Владика Иринеј за „Печат”: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде

[Ćiriličar]

•  

Владика Иринеј за „Печат”: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде

Објављено 29/12/2023

 

 

 

Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину?

Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној  дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору.

Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и  с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну.

Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву.

Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле.

У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми?

Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда.

Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек.

Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства.

У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми?

Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск.

„Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели.

Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света.

Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Цркви“, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве?

Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту.

У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости.

Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11).

У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве?

Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквеносло венски, а у обичном животу руски и друге језике.

Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај?

Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија.

Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом?

Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана!

Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања Српске Православне Цркве говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак?

Истини за вољу, никакав  притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек.

Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету.

Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја.

У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”?

Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно  потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве.

Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци?

Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има.

Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или , сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју.

Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе.

Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не  безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство. Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс.

У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”,  као и у расејању широм света.

Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже!

Због чега, према Вашем мишљењу, синтагма „српски“, односно „руски“ свет толико онеспокојава све дежурне критичаре Српске и Руске Православне Цркве?

Обојица смо већ поменули тужну, али општепознату чињеницу да на јавној сцени, не само у околним државама и државицама него и у нашој матичној земљи, има људи којима смета, чак их и онеспокојава, и сам придев српски, -а, -о. Њима смета и придев руски, поготову ако се ради о руском свету. Могли бисмо се овим поводом играти значењем речи јер се „руски свет” на руском језику каже „руски мир”. У исто време ти исти падају у екстатични занос када се каже pax Americana, „амерички мир”, за који није непознато шта значи и како у пракси изгледа. Ради се о колонијалној свести људи који прихватају сваку хегемонију Сједињених Америчких Држава – економску, војну, културну… Том синдрому је подлегао знатан део европског континента. И ми, живећи на размеђу Запада и Истока, са жаљењем увиђамо да предивне културе које је Европа столећима рађала и неговала под својим скутима буквално нестају у америчком melting pot-у (лонцу за претапање). Отпор таквим процесима изазива и феномен који помињете – да чак и поједине речи изазивају отпор и непријатељства. Али узмимо европски контекст као олакшавајућу околност за домаће поклонике америчке хегемоније!

Рећи ћу и своје мишљење о термину који наводите. Нова кованица српски свет наглашени је део политичког дискурса. Црквеној терминологији је стран. Савремена синтагма, која се користи у Српској Патријаршији, а и мом схватању више одговара, јесте српски духовни и културни простор. То је простор који у себи садржи све српске светове, простор у коме се општи без контролâ и царинâ, а његово једино ограничење представља општенародна – као и појединачна, лична – самосвест и жеља за мирним свеопштим напретком народа.

Изрази као што су pax Romana, руски свет, византијски свет, pax Аmericana и слични утемељени су у геополитичкој реалности. Али то не важи за израз „православни свет” који се у првом реду односи на веру и на духовне вредности, а укључује и укупни збир свих елемената историјског бића, живота и искуства православних хришћанских народа у њиховом саборном јединству и узајамном прожимању, као и у трајном дијалогу са осталим вероисповестима и културама. Саобразан њему и истозначан са њим јесте и термин „православна васељена”.

Ових дана се у јавности говори како судови у Хрватској својим пресудама покушавају да преотму имовину Српске Православне Цркве. Није ли то само пробни балон, не припрема ли се правни поступак по коме би хрватска држава преотимала православне цркве и манастире у Хрватској? Не треба сметнути с ума да је у Хрватску дошао из Бугарске самозвани „хрватски православни архиепископ” Александар Радоев Иванов, кога су пригрлили екстремни хрватски кругови. Није ли то знак да је њему, уколико се за то створе повољне прилике, намењена важна улога? Да ли се некакав сличан развој догађаја и „програм деловања” припрема и за Косово и Метохију?

На ово питање Вас је вероватно подстакла недавна пресуда Трговачког суда у  Загребу по којој је тамошња српска црквена општина изгубила спор за надокнаду штете за зграду Митрополије загребачко-љубљанске у самом центру града, минирану и скоро срушену. С обзиром на то да Црква није давала службено обавештење о том предмету, у нашој јавности се око тога подигла бура. Објаснићу о чему се ради, а потом прокоментарисати медијске реакције.

Млађи о свему овоме не знају ништа, а требало би да знају. Далеко иза линијâ сукоба, иза фронта, на подручју без икаквих оружаних борби, како рекох, у центру Загреба, – где су голоруке и мирне суграђане Србе, без обзира на узраст, као и у време злогласне НДХ, из кућа изводили на мучење или, штавише, на стрељање, – дана 11. априла 1992. године, у 22:45, минирана је палата Митрополије у центру Загреба. Штета је била огромна. Први спрат се урушио и уништио све у приземљу, добрим делом и веома драгоцену музејску поставку и богату библиотеку са ретким издањима, које су се, уз резиденцијални део, у палати налазиле. Када је рат завршен, мудри старац, блаженог спомена митрополит загребачко-љубљански Јован, знајући за праксу коју је држава, у другим случајевима, по правилу примењивала сносећи трошкове за обнову непокретности уништених у рату и водећи се начелом потпуне правичности, покренуо је процес за надокнаду штете од оних који су и порушили ову палату из 1886. године, дело немачког архитекте Круне Вајдмана. Српска Православна Црква је, после вишегодишњег суђења, изгубила ову парницу, претрпевши двоструку штету и неправду: резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком, минама је срушена, штета није надокнађена, а пресуђено је да Српска Црква мора да надокнади држави судске трошкове у износу од сто хиљада евра. Правда, нема шта! У међувремену је наша Црква издвојила огромна средства и, као добар домаћин, до најмањег детаља обновила своју палату, која је и данас репрезентативни украс Загреба.

Вест да је наша Црква изгубила парницу и да треба да плати држави судске трошкове нису објавили главни хрватски медији (изгледа да код њих ипак постоји извесна етика и осећај за срамоту) него је први у јавност изишао један другоразредни загребачки сајт. Готово истог часа су вест пренела београдска гласила, од којих је позната група аутошовинистичких и црквоборачких медијских платформи тријумфално објавила да је „Црква банкротирала”. Један пак сајт – који је, по свему, структурни део антисрпског медијског корпуса, али то прикрива речју Србин у имену – лио је крокодилске сузе и погано користио ову неправедну судску пресуду да појача небивалу кампању која се води против Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија.

И ето, питам и себе и Вас: ко прави већу штету српском народу? На кога треба усмерити сву пажњу? Чији пагубни утицај треба спречавати и спречити? Да ли главни проблем представља извесна бугарска скитница, човек који је пресрећан када га за кров над главом и тањир штрукли „пригрле” србофоби и усташоиди, или изрод, биолошки  Србин, који са београдских тв-екрана и преко интернета псује мајку, сестру, Цркву, браду и крст духовном вођи милионâ православних Срба.

Незваном госту из Бугарске не желим никакво зло, али мислим да би му духовно користило да се упозна са „житијем” и судбином Гермогена, лажног поглавара лажне Павелићеве Цркве из времена Другог светског рата. Ако то учини, има изгледа да схвати да је за њега најбоље да одгурне тањир врућих загребачких штрукли и да се заувек растане са онима који су га „пригрлили”. Има у Бугарској довољно честитих послова (окопавање паприке и друго), али да се и онде пази. Јер, зна се: „Курица не птица, Болгария – не заграница.”

Што се тиче положаја наше Цркве и српског народа на Косову и у Метохији, посебно док западне силе држе на власти Куртија, могу само да се послужим стиховима старца Милије:

„Куд гођ Марко земљу походио,
ничему се није зачудио.”

Непосредно после потписивања Дејтонског споразума, о чему је „Печат“ писао, иноверци, муслимани, покушавали су да у Босни и Херцеговини створе засебну „Православну Цркву” за тамошње Србе. Очигледно је да се од таквих покушаја није одустало. Данас, на друштвеним мрежама могуће је наићи на прилоге где муслимански верски службеници „бране“ чистоту Православља (sic!), Светога Саву називају секташем, а Српску Православну Цркву секташком. Је ли Вам скренута пажња на овакве примере?

Знам за различите екстремистичке изјаве једног броја верских службеника Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Утисак је, не само мој, да није реч о импровизацији, о појединцима, о хоџама-екстремистима, него о изазивању смутње, неспокојства и несигурности код православних Срба, посебно тамо где су у мањини, на подручју Федерације Босне и Херцеговине, где је живо сећање на српска страдања у Другом светском рату, на Павелићево cvieće hrvatskog naroda, на Ханџар-дивизију…

Каткад стичем утисак да они не маре ни за живот свог народа и својих верника и да су спремни да их жртвују за неоствариви пројекат прве „чисто исламске” државе у Европи, што су више пута показали током несрећног рата. Знам да обични људи, муслимани, као и сви остали, брину бригу о свакодневном животу, послу, школовању деце, здрављу. И њих брину и узнемиравају овакве изјаве. Стога је наш Патријарх потпуно у праву кад опомиње да ни свештеници ни наш народ не треба да одговарају на провокације фанатикâ и екстремистâ и што апелује на верске вође у Сарајеву, на реис-ул-улему и на надбискупа сарајевског, да заједно учинимо све за мир и међусобно разумевање свих у Републици Српској и у читавој Босни и Херцеговини.

Мада је један од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине, које треба да служи помирењу међу народима, Српска Православна Црква је одлучила да замрзне своје учешће у његовом раду због потпуно игнорантског, злонамерног, често и клеветничког односа према њеним ставовима и потребама. Упутили смо тим поводом званичан синодски допис, али је он остао без икаквог одговора. Веће је наставило рад као да је у пуном саставу. Нажалост, у томе има подршку Европске уније. О tempora, o mores!

Различите околности о којима данас, поред осталог, разговарамо, описао је, кратко и јасно, највећи српски песник Његош речима: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега!” Ако знамо да и у Београду, па, нажалост, и у Новом Саду, има политичких странака и „социјалних група”, како би их именовао велики руски мислилац Александар Зиновјев, којима смета постојање Републике Српске, као што има и „Срба” који се поносе тиме што презиру српски народ, посебно онај западно од Дрине, чему смо претходних дана били сведоци, не можемо се чудити ни оном хоџи из традиционално усташког Козарца. Лично, дуги низ година био сам учесник међународног православно-муслиманског дијалога, имам блиске пријатеље међу муслиманима у Србији, један зид Владичанског двора у Новом Саду краси слика на којој је приказан манастир Милешева, слика коју је сликао један мени драги муслиман из Пријепоља, а коју ми је поклонио један други драги муслиман из Пријепоља, тако да свесно и по савести тврдим да постоје и другачије – по мени кудикамо аутентичније – интерпретације Корана него што су то оне које заступају бивши реис Церић и његов наследник реис Кавазовић или неки имам из Козарца.

Сложене светске прилике и оштро сукобљени интереси великих сила чине веома тешким садашњи положај и уопште укупну националну ситуацију српског народа. Чини ли Црква све што је у њеној моћи и домашају да ублажи осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености српског народа? Вама вероватно нису непозната критичка мишљења која помињу да „СПЦ није у довољној мери ангажована и није колико би било од народа жељено присутна у страдањима свог верног народа“! То се, наравно, посебно односи на подручје КиМ, али и на друге делове некадашње нам заједничке земље.

Говорили смо пре коју годину да смо увек „на линији ватре”. Тако и живимо. Не примећујем да као народ имамо осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености. А нема ни разлога за то. У реалном животу готово да нема дана, а да се са неке од значајних светских говорница не изговоре похвалне речи о Србији и о српском народу. Чак и из западног света стигне повремено снимак из неког парламента или са неког форума како неки, макар и усамљени, народни заступник или политичар говори о правдољубивости, поносу и отпору српског народа. Независно од тајних друштава (Трилатерала и слично), често губимо из вида да је то што су западне државе потпуно подлегле америчком, односно англосаксонском империјализму, историјски условљено, на одређени начин логично. Например, некад моћна Немачка је поражена у рату и окупирана, и све до данас је окупирана. У операцији Overlord („Врховни господар”) – како је, не случајно, гласило шифровано име битке за Нормандију – за слободу Француске живот је дало више од двадесет хиљада америчких младића, једанаест хиљада Британаца, око пет хиљада Аустралијанаца, а толико и Канађана, док је број рањених био десетоструко већи. И у инвазији на Италију Англосаксонци су имали значајне губитке. И данас, дакле, западноевропске државе знају да ту хипотеку не могу никада исплатити. Знају и ко је оverlord, док њихове политичке елите у томе не виде проблем него слушају и извршавају.

Ми смо за своју слободу у Другом светском рату сами проливали крв, и то у две војске, а, нажалост, и једни против других. У ослобађању од нациста помогла нам је Црвена армија. Без ње и жртава из њених редова питање је кад и како бисмо дочекали слободу која је убрзо уступила место новом ропству, физичком и духовном.

Критичка мишљења на која се односи Ваше питање потичу махом од неформалних група које се, с мене па на уштап, састају у београдским „салонима”, а крштавају се именима као што су „Одбор за заштиту” овога или онога и њему слична. Ни најмање не желим да оспорим њихово родољубље, као ни њихова завидна академска, научна, интелектуална и стручна звања и знања. Као појединци, они остављају утисак пристојних људи, али као група, због свог вођства или због нечег другог, они имају проблем који се показао и пред протекле парламентарне изборе и после њих, када је покрет „Србија против насиља” (?) постао протагониста вандалског насиља у Београду. Чезну, види се, за политичким утицајем, за влашћу пошто-пото, позивајући се, наравно, искључиво на патриотске разлоге, али никако да се снађу на политичкој арени. Или презају да их народ неће препознати као заиста веродостојне или им нека невидљива рука, месец дана пред изборе, ускрати жељени успех. Стога они, колико упорно толико и безуспешно, настоје да за своје  политичке идеје и пројекте буквално упрегну Српску Православну Цркву, патријарха, владике, свештенике… Они би да дају програм, стратегију и тактику, а Црква послушно да извршава. Када схвате да су њихове жеље неоствариве, дуре се, а недавно, у бесу, скоро да су прешли сваку меру. Његову Светост Патријарха – који се у име Цркве буквално први, док они нису ни схватили шта се дешава, одлучно огласио против француско-немачког концепта за решавање косовско-
-метохијског проблема – прозивали су непрестано да он и Црква ћуте о том предлогу, опасном и ризичном, чак катастрофалном са српског становишта.

Када је наша Црква поновила свој став, метнули су их пред камере и микрофоне домаће CCN-медијске групе, где су непрестано понављали своју мантру. Наравно, и друге политичке групације – лажни Европејци, лажне демократе, лажни еколози, лажни заштитници људских права, посебно лажни заштитници женских права – сви имају „критичко мишљење” о Српској Православној Цркви. Њихов људски морал и интелектуални ниво „сублимирао” је поменути псовач на једном од CNN-медија. Сви они упорно покушавају да Цркву упрегну у своја кола, а када би им се пружила прилика, вероватно не би били нимало другачији од својих идеолошких претходника. Не заборавимо: српски комунисти су побили двеста тринаест православних свештеника, а хрватске усташе четрдесеторицу мање. Треба додати и послератне жртве „диктатуре пролетаријата”.

По питању критичког мишљења ваља ми погледати и у „своје двориште”. Већ сам, протекле године, говорио о томе колико је запањујуће да и поједини свештеници, различитог ранга и чина, на своју руку јавно заступају идеолошки различите, а политички нереалне пројекте и агенде, за које би да заложе Цркву као капару, па ако пропадне пројекат, нека цех плаћају и Црква и њена спаситељска мисија. Поштења ради и истине ради ваља рећи и то да знатан број „лојалних интелектуалаца” из кругова присталицâ или пак симпатизерâ владајуће политике и идеологâ прокламованог, али не и доследно спровођеног вредносног система, показује исту или сличну тенденцију употребе, односно злоупотребе Српске Православне Цркве.

Такви су и инспирисали Лењина да смисли термин корисни идиоти. Поновићу оно што појединци, с обзиром на то да не верују у Бога, не могу разумети, макар док им Бог не отвори ум: као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни гарант или жирант постојања државе по сваку цену. Због чега је то тако? Због тога што постојање и мисија Цркве нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, тако да она остаје увек и заувек уз људе, уз народ, вршећи своју мисију. Њен хоризонт је сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли за то бољег примера од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању се Црква држи духовног оријентира и сагледава какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људског, а не у категоријама међународне политике и геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних „агенди” које лако могу да окрену Србе против Срба.

Завршићу упућујући два питања онима који тврде да наша Црква није „у довољној мери ангажована” и није „довољно присутна у страдањима свог верног народа”. Прво питање: ко данас највише страда на Косову и Метохији борећи се за вековне светиње и за опстанак српског народа? Српска Црква или неко други? Друго питање: када је и који београдски носилац „критичког мишљења” о Српској Цркви последњи пут био – ако је икад и био – на Косову или у Метохији? Да ли зна у каквом окружењу и гету живе свештеници у тамошњим градовима и селима, „очишћеним” од Срба, или монахиње у Девичу, у Дреници? Зашто су за Куртија, ма шта да им је мотив, а против Цркве својих предака и потомака, па и своје сопствене?

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Чини се да надлежне институције за ово не хају и не одазивају се овим предлозима. Како бисте оценили и како коментаришете статус веронауке у Србији данас?

Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва.

Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио).

Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих.

У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores!

Тема која је изузетно узнемирујућа, заправо недопустива, јесте поодмакло и подмукло – а у неким срединама, па и у извесним државним институцијама, наводно „чињенично документовано” – лицитирање бројем јасеновачких жртава. Чини се да се наша Црква још увек није довољно енергично и пуним ауторитетом огласила овим поводом.

Хвала Вам што сте тачно и прецизно именовали проблем. Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена тезâ – истина је лаж, а лаж је истина! У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима: „Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?”

Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце.

Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?

Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста.

Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.

На крају нашег разговора желим да Вама лично, уредништву и читаоцима Печата и свој нашој браћи по вери честитам празник Рођења Спаситеља света, Господа Исуса Христа, и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди!

Печат, 29. децембар 2023, стр. 3-22.

Извор: pecat.co.rs