Зоран Миливојевић - формуле живљења

[Natasa.]

1 hour ago, JESSY рече

досадно, монотоно, пуно обавеза, жртвовања, без забаве и животне енергије.

A nije da nije 

[JESSY]

Самодоказивање – игра без краја

Кад особа посумња у сопствене способности, било због спољашњег или унутрашњег оспоравања, креће у непрекидну потрагу за новим, још опаснијим изазовима како би потврдила да вреди, а то носи све веће ризике и може имати и трагичне последице

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 28.05.2018. у 08:00

(Драган Стојановић)

Када неко зна да је нешто истина, онда не тражи доказе да је то тако. Људи захтевају да им се нешто докаже онда када сумњају, не верују да је нешто такво какво други тврде да јесте. Када неко не верује да је особа способна да нешто уради, он може од ње тражити да му то докаже. Уколико је захтев упућен у виду изазова да та особа нешто уради, онда сам изазов може постати главни разлог због којег се „изазвани” ангажује у датом понашању. Неретко су то ситуације у којима се људи опкладе да ће неко успети или неће успети да нешто учини.

Особа може интернализовати (прихватити као сопствени) однос у којем неко други стално оспорава њене способности и вредност, а она стално доказује да је способна и вредна, тако да тај однос постаје њена унутрашња, интрапсихичка динамика. То значи да су сада у самој личности особе два дела: један који оспорава њене способности и вредност, и други који доказује да је особа способна и вредна. Тако настаје стална потреба за самодоказивањем.

„Освајање” врхова и особа

Самодоказивање може постати нека врста унутрашње игре без краја у којој су стално потребни нови изазови и нови докази. Човек који гледа високу планину може себи и другима доказати да је способан да се на њу попне и да „савлада” њен врх. Када успе у томе потврдио је своје способности и нема потребе за новим доказивањем. Али када самодоказивање постаје унутрашња динамика, онда тај доказ није довољан да неко закључи да је способан и вредан, тако се тражи нови, још већи изазов и доказ још веће способности. Зато особа жели да „савлада” другу још вишу планину, а након ње трећу, још вишу од друге.

Игра тестирања граница властитих способности престаје онда када се особа суочи са несавладивом планином. Игра самодоказивања је опасна зато што све већи изазов носи све веће ризике у које особа улази, тако да може имати трагичне последице.

Самодоказивање може бити и главни мотив за улазак у емотивне односе. Као што неко „осваја” највише врхове, тако неко „осваја” њему недоступне особе. Да би се оваква особа заинтересовала за неког мора га доживети као изазов, то јест као некога кога није лако заинтересовати и привући. Она другог мора доживети као некога ко је незаинтересован, хладан, недоступан, или једноставно већ заузет – у доброј вези или браку.

Особа која се самодоказује у емотивним односима је веома загрејана за особу која јој је „мета”. Снажно је мотивисана у својој намери да је „освоји” тако да све чини да би у томе успела. Не штеди време, енергију, новац да би јој се приближила и да би открила начин на који би је заинтересовала за себе. Оваква „освајања” су вешто планирана, могу трајати и неколико година зато што „освајач” чека погодни сплет околности како би успео у својој намери.

Несигурни у себе су неспремни за љубав

Када коначно успе у томе његово задовољство и осећање победе трају релативно кратко. Уместо да ужива у вези са особом око које се толико трудио „освајач” почиње да доживљава да се емотивно хлади. Разлог за хлађење је што је особа „освојена” тако да више није изазов и више није извор оног унутрашњег узбуђења које је освајач имао док није био сигуран да ли ће успети у својој намери. Последица је да освајач губи интересовање, мења понашање тако да та нова веза релативно брзо, на овај или онај начин, бива окончана.

Оваква врста самодоказивања је у основи и деструктивна и самодеструктивна. Жртва овог психолошког механизма је друга особа која је заведена искреним удварањем освајача, али са друге стране жртва је и сам освајач. Уместо да му освајање недоступне особе и добијање њене љубави буде доказ личне вредности, освајач наставља да сумња у властиту вредност као што је то радио и на почетку. Зато се усмерава на нову, још недоступнију особу, у нади да ће могући успех бити коначни доказ његове вредности. Резултат је да осећање личне вредности безуспешно тражи тамо где га не може наћи, при томе повређујући оне који су са њим ступили у однос.

Генерације младих су из медија упиле високе стандарде на основу којих сами себе негативно оцењују. То је довело до епидемије мушког и женског самодоказивања и све већег броја оних који нису спремни да дају и приме љубав.

[JESSY]

Волим те, не волим те

Најнестабилније везе су са оним особама које нису у стању да схвате да конфликт није знак престанка љубави, нити да разликују љубав као такву од своје представе о љубав. Кад неко има превисока очекивања, тада ће тешко пронаћи партнера који би се у њих уклопио

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 04.06.2018. у 08:00

(Драган Стојановић)

Изненађујуће је колико људи на питање „Како бисте у процентима изразили задовољство вашим садашњим партнером?” одговара да је степен задовољства испод 70 процената. То указује да много људи остаје у емотивним везама у којима нису сасвим задовољни. Некада чујемо реченицу „Није довољно добро да останем у вези, али није ни довољно лоше да из ње изађем”.

Степен нечијег задовољства је увек субјективна категорија која произлази из критеријума или очекивања те особе. Један од главних разлога зашто су људи релативно незадовољни својим везама управо су њихова превисока, често нереална очекивања од партнера и везе. А када неко има превисока очекивања, тада ће тешко пронаћи партнера који би се у њих довољно уклопио.

Проблем особа са превисоким очекивањима је у томе што оне уопште не сматрају да су она превисока и због тога нереалистична и неостварљива. Они признају да јесу захтевни, али убеђени су да су њихови захтеви сасвим реалистични, односно не сматрају да су сами одговорни за своју релативну неуспешност у везама, већ мисле да је проблем само у томе што још нису нашли „правог” партнера.

Када је неко с једне стране задовољан, а с друге незадовољан везом, тада је његов однос према партнеру амбивалентан, што значи и позитиван и негативан: у неким ситуацијама осећа да воли свог партнера, а у другим да га не воли.

На амбивалентни однос који постоји у вези можемо гледати као на израз унутрашњег конфликта који постоји у личности. То значи да је таква особа подељена на два дела: једним делом себе воли партнера, а другим делом себе сматра да треба да изађе из те везе, односно истовремено или наизменично и воли и не воли особу са којом је у вези.

За ове везе је типично да се изнова и изнова смењују периоди Волим те, са периодима Не волим те.  Неки људи то изражавају кроз смену периода емотивног удаљавања и периода приближавања партнеру, други тако што раскину везу да би након тога желели да се врате истом партнеру. Након „новог почетка” типично следи период љубави, да би га сменио период новог незадовољства и нови раскид. Неки парови могу на овај начин раскидати и десетак пута.

Када други партнер схвати да је први у унутрашњем конфликту типа Волим те, не волим те, тада и он може постати несигуран да ли ће веза опстати, па и он улази у унутрашњи конфликт типа Воли ме, не воли ме. Све то чини да су ове везе веома нестабилне, због чега су напорне за обе стране, тако да у већини случајева воде раскиду.

Најнестабилније везе су са оним особама које нису у стању да повежу љубав и конфликт, да схвате да конфликт није знак престанка љубави. Оне верују да ако постоји љубав, да тада не сме да постоји никакав сукоб (одбијање њихове жеље, критика њиховог понашања), а ако се појави, да сигурно нема љубави. Разлог за то је што они себе поистовећују са својим жељама и понашањем, а онда очекују „безусловну љубав” – да их партнер прихвата у целости, што за њих значи да прихвата све њихове жеље и да одобрава сва њихова понашања. И зато када се у вези појави конфликт, они мисле да их партнер не воли и одбацује, након чега су увређени и реагују осветнички у стилу: Ако ти не волиш мене, не волим ни ја тебе. Некада се у везама са људима са овим типом размишљања у току једног дана може догодити више „мини-раскида”.

Људска бића имају потребу да се осећају сигурно и да имају доживљај стабилности у свом животу. То се посебно односи на емотивне везе и на њима засноване бракове, то јест на породице. Да би се то остварило оба партнера морају да прихвате оног другог и да имају доживљај да је то – то, да је њихова потрага за правим партнером окончана. Таква одлука је чврст темељ на којем је могуће даље градити однос. Све док неко дубоко у себи поставља питање: Зар је то то, зар у свом животу нећу доживети нешто лепше, неку праву, велику љубав? – нестабилност везе ће постојати. А да би то рашчистили, људи би требало да разликују љубав као такву од своје представе о љубави, а онда да ту представу преиспитају и учине је реалистичном.

[JESSY]

Љубавни прогонилац

Када нека особа настави да се удвара другој упркос одбијању и почиње да је прати и да јој се изнова и изнова обраћа, тада почиње оно понашање које зовемо прогањање, а међу жртвама су и јавне личности и обични људи

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 11.06.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Свака особа има право да некој другој особи покаже да јој је привлачна, да јој се свиђа. Начин изражавања такве наклоности може бити више или мање у складу са добрим укусом и мерилима пристојног понашања. Уколико та друга особа покаже да није заинтересована за такву врсту односа, она заинтересована требало би да то уважи и одустане од изражавања наклоности.

Али ако заинтересована особа игнорише одбијање и настави са удварањем, које се на другој страни доживљава као нежељено и непријатно, тада такво удварање постаје непристојно, наметљиво понашање. У том случају, другој особи не остаје ништа друго него да прекине комуникацију тако што ће напустити комуникацијско поље.

Комуникацијско поље је ситуација у којој се две особе међусобно опажају и које, због саме природе тог поља, морају међусобно да комуницирају све док су у пољу. Намерно игнорисање је такође комуникација: ако једна особа нешто пита другу која се прави као да није чула питање, она невербално одговара: Не желим да комуницирам са тобом.

Немилосрдни удварачи

Када прва особа спречава другу да напусти комуникацијско поље и да на тај начин прекине комуникацију тако што почиње да је прати, и да јој се изнова и изнова обраћа на овај или онај начин, тада почиње оно понашање које зовемо прогањање.

Прогањање је скуп различитих понашања која трају дужи временски период а која особу која је предмет прогањања стављају у улогу жртве. У првој фази прогањање се врши тајно, али када жртва открије да је мета прогањања то почиње да је угрожава, узнемирава, изазива њену љутњу, страх и често осећање немоћи. Жртва се плаши ирационалности прогониоца, његовог фанатизма и лудила, могућег насиља и губитка живота.

Прогањање је много заступљеније него што се то обично мисли. Јавне личности из области естраде, спорта и политике су предмет прогањања њихових „обожавалаца”, али далеко је већи број оних јавности непознатих људи, жена и мушкараца, који су жртве прогањања. Америчке статистике показују да су сваке године један милион жена и скоро пола милиона мушкараца регистровани као жртве прогањања.

Један од најчешћих разлога за прогањање је повезан са „љубављу”, било да се неко на тај начин некоме „удвара”, било да неко прогања јер не прихвата раскид или развод.

„Прогонилац из удварања” је особа која се фатално заљубила на први поглед. То може бити нека непозната особа која је на улици „спазила” „особу свог живота”, површни познаник, особа из комшилука, итд. Како је овај прогонилац фанатично заљубљен, његова опседнутост може довести до тога да цео свој начин живота прилагоди тајном праћењу и шпијунирању живота „своје љубави”. Њему није важно да ли је прогањана особа слободна или је у вези или браку, само му је важно да јој се што више приближи и постане део њеног живота. По правилу користи друштвене мреже да би што више сазнао о животу жртве. Прогонилац је чврсто уверен у судбинску повезаност са жртвом и да ће га она заволети када га боље упозна и увиди колико је снажно воли.

Заљубљени осветници

Друга врста љубавног прогониоца су они који категорично одбијају да прихвате раскид емотивне или сексуалне везе. Они не могу ни да замисле живот без бившег партнера, тако да погрешно верују да су зависни од бившег партнера. Стално се надају да ће се партнер, када види колико га воле, предомислити и обновити везу.

Након фазе поновног удварања, током које шаљу помирљива и покајничка писма, вредне поклоне, и безуспешно покушавају да се сусретну и разговарају, оду на вечеру и слично, следи осветничка фаза у којој застрашују бившег партнера и његове потенцијалне удвараче. Њима је неприхватљиво да буду небитни бившем, па кад не могу то да буду на позитиван начин намећу се на негативан начин.

Како се заштитити од прогањања? Најважније је прогањање на време препознати као такво и никако га не поткрепљивати. Треба одбијати сваки, па и најмањи покушај успостављања комуникације од стране прогониоца. Треба потражити помоћ од блиских људи и полиције. Није препоручљиво било какво приватно „прогањање прогониоца”, већ би ствар требало препустити онима чији је то посао.

[JESSY]

Epidemija usamljenosti

 

Ona negativno utiče na zdravlje više nego što to čine povećana težina, visok pritisak i pušenje, tvrde neki istraživači, a nevolja je što se pogrešno prepoznaje kao dosada, praznina ili nervoza i suzbija alkoholom, tabletama, drogama, seksom ili zabavom

Pojam epidemija se uglavnom odnosi na neke bolesti, često zarazne, tako da može biti čudno što je dovodimo u vezu sa jednim osećanjem – osećanjem usamljenosti. Medicina je u poslednjih petnaestak godina prepoznala usamljenost kao jedan od veoma važnih samostalnih faktora koji narušavaju zdravlje i povećavaju bolesti i smrtnost. Tako je, na primer, Holt-Lustand pokazao da usamljenost značajnije negativno utiče na zdravlje nego što to čine povećana težina, visok pritisak i pušenje.

Socijalno izolovane i usamljene osobe su izložene dva do tri puta većem riziku od umiranja nego njihovi vršnjaci.

Potreba za povezivanjem

Ne samo da je dokazano da usamljenost negativno utiče na praktično sve bolesti, već povećava zloupotrebu tableta, psihofarmaka, alkohola i pušenje. Osobe sa mentalnim poremećajima postaju usamljene, a onda usamljenost pogoršava njihov poremećaj, zbog čega postaju još usamljeniji, tako da ulaze u negativnu spiralu. Zbog svega toga usamljenost nije samo psihološki i socijalni, već i važan medicinski problem.

Iza tvrdnje da su ljudi socijalna bića se krije da su ljudi bića koja imaju potrebu da se emocionalno povezuju sa drugim ljudima. Ljudi se dobro osećaju kada su emotivno povezani sa drugima koji su im emocionalno važni – kada se nalaze u odnosima u kojima vole i u kojima su voljeni. To jednostavno znači da su ljudi bića ljubavi, različitih vrsta emocionalne povezanosti.

Biti sam i biti usamljen nije isto. Mnogi imaju potrebu da se osame zato što se tada veoma dobro osećaju. Mnogi se osećaju usamljeno uprkos tome što su u grupi. Osećanje usamljenosti se pojavljuje onda kada ljudi nisu sa onima koji su im emocionalno važni. Usamljenost je neprijatno osećanje koje pokreće osobu da pronađe onoga ko joj je emocionalno važan i da se sa njim poveže.

Uprkos tome što neprijatnost usamljenosti pojedinca pokreće ka drugom pojedincu, postoji čitav niz razloga zbog kojih ovo kretanje izostaje. Ne prvom mestu je to što ljudi ne prepoznaju svoju usamljenost. Umesto da je prepoznaju kao takvu i shvate na šta ih ona navodi, oni je pogrešno prepoznaju kao dosadu, prazninu, nervozu itd. Umesto da se bave razlogom zbog kojeg se osećaju neprijatno, oni neprijatnost suzbijaju alkoholom, tabletama, drogama, seksom, zabavom, itd.

Usamljenost se često pogrešno tumači kao dokaz nečije bezvrednosti. Ideja je da kada neko vredi da je okružen ljudima koji prepoznaju i potvrđuju njegovu vrednost, a da tih ljudi nema kada neko ne vredi. Zato mnogi i ne žele da osveste da su usamljeni jer bi na taj narušili sopstvenu sliku o svojoj vrednosti. Oni koji su svesni svoje usamljenosti, to kriju od drugih, jer ne žele da drugi o njima misle kao osobi koja „nema nikoga”. Muškarci su ti koji najviše kriju svoju usamljenost i pokušavaju da „ostanu jaki” u svojoj samoći.

Istraživanja pokazuju da dve grupe koje su najviše usamljene sačinjavaju mladi ljudi i stari ljudi.

Mladi ljudi su okrenuti ka grupi vršnjaka u kojoj žele da budu prepoznati kao vredni, zanimljivi i da budu prihvaćeni. Oni pokazuju znake usamljenosti čak i onda kada su dobro prihvaćeni u sopstvenoj porodici. Često navode da se dve trećine svog vremena osećaju usamljeno. Trendovi u mladim generacijama ukazuju da će problem usamljenosti biti sve veći. S jedne strane raste individualnost, egocentričnost i narcisoidnost, a sa druge se smanjuje usmerenost na druge, saosećajnost sa drugima i empatija. Akcenat je na tome da se bude voljen, a smanjuje se važnost voljenja drugih. Gube se socijalne veštine, a realni svet biva zamenjen virtuelnim. Prema jednom američkom istraživanju tinejdžeri su tokom dana dva sata u kontaktu sa stvarnim ljudima, a sedam sati su pred ekranima u onlajn kontaktu.

Nedostatak ljubavi ozbiljna pretnja

Dok su mladi ljudi usmereni na vršnjake, stari ljudi su usmereni na bliske osobe. Njih najviše pogađa dezintegracija porodice, veliki generacijski jaz i odvojenost od odrasle dece i rođaka.

Kako živimo u vreme promocije individualnosti, urbanizacije planete i seljenja populacije u velike gradove u kojima se povećavaju anonimnost i samoća, kao i u vreme digitalizacije svega, usamljenost i nedostatak ljubavi postaje ozbiljna pretnja čovečanstvu.

[JESSY]

Opada li inteligencija mladih

Nove generacije žive udobnim životom, prezaštićena deca nisu snalažljiva, jer im se uklanjaju prepreke i izazovi, što usporava razvoj i jačanje samopouzdanja

Poznato je da neki ljudi brže i bolje povezuju neke stvari od drugih – zbog čega se smatraju pametnijima. Da bi se objasnile ove razlike između ljudi, psiholozi su uveli koncept inteligencije kao jedne opšte mentalne sposobnosti.

Postoji više definicija inteligencije, a neke od najčešćih su da je to sposobnost snalaženja u novim situacijama ili da je to sposobnost sagledavanja situacije ili problema sa različitih strana. Tokom vremena ovaj koncept se širio tako da danas postoji „emocionalna inteligencija”, kao i koncept „multiplih inteligencija” prema kojem postoji najmanje sedam vrsta inteligencije.

Razliku primetili i učitelji

Istraživači inteligencije su primetili da su generacije posle Drugog svetskog rata imale sve bolje rezultate na testovima inteligencije. Jedan od prvih koji je 1987. godine objavio sistematizovane podatke iz 14 država o porastu izmerene inteligencije je novozelandski istraživač Džejms Flin, tako da je ovaj fenomen po njemu nazvan „Flinov efekat”. Rezultati su pokazali da iz generacije u generaciju dolazi do „masivnog” porasta inteligencije, koji je u proseku bio tri poena više, a nekada i do 10 poena, u odnosu na deset godina stariju generaciju. Ponuđeno objašnjenje je da do porasta dolazi zbog delovanja kombinacije nejasnih faktora iz okruženja.

Iako su mnogi smatrali da će Flinov efekat nastaviti da deluje i da će nove generacije imati sve bolje rezultate na testovima inteligencije, podaci iz novijih istraživanja pokazuju suprotni trend, koji je već dobio ime „obrnuti Flinov efekat”.

Istraživanja iz nekoliko zemalja su pokazala da koeficijent inteligencije mlađih generacija opada u odnosu na starije. Norveško istraživanje koje je analiziralo testove inteligencije regruta rođenih nakon 1962. pokazalo je da između onih rođenih 1975. i onih rođenih 1991. postoji prosečna razlika od pet poena manje u količniku inteligencije.

Iako sva ova istraživanja treba uzeti sa rezervom, izveštaji učitelja koji su ispratili školovanje niza generacija, takođe ukazuju da postoje negativni trendovi u mlađim generacijama. Ako pretpostavimo da zaista postoji trend smanjenja količnika inteligencije u mlađim generacijama, možemo se zapitati šta utiče na to.

Kada se dete rodi njegov mozak je neka vrsta „poluproizvoda”. To znači da mozak mora da bude stimulisan da bi se razvijao, a ako nije stimulisan, tada se on tome prilagođava i smanjuje broj veza između neurona. Prema ovoj teoriji mlade generacije žive udobnim životom, što znači da su zahtevi okruženja mnogo niži nego što je to bio slučaj sa starijim generacijama. Poznato je da prezaštićena deca nisu snalažljiva, jer prezaštićujući roditelji uklanjanju prepreke i izazove, usporavajući razvoj i sprečavajući razvoj samopouzdanja. Tome treba pridodati razvoj tehnologije koji značajno olakšava neke oblike rada. Mnogi mladi su nesposobni da bez digitrona reše osnovne matematičke operacije.

Što je više društvenih pravila, to je manje razmišljanja i snalaženja. U visokouređenim društvima mladi usvajaju čitav niz pravila tako da je njihovo ponašanje „automatizovano”, bez svesnog promišljanja i donošenja odluka.

Među mladima je sve veći trend vrednovanja osećanja i intuicije, na štetu razvijanja mišljenja, znanja i analize. Umesto da pamte podatke koje će koristiti u razmišljanju, mladi znaju da sve podatke, ako im zatrebaju, mogu potražiti spolja – na internetu. U situaciji kada se procenjuje da će veštačka inteligencija i roboti u doglednoj budućnosti zameniti veliki broj profesija, možemo pretpostaviti da će mladi biti sve više okrenuti osećanjima i hedonizmu.

Posledica manje sna

Tokom spavanja se razvija mozak i povezuje naučeno. Podaci iz celog sveta ukazuju da danas tinejdžeri u proseku spavaju jedan sat manje. Pored snižene inteligencije to se plaća neraspoloženjem, gojaznošću, poremećajima pažnje i hiperaktivnošću. U Švedskoj su, na primer, šestomesečne bebe rođene 1993. spavale dva i po sata manje nego one rođene 1978.

Iako je konzumiranje ribe važno za razvoj mozga, u celom svetu je primećeno da deca jedu veoma malo ribe.

Najuticajniji faktor iz okruženja jeste roditelj, tako da on ima moć da utiče na razvoj inteligencije svog deteta.

[JESSY]

Љубав на послу

Као што се у колективу појављују антипатије, појављују се и симпатије, свиђања, еротична привлачност, све до љубавних веза и правих драма, а учесници покушавају да своје интимне односе и емоције учине невидљивим за остале чланове колектива

Неки људи проводе више времена са колегама са посла, него што то чине са људима из свог приватног живота. А када су људи свакодневно у групи која је усмерена ка истом циљу, тада се између њих успостављају емоционалне везе. Односи на послу су комплексни, најчешће пријатељски са израженим осећањем припадности, али често се у њима појављују и мање или више прикривене непријатељске емоције, попут презира, зависти, љубоморе, све до мржње.

Као што се у колективу појављују антипатије, појављују се и симпатије, свиђања, еротична привлачност, све до заљубљивања и љубавних веза. Одвијају се и праве љубавне драме, од страсног спаривања, до неузвраћених емоција, љубоморе треће особе, превара и болних раскида. Оно што је општа карактеристика свих ових драма јесте да су скривене, да учесници покушавају да своје интимне односе и емоције учине невидљивим за остале чланове колектива. Због тога глуме и носе маске.

Ометају пословни однос

Колектив није скуп блиских људи, већ људи који су на међусобној дистанци. Свако од њих је на неком радном месту које подразумева обављање одређених задатака и играње неке улоге у организацији. Када су у улогама, људи се не понашају спонтано не изражавају се као целовите личности, већ одигравају своје пословне улоге, имајући дистанцу према другима, али и став самопоштовања и поштовања других. Како су љубавни односи веома блиски, они су управо супротни дистанци тако да се љубавне везе не уклапају у професионалну атмосферу.

Према једном британском истраживању, око 60 одсто људи је пронашло свог емотивног партнера на радном месту. Код нас је овај проценат сигурно нижи због друкчијег начина живота, али је свакако висок. Зато су љубавне везе на послу она скривена реалност већине колектива.

Корпорације често у свом кодексу понашања имају забрану улажења у емотивне и сексуалне везе са колегама са посла. Разлози за то нису само морални већ су и практични – ометају пословни процес. Заљубљена особа често није у стању да се концентрише на своје радне задатке. Када су двоје у вези, тада се између њих размењују информације; прави се однос лојалности који је јачи од лојалности према организацији; могу ући у сукобе интереса и правити мале завере ради властите користи и слично. Увек неко трећи може бити заинтересован и због тога љубоморан, па и осветнички расположен. У случају свађе између две особе које су у вези или њиховог раскида, затегнути интимни односи се „преливају” у пословне односе. Посебно проблематични су раскиди јер када обоје настављају да се свакодневно виђају у колективу, тада је оној страни која је остављена веома отежано преболевање раскида. Велики проблем је ако након раскида или преваре следи мржња и жеља за осветом оној другој страни.

Све ово се одвија на прикривеном, психолошком нивоу комуникације, тако да је некада тешко препознатљиво другим члановима колектива.

Управо је ово бреме скривања интимног односа и присиле да се глуми један од разлога да они који су пронашли свог партнера на послу, често желе да промене колектив и запосле се на другом месту.

Посебан проблем је када је једно или обоје запослених већ заузето, било да су у вези или браку, тако да постоји превара. Овакве везе се држе као посебно тајне, често се маскирају извештаченом међусобном незаинтересованошћу и повећаном дистанцом или глумљењем лошег односа.

Јавна тајна

Оно што двоје који су на послу у тајној интимној вези не знају јесте да се такве везе скоро увек примете, тако да „публика”, то јест остали запослени или знају или сумњају шта је у питању.

Разлог за ово незнање љубавника јесте то што и колектив прихвата игру скривања, тако да и они носе маске и праве се да ништа не примећују. А истина јесте да примећују и да о томе међусобно причају. Ако је један од учесника у тајној вези надређени или директор, његов углед у колективу трпи, губи веродостојност и интегритет, тако да у његовим одлукама остали запослени траже пристрасност. Укратко, иако јесу честе, љубавне везе на послу нису добра идеја.

[JESSY]

Čovek „velikog ega”

Ego, pojava sama po sebi korisna i dobra, javlja se kao problem kada neko misli da je bolji od drugih, poseban i izuzetan, pa postaje umišljen, uobražen i sujetan

„Ego je problem” izjava je koju često možemo čuti. Pogotovo kada se oceni da neko ima „veliki ego”, u smislu da je egocentričan, egoističan, sebičan, samoživ itd. Polazeći od ideje da je ego nešto loše, nastale su škole mišljenja kako se treba odreći svog Ja, da ego treba odbaciti, uništiti ga, kako bi se spoznala nekakva „viša” svest. S druge strane možemo čuti da neko „nema svoje Ja”, da je povodljiv, da se podređuje drugima, udovoljava im, da je preterano uslužan, stalno ugađa drugima, a sebe zapostavlja.

Kako zapravo stoje stvari sa egom ili nečijim Ja?

Ako se vratimo na početak priče o egu, dakle na Sigmunda Frojda i njegova tumačenja ljudske psihe i „psihičkog aparata” kako ga je on nazivao, ego je nešto veoma korisno. Frojd je smatrao da se ego kao nosilac svesti i znanja razvio tokom evolucije kako bi organizam mogao što bolje da zadovolji svoje potrebe u stvarnom svetu. Drugim rečima, ljudsko Ja je ljudima pomagalo da se bolje snađu i adaptiraju na uslove života i da povećaju sposobnost preživljavanja i zadovoljenja potreba. Smatrao je da ego posreduje između organizma i spoljašnje stvarnosti.

Odnos prema drugima

Prema tome, ego je pojava koja je sama po sebi korisna i dobra. I naše telo, organizam jeste do stvarnosti i on čini materijalnu bazu našeg Ja, čini ono što se naziva „telesno Ja”. Na telesnu osnovu našeg Ja ukazuje to što je imenica „ličnost” izvedena od imenice „lice”, upravo zbog toga što na osnovu osobina lica razlikujemo jednu osobu od druge i prepoznajemo je kao nekoga ko je poseban u odnosu na druge.

Šta je onda problem sa „velikim egom”? Najkraći odgovor je: odnos te osobe prema drugim ljudima. Osobe ne treba posmatrati izolovano kao karaktere koji postoje u praznom prostoru, već kao bića koja su u interakciji sa drugima. Upravo kroz tu interakciju saznajemo ne samo šta osoba misli o sebi, već, istovremeno, i šta misli o drugima. Ako posmatramo osobu u relaciji sa drugima, tada brzo postaje jasno da je osoba sa „velikim egom” zapravo neko ko misli da je bolji od drugih, da je za razliku od njih poseban i izuzetan.

Ako je neko svestan da ima stvarne kvalitete koje velika većina drugih ljudi nema, to još ne znači da je on osoba sa „velikim egom”. Ako takva osoba poštuje druge ljude, ne potcenjuje ih, ima razvijeno saosećanje i empatiju, onda ostali neće smatrati da on ima veliki ego, već će ga smatrati velikim čovekom.

Ljude koji misle da su mnogo bolji i vredniji od drugih možemo podeliti na one koji zaista imaju neke kvalitete i na one koji nemaju neke izuzetne osobine. Ovi prvi pogrešno veruju da su time što su u nekim aspektima bolji od drugih, stekli pravo da budu viša, vrednija bića od drugih ljudi. Oni drugi su umišljeni i uobraženi, to jest sujetni. O sujeti govorimo onda kada neko umišlja da ime neke kvalitete koje drugi ne vide kod njega ili kada preuveličava kvalitete koje zaista ima. Mnogi nepravilno koriste reč „sujeta” pogrešno je izjednačavajući sa samopoštovanjem, ova reč u stvari označava prazninu, ništavnost, nepostojanje. To se vidi u rečima „osujetiti”, „sujeverje” i sličnim. Zato se za sujetne smatraju oni koji su uobrazili da imaju neki kvalitet koji zapravo ne postoji. Bez obzira na to da li imaju realističnu ili umišljenu sliku o sebi, ono što obe grupe čini arogantnim jeste njihov odnos sa drugim ljudima.

Razmaženo i sujetno dete

Danas kada mnogi roditelji pogrešno izjednačavaju vaspitanje sa pružanjem ljubavi, ne uspevajući da disciplinuju decu, oni svojim neprestanim hvaljenjem deteta i njegovih dostignuća, upravo kod dece stvaraju doživljaj da su ona izuzetna, mnogo bolja od drugih. Rezultat popustljivog vaspitanja je razmaženo dete koje je po svojoj definiciji sujetno dete. Dete sa „velikim egom” će izrasti u odraslu osobu sa „velikim egom” koja će zbog toga imati probleme sa drugim ljudima.

Oni roditelji koji izbegavaju ovu vaspitnu grešku posmatraju svoje dete u relaciji sa drugima, kako decom tako i odraslima, i uče ga poštenju, poštovanju, obzirnosti i uvažavanju drugih i njihovih prava i osećanja. Svi vole da su u društvu takve dece što doprinosi razvoju njihove slike o sebi.

[JESSY]

Porodica na raspustu

Vreme godišnjih odmora je period kada su i roditelji i deca oslobođeni izvanporodičnih društvenih uloga i kada bi mogli da se okrenu jedni drugima, sa ciljem da se svi dobro osećaju

Porodica često nije ono što bi trebalo da bude: mesto ljubavi. Danas ljudi ulaze u brak i zasnivaju porodice iz ljubavi i zbog ljubavi. Zbog toga bi upravo u porodici njeni članovi trebalo da se dobro osećaju. Pored prihvaćenosti, sigurnosti, poverenja i pripadnosti, članovima porodice je potrebno i da imaju doživljaj da drugi njeni članovi brinu o njima, njihovim potrebama i željama, kao i o tome kako se osećaju. Svaki njen član bi trebalo da ima doživljaj poštovanosti i uvaženosti. Kako je savremeni izvanporodični način života prepun stresova, porodica bi trebalo da bude mesto u kojem se njeni članovi, pored porodičnih obaveza i dužnosti, mogu prepustiti opuštanju, zabavi i izražavanju ljubavi. Takve porodice u kojima se svi njihovi članovi dobro osećaju zovemo funkcionalne porodice.

Razlika između funkcionalnih i disfunkcionalnih porodica nije „crno-bela” već postoji više prelaznih oblika između potpuno funkcionalnih i potpuno disfunkcionalnih porodica. Opšti je utisak da je više disfunkcionalnih nego funkcionalnih porodica.

Kad dođe dete – nove uloge

Kada se dvoje odluče za zajednički život i stupe u brak, tada ulaze u društvene uloge supružnika, muža i žene. Pretpostavka je da su oni jedno vreme bili u vezi i da su, svako za sebe, zaključili da su se u njoj dobro osećali i da je ona dovoljno dobra osnova za zajednički život. Kada dođe dete ili deca, tada se između dvoje pojavljuje novi sistem uloga, jer oni više nisu samo supružnici, već su i roditelji. To je novi izazov za oboje, jer porodični život zahteva da dobro funkcionišu i da su ispunjeni i u ulogama supružnika i u ulogama roditelja.

Disfunkcionalnost u porodici često nastupa tako što neko nije u stanju da harmonizuje ove dve uloge i počinje da se loše oseća u jednoj od njih. U „roditeljskom braku” supružnici se dobro osećaju u ulogama roditelja, ali su nezadovoljni odnosom koji postoji između njih kao muža i žene. Kada nisu zadovoljni odnosom sa svojim supružnikom, tada često traže smisao za ostajanje u braku i porodici u ulozi roditelja. Ova asimetrija dovodi do žrtvovanja supružnika koji ostaje u braku „samo zbog dece”, što može kasnije, kada deca odrastu i budu spremna da se odvoje, da postane psihološko i emotivno opterećenje i za roditelja koji se žrtvovao i za odraslog sina ili kćerku.

I uloga supružnika i uloga roditelja zahtevaju izvestan stepen emocionalne zrelosti i spremnost da se svoje želje i potrebe podrede drugim članovima porodice. Ova spremnost ne sme da bude jednostrana jer u tom slučaju svodi se na žrtvovanje, već treba da je međusobno pokazuju svi članovi porodice, uključujući i decu.

Jedna vrsta porodične emocionalne disfunkcionalnosti jeste kada jedan njen član, bilo muž bilo žena, a nekada i dete, smatra da svim ostalim članovima treba da bude najvažnije kako se on oseća. To su osobe koje više ili manje uspešno dominiraju u svojim porodicama, postavljajući pravilo da je najvažnije kako se oni osećaju, zbog čega svi drugi treba da udovoljavaju njihovim očekivanjima i zahtevima. Bilo da ljutnjom i besom, nekada i nasiljem, zastrašuju druge, bilo da drugima suptilno izazivaju osećanje krivice, ove osobe kvare porodičnu emocionalnu klimu.

Prividno funkcionalne porodice su one u kojima se jedan ili više članova žrtvuju tako što otpisuju svoje želje i potrebe, izbegavaju i najmanje konflikte, i u svemu ugađaju drugima. Iako u ovakvim porodicama konflikti nisu česti, dugoročno gledano potisnuti doživljaj nesrećnosti člana koji se žrtvovao pre ili kasnije dolazi na „naplatu”.

Vreme za druženje

Vreme godišnjih odmora jeste period kada su i roditelji i deca oslobođeni izvanporodičnih društvenih uloga i kada bi mogli da se okrenu jedni drugima i da tako provode vreme. Dok je u drugim periodima godine nedostatak vremena za porodični život možda bio opravdan drugim društvenim ulogama, naročito kada su oba supružnika zaposlena, tokom godišnjeg odmora te prepreke nema. Zato je vreme godišnjeg odmora vreme za porodične uloge, kako roditeljske tako i supružničke, sa ciljem da se svi dobro osećaju. Tako se učvršćuju emocionalne veze, naročito sa decom koja su, prema istraživanjima, toliko željna dugotrajnijeg druženja sa roditeljima.

[JESSY]

Зашто није као на почетку?

 

У већини веза и бракова партнери се мењају, а то мења и њихов однос, који има своје развојне циклусе, што поред осталог доноси и промену животних приоритета, преузимање улоге супружника и других друштвених улога

Када двоје осете међусобну привлачност тада улазе у однос упознавања и приближавања који – ако је процес међусобног оцењивања обострано задовољавајући – резултира оном почетном љубавном везом коју зовемо забављање. Уколико је почетак за обоје задовољавајући, у већини случајева прелази у „озбиљну везу” која би, ако је задовољавајућа, требало да пређе у брак и заснивање породице.

Сасвим је природно да људи на основу дуготрајнијег понашања партнера закључују ко је он, какав је као личност и колико им одговара као партнер, да би се на основу тог закључка одлучивали за даљи останак у вези. Када утврде какав је, претпостављају да се он неће променити и да ће и у наредним деценијама бити онакав какав је био у прве две године.

Оно што се, међутим, дешава у већини веза и бракова јесте да се партнери мењају, то јест да мењају своје понашање, што значи да се и веза мења и да више није онаква каква је била у почетном периоду. Тада можемо чути питања као што су: Зашто се не понаша као на почетку? Шта да урадим да се поново заљуби у мене? Другим речима, партнери су помало разочарани или се, чак, осећају изневерено и преварено јер је испало да партнер није онакав каквим им се неко време представљао.

Неколико је разлога за промену партнеровог понашања: „разљубљивање”, промена приоритета, преузимање улоге супружника, преузимање других друштвених улога и слично.

Заљубљеност и љубав

Данас већина људи погрешно сматра да је заљубљеност прва фаза љубави – да је то она почетна интензивна и страсна љубав након које следи смиренија фаза чврсте љубави. По својим психолошким механизмима заљубљеност и љубав су два различита осећања која због тога не могу прећи једно у друго.

Иако заљубљеност није прва фаза љубави, она јесте прва фаза љубавне везе. Основни механизам у заљубљивању је идеализација: уверење да је партнер управо онај прави, потпуно одговарајући. У одржавању ове илузије учествују два момента. Први је да се на ту другу особу пројектује сопствена представа о идеалном партнеру, тако да се она не види каква јесте. Заљубљени је „слеп” за друге аспекте личности те личности. Други моменат је да се партнер труди да се у стварности што боље представи како би повећао шансе да буде прихваћен и вољен. Зато он активно скрива оне аспекте своје личности за које верује да се не би допале другој особи. После извесног времена, међутим, открије се да партнер није идеалан, а када он покаже и оне аспекте себе које је раније скривао, тада се и њихов однос нужно мења.

Када особа жели да се толико допадне некоме да би тај други хтео да са њом уђе у љубавну везу, онда је то њен приоритет, главни циљ којем подређује друге циљеве у свом животу, а кад га оствари, осети се прихваћеном и сигурном у вези, тада одржавање везе није њен главни приоритет, већ се посвећује другим животним циљевима. Промена која последично настаје у вези јесте да особа показује мање пажње и даје партнеру мање потврда љубави. Из тог разлога партнер често изјављује: Љути ме што се понаша као да се ја подразумевам.

У новој улози

Некада партнери промене своје понашање због тога што су ушли у улогу супружника. Та нова улога подразумева друкчији сценарио: њима се тад у глави активира друкчији „програм” тако да почну да се понашају у складу са оним што мисле да та улога подразумева, мењајући претходни однос.

И када се између двоје појаве нове улоге, као што су улога маме и тате, онда то такође битно мења претходни однос. Проблем који се поставља јесте како хармонизовати улоге „жене” и „мужа” са улогама „маме” и „тате”. Када супружници превише времена проводе у улогама родитеља, отуђују се у другим улогама.

Сви ови разлози доприносе томе да веза не може остати онако идилична и страсна као што је била у почетном периоду. Захтев да она остане онаква каква је била на почетку јесте нереалистичан. Емоционална зрелост подразумева да оба партнера знају да је веза нешто динамично што има своје развојне циклусе, а да нереална очекивања могу покварити иначе добру везу или брак.

[JESSY]

Umeće kompromisa

Svađa i konflikt nisu isto: svađa je pokušaj da se razreši konflikt, kao posledica suprotstavljenjih želja ili interesa, a prostor za kompromis nalazi se između idealnog i minimalnog cilja za njihovo ostvarenje

Kada čuju reč „konflikt” mnogi pomisle na svađu. U stvarnosti svađa i konflikt nisu isto. Svađa je posledica konflikta, ili tačnije, ona je pokušaj da se razreši konflikt. Dvoje ljudi koje ćuti ili ljubazno komunicira mogu biti u značajnom konfliktu, iako se to ne primećuje iz njihovog ponašanja. Konflikt je situacija u kojoj dvoje ljudi imaju dve toliko suprotstavljene želje (ili interesa) da jedna drugu isključuju.

Kada konflikt definišemo na takav način, jasno je da svako od nas svakodnevno učestvuje u velikom broju konflikata: s decom, s partnerom, s kolegama, s rođacima, sa strankama, s nepoznatim ljudima itd. Upravo zbog toga što su u svakoj vrsti odnosa konflikti neizbežni i česti, potrebno je kod sebe razviti onu socijalnu veštinu koja se zove „pregovaranje” ili „upravljanje konfliktom”.

Malo dete nije u stanju da razlikuje sebe od svojih želja. Zato kada dvogodišnje dete želi nešto što roditelj odbija da mu ispuni, ono se oseća odbačeno i nevoljeno. One nije u stanju da razlikuje odbijanje ispunjenja njegove želje, od odbacivanja njega kao osobe. Zato ono u ovom periodu tvrdoglavo i veoma uporno zahteva da mu se odbačena želja ipak ispuni – više ne toliko sa ciljem da dobije ono što želi, već sa mnogo važnijim ciljem da natera roditelja da mu dokaže da ga voli i prihvata.

„Dodatno motivisanje”

Za razliku od deteta, odrasli jesu u stanju da razlikuju sebe od svojih želja, pa i od onih najvažnijih. Zato oni kada im neko važan odbije ispunjenje neke želje, to ne razumeju kao prestanak odnosa ljubavi ili poštovanja. Ovo razlikovanje im omogućuje da preispituju svoje želje, da ih odgode, oblikuju i menjaju.

Razlikovanje želje od osobe je odlika emocionalno zrele osobe, tako da mnogi odrasli u sebi još nose ono „unutrašnje dete” koju tu razliku ne uviđa i ne razume, pa zato ni konflikte ne razume na odrasli način.

Tipično je da ljudi koji su u nekom važnom konfliktu s drugim pokušavaju da utiču na drugoga da učini tačno ono što oni žele. Nakon bezuspešnog uveravanja drugog, sledi njegovo „dodatno motivisanje” nekim oblikom emocionalnog iznuđivanja, gde je cilj da se drugi oseti krivim ili dužnim, da se uplaši ili sažali. Ponekad osoba pokušava da natera drugog da čini ono što ona želi primenom fizičkog nasilja. U većini situacija ove strategije ne uspevaju da „slome” volju druge osobe kojoj je dati zahtev neprihvatljiv. Mnoge od datih situacija su rešive ukoliko osoba uđe u proces pregovaranja sa ciljem da postigne kompromis.

Kompromis je za mnoge ljude ružna reč jer veruju da postaju gubitnici ako ne dobiju sve ono što žele. U stvarnosti kompromis je rezultat procesa pregovaranja u kojem dve strane dolaze do saglasnosti oko obostrano prihvatljivog rešenja tako što je svaka od njih odstupila od zahteva koji je za nju bio najbolji.

Dete uči veštinu pregovaranja

Da bi ljudi mogli dobro da pregovaraju s drugima, moraju se prvo dogovoriti sami sa sobom. U kompleksnim konfliktima kao što je na primer podela imovine stečene u braku, važno je, pored idealnog rešenja, definisati i minimalno rešenje, povući crtu i odrediti ono oko čega osoba ne želi da popusti. Između idealnog i minimalnog cilja nalazi se prostor za kompromis. Koliko će koja strana da popusti zavisi od pregovaračke veštine: šta se nudi drugoj strani i šta se traži zauzvrat.

Nije moguće u svakom konfliktu naći kompromisno rešenje. Pogotovu ne onda kada nije u pitanju konflikt želja, već konflikt osoba. To su one situacije kada se osobe međusobno mrze ili preziru i kada je njihov odnos opterećen osvetom, pohlepom ili inatom.

Decu treba učiti da postoje roditeljski zahtevi oko kojih nema pregovora i oni drugi kada se može pregovarati. Postoji nekoliko načina za postizanje kompromisa oko dečjih želja: dozvoliti želju uz ograničenje, pomeriti ostvarenje želje za neko drugo vreme, vezati ostvarenje želje za neki zadatak itd. Na ovaj način roditelj indirektno podučava dete veštini pregovaranja koju će ono oponašati sa svojim vršnjacima, a koja će mu biti veoma korisna u odraslom dobu. Sposobnost pregovaranja i pravljenja kompromisa je jedna od tajni dobrog odnosa sa ljudima.

[JESSY]

Inaćenje

Osećanje često prisutno u našem mentalitetu, ne samo na individualnom planu, već i kao kolektivna emocija u nekim važnim istorijskim momentima, kao reakcija na nepravičan zahtev neke sile ili autoriteta

 

Prkos ili inat je osećanje koje je često prisutno u našem mentalitetu, ne samo na individualnom planu, već i kao kolektivno osećanje u nekim važnim istorijskim momentima, kao reakcija na nepravičan zahtev neke sile ili autoriteta.

U razvojnom smislu prkos ili inat je osećanje koje se iznenađujuće rano javlja u životu deteta. Poznato je da deca oko svog osamnaestog meseca ulaze u fazu inaćenja koja se stručno naziva „negativizam druge godine”. U tom periodu deca zahtevaju da se stvari odvijaju u skladu sa njihovom voljom i pružaju veliki otpor svim zahtevima roditelja koji od dece zahtevaju da se ponašaju drukčije. To je ona faza dečje tvrdoglavosti koja je za neke roditelje nerešiv vaspitni problem.

Baš hoću!

Šta je u pozadini dečjeg tvrdoglavog „neću” ili „baš hoću”? Najkraći odgovor je: dečje razumevanje roditeljske ljubavi. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja i svojih postupaka. Kada roditelj ne dozvoljava detetu da ono ostvari svoju želju, ono ne oseća samo osujećenost zbog neispunjene želje, već se oseća nevoljeno. Za dete je roditeljevo odbijanje ispunjavanja njegove želje isto što i emotivno odbacivanje njega kao osobe. A kako je dete iz prethodnog iskustva naučilo da ga roditelji vole, ono tvrdoglavo protestuje i zahteva da bude po njegovom.

Nakon odbijanja detetove želje, njemu više nije samo cilj da ostvari datu želju, već ima važniji cilj: naterati roditelja da bude onaj roditelj koji voli dete, a ne onaj roditelj koji „odbacuje” dete. Iz tog važnijeg razloga dete postaje veoma uporno i tvrdoglavo, jer kada neko ima dve godine ništa mu nije važnije od toga da li ga roditelji vole.

Ako zbog svog osećanja samilosti i krivice roditelj popusti, dete postaje zadovoljno i srećno jer je sebi „dokazalo” da ga roditelj voli. To je razvojno pogrešno jer iako razrešava datu konfliktnu situaciju između detetove volje i roditeljeve volje, dugoročno roditelj sebi pravi još veći problem zato što će u budućim konfliktima detetov otpor biti još veći. Najgori scenario jeste da roditelj bude „popustljivi roditelj” jer u tom slučaju njegovo dete i kada odraste ponašaće se na isti način u konfliktnim situacijama sa drugim odraslima, naročito ako očekuje da ga ti drugi poštuju ili vole.

Kako onda roditelj treba da se ponaša kada se malo dete tvrdoglavo inati? Roditelj ne treba da popusti detetu, ali istovremeno treba da mu ponudi ljubav. Na primer, kada malo dete neutešno plače zato što mu roditelj ne dozvoljava da se igra nekim predmetom, roditelj treba da ga zagrli i teši dok se ne smiri. Na taj način, nudeći svoju očiglednu ljubav, roditelj svojim postupkom sprečava dete da zaključi da nije voljeno. Tako ga uči jednoj veoma važnoj životnoj lekciji: da konflikt nije negacija ljubavi. To detetu pomaže da prevaziđe svoj stav „Ako mi ne dopustiš, ti me ne voliš” i prihvati stav roditelja „Ne dopuštam ti zato što te volim”.

„Ljubav plus disciplina”

Kada se primenjuje ovaj pristup „ljubav plus disciplina” dete će početi da razlikuje sebe od svojih želja i svog ponašanja i moći će da shvati da, iako je ono prihvaćeno i voljeno kao biće, postoje neka njegova ponašanja i želje koje nisu prihvatljivi.

Deca koja ne nauče da razlikuju sebe od svojih želja i postupaka imaće u daljem životu velike probleme sa konfliktima jer neće biti u stanju da mentalno povežu postojanje konflikta sa odnosom poštovanja ili ljubavi. Za njih će svaki konflikt, svako suprotstavljanje njihovoj volji biti znak da ih neko ne prihvata, da ih ne poštuje i ne voli – znak tuđeg neprijateljstva. Bilo da na to reaguju depresivno ili agresivno, njihovi međuljudski odnosi biće nestabilni i nesigurni.

Ovi odrasli ljudi, to jest njihovo „unutrašnje dete” neće znati razliku između „biti podređen” i “biti ponizan” i zato će u konfliktnim situacijama reagovati uvređenošću, durenjem i prkosom. Oni će pogrešno misliti da će se poniziti i izgubiti svoje ljudsko dostojanstvo ako odustanu od svog zahteva i prihvate da se ponašaju na drugi način. A kako je lično dostojanstvo važnije od mnogih drugih vrednosti, imaće veliku količinu energije da se inate i dure u konfliktnim situacijama.

[JESSY]

Сласт и горчина освете

Увек произлази из осећања мржње и презира усмерених ка другоме као особи, а главна позорница за испољавање освете су раскиди емотивних веза и разводи брака, али и односи са суседима или колегама

 

Иако је у данашње време крвна освета ретка појава, у свакодневном животу људи често имају порив да се некоме освете. Како су са осветом повезана разна деструктивна понашања чији је циљ да неко други пати или буде уништен, освета је важан друштвени проблем. Зато је важно разумети ову појаву и душевно стање из које проистиче.

Иако су и освета и казна реакције на неку доживљену велику неправду, између њих постоји велика разлика.

Није исто што и казна

Они који кажњавају познају разлику између особе која је нешто урадила и њеног неприхватљивог поступка. То је оно хришћанско: мрзим грех а не мрзим грешника. Зато казна није усмерена на особу, већ на њен поступак. Циљ казне је да особа одустане од неприхватљивог понашања и да се друкчије понаша у будућности.

 Освета је увек усмерена на особу зато што онај који се освећује сматра да је други зао тако да је „заслужио” да пати и да буде уништен психички, емотивно, социјално или физички.

Европска правна традиција разликује казну од освете јер полази од тога да се људи, па и они који су извршили злочин, могу променити. Из тог разлога у европском правном систему не постоје институти доживотног затвора и смртне казне. Сматра се да су доживотни затвор и смртна казна израз односа према особи која се унапред сматра злом и непоправљивом, и да зато заправо нису облици кажњавања, већ освете друштва над појединцем.

У племенском друштву када припадник једног племена или братства убије припадника другог племена или братства, освета је првенствено однос љубави и поштовања према жртви. Одатле долази реч „освета” јер се жртва тек након чина освете може сматрати светом, то јест освећеном. Одатле је произлазио и морални императив да жртва мора бити освећена, према народном: ко се не освети, тај се не посвети.

Ова врста освећивања заједнице стварала је „спиралу освете” тако што би се једни осветили другима, што је друге приморавало да се освете првима, након чега би се први поново освећивали другима, стварајући бесконачни трансгенерацијски круг међусобног освећивања.

Освета произлази из осећања мржње. За разлику од љутње и беса, који су увек усмерени на понашање као снажан захтев другоме да промени понашање, мржња и презир су усмерени ка другоме као особи. Док је презрен онај који се сматра недостојним, безвредним људским бићем, које не заслужује ни да буде погледан (одатле и реч „презир”), мрзи се онај који се сматра злом особом, која је неким својим поступком доказала да је опасна и деструктивна. Зато мрзитељ сматра да је други толико зао и штетан, да није заслужио да живи, односно да ако је жив да мора да пати због своје злоће.

Иако је мржња главни разлог за убиства, већина оних који мрзе и свете се тако што покушавају да натерају другог да пати. Главна позорница за ову врсту освете јесу раскиди емотивних веза и разводи брака, а друга два поља свакодневног живота у којима се појављује мотив освете су односи са суседима и односи у радној организацији.

Када један супружник сматра да га је други искористио, изманипулисао и издао, иако му је први поклонио „најбоље године” свог живота, тада закључи да му је други „упропастио живот”, чиме себи даје право да осветнички упропасти живот оном другом. Тај начин размишљања је типичан за оне тешке разводе и раскиде који на крају воде у то да сви укључени, а највише деца, постају губитници. Главна средства у овим осветама су заједничка имовина и заједничка деца, у зависности од процене шта ће више заболети оног другог.

Подршка која води у трагедију

Типично је да након осветничког чина једног партнера, други партнер закључи да је први зао, тако да и он почиње да мрзи и да се свети. То само потврђује првом да је други заиста зао, тако да настаје спирала појачавања освете на освету.

Они који мрзе и свете се по правилу траже моралну подршку од блиских људи, рођака и пријатеља. Оваква подршка само појачава деструкцију и некада води ка трагедији. Ако већ не можемо некога уверити да извршена освета није услов да би наставио да поштује самога себе, никако га не треба подржавати, већ га треба одвраћати.

[JESSY]

Срце и мозак у љубави

Многи људи се воле, али нису у стању да направе квалитетну и стабилну везу јер имају међусобно неспојиве представе о томе како брак треба да изгледа

 

Ако желите да визуелно представите љубав, вероватно ћете нацртати срце. Како је љубав ствар срца, људи бирају срцем. Супротност је бирање из интереса, из хладне прорачунатости коју симболише мозак. У лажној дилеми бирања срцем или мозгом, огромна већина се одлучује за бирањем срцем.

Када људи бирају срцем, веома често се касније разочарају и зажале због свог избора. Млађи се често жале да стално бирају погрешне. Од оних који се боре да сачувају љубав у незадовољавајућим везама и браковима, преко оних који су преварени, остављени или разведени, све до усамљености оних који су без партнера дочекали позне године зато што њихово срце још није препознало правог – све то чини бројне доказе да бирање срцем није добар начин избора партнера.

Љубавна патња

Како онда бирати? Ако не срцем, да ли онда мозгом? Постоји ли нешто треће?

Уосталом, шта је то бирање срцем? Када кажемо „срце” ми користимо песнички језик да бисмо описали несвесне психичке процесе. Када бирамо срцем, ми у ствари препуштамо нашем несвесном да изабере партнера. А када несвесно изабере, онда очекујемо да се наша свест помири с тим избором и потруди се да веза успе. Када је нечије свесно изричито против несвесног избора неког одређеног партнера, настаје конфликт у којем превлада несвесно зато што је оно то које ствара снажне емоције.

Несвесни избор партнера се одвија по типу интуиције, коју дефинишемо као процес обраде информација, којег нисмо свесни, већ смо само свесни резултата овог процеса – доживљаја да нам се други свиђа, да смо се у њега заљубили. Не само да људи верују свом доживљају већ га сматрају изразом њиховог правог Ја. Што је интензивнија пријатна емоција према неком, а коју је на нама непознат начин створило наше несвесно, то смо уверенији да је љубав већа и да ће бити иста таква и у будућности.

Нажалост, много је доказа да је овакав начин размишљања заправо једна заблуда која је одговорна за велику количину љубавне патње. Проблем са заблудама јесте тај што људи који су у заблуди не знају да су у заблуди, него чврсто верују да су њихова уверења и начин размишљања и одлучивања исправни.

За оне друге који сматрају да њихов начин бирања партнера није добар, предлажемо модел у којем несвесни и свесни процеси сарађују, који им омогућује да споје срце и мозак. Ако нечије несвесно има тако важан задатак да изабере некога кога ће особа волети, провести заједнички живот и родити децу, онда би било добро да особа сазна шта носи у свом несвесном. Зато је први корак у сарадњи нечијег свесног и несвесног да особа упозна садржаје властитог несвесног и пронађе образац који се понавља у погрешним изборима.

Други корак је схватање и прихватање чињенице да љубав није довољна за успешну везу. Много је људи који се воле, а нису у стању да направе квалитетну и стабилну везу или брак. Разлог за то је што имају међусобно неспојиве представе о томе како би љубавна веза или брак требало да изгледају. Везе и бракови пропадају зато што двоје људи који се воле, непрестано и неуспешно покушавају да натерају оног другог да се уклопи у њихов концепт везе.

Одговори за срећу

Много веће шансе за добру љубавну везу и брак имају они који користе разум и своје познавање људи како би сагледали да ли особа према којој осећају снажну привлачност уопште може или не може да се уклопи у њихов концепт везе.

Нека од питања која треба да себи поставе приликом одлучивања су следећа: Како особа реагује у конфликтним ситуацијама? Да ли инсистира да увек буде по њеном или се увек увреди и повлачи? Да ли у конфликтима вређа и прети насиљем? Да ли особа жели да има децу? Како особа замишља одгајање и васпитавање деце? Да ли особа уме да управља својим новцем? Какав однос има са својим родитељима и да ли је превише под њиховим утицајем? Да ли особа другима ставља до знања да је слободна? Да ли је особа склона пороцима (алкохол, коцкање, дрога…)? И тако даље. Када би се људи одлучивали за везу имајући у виду одговоре на ова питања, имали би много више среће у љубави.

[JESSY]

Предност безобзирних

Иако им то омогућава да буду успешнији и богатији од обзирних, они који су усмерени само на сопствене интересе и не брину о осећањима и мишљењу других најчешће на крају остану усамљени и изоловани

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 24.09.2018. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Када кажемо да је неко обзиран, подразумевамо његов однос према другим људима. Реч „обзирност” изведена је од глагола „обазирати се” који дословно значи „гледати око себе”, а у пренесеном значењу означава нечију свесност да су око њега други, свест о њиховим осећањима, интересима, потребама и вредностима које заступају. Бити обзиран истовремено значи бити пажљив према другима, слично као у речи „обазрив”. Најкраће речено обзирна особа уважава људе око себе. Управо због тога се обзирност као нечија особина сматра пожељном друштвеном вредношћу. Обзирни људи по правилу имају добре односе с другима и мали број конфликата и свађа.

Постоје два разлога због којих обзирни избегавају конфликте с другима: први је то што не желе да буду предмет туђе агресивности, а други је то што желе да људи о њима мисле позитивно, желе да буду прихваћени и да се допадну.

Уколико обзирност као црту нечијег карактера треба да уврстимо у неку од пет главних димензија личности, онда она спада у „сарадљивост” (остале су савесност, екстраверзија, тражење новина и неуротичност). Бројна истраживања ових пет димензија личности су доказала да особе с високим индексом сарадљивости имају веома добре односе с другим људима. Они воле људе, саосећају с њима, имају високу емпатију, великодушни су, помажу другима, а од других очекују да им узврате на исти начин. То су особе с високом емоционалном интелигенцијом.

Супротност обзирности је безобзирност – атрибут који добијају они људи који мисле само на себе, који показују да им нису важни ни други људи нити како се ти други људи осећају због њихових поступака. Из њихове егоцентричности произлази равнодушност према другима. Друге људе схватају или као средство које им помаже да дођу до свог циља или као конкуренте које треба победити и превазићи.

У систему друштвеног вредновања обзирност се схвата као нешто што је позитивно, вредно, и пожељно, док се безобзирност схвата као негативна, непожељна и штетна особина. Према томе, требало би да обзирни људи добро пролазе у животу, а да безобзирни људи лошије пролазе.

Супротно од тог очекивања, свакодневни живот нам показује да некада безобзирни људи много боље пролазе од обзирних, нарочито када је у питању професионални или пословни успех. Можемо се запитати зашто је то тако.

Први разлог је што су безобзирни људи искључиво фокусирани на свој интерес као циљ ка којем иду. Они проблемима у интеракцији с другим људима не приписују посебну пажњу тако да их то не деконцентрише на њиховом путу ка циљу.

Други разлог је што су они социјално продорнији. То је последица тога што обзирни људи безобзирне опажају као опасне људе с којима не желе да улазе у конфликте. Због тога безобзирни не наилазе на значајнији социјални отпор у остварењу својих намера и циљева. То се односи и на „вертикално напредовање” јер њихово застрашивање даје им ореол особе с ауторитетом, вође којем се други подређују, тако да су виђени за руководиоце.

Трећи разлог је што су често успешнији у пословним и другим преговорима. Како су фокусирани на сопствени интерес и жељу да извуку максималну добит, без емпатије за позицију супротне стране, они често у преговорима другу страну немилосрдно уцењују и „сатерују у ћошак”. Њима није циљ резултат да обе стране добијају, а који је пожељан када је реч о дугорочној сарадњи, већ им је циљ да они победе, а да друга страна изгуби.

Четврти разлог је то што њима није важно шта људи мисле о њима. Они знају да остављају негативан утисак на друге и да их се други плаше, али, или им то није важно, или им је драго да имају такав имиџ јер га схватају као знак моћи и ауторитета.

Иако могу бити успешнији и богатији од оних који су сарадљивији и обзирнији, питање које се поставља јесте колико су безобзирни људи срећни. Како су за доживљај властите среће и задовољства животом веома важни добри односи с другим људима и припадност групи блиских људи, а како безобзирни управо то немају, њихова судбина је да најчешће на крају остану усамљени и изоловани.