисли да сам му слуга? Ничији слуга нисам, до самом себи! Постојим ја и себи сам све. Никоме захвалан нисам, јер немам зашта бити? Да су ме питали: хоћеш ли да се родиш? Онда бих рекао своје. Био бих незахвалан постављачу питања, јер он одлучује умјесто мене. Овако како јесте, ја одлучујем, хоћу ли живјети или мријети- живим јер хоћу, а и ако хоћу умријећу, одмах сада. И за пар дана црви ће јести ово тијело, које и не волим. Чак га мрзим! Што би га волио, кад ни оно није моје, јер да је ово тијело моје, ја бих га обликовао, имао бих другачије очи, лице, косу. Руке моје биле би дуже, прсти тање. Био бих бржи од коња, спретнији од мачке. Овако сам биједан, прикован за земљу!

Сањам тако често да летим, господарим облацима и кроз њих пловим гдје год хоћу. И пробудим се обливен сузама једа, јер не могу вјеровати да летити не могу! Онда се окрећем према западној страни, а ако Сунце на тој страни већ, гледам насупрот према дубоком плаветнилу које постаје тамноплаво, тмина. Већ јуришам у том смјеру, губећи дах од људи и догађаја који се губе и топе у ноћи.

И опет свањава, настају нове слике и пометња у мени, опет бјежање и рушење зидова који ме окружују.

[JESSY]

Прођоше ми године многе у томе магновењу и онда се једног зимског јутра, опет заинат, јер сам тако пожелио и хоћу,  окренух ка звјезди која на ме је сјала…

… Тишина коју никад чуо нисам. Мир којег до тада знао нисам. Љепота која порази ругобу моју. Здравље које оздрави губаву душу и сломљено моје срце. Поглед који имао нисам. Прогледах слијеп. Свјетлост освијетли стазицу непознату и уску. Кренух према и послушах оно што сам читав живот слушао а чуо нисам, најњежнији и најљепши глас:

Сине мој, о, колико те волим!

Колико те чекам. Сво вријеме твог живота знао сам те. Љубио те. Твоји гријеси моју су љубав још више везали за тебе. И ти ниси знао да зато и јеси одабрао пут пагански да би се сада сав предао Оцу своме. Слобода твоја учинила те одсутником из варљивог свијета. Пећина твоја довела те до пећине Мог подвига и унижења. Презревши себе пришао си ракрсници; пред тобом понор од вјечног мрака. Окренувши се Мени својом вољом, коначно си скинуо са себе окове јада.

Сада настави даље да живиш како си живио, само се окрећи ка мени и дозволи да коријен свих помисли и тебе обасја свјетлост моја незалазна.

Прођоше многа јутра и године од тада.

Сада сам гори него икад.

Коначно сам и истински схватио ништавност своју.

Обасјан Њиме ја видјех себе. Ужаснух се над собом или ониме што сам.

Ја сам Његов и Он ме воли. 

Све ми се мисли истопише и сав се срозах.

Он постаде намјесто мене.

Покајање поста радовање.

И сада сијед, из пећине моје, смотрим рађање сунца и пратим га до заласка за брдо моје.

Чекам Га, да ме узме и обрише сузе моје непресушне.

Богомладенац, Христос Који се рађа.

Аутор текста о. Симон Туркић

[Дијана.]

[Дијана.]

[JESSY]

Изненадна непогода

 

Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после њихових практичног извршења.

 

Tако и ми, пошто смо чули осуђујући стих Прича Соломонових «Гњев погубљује и мудре» (Приче 15,1); пошто смо чули упозорење Апостола «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4,31); пошто смо чули још и Господа да говори «Сваки који се гневи на брата низашто, крив је суду» (Мт. 5,22); и пошто смо искусили ову страст која не долази од наше воље, него као изненадна непогода која споља наваљује, можемо боље да разумемо величину божанских заповести.

 

«Муж гневљив није угледан» (Приче 11,25). Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе од гнева и срџбе.

Због гнева, мачеви се оштре, убиства се дешавају, браћа се деле и сродници губе своју сродничку везу. Гневљиви најпре не препознају себе па онда и своје домаће. Као што набујали потоци јурећи са планина носе све са собом, тако и насилни и незадрживи напад оних који се гневе не рачуна ништа. Разгневљени не поштују старце, врлински живот, сродство, ранија доброчинства, нити било шта друго часно и поштовања достојно. Гнев је једно привремено лудило.

Ко би могао описати ово зло? Како су неки тако лако запаљиви, да се и на најмањи повод гневе? Вичу и дивљају и насрћу нечовечније и од змија отровница. Не престају док се гнев њихов не успокоји у једном великом и непоправљивом злу. Ни мач, ни ватра, ни било шта друго није у стању да задржи душу која је помахнитала од гнева. Разгневљени се ни по чему не разликују од ђавоиманих: ни по спољашњем изгледу ни по унутрашњем стању.

Ври крв у срцу оних који жедне за осветом. Кипти и кључа од пламена страсти. Када избија на површину мења лице разгневљенога. Навлачи као позоришну маску уобичајени и свима добро познати изглед свој. Поглед њ e гов је јаростан и ватрен. Шкрипи зубима као свиње када се туку. Лице му се надме и помодри. Цело тело његово се изобличи. Вене набрекну, рекао би попуцаће, као што се и душа његова узнемири од унутрашње буре. Глас постаје груб и дивљи. Речи неповезане, неартикулисане, без реда, непажљиве и неразумљиве.

Па још када са гнев распали до степена незадрживог, као огањ који се храни обиљем дрва, тада, пре свега, свак o види призор који се не може ни речима описати ни делима приказати. Види руке које се подижу против других људи и да се спуштају на било који део тела. Види ноге које ударају немилице на најосетљивија места. Види сваки део да постаје оруђе беса. И ако се деси да је и противник под влашћу исте страсти, то јест, гнева и беса, тада се сукобљавају и доживљавају оно што је природно да доживе заробљеници једног таквог демона. Сакаћење, или чак и смрт , добијају много пута сучељени , као награде за свој гнев.

Неко је почео расправу рукама. Други покушава да се брани. Узврати први. Не попушта други. И док се тело комада под ударцима, гнев умањује осећај бола. Ово осећање слаби и не да им да престану, зато што је цела душа обузета осветољубивошћу.

Не покушавај да једно зло лечиш другим злом. Не покушавај да превазиђеш противника у злу. Јер у злим такмичењима победник је беднији, будући да одлази са већом одговорношћу греха.

Јел' те опсовао разгневљени? Заустави страст ћутањем. Немој да те учи непријатељ да завидиш за оно што кад видиш код другога, одвраћаш се од њега. Противник је поцрвенео од гњева? Да ниси можда и ти поцрвенео? Очи његове су закрвавиле? А твоје, реци ми, гледају мирно? Глас му је дивљи? А твој , да ли је благ?

Онај који противуречи у миру не обраћа се толико јако ономе који виче, колико увређени ономе који га вређа. Боље рећи, док посвађани узвраћају истим гласом, а увредиоци се руже са додацима.

И шта говоре ружитељи између себе? Један каже: «Ти си ништак. Потичеш од никоговића». Други одговара: «Ти си некорисни слуга». Први га назива сиромахом. Други онога - разбојником. Први - неписменим. Други - лудим. Тако продужују док не исцрпе сав репертоар увреда.

Пошто су испуцали увреде, настављају рукама. Гнев изазива спор. Спор - увреде. Увреде - ударце. Ударци - ране. Ране - често пута смрт. Избацимо на сваки начин гнев из душе наше. Тако ћемо моћи да искоренимо много других страсти које се рађају од њега.

Јел' те неко опсовао? Ти га похвали. Ударио те? Ти покажи трпљење. Пљује те и понижава? Ти размисли ко си, то јест да потичеш од земље и да ћеш се у земљу вратити (Пост. 3, 19). Ко се на сличан начин припреми, сматраће малом сваку увреду. Тако, показујући себе нерањивим за псовке, не само да ћеш довести у смућеност противника него ћеш се показати достојним великих венаца. Јарост другога постаће повод твојој похвали.

Јел' те назвао незнатним и неславним твој противник? Ти помисли да си «земља и пепео» (Пост. 18, 27). Јер ниси већи од Авраама, који је себе тако називао. Јел' те назвао простаком, бедником и н i штаком? Ти помисли да си црв и да потичеш са буњишта, као што пише и Давид (Пс. 22, 6).

Додај овоме и пример Мојсеја, којега кад су ружили Арон и Марија, није се пожалио Богу на њих, него се помолио за њих (Књ. Бројева, 12, 1 - 13).

Хоћеш ли да будеш ученик ових пријатеља Божјих или оних који су препуни духа лукавости.

Када осетиш искушење да некога увредиш, сети се да си на проби. Хоћеш ли стати на страну Бога показујући дуготрпљење, или ћеш трчати к ђаволу показујући гнев? Не изгуби прилику да изабереш добри део. Јер, или ћеш учинити корист још и свом противнику примером твоје кротости, или ћеш нанети штету обојици својим егоизмом. Помисли још да нема ништа мучније за непријатеља него да види свога противника узвишеног над увредом коју му је учинио.

Изазива ти немир категорија сиромаштва? Сети се «да си наг дошао у свет и да ћеш наг из њега отићи» (Упор. Јов 1, 21). Ко је међутим сиромашнији од нагога? Ко је најзад био одведен у затвор због његовог сиромаштва? Није срамота сиромаштво. Срамота је да не можеш да поднесеш сиромаштво достојанствено. Сети се да је Господ «будући богат, нас ради осиромашио» ( I Кор. 8, 9).

Али , ако те непријатељ твој назове безумним и неписменим, сети се увреда Јевреја против истините Мудрости: «Ти си Самарјанин и демона имаш у себи» (Јн. 8, 48). Ако се разгневиш, само ћеш посведочити увреду. Јер шта има безумније од гнева? Међутим, ако се не разг н евиш посрамићеш увредиоца, показујући практично своју мудрост.

Ошамарио те противник? Помисли да су и Господа шамарали. Пљунуо те? Помисли да су и Господа нашега пљували. «Јер не окрену лица свога од руга и запљувавања» (Ис. 50, 6). Оклеветан си? Исто то је претрпео и Господ. Подерали су ти одећу? Скинули су и Господу његове хаљине и «делише хаљине његове» (Мт. 27,35). Ти, међутим, још ниси осуђен. Нити разапет. Много ти још фали да би личио на Господа.

Пламен гнева ће устукнути код оваквих мисли. Сличне припреме и расположења повраћају мир у ум и одстрањују неуредне ударце срца. То означавају и речи Давидове: «припремио сам се и не узбудих се» (Пс. 119, 60).

Сећање на примере блажених мужева Светога Писма обуздава јаросни излив гнева. Како је, на пример, велики Давид поднео са кротошћу увреде Симеја!... Није њиме владао гнев него је уздигао пред Бога мисао своју и расуђивао је: «Господ му је рекао: Псуј Давида» ( II Сам. 16, 10). Тако, док је слушао да га назива убицом и безумним, није се гневио на њега, него је понизио себе сматрајући истинитом увреду.

Две, дакле, ствари и ти да избегаваш: Да не сматраш себе достојним похвале и да не сматраш никога нижим од себе. На такав начин никада у теби неће букнути гнев за увреде које ти се чине.

С друге стране, сваки пут када се разгневиш на брата свога чиниш једну велику неправду. Зато што у стварности други изазива тај гнев. Тако личиш на пса који гризе камен, уместо онога који га је бацио. Твој гнев треба да усмериш према човекоубици ђаволу, који је отац лажи и изазивач свакога греха. А према брату своме треба да будеш милосрдан, јер ако настави да греши биће предат вечном огњу заједно са ђаволом.

Као што се разликују речи гнев и срџба, тако се разликују и њихова значења. Гнев је једно јако узбуђење и једна провала страсти. Док је срџба једна стална туга и трајна тежња за осветом, као да душа гори од чежње да узврати злом. Људи греше на оба ова начина. Некада се устремљују непромишљено да ударе оне који су их увредили, а некада лукаво чекају погодан моменат да се освете онима који су их ожалостили. Ми треба да избегавамо оба ова начина.

Како можемо да укротимо ову страст? Ако се претходно будемо подвизавали у смиреноумљу, чиме је Господ учио и речима и делима. Речима је говорио: «Који хоће да буде први нека буде последњи од свију» (Мк. 9, 35). Али је и практично учио кротости, када је мирно поднео шамар од слуге (Јн. 18, 21 - 23). Господар и Творац неба и земље, Онај коме се клања сва видљива и невидљива твар, Онај «Који све носи речју силе своје» (Јевр. 1, 3) није дозволио да се отвори земља и прогута безбожног слугу, нити га шаље у пакао, него га саветује и поучава: «Ако ли зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?» (Јн. 18, 23).

Ако привикнеш да будеш увек последњи, сагласно заповести Господњој, зар ће постојати случај да узнегодујеш на неправедне осуде? Када те грди једно мало дете, сматрај његове речи као повод за смех. Али када неко и од одраслих буде захваћен бесом и изговори погрдне речи, сматрај га више достојним сажаљења него ли мржње. Нису речи оно што нас жалости. Него је то надменост наша према увредиоцу и велика идеја коју имамо за себе саме. Ако дакле одагнаш из својих мисли ово двоје, онда су речи њихове само празна бука.

«Утишај гњев и остави јарост» (Пс. 37, 8), да би избегао гнев који се открива «с неба на сваку безбожност и неправду људи» (Рим. 1, 18). Ако помоћу разума узмогнеш да сасечеш горки корен гнева, искоренићеш заједно с њим многе друге страсти. Јер лукавство, подозривост, дрскост, неповерење, поквареност, умишљање и све остале сродне страсти су пород овога зла.

Не скривајмо у себи једно тако велико зло. То је болест душе, помрачење ума, отуђење од Бога, узрок препирке, повод несреће, лукави демон који влада у души и блокира улазак Светога Духа. Јер где су непријатељства, препирке, гневљења, фракције, сукобљавања, које непрекидно узнемирују душевни мир, тамо дух кротости не обитава.

Саобразимо се, дакле, заповести апостола Павла: «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4, 31) и очекујмо испуњење обећања које је дао Господ кроткима: «Блажени кротки јер ће наследити земљу» (Мт. 5, 5) у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава и моћ у векове. Амин.

 

Свети Василије Велики

 

prijateljboziji.com

[JESSY]

Шта је то проклетство и шта се може урадити да би се оно скинуло?

 

Ја прво морам да Вам поставим следеће питање: а шта ће Вам то? Могу да претпоставим да нешто у Вашем животу није у реду и Ви за то тражите објашњење. То је потпуно логично али зашто ићи тако далеко. Због чега претпостављати да Вас је неко проклео или цео Ваш род.

Тражите узроке неуспеха у себи самој.

Сетите се када сте се последњи пут исповедили и причестили.

Живите ли црквеним животом, колико често одлазите у Божији храм?

Постављати слична питања и набрајати грехе се може веома дуго. Али духовно руководство је немогуће преко Интернета. Човек се може избавити од грехова само на исповести код свештеника.

А Причешће Светим Христовим Тајнама укрепљује не само човекове телесне већ и духовне снаге.

Верујте да тамо где је Господ нечастиви одступа. А човеку који живи у сагласности са Божијим заповестима и води живот православног хришћанина нису страшна никаква генерацијска проклетства, уроци итд. Уздајте се у Бога за Кога је пророк Давид рекао: «Господ је просвећење мој и Спаситељ мој. Кога ћу се бојати?». Нека Вам је Господ у помоћи.свештеник Дионисије Свечаников

 

 Борба против греха, Поуке Светих Отаца

 парохија свете тројице

[JESSY]

Бог је осмислио сваки детаљ вашег бића

 

”Слушајте ме…које носим од утробе, које држим од рођења. И до старости ваше ја ћу бити исти и ја ћу вас носити до сиједа века (док не поседите); Ја сам вас створио и ја ћу вас носити и избавићу.” (Књига пророка Исаије 46, 3 – 4)

Ви нисте настали случајно. Ваше рођење није грешка или случајност природе. Родитељи вас можда нису планирали, али Бог јесте.

Бог је одредио и прописао сваки најмањи детаљ вашег тела. Намерно је изабрао боју ваше коже, вашу националност, боју ваше косе и сваки други детаљ на вама. Он није оставио случајности ни један детаљ из вашег живота и ваше личности. Ништа у вашем животу није случајно, нити произвољно. Све има свој смисао и циљ.

Бог нас је створио да би нас волео. Ипак, Бог нам је дао слободу да изаберемо хоћемо ли узвратити на Његову превелику љубав према нама.

Послушајте ове мало потресне речи о невероватној Божијој бризи за сваки детаљ при нашем стварању и за сваки детаљ у нашем животу.

http://svetatrojicaroterdam.com

[Гром]

Занимљив сајт! Ево једна заномљива страница са тог сајта као и делић те странице да вам заголица машту

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%B0-2014-%D0%B0-%D0%B2%D0%B8/

 

Бог има план за 2014, а ви?

13JAN2014

Драги посетиоци сајта, СРЕЋНА ВАМ И БЛАГОСЛОВЕНА 2014. год!!

Никада нисмо причали на тему о плановима и циљевима, али је данас, првог дана 2014. године, право време . Циљеве и планове смо увек остављали за живот ван цркве и већином за пословне активности.

Постављање циљева није добра идеја само ради побољшања продуктивности. То је уједно и духовна дисциплина, баш као и пост, молитва, читање Светог Писма, давање сиромашнијима од нас.

Заправо, постављање циљева је ваше учествовање у Божијем плану за вас, у ком настојите да учините највише могуће од онога што вам је Бог дао.

Наиме, ви лако можете да потрошите живот ни у чему. Много људи тако чини. Да бисте учинили најбоље могуће од свог живота и да бисте створили оставштину, која ће вас надживети, неопходни су вам ЦИЉЕВИ.

Ви сте или особа која чини да се неке ствари дешавају или сте особа која само посматра како се ствари дешавају – или можда немате појма шта се дешава! Они људи који чине да се неке ствари дешавају јесу људи, који мењају свет.

Чак и Бог има своје циљеве. У Светом Писму пише; ”За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи.”(Ефесцима 1, 10). Бог не седи незаинтересовано по страни, допуштајући да се историја света одвија сама од себе и како се деси. Он планира историју, тачније, већ ју је испланирао.