Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Успети у животу

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 02.04.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Млади људи се питају: „Да ли ћу успети у животу?”, а старији који своде своје животне билансе: „Колико сам успео у животу?”. А шта животни успех заправо јесте? Успех је када неко дође до постављеног циља. Реч успех је изведена из глагола пењати се уз, ићи узбрдо, а таква врста кретања захтева напор, труд.

Поред овога реч уводи вертикалу у размишљању, према којој бити успешан значи бити горе, а бити неуспешан, бити доле. Једна врста успеха је онај који други људи признају као успех, тако да у том случају говоримо о социјалном успеху и социјалној успешности.

Претпоставља се да се људи међусобно такмиче око тога ко ће успети да оствари неки циљ који је друштвено признат као вредан. Циљеви могу да буду различити. Неко је успешан у својој професији тако да ужива високи углед и има добру репутацију. Неко други је материјално успешан јер је успео да својим знањем, радом и способностима створи материјално богатство.

Неко трећи је постао позната личност, препознатљиво лице популарно у одређеном делу друштва. Неко четврти је успешан јер се остварио као родитељ чија су деца постала успешни одрасли људи. Сваки облик социјалног успеха подразумева виши социјални статус дате особе.

Некада се испостави да је веома успешна особа, упркос томе што је неки поштују а неки јој завиде, заправо дубоко лично несрећна. То постаје кристално јасно када таква особа изврши самоубиство.

За квалитет нечијег живота је далеко важнија она друга врста успеха који називамо лични успех. Иако се лични и социјални успех некада преклапају, лични успех може да буде одвојен од социјалног онда када особа остварује циљеве који су само њој важни, а које други људи сматрају неважнима.

Лично успешнима сматрамо оне људе који остварују оно што они заиста желе, а што им не намећу родитељи, групе вршњака, други ауторитета или заједнице као такве. Када неко оствари своју жељу, тада осећа задовољство. Ако је остварена жеља била веома важна особи, тада је то задовољство веома интензивно па га зовемо осећање среће.

Другим речима, они људи који живе у складу са својим вредностима и погледом на свет, који се не такмиче са другима, који желе оно што могу да остваре и то остварују, јесу људи који су задовољни својим животом.

Социјални успех није резултат пуке среће, већ је резултат дугогодишњег систематичног рада и посвећености, због чега много тога мора да се жртвује на путу до успеха. Други виде успех, али не и жртвовање које је у позадини успеха. За лични успех није потребно жртвовање, већ исправно живљење.

Људи који прихватају себе, који воле и који су вољени, који дају неки допринос заједници, имају све право на животно задовољство. Зато је оно доступно свима. Тајна је у томе да треба знати шта желети.

[JESSY]

Društvo u pojedincu

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 09.04.2017. u 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Cilj svakog roditelja je da njegovo dete jednog dana izraste u funkcionalnu odraslu osobu. Vaspitanje je proces izgradnje samostalne osobe, odgovorne prema sebi i drugima, koja dovoljno dobro funkcioniše u ljudskom društvu.

Proces socijalizovanja se zasniva na tome da dete memoriše, to jest internalizuje roditeljske figure koje mu u različitim situacijama upućuju određene poruke kojim zahtevaju od njega da se ponaša na prihvatljiv način.

Na taj način se stvarni, „spoljašnji roditelji” pretvaraju u psihičku strukturu deteta koju možemo nazvati „unutrašnji roditelj” ili super-ego. Iako su roditelji i njihove poruke temelj ovog procesa, on obuhvata i sve kasnije autoritete koji „naseljavaju” dati deo detetove psihe.

Strogo gledano, dete ne usvaja društvene norme kao takve, već usvaja porodične norme, vrednosti i poglede na svet. Da bi socijalizacija bila uspešna, mora da postoji dovoljna saglasnost između porodičnih i normi šireg društva. Ako dete odrasta u porodici čije su norme u većem neskladu sa normama šireg društva, onda će to dete biti prilagođeno porodici, ali neprilagođeno široj zajednici u kojoj treba da funkcioniše kada odraste.

Jedan problem je kada su porodične norme daleko ispod standarda šire zajednice. U tom slučaju dete će imati problema u izvanporodičnom društvenom funkcionisanju, od vrtića, preko škole, sve do odraslog života. Ono će biti označeno kao „nesocijalizovano”, sa „poremećajem u ponašanju”.

Kada su porodične norme značajno iznad normi šire zajednice, tada nastaje sasvim suprotan problem. I ova deca, iako prilagođena porodicama iz kojih potiču, neće biti prilagođena širem društvu.

To je slučaj sa decom koja su „previše lepo” vaspitana, koja se pridržavaju onih normi kojih se drugi članovi zajednice ne pridržavaju. U svojoj generaciji će ova deca će biti označena kao nesnalažljiva i smotana, jer će njihove vrline biti prepoznate kao mane. Njihova preterana socijalizovanost će ih sprečiti da budu optimalno prilagođena i uspešna.

Dok je problem nesocijalizovane dece dobro obrađen u vaspitnim teorijama, problem presocijalizovane dece nije dovoljno prepoznat.

Šta ostaje onima koji su „suviše lepo” vaspitani? Jedan način je da se promene, da u izvesnoj meri „podivljaju”, kako bi se prilagodili širem društvu. Drugi način jeste da se zatvore u grupu ili subkulturu onih koji su njima slični, među kojima će se osećati normalno.

U takvoj grupi će dobro funkcionisati, ali će i dalje imati problem neprilagođenosti u široj zajednici. Treći način jeste da odu iz društva u kome ne funkcionišu uspešno, u neko drugo društvo, to jest državu u kojoj šire društvene norme odgovaraju njihovim ličnim normama. Ovaj treći način je možda najbolji za njih, ali nikako nije dobar za zajednicu iz koje su potekli. 

 

[JESSY]

Провоцирање

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 16.04.2017. у 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Како се повремено сви сусрећемо са провокацијама других људи, корисно је разумети природу провоцирања и улоге провокатора и провоцираног.

Српска реч за провоцирање јесте изазивање, што значи звати некога да изађе из. Исто такво значење има латински provocare, јер долази од pro – испред, и vocare – звати. Провоцирање је увек свесна и намерна радња онога који провоцира, а који жели да код другог изазове одређено емотивно стање које ће резултирати у одређеном понашању.

Провоцирање је психолошка манипулација са циљем да се друга страна одазове на онај начин који жели онај који провоцира, а провоцирани не жели. Претпоставка оваквог понашања јесте да су две стране у конфликту, и да у том конфликту дата реакција одговара провокатору, а не одговара провоцираном. Зато у случају испровоцираности провокатор добија, а испровоцирани губи.

Провокатор има предност јер у случају да провоцирани отрпи провокацију, провокатор има задовољење што се провоцирани лоше осећа, а у случају да провоцирани реагује на очекивани начин, провокатор има другу добит. Циљ провокације може да буде нека реакција која провокатору даје оправдање да постане „оправдано” агресиван према испровоцираном или сасвим супротно, да има добит тако што ће себе да представи као жртву испровоцираног.

Провоцирање може да буде отворено, као у случају исмевања, вређања, понижавања, уношења у лице, замахивања, итд, или може бити прикривено у смислу суптилних психолошких порука, потсмехивања, зурења, намигивања и слично.

Иза ових радњи стоји намера провокатора да својим понашањем иритира провоцираног све док његова непријатност толико нарасте да „изгуби контролу” над собом и поступити на очекивани начин.

Некада давно се у правној теорији сматрало да провоцирање оправдава насилну реакцију провоцираног, јер се претпостављало да би сваки разуман човек у таквој ситуацији потпао под деловање снажних емоција и постао насилан.

Данас то није тако зато што се сматра да су људи дужни да се контролишу без обзира колико су љути или увређени. Зато провоцирање не може да буде узрок реакције провоцираног, већ да је он тај који је одговоран за своју реакцију и да има избор да не реагује или реагује на неки други начин.

Препознати туђу провокацију је важан аспект социјалне интелигенције. Само препознавање провокације као такве помаже особи да буде отпорнија и да јој не подлеже.

Слаба тачка провоцираног је када мисли да ће провокатор и публика мислити нешто лоше о њему као особи ако се не одазове на провокацију. Како се још у основној школи млади сусрећу са различитим изазивањима вршњака, родитељи им могу помоћи објашњавајући шта провокација јесте и да није важно шта ће други мислити о њима ако се не одазову на изазов.

[JESSY]

Први утисак

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 30.04.2017. у 08:00

(Фото Пиксабеј)

Када неко сусретне или комуницира са неком новом, непознатом особом, он је свесно и несвесно процењује. У корену је еволутивни механизам оцењивања: да ли је други опасан, да ли има непријатељске или пријатељске намере. Процењује се и ко је и какав је други, колико је привлачан или непривлачан, којем друштвеном статусу и групи припада.

Ово веома брзо процењивање непознатих зовемо први утисак. Многи људи већ после двадесетак секунди имају изграђено мишљење о непознатој особи, а готово сви у прва два минута комуникације или посматрања.

Први утисак је веома важан јер од њега зависи даља судбина комуникације и односа. Када је први утисак негативан, особа избегава комуникацију или комуницира кратко, са великом дистанцом. Супротно, ако је први утисак позитиван, особа жели да настави комуникацију са другим кога доживљава као пријатну, позитивну и културну особу.

Како већина људи жели да буде прихваћена и позитивно оцењена, велика пажња се посвећује томе какав се утисак оставља на друге. Због тога људи негују „излоге” своје личности, социјалне маске, фасаде или персоне, иза којих скривају од погледа јавности друге делове своје личности. Први утисак је покушај да се продре иза онога што особа показује, да се открије каква је она у целини, као личности или човек.

Први утисак није само резултат свесне анализе већ и интуиције, коју дефинишемо као процес обраде информација којег нисмо свесни, али смо свесни његовог резултата. Другим речима, први утисак се ствара на основу малог броја информација. Он због тога може да буде исправан или погрешан.

Представа о другом која је резултат првог утиска делује као „самоостварујуће пророчанство”. То једноставно значи да особа која је стекла неку представу о другом тежи да ту представу одржи тако што код другог примећује само она понашања која се уклапају у њу, а она која се не уклапају искривљено тумачи како би их „уклопила” у своју представу.

Када је први утисак позитиван, довољно је да други уради нешто веома негативно, да би особа схватила да је другог погрешно проценила. Када је први утисак негативан, тада је ситуација друкчија. Потребно је да други уради у просеку осам позитивних „изненађења” да би особа одустала од негативног утиска о њему. Како је веома тешко променити први негативан утисак, „исплати” се представити се другима на позитиван начин.

Први утисак о другоме може да буде тачан, али може да буде и погрешан. Њега треба узети у обзир као важну унутрашњу информацију, али према којој треба имати резерву. Што је веће животно искуство комуникације са људима, то је прво процењивање других тачније. Супротно је са децом и младима, којима треба објаснити концепт првог утиска како би се смањила њихова наивност и повећала социјална интелигенција.

[JESSY]

Пубертет

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 23.04.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Код већине деце једанаеста година живота је веома важна зато што у њој започиње процес обилнијег лучења полних хормона који ће у неколико наредних година учинити да се дечје тело претвори у тело младог мушкарца или младе жене. Иако још увек емотивно и социјално незрели, млади ће на крају овог процеса, којег зовемо пубертет, постати способни за стварање новог живота.

Уласком у пубертет завршава се једна фаза детињства, у којој је дете било дете у пуном смислу те речи. Оно је сада пубертетлија или стручно речено пубесцент. Иако реч пубертет долази од латинске речи pubes која означава одраслу, зрелу особу, она се не односи на постизање зрелости у пуном смислу, већ само на постизање полне и репродуктивне зрелости. Око четрнаесте године период пубертета се завршава и почиње период свеукупног сазревања – адолесценција – који траје до почетка двадесетих година.

Када се у пубертету убрза раст и када тело почне да се мења тако да се на њему развијају секундарне полне особине (груди, стидне длачице, Адамова јабучица и тако даље), тада млада особа почиње да мења слику о себи. Особина свест о свом телу, тачније о његовом изгледу, основа је на којој почива њен идентитет. Корен речи личност јесте лице, дакле јединствена физиономија неке особе. Зато је телесно Ја она основа на којој неко изграђује идентитет свог целокупног Ја.

Телесне промене у пубертету постају разлог за промену идентитета – доживљаја самога себе. Пионир наше дечје и адолесцентне психијатрије покојни др Павле Милекић је овај психо-сексуални развој у пубертету систематизовао у неколико фаза које могу да помогну родитељима да боље разумеју своје пубертетлије.

У првој фази млада особа у пубертету је веома заинтересована за наступајући телесни преображај. Поред радозналости она има и зебњу да ли ће све на крају бити довољно добро. Карактеристично је да се у том периоду често посматра у огледалу, навикавајући се на свој нови изглед. Управо због усмерености особе на саму себе, названа је аутоеротском фазом развоја.

Друга фаза је она у којој млада особа своје ново тело упоређује са другим особама истог пола из своје генерације, у жељи да кроз то упоређивање тачније оцени и вреднује себе. Због ове заинтересованости за „како је то код других”, ова фаза је названа хомоеротском фазом. То је природна фаза у којој млада особа покушава да одреди своју позицију унутар истог пола, и не значи да ће прерасти у хомосексуалну полну оријентацију.

Када је млада особа утврдила „вредност” својих особина унутар истог пола, тада се јавља заинтересованост за особе супротног пола, што чини трећу, хетероеротску фазу. Даљим развојем, повезивањем сексуалности и љубави, особа прелази у четврту, хетеросексуалну фазу развоја. Иако овај процес важи за већину, могуће су компликације у свакој од фаза. 

[JESSY]

Љубоморни или завидни

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 07.05.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Повремено код наших људи чујемо изјаве на основу којих можемо да закључимо да не разликују довољно два важна осећања: љубомору и завист. Тако, на пример, чујемо да су други „љубоморни на нечији успех, вишу плату, бољи ауто, итд.”.

И љубомора и завист имају снажне негативне аспекте. Док се љубомора често појављује у односима блискости где некада постаје извор партнерског насиља, завист се више јавља у јавној сфери где негативно утиче на друштво спутавајући индивидуални успех, а самим тим и укупни збир индивидуалних успеха у некој заједници.

Оба осећања се повезују са зеленом бојом, као у изјавама да је неко „позеленео од зависти” или „позеленео од љубоморе”. Познавање разлика између ова два осећања се некада назива „зелено разликовање”.

Док за појаву љубоморе морају да постоје три особе, од којих трећа може да буде имагинарна, за појаву зависти су довољне две особе.

Људи завиде другој особи на успеху за који сматрају да је незаслужен. Док је на први поглед завист жеља да се поседује оно што има други, на дубљем нивоу завист је однос према другом и његовом статусу. Када неко види да је други у нечему веома успешан, да би му завидео он мора да се пореди са њим. Због тог упоређивања себе и другог, особа почиње прво да мисли да је други успешнији и бољи од ње, а затим, следствено, да је она неуспешнија и гора од другог. На тај начин, особа која завиди туђи успех претвара у властити неуспех.

Осећање зависти може да мотивише особу да се такмичи са другим, како би га сустигла и престигла, али јој је далеко лакше да дисквалификује другог и његов успех, или да уништи његово постигнуће – да помогне да му „цркне крава”. У друштвима где је веома изражена завист јавља се страх од успеха, тачније од негативних реакција других на лични успех.

Да би се појавила љубомора, мора да постоји љубав једне особе према другој. У корену љубоморе је страх прве особе да би могла да изгуби љубав друге особе зато што би она могла заволети неку трећу особу. Да би заштитила однос љубави, љубоморна особа може да постане агресивна према другој или трећој особи, или може, како би остварила свој циљ, да примењује и друге врсте понашања, од угађања до повлачења. Иако је циљ љубоморне особе да сачува однос љубави, претерана љубомора постиже супротно, постајући главни разлог за раскид или развод.

Један од разлога зашто људи не разликују довољно љубомору и завист јесте што у ситуацији када једно дете добије поклон од родитеља, друго дете му завиди на поклону, али истовремено јесте и љубоморно јер „бољи” поклон узима као доказ да родитељ више воли прво дете.

Разликовање и препознавање некада добро прикривених зависти и љубоморе важан је елемент емоционалне писмености и социјалне интелигенције.

[JESSY]

Biti kul?

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 14.05.2017. u 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Poznato je da deca u svojim porodicama uče razne modele ponašanja, da između ostalog usvajaju način izražavanja osećanja. Kako većina porodica u nekom društvu ima slična pravila, možemo govoriti o kolektivnom ili kulturnom obrascu izražavanja osećanja datog društva. Takođe, možemo se zapitati kakve su razlike između različitih društava.

U Evropi postoji jasna razlika u načinu na koji izražavaju osećanja kulture sa juga i kulture sa severa. Dok južnjačke kulture obeležava jasno izražavanje osećanja, toplina u komunikaciji, temperamentnost i emotivna bliskost, severnjačke kulture obeležava suzdržavanje u pokazivanju emocija, hladnoća u komunikaciji, kontrolisanost i emocionalna distanca prema drugim ljudima.

Iako naš mentalitet pripada južnjačkom emotivnom obrascu u generaciji mladih se prepoznaje trend usvajanja severnjačkog obrasca. Mladi se trude da potiskuju i suzdržavaju svoje emocije, da ne pokazuju da ih nešto uzbuđuje, da ostanu hladni i distancirani. U žargonu se kaže da je takva osoba „kul”, što dolazi od engleske reči cool, hladan, a koja je dobila dodatno značenje i da je neko kao osoba u redu.

Ovaj trend usvajanja hladnijeg, severnjačkog obrasca kao navodno kulturno superiornijeg, verovatno je posledica kolektivnog poistovećivanja mladih sa likovima i modelima emotivnog ponašanja koji nam preko filmova i drugih medija dolaze iz severnijih kultura. Šta je u osnovi ovog civilizacijskog potiskivanja emocionalnosti na koje je davno upozorio nobelovac Konrad Lorenc, nazivajući ga „toplotno odumiranje osećajnosti”?

Glavna uloga izražavanja emocija u komunikaciji jeste naglašavanje važnosti onoga o čemu se komunicira. Poznato je da ljudi doživljavaju osećanja onda kada nešto ocenjuju kao važno, tako da izražavanjem osećanja drugima implicitno poručuju važnost. Kada neko nešto emotivno govori on drugima pokazuje da je njemu važno to o čemu govori. Kada roditelj nešto kaže detetu izražavajući emociju, bilo da je to ljubav, strah ili ljutnja, on mu dodatno poručuje koliko je važna ta poruka.

Tako ga uči da nesvesno „čita” tuđa osećanja i psihološke poruke, razvijajući mu socijalnu inteligenciju. Kada je komunikacija „oslobođena” emotivne komponente – kada su oni koji komuniciraju „kul” – tada u njoj nedostaje signal o subjektivnoj važnosti poruke i sve postaje ravno, tačnije, ravnodušno.

Ne smemo da zaboravimo da emotivnost nije suprotnost racionalnosti, jer emocije mogu biti i racionalne i iracionalne. Upravo kroz izražavanje svojih emocija i kroz načine na koje drugi odgovaraju na njih, osoba uči da razluči primereno od neprimerenog, tako da njena emocionalnost sazreva i postaje prefinjena. Onaj ko „zamrzne” svoja osećanja, nije u prilici da se razvija u emotivnom smislu, tako da neizražena osećanja ostaju primitivna i sirova.

[JESSY]

Смех је здрав

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 21.05.2017. у 08:00

(Фото Пиксабеј)

Када сте се задњи пут насмејали од срца? Колико пута се гласно насмејете током дана?

Поред потребе за радом и одмором, људи имају потребу за забавом. Управо је забава та која људима повећава животну радост, делује опуштајуће, благотворно делујући на психу и тело. Савремени начин живота је пун различитих изазова који стварају напетост, стрес и непријатна осећања, што повећава људску потребу за одмором и забавом. Упркос томе, многи људи се жале да у својим животима имају премало забаве. Смех и смејање су јасан показатељ да се неко добро забавља, тако да могу бити илустрација шта добија онај ко се у свом животу довољно смеје, а шта губи онај који се недовољно смеје.

Ако желимо да једном речју опишемо благотворно деловање смеха и смејања на људску психу и тело, онда је то реч антистрес.

Како смејање утиче на организам? Последњих деценија физиологија смејања је постала предмет интензивнијих научних истраживања која су показала да током смејања долази до комплексних, али веома позитивних промена у телу.

Током чина смејања повећава се број откуцаја срца и накратко се повећава крвни притисак, да би након тога дошло до трајнијег опуштања крвних судова што за последицу има смањење притиска.

Смејање доводи до смањења опште мишићне напетости. Уколико је невољна мишићна напетост стварала бол у леђима и другим деловима тела, тај бол се смањује или нестаје. Смањују се и болови других врста зато што се у мозгу смањује доживљај бола услед повећања излучивања противболних супстанци (ендорфини).

Смејање има утицаја и на раст имунолошке отпорности. Не само да се у целом телу повећава број ћелија задужених за имунолошку одбрану већ је пронађено да се, на пример, у пљувачки повећава број одређених антитела.

Ритмички покрети дијафрагме, који иначе производе звук смеха, повећавају респираторну активност и доводе до повећаног уноса кисеоника у тело тако да се у целом телу повећава ћелијски метаболизам. Механички покрети дијафрагме врше неку врсту „масаже” унутрашњих органа, што повећава њихову прокрвљеност и убрзава варење и покретање црева.

Колико је све то важно, доказују истраживања која су показала да се људи који спадају у категорији срчаних болесника смеју 40 одсто мање него што је просек.

Због свега тога не смемо заборавити да се смејемо. Није добро када се на радном месту или у породици бар неколико пута дневно не чује здрав смех. То је онај смех када се смејемо са људима, а не када се смејемо људима. Колико је смех здрав, толико су исмевање и подсмех токсични. Једино је здрав смех заиста здрав, а неговање и изражавање осећања смешног јесте знак бриге и за себе и за друге.   

[JESSY]

 

Мржња према телу

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 28.05.2017. у 08:00

(Фото Пиксабеј)

Наше тело, са својим карактеристичним обликом јесте „носилац” нашег Ја и наше личности. Речи личност и различитост имају заједнички корен у речи лице. Због карактеристика нечијег лица ми ту особу примећујемо као посебну, различиту од других и памтимо је као појединца.

Иако се не може повући знак једнакости између нечијег тела и нечије личности, многи поистовећују тело и личност. Сматрају да нечији телесни облик изражава нечију личност. Ово поистовећење још као деца усвајамо кроз бајке у којима су добри људи увек лепи, а зли увек ружни.

Док је егзистенцијално питање: Зашто сам имао несрећу да се родим баш у овом телу? – сасвим разумљиво када га постављају особе рођене са телесним деформитетима, исто то питање све чешће можемо чути и од „здравих и правих” младих људи. Они процењују да се нису родили у „довољно добром” телу, тако да су ружни или недовољно привлачни. У њима је веома снажан унутрашњи конфликт између представе какво би тело требало да изгледа и његовог стварног облика.

Разлози су различити, од незадовољства општом грађом (низак или превисок раст, дебљина или мршавост, диспропорција горњег и доњег дела тела итд), до незадовољством обликом неког посебног дела тела.

Када особа верује да је могуће „поправити” властито тело, тада вежба, држи дијете или одлази на естетске операције. Када верује да је стање „непоправљиво” уместо да прихвати своје тело такво какво је, она наставља да га не прихвата, остајући хронично незадовољна. Тада можемо говорити о дисморфичном поремећају (од дис, лош и морфос, облик).

Незадовољство властитим телом може бити различитог интензитета, од несвиђања, па до снажног непријатељства према телу, укључујући презир и мржњу. Када је особа уверена да је тело „криво” што је непривлачна и што зато не може бити вољена и срећна, мржња према телу се може изразити кроз неки облик самодеструктивности.

Када особа разликује себе од тела, оно је предмет њене деструктивности, од самоповређивања, преко „сецкања” по рукама и бутинама, до самосакаћења. Када особа не разликује себе од свог тела, она тада своју деструктивност окреће не само према телу, него према себи као личности, све до директног или индиректног самоубиства.

Зашто је привлачност тела постала толико важна? Главни разлог је што је савремена култура наметнула лепоту и привлачност као нужни предуслов за срећан, љубављу испуњен и успешан живот. Када генерација младих поверује у такве идеје, онда оне постају генерацијска стварност како у односу према другима, тако и у односу према себи.

У оним културама које нису „холивудизоване” привлачност тела нема тако велику важност. Када телесна привлачност није услов за прихваћеност, лакше је бити прихваћен од других, што доводи и до лакшег самоприхватања.

[JESSY]

Личност као група

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 04.06.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Често можемо да приметимо да се једна особа у неким ситуацијама понаша на један начин, а да се та иста особа у другим ситуацијама понаша на други, сасвим различит начин – као да је нека друга особа.

Како већина људи има представу о људском бићу као конзистентном и интегрисаном, такав несклад у туђем понашању ствара запитаност које понашање дате особе одражава њено „право Ја”: оно у првим или оно у другим ситуацијама.

Савремене психотерапијске теорије на овако постављено питање дају изненађујући одговор: иако су различита и често супротстављена, оба лица дате особе одражавају њено „право Ја”. Претпоставка од које се полази у оваквом објашњењу нечијег понашања јесте да особа, тачније њена личност није интегрисана у складну целину, већ да у њој постоје слабије повезани „делови” који се у различитим ситуацијама различито изражавају. Што је особа слабије интегрисана, а више „фрагментисана”, то је већи број ових „делова”, а њено понашање више неконзистентно и недоследно.

На људску личност можемо да гледамо као на систем или структуру, а свака структура тежи унутрашњој конзистентности јер тада најбоље функционише. Међутим, потпуно конзистента и интегрисана личност је више идеал него правило. У стварном животу већина људи носи у себи неку привремену или трајнију подељеност која може, али и не мора да буде проблематична. Разликујемо нормалну унутрашњу подељеност и патолошку, која значајно омета функционисање личности.

За децу и младе, као особе чија је личност у процесу формирања, сасвим је нормално да су често неконзистентни. Раст и развој личности се не зауставља постизањем одраслости, већ је то трајнији процес емоционалног и социјалног сазревања који води ка све већем степену интеграције личности.

Други начин на који се изражавају ови „делови” личности – који се некада називају подличности или его-стања – јесте ситуација када се истовремено активирају у некој ситуацији, што особа доживљава као свој унутрашњи конфликт. У психотерапијској теорији се овакве ситуације представљају као сукоб две подличности.

Када се конфликт између делова личности тиче неког за особу важног животног питања и када траје предуго, тада може да блокира и њено функционисање и њено сазревање. Тада психотерапеут може да помогне особи да се „договори сама са собом” и да тако превазиђе и прерасте унутрашњи конфликт.

Данас има више психотерапијских приступа које нуде рад са деловима личности и које подстичу њихов међусобни дијалог са циљем интеграције личности. Код нас су најпознатији трансакциона анализа, у којој се делови називају одрасли, дете и родитељ, као и гешталт терапија која помаже особи да освести делове себе и њихову интеракцију, али и психодрама која је међу њима најстарија.

[JESSY]

Сањарење

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 11.06.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Како је током еволуције мозак добијао на величини, тако су настајале нове менталне функције. Људски мозак може да врши неке радње које животиње не могу, а једна од тих функција јесте замишљање будућности. Способност стварања и међусобног повезивања различитих менталних слика не само да нам омогућује креативност и предвиђање вероватне будућности већ и стварање визије како стварност треба да изгледа да би нам било боље.

Управо је цивилизација у којој живимо резултат тога што су генерације људи деловале на стварност како би је уклопиле у своје визије и „натерале” да више одговара нашим потребама и буде удобнија.

Познато је да људски мозак не разликује у потпуности оне менталне слике које су резултат опажања стварности од оних које су замишљене, створене у психи. Ово неразликовање омогућује да људи реагују емоцијама не само на оно што се стварно догађа већ и на оно што је само замишљено, што би могло да се догоди. То људима омогућује да имају нову способност – да имају осећања према замишљеној „стварности”.

Како замишљена „стварност” може да буде жељена и нежељена, ова осећања могу да буду пријатна и непријатна. Добар пример замишљања нежељене стварности је осећање забринутости. Замишљање негативних сценарија који би могли да се догоде у будућности нам омогућује да у садашњости повучемо потезе који ће спречити њихово стварно догађање или да их, уколико не можемо да их спречимо, дочекамо спремни ако се заиста догоде.

Замишљање позитивне „стварности” нам омогућује различита пријатна осећања међу које спада и надање. Када је животна ситуација тешка, замишљање позитивне будућности нам даје енергију и мотив да издржимо док се не појави „светло на крају тунела”.

Када особа открије да код себе може да ствара пријатна осећања само тако што замишља позитивну „стварност”, она може то често да користи као механизам којим се брани од непријатних осећања којима реагује на своју стварну животну ситуацију. Уместо да поправља животну ситуацију, особа почиње све више да сањари и да се повлачи у свој имагинарни свет у коме се добро осећа. То може ићи до тога да особа постаје сањар коме је сањарење замена за живљење.

Док је сањарење чин појединца, савремена свеприсутна индустрија забаве нам омогућује да колективно сањаримо. Туђа имагинација упакована у литературу, филмове, ТВ серије, компјутерске игре, музику, естрадни гламур и слично, све више нас позива да се одвојимо од живота и колективно сањаримо. Проблем наступа када уместо да буде допуна животу, овакво сањарење постане замена за живот.

Најугроженији су деца и млади који по природи ствари верују да је добро све што је пријатно. Њима треба помоћи да не помешају машту и стварни живот, да схвате да је циљ добро се осећати у свом стварном животу. 

[JESSY]

Upravljanje brigama

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 18.06.2017. u 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Rezultati različitih istraživanja su pokazali da ljudi u našem regionu previše brinu u odnosu na neke druge, od nas geografski udaljene narode. Kada veliki broj pojedinaca značajan deo svog vremena svakodnevno posvećuje zabrinutosti oko najrazličitijih stvari, to smanjuje njihov doživljaj kvaliteta sopstvenog života.

Zabrinutost jeste korisno osećanje koje nam pomaže da se zaštitimo od mogućih budućih negativnih scenarija. Dobit koju imamo od zabrinutosti je dvojaka. S jedne strane se pitamo šta možemo da učinimo u sadašnjosti kako bismo sprečili zamišljeni negativni razvoj. Sa druge strane se pitamo, ukoliko takav razvoj ne možemo da sprečimo, kako da se što bolje pripremimo za njega ukoliko se obistini.

U našem mentalitetu postoje različiti razlozi koji čine da su ljudi zabrinuti i onda kada to nije razumno. Tako, na primer, roditelji smatraju da kada ne bi bili zabrinuti za postupke svoje odrasle dece,  to bi značilo da su prestali da ih vole. Neki smatraju da time što su veoma zabrinuti oko nečega što im je važno, doprinose da se neka viša sila na njih sažali i pobrine za pozitivni ishod. Treći smatraju da kada ne bi bili zabrinuti, drugi bi smatrali da su neodgovorni.

Za one ljude koji smatraju da previše brinu i kojima to predstavlja problem, poznati američki psihoterapeuti Meri i Robert Gulding su razvili program oslobađanja od „zavisnosti od zabrinutosti”, kojeg su opisali u knjizi „Upravljanje brigama”.

Suština ovog programa je da ljudi koji previše brinu počnu da razmišljaju o sopstvenim brigama i da prema njima zauzmu određeni stav na osnovu čega će upravljati svojim mentalnim i emotivnim procesima. Prvo pitanje koje neko treba sebi da postavi jeste da li neka njegova konkretna briga spada u male, srednje ili velike brige. Drugo pitanje koje treba sebi postaviti jeste koliko je verovatno da se zamišljeni negativni scenario obistini. Ukoliko je to veoma malo verovatno, takva briga je „kreativna fantazija”, što znači da je treba odbaciti. Ukoliko postoji značajniji rizik da se negativni scenario obistini, osoba treba da se zapita da li ona može nešto da učini da se to spreči. Ukoliko ona ne može da spreči takav razvoj, briga spada u kategoriju „izvan moje moći”, što znači da je takođe treba odbaciti.

Kada postoji značajniji rizik da se briga ostvari i kada osoba procenjuje da može nešto da učini kako bi to sprečila, ona treba da razmisli o svojim izborima, o tome šta bi tačno mogla da učini. Nakon toga ona treba da odluči da li je voljna da to zaista i učini. Ako nije voljna da to učini, to sebi treba da prizna. Kada svoje „trebalo bi” zameni sa „ne želim”, ona odbacuje takvu brigu. A ako jeste voljna, tada treba da odmah stupi u potrebnu akciju umesto da nastavi da brine. 

892

[JESSY]

Novac i sreća

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 25.06.2017. u 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Verujem da bi velika većina ljudi, kada bi ih neko pitao šta im je potrebno da postanu srećniji, jednostavno odgovorili da bi ih usrećilo kada bi imali mnogo više novca. Razlog za to je što u ljudskom umu postoji jednačina prema kojoj se nedostatak novca poistovećuje sa osećanjem nesrećnosti, a višak novca sa osećanjem sreće. Smatra se da što je više novca, to je veći doživljaj sreće.

Ovakvo uverenje je jedan od glavnih razloga zbog kojih ljudi sebi postavljaju kao važan životni cilj da ostvare što bolje finansijsko stanje, da postanu bogati. Međutim, istraživanja su pokazala da odnos novca, sa jedne strane, i doživljaja sreće i zadovoljstva životom, sa druge strane, nije tako jednostavan.

Kada ljudi nemaju dovoljno novca da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe – kada žive u zoni relativnog siromaštva – oni povezuju nedostatak novca sa osećanjem životnog nezadovoljstva. U tom slučaju oni na porast prihoda zaista reaguju povećanim životnim zadovoljstvom i doživljajem sreće. Ali to čine samo do onog nivoa kada im novčani prihodi omogućuju zadovoljenje svojih osnovnih potreba, to jest „pristojan život”. Nakon tog nivoa, rast novčanih prihoda, suprotno očekivanjima, nema tako veliku moć da poveća stepen životnog zadovoljstva.

Drugim rečima, novac je veoma važan onim ljudima koji ga nemaju dovoljno, ali kada dostignu nivo „dovoljnih prihoda”, tada se njihova subjektivna vrednost novca smanjuje. Zato bogaćenje nije garancija da će doneti osećanje životnog zadovoljstva i sreće.

Kod onih ljudi koji su ostvarili bogatstvo, uključujući i one koji su do velikog novca došli nasledstvom ili dobitkom na lutriji, pokazalo se da se samo dve godine nakon početnog osećanja sreće njihov nivo životnog zadovoljstva vratio na isti onaj nivo koji je postojao pre nego što su ostvarili finansijsku dobit. To se objašnjava njihovim navikavanjem na bolje uslove života i povećanjem njihovih ciljeva koje je potrebno ostvariti da bi bili zadovoljni ili srećni. Došlo je do „hedonističke adaptacije” jer je vanredna pozitivna situacija koja im je ranije izazvala osećanja sreće i zadovoljstva, postala uobičajena i normalna, tako da su prijatna osećanja nestala.

Mnogi poslovi koji su izuzetno dobro plaćeni povezani su sa velikim stresom, dugotrajnim radom, osećanjima zabrinutosti i strepnje, lošijim spavanjem, što dovodi do toga da su oni koji su finansijski uspešniji često manje zadovoljni svojim životima od onih koji imaju samo „dovoljno dobra” zaposlenja.

Novac je vrednost slična zdravlju: nesrećni smo ako ga nemamo, ali ako ga imamo ne znači da ćemo zbog toga biti srećni i zadovoljni. Doživljaj sreće vrlo bogatih ljudi je samo nešto malo viši od ostalih, što je sasvim suprotno od medijske slike koju svakodnevno svesno i nesvesno upijamo.

 

[JESSY]

Храброст

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 02.07.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

У сваком људском друштву постоје бројне приче о херојима у којима се славе њихова храбра дела. Ове приче служе као педагошке поруке новим генерацијама како се треба понашати у опасним временима и за шта „вреди умрети”. Причама о херојском жртвовању појединаца се поручује да заједница којој припада јунак јесте вреднија од његовог живота. Како је савремени човек много више усмерен на садашњост и будућност него на прошлост, све је мање појединаца који су спремни за било које храбро, херојско дело. Зато је потребно да појаснимо савремено виђење концепата као што су „храброст” и „кукавичлук”.

Свакодневни живот је пун разноразних ризика, од ходања клизавим плочицама након туширања до преласка преко улице. Поред ових ризика који су за већину прихватљиви и чине део нормалног живота, постоје и оне друге ситуације у којима постоји већи ризик за тело или могућност настанка неке друге негативне последице. Сматра се да је за суочавање са овим изазовима потребна она особина коју зовемо храброст.

Иако се храбрим подвигом сматра оно што особа уради, савремене дефиниције храбрости је разликују од неустрашивости или луде храбрости. Док неустрашива особа не осећа никакав страх, храбра особа осећа страх, али ипак чини оно што сматра да је исправно. Храбра особа је она која је свесна ризика у који улази и могућих негативних последица, због чега се боји, али тај страх превазилази. Према Аристотелу храброст је врлина између две крајности: кукавичлука и луде, неразумне храбрости.

Постоји неколико врста храбрости. Физичка храброст је када особа улази у ситуацију у којој би могла телесно да настрада. Морална храброст је када особа улази у ситуацију у којој би могла да буде одбачена или шиканирана због тога што заступа своје мишљење које је у супротности са мишљењем ауторитета или групе којој припада. Постоји и психолошка храброст, када особа треба да чини нешто што је добро за њу или друге упркос ирационалном страху који осећа. За свакодневни живот у савременом друштву ретко је потребна физичка храброст, али је све потребнија морална храброст као и психолошка храброст.

Познати егзистенијалиста Роло Меј је указао да у савременом друштву супротност храбрости није кукавичлук, већ је то конформизам. Под конформизмом сматрамо ону особину када људи гледају само свој интерес, своју сигурност и своју удобност. Конформизам одговара свакој власти, тако да су веома ретки политичари који позивају грађане да буду храбри и активни, да мисле својом главом.

Ако желимо да живимо бољим животима, и као појединци и као заједница, тада треба да прихватимо изазове свакодневног живота и покажемо већу храброст. Ако своју децу учимо да постану разумно храбра, свој микросвет можемо да учинимо знатно бољим, праведнијим и разумнијим. 

[JESSY]

Odmoriti se od sebe

 

Autor: Zoran Milivojevićpetak, 04.07.2014. u 22:00

(Илустрација С. Печеничић)

Idealan godišnji odmor je onaj posle kog je čovek toliko odmoran i zadovoljan da se zaželi povratka poslu i svojim redovnim aktivnostima. Ovakav godišnji odmor izgleda potpuno nedostižno mnogima koji su upregnuti u svakodnevicu. Iako svako ima pravo na ovakav odmor, retki su oni koji mogu da ga ostvare. Prema nekim autorima, godišnji odmor ne bi smeo da traje kraće od tri nedelje, jer je toliko vremena potrebno da se dođe do željenog stanja odmorenosti.

Većina ljudi tokom korišćenja godišnjeg odmora prolazi kroz tri faze. Prva je „izlazak iz energetskog minusa”, a za nju je tipično da se ljudi pasivno odmaraju, tako što, na primer, mnogo više vremena provode u spavanju nego što je to za njih uobičajeno. U sledećoj fazi odmaranja ljudi stavljaju akcenat na uživanje i zabavu. Odmaranje je definisano negativno – kao odsustvo onih delatnosti koje su dovele do umora i zasićenosti, a zabava je definisana pozitivno, kao igra, aktivnost u kojoj ljudi uživaju zato što žele da se njome bave. Dok nas odmor vraća u energetsku normalu, zabava nas puni životnom energijom. Konačno, treća faza godišnjeg odmora jeste ona kada sve to pomalo dosadi osobi tako da ona sve više misli na povratak u redovan život i na uobičajene aktivnosti.

Ono što kod savremenog čoveka u najvećoj meri ometa ovaj proces odmaranja jeste on sam – njegovo osećanje dužnosti i poistovećivanje sa vlastitom poslovnom ulogom. To znači da iako se on fizički nalazi na godišnjem odmoru, mentalno nastavlja da se bavi svojim svakodnevnim obavezama. A ovakav mentalni stav izaziva i odgovarajuće emocije. Zato neke i na odmoru u ranu zoru „budi” razmišljanje o poslovnim problemima i međuljudskim odnosima.

Ovaj „unutrašnji glas” ili rečnikom transakcione analize „unutrašnji roditelj” je onaj deo nas koji nam ne dopušta da se odmorimo. Reči „raspust” i „dopust” dolaze od glagola „pustiti” – u smislu da je neko slobodan od obaveza, od dužnosti, a slobodan za to da se bavi onim što mu je volja. I reč „dozvoliti” znači da neko može da radi neku određenu aktivnost prema svojoj volji. Da bi ljudi mogli i mentalno da se odmaraju, moraju da dobiju dozvolu, dopuštenje od vlastitog unutrašnjeg roditelja.

Zato je najvažnije kada krećete na odmor da ga sebi dozvolite, da priznate sebi da ste ga zaslužili, da imate pravo na njega. Možda vam se neće svideti činjenica da ste ipak zamenljivi i da stvari ipak idu dobro i bez vas, ali to je činjenica koju morate da prihvatite da biste kao odgovorna osoba mogli da se opustite. Odmaranje je mentalna kategorija, a glavni uslov za kvalitetno odmaranje jeste da isključite i na odmor pošaljete i svog „unutrašnjeg roditelja”.