Зоран Миливојевић - формуле живљења

[Маша]

Zoran Milivojević: Fali nam ljubav prema sebi

Psihoterapeut o psihičkom zdravlju nacije, EU, političkim elitama, protestima, vaspitanju dece: "Građanski rat niskog intenziteta između dve Srbije. Decu i prisilom učiti redu"


 
 
 


TRAUMA koju doživljavamo poslednjih dvadeset godina i dalje traje. Raspad države, ratovi i hiperinflacija doveli su do procesa decivilizacije - državne institucije su se raspale, a mi smo morali da podivljamo kako bismo preživeli. Zato, umesto uređenog društva, sada imamo vladavinu klanova i interesnih grupa.
Ovako za „Novosti“ ocenjuje stanje u državi i duševno stanje nacije dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, predavač na nekoliko instituta u Srbiji i Sloveniji.
 
- Posle decivilizacije, na sceni je hipercivilizacija. Vlast misli da u jednom mandatu može da usadi ono za šta je Evropi bilo potrebno nekoliko decenija. Pokušavaju da presele Srbiju u Skandinaviju, što je nemoguće. Zato i ne čudi što ljudi nove zakone doživljavaju kao oblik državnog nasilja. I većina tih zakona teško će zaživeti. Osim toga, živimo u državi partijskih klanova. Ljudima je teže da prihvate nova pravila kada znaju da uvek ima onih za koje zakon ne važi.
BEG OD REALNOSTI * Kako se mladi ljudi u Srbiji bore sa problemima?
- Kolektivna otupljenost vodi u kolektivnu depresiju, iz koje mladi vide dva izlaza. Prvi je odlazak u inostranstvo, a drugi je bekstvo u hedonizam. Odsustvo vere da nešto može da se promeni mnoge je nateralo da i dalje idealizuju odlazak u inostranstvo, iako je zbog krize sada i tamo teško. S druge strane, dobar deo mladih je razmažen, zavisan od roditelja, pa uživanje vide kao jedini način da se bore protiv problema.
 
* Sve ankete pokazuju da je optimizam, koji je vladao posle 5. oktobra 2000,
sada nestao. Da li ga je moguće obnoviti?
- Kolektivno smo otupeli čekajući da bude bolje, da uđemo u EU, da prođe kriza... Čini mi se da je devedesetih bilo više optimizma nego danas, jer čovek se lakše bori sa problemima kada veruje da će određena nevolja proći. A sada na vidiku nema naznaka da dolaze bolji dani ili da postoje političke elite koje će rešiti probleme.
* Zato verovatno i opada podrška članstvu u EU. Da li tu šargarepu može nešto drugo da zameni?
- Evropa za nas postaje sve starija i ružnija udavača. A mi smo kao provincijski mladić, koga bogata mlada stalno ucenjuje i ponižava. I ekonomska kriza je srušila zablude o EU kao finansijskom raju. Mislim da bi ljudi trebalo da shvate da smo sami, da nas na Zapadu zbog jake propagande tokom devedesetih i dalje doživljavaju kao „ružne, prljave i zle“ i da se taj stereotip stalno podgreva „u slučaju da zatreba“. Bolje bi bilo da se okrenemo sebi, ali i saradnji sa Rusijom, Kinom, Indijom...
* Kako, po vama, na psihičko stanje nacije utiču poslednji događaji na Kosovu i Metohiji?
- Prepliću se bes, nemoć i strah. Tome doprinose i potpuno različite poruke političara, koje zbunjuju ljude. Iako se po tome ne razlikuju od drugih naroda, Srbi vole da budu obmanjeni i da im političari pričaju ono što žele da čuju, a ne da im različiti politički akteri govore različite stvari.
* Da li je bolje „isključiti“ se iz političkih dešavanja?
- U Srbiji je to gotovo nemoguće, jer mi živimo politiku. U principu, ako možete nešto da promenite onda je bolje da znate šta se događa. Isključivanje je mehanizam odbrane. Odbrana je, međutim, i želja za što više informacija, jer pojedinci tako stiču utisak da su sigurniji, pošto su navodno obavešteni. Zbog velikog pritiska zgusnutih istorijskih događaja mnogi su se emicionalno i mentalno zatvorili i postali manje saosećajni. Ovde i dalje kao da žive dve Srbije, kao da je u toku građanski rat niskog intenziteta. Nekada četnici i partizani, patriote i izdajnici, danas partijski klanovi, takozvana prva i druga Srbija...
NEPRISTOJNO JE BITI SREĆAN * Koji je recept za sreću u Srbiji, posebno ako nemate para?
- Ljudi treba da shvate da su sami odgovorni za svoju sreću. Može se biti srećan i u Srbiji. Ali, na Balkanu je sreća, uslovno rečeno, zabranjena. Maltene je nepristojno biti srećan kad je toliko nesreće oko vas. Otuda i ono sa stavljanjem kamena u cipelu da vas žulja kad ste najsrećniji. Ljudi veruju da će umanjivanjem sreće umanjiti i neku buduću nesreću. Kad se društvo obogati mnogo je lakše biti srećan.
 
* Mnogi zameraju da je ovde preovlađujući tip - nacionalista okrenut prošlosti.
- Nacionalizam je hipertrofirana ljubav prema sebi i svojoj naciji. A u srpskom narodu uopšte nema ljubavi jednih prema drugima. Nema je ni u prvoj, ni u drugoj Srbiji. Upravo nam fali ljubav prema sebi i želja da cenimo svoje.
* Koju biste terapiju onda prepisali toj i takvoj Srbiji?
- Da počnemo da cenimo sebe! Tek kada se to dogodi imaćemo zdravu i ozbiljnu državu. Vara se svako ko misli da će se pljuvanjem po svom narodu dopasti Evropi. Samo će doprineti da se učvrste loši stereotipi o našem narodu.
 
* Građani su nezadovoljni, ali nema ozbiljnijih protesta.
- Nije dovoljno da se desi neka velika nepravda pa da narod izađe na ulice. Problem je u tome što Srbi više ne vide šta mogu da promene, a da bude bolje. Nema ni novih političkih opcija. Političari nemaju šta da ponude, a da nije dalje od sedam godina. Ljudi se osećaju istrošeno i iznevereno. A u Grčkoj demonstrante stimulišu jasne ideje. Oni kažu: „Ne želimo mi da platimo teret krize. Hoćemo da to uradi vlast!“
* Srbi spadaju u najveće konzumente lekova za smirenje u regionu?
- Kad vam se sve ljulja, i globalno i lokalno, kada svakodnevno slušate mračne priče, kad su vam rate za kredite sve veće jer su vezane za stranu valutu, kad ste pod tenzijom zbog Kosova, zbog racionalizacije i otpuštanja, kad sve to saberete - imate pravo da se osećate anksiozno. Ma koliko da smo oguglali i pokušavamo da ignorišemo realnost, usmeravajući se na druženja ili TV, realnost utiče pogubno, pa je normalno da jedan deo populacije uzima lekove.
BRIGA I O DRUGIMA * Da li decu treba učiti da budu društveno aktivna, bilo kao planinari ili kao politički aktivisti, ili da gledaju svoja posla?
- I jedno i drugo. Treba ih učiti da vode računa o svom interesu. To ne znači da budu sebični. Briga za sebe, ali i za druge. Sve grupne aktivnosti su korisne jer razvijaju socijalne veštine, uče mališane kako da se postave, kako da govore pred drugima...
 
* Koji najviše?
- Prvenstveno žene. Ženama je to „dozvoljeno“, dok muškarci rezonuju „nije to za mene, ja sam jak“. Zato oni piju alkohol.
 
* A deca se drogiraju.
- Neka da, druga beže u virtuelni svet kompjuterskih igrica ili „Fejsbuka“. Opšti je trend bežanja od ružne realnosti.
* U čemu je razlika između nas i Zapada? I tamo je velika zavisnost od droga, medikamenata, kompjutera i nasilja...
- Tamo ipak mora da se radi. Država se ponaša kao maćeha: „Moraš da radiš, koliko radiš toliko ćeš imati“. Moraš i da plaćaš porez, kredite... Kapitalizam je društvo zasnovano na strahu. U socijalizmu vas država bezuslovno voli, kao mama. Sve vam daje i pošto svima daje ona je siromašna. Kada kapitalizam postane jako udoban, ljudi se opuste i nastupa kriza, kao sada.
* Mnogi se, ipak, slažu da Srbiji ne bi škodio ervopski red.
- Problem Evrope je preterana regulacija. Svaka država teži redu, ali ako ne zna kad treba da stane, postaje totalitarna. Tada uređuje oblik paradajza i štancuje propise. Kad živite u takvoj državi teško je ispuniti sve te zahteve i izbeći kazne. Ovde čak i ne znamo da 100.000 Britanaca napušta ostrvo jer više ne može tamo da živi. Farmeri se iseljavaju iz Holandije na Novi Zeland zbog birokratije. Razumem sve ljude koji pozdravljaju uvođenje reda, ali ne razumem prepisivanje evropskih zakona po svaku cenu, posebno onih koji se odnose na decu.
SREDNJA KLASA NA TERAPIJI * Ko dolazi na psihoterapije kod nas?
 - Zdravstveni sistem u Srbiji je takav da se terapija potcenjuje, a favorizuju se lekovi kao jeftinija varijanta. Siromašni nemaju para za terapiju, a kada neko od njih proguta ponos i dođe u dom zdravlja, zakazuju mu termine za tri do šest meseci. Bogatima uglavnom terapija nije potrebna, jer sa novcem imaju veću sposobnost da utiču na stvarnost koja im se ne sviđa. Na terapije dolazi samo takozvana srednja klasa.
 
* Mislite da kazne koje se primenjuju na roditelje u svetu ne mogu da opstanu u Srbiji?
- U Sloveniji, ako vas neko prijavi da ste šljepili dete, to se tretira kao maltretiranje i kazna je 600 evra. Ljudi su išli u zatvor jer nemaju da plate kaznu. A mi i dalje uvodimo švedske norme o zaštiti dece koje ne mogu da opstanu. Uostalom, i Šveđani imaju problema. Tamo je 5.000 oduzete dece, a, po nekim procenama, samo deset odsto je uzeto s razlogom, dok su ostala oduzimanja pod znakom pitanja.
 
* Kako onda vaspitati dete?
- Recept je jednostavan: ljubav plus disciplina. U celoj srednjoj Evropi roditelji vrlo malo pokazuju emocije deci i ona su preterano socijalizovana. Ovde pokazujemo ljubav, ali nema discipline. Ni jedan, ni drugi model ne valja. Decu treba stalno hvaliti, posvećivati im vreme, kupovati poklone, ljubiti ih i maziti. Ali treba ih učiti i da poštuju red. Roditelji za to primenjuju različite tehnike, od ubeđivanja do prisile. Zato je jedna od važnih stvari da imaju dozvolu da udare dete kad treba. Telesna kazna nije fizičko zlostavljanje.
* Da li mislite da nas u svetu i dalje više prepoznaju po ratovima ili, možda, po Novaku Đokoviću?
- I dalje po ratovima. Za razliku od naših ljudi koji se, da bi preživeli, bave geostrateškim studijama, tamo gledaju svoja posla i zarađuju novac. Veruju svojim vestima u kojima i dalje možete da čujete da su Srbi grozni. Kad sam gledao poslednje izveštaje sa Kosova, da nisam odavde mislio bih da opet Srbi potpaljuju rat. Stereotip o Srbima se tendenciozno podgreva jer Zapad još nije siguran šta će biti s Kosovom, pa nije loše da imaju spremno javno mnenje.

 
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:340659-Zoran-Milivojevic-Fali-nam-ljubav-prema-sebi

[Guest]

Разговор са др Зораном Миливојевићем, психотерапеутом

Eтничко самоубиство

Аутор: Славица Лазић, Број 1070, Рубрика Разговор И родитељи имају своја права, али она им се одузимају или редукују. Са друге стране се повећавају права деце. Тако се ствара анархија у породици. Однос родитеља и детета подразумева хијерархију у којој је родитељ старији, а дете млађе. Све ове интервенције у законима, како ове које су донесене, тако и оне које су најављене руше породицу, односе у њој и у породицу уносе анархију. То је једна врста етничког самоубиства.

Зоран Миливојевић је психотерапеут и предавач на неколико института у Србији и Словенији. Аутор је бестселера „Мала књига за велике родитеље – приручник за васпитавање деце“ (велики хит о васпитању деце у којем је представљен Миливојевићев „мерцедес модел“ који родитељима и васпитачима помаже да пронађу баланс у васпитању деце), „Формуле љубави“, „Психотерапија и разумевање емоција“ и „Игре које играју наркомани“. Први је у источној Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу. Живи и ради у Новом Саду и Љубљани.

Недавно је усвојен Закон који је изазвао буру негодовања међу родитељима и у стручној јавности. Према одредбама тог закона деца старија од петнаест година могу да забране родитељима увид у медицинске картоне. То практично значи да родитељи више неће моћи да знају јесу ли им деца здрава или болесна, да ли се дрогирају, опијају, пуше, да ли су трудна, да ли болују од било какве заразне или хроничне болести за коју је потребан посебан режим исхране и редовно узимање терапије, неће моћи са својом децом да иду у болницу уколико то тинејџер не жели. Какав је Ваш коментар?

– Мислим да је то непримерено и непотребно. Посебно ми се није свидео начин на који је та допуна Закона о здравству усвојена, без икаквог претходног сигнала и јавне расправе. Такође ми се није свидела ни манипулација са позивањем на Декларацију о правима детета Уједињених нација, јер ништа у тој Декларацији не постоји што би оправдало такав члан Закона. Тим чланом Закона се веома велика одговорност ставља на лекаре, јер они сада треба да процене да ли петнаестогодишњак разуме своје здравствено стање и да ли је потребно да се обавесте родитељи. У ситуацији у којој је здравство, на презапослене лекаре и децу која су необучена за овакву врсту процењивања, то је једноставно неоствариво. Дакле, мртво словно на папиру. Вештачко прављење европског имиџа Србије.

Ми смо конзервативно друштво у коме се деца одгајају у фамилијарном духу, касније сазревају, ослоњена су и зависна од родитеља, нису самостална у адолесценцији, као на Западу. Да ли је дете у том добу способно за расуђивање да само може да изврши увид у свој здравствени картон и прогласи га поверљивим а да се углавном и не разуме у медицинске изразе и деликатне дијагнозе, као рецимо инфицирање хепатитисом Бе (hepatitis ccvige или Це (hepatitis C), које би неки адолесцент желео да прећути због страха?

– Нека деца јесу, али већина није. Код нас се деца закаснело развијају, емоционални и социјално. У Скандинавији, одакле долазе та решења, деца већ са 16 година напуштају породицу. Нема толико показивања љубави и везаности за родитеље. Млада особа рано увиђа да је сама и да мора да одрасте и крене својим путем. То је нешто што приличи скандинавском, али не и нашем менталитету. Претпоставка је да смо ми дивљи и примитивни и да је сврха закона да нас освести, дисциплинује и уздигне на виши цивилизацијски ниво.

Јавност усплахирено реагује сумњом да то води злоупотребама у пракси, а могу да угрозе и живот детета? Да ли адолесцент има развијен однос према свом

здрављу?

– Млади људи мисле да је здравље Богом дано и да ће увек бити здрави. Не само да некритички мисле, већ немају довољно информација о здрављу. Недавно истраживање је показало да је у Србији милион и по људи који су неписмени или полуписмени. А међу њима су и млади.

Можемо ли имитирати западне аршине и ослобађати родитеље одговорности за здравствено стање и понашање своје деце? Да ли ово руши породицу?

– Родитељима се одузима моћ. И родитељи имају своја права, али она им се одузимају или редукују. Са друге стране се повећавају права деце. Тако се ствара анархија у породици. Однос родитеља и детета подразумева хијерархију у којој је родитељ старији, а дете млађе. Све ове интервенције у законима, како ове које су донесене, тако и оне које су најављене руше породицу, односе у њој и у породицу уносе анархију. То је једна врста етничког самоубиства.

УГРОЖЕНА ПОРОДИЧНА ХИЈЕРАРХИЈА

Имамо и предлог Закона који свако физичко кажњавање деце изједначава са злостављањем. Да ли је батина забрањена? Јесу ли награђивање и кажњавање оно архетипско у човеку?

– На сву срећу тај Закон још није донет – предлог је на јавној расправи до краја године. И то је прилика да се људи укључе у јавну расправу и да кажу своје мишљење. Мој став је да је то потпуно неоправдано, а веома опасно уплитање државе у суптилни однос родитељ – дете и у породицу уопште. Предлагачи Закона врше напад на здрав разум када изједначавају телесно кажњавање детета са физичким злостављањем. Мислим да је свима јасно да је децу, посебно малу, некада потребно ударити по задњици, како бисмо утицали на њихово понашање. Дакле, није реч о редовном батињању деце, о премлаћивању, већ је реч о рационалном поступку – једном од метода кажњавања. Неку децу јесте могуће васпитати без и једног ударца, али постоје деца коју је немогуће контролисати, ако их некада, у неким ситуацијама не ударите по задњици. Телесно кажњавање има циљ да дете заболи, а не да га повреди.

Телесна казна, ударац по задњици, је примерена онда када је реч о веома малом детету које не разуме објашњења, а када га треба спречити да понови понашања која су веома опасна по само дете. Друга ситуација када је телесна казна веома важна, је ситуација када је дете насилно и агресивно према другој деци, животињама и одраслима. Тада га ударац учи да то што он ради другима боли када други то раде њему.Мало дете не зна да његово грижење других, друге боли јер их доживљава као слике, и смешно му је када та особа – слика завришти када је угризе. Тако га учимо да други људи имају осећања, да друге боли и да не треба да ради другима оно што не жели да други раде њему. Тако се развија саосећање за друге, али и емпатија – способност уживљавања у друге. И трећа ситуација, у којој родитељ мора да телесно казни дете, је ситуација када дете одбија да прихвати све друге казне које су ненасилне. И то је основна претпоставка – да родитељи нису прикривени монструми који једва чекају да се иживљавају над својом децом, па држава треба да децу брани од родитеља, већ су родитељи разумни и одговорни одрасли људи који највише воле своје дете и који су по природи ствари, највише заинтересовани да њиховом детету буде боље.

Уколико овај Закон буде усвојен, тада ће се сваки ударац детета кажњавати, вероватно високом новчаном казном. У Словенији где је такав Закон усвојен, казна је 600 евра. Није проблем у новцу. Проблем је што би овакав Закон пореметио природну хијерархију између родитеља и детета. На тај начин држава поништава старијег у односу, прави хоризонталан однос и уноси анархију у породицу.

ПРОФ. ДР СВЕТОМИР БОЈАНИН, ДЕЧИЈИ ПСИХИЈАТАР: СТРАДАЋЕ САМО ДЕЦА

– Сматрам да је тај став неозбиљан, као и многи ставови који се формирају у данашње време. У петнаестој години дете завршава дозревање оних структура мозга (ретикуларни систем) који омогућава сажимање сазнајних процеса максималном пажњом. Та пажња ће се формирати тек негде око осамнесте године када можемо рећи да је ниво сазнајних процеса дорастао свој пун обим и капацитет. Оптеретити тај млади мислећи свет бременом које превазилази њихове способности, може да угрози само њихов развој и идентификациони процес. И ништа друго. Овим ставом наставиће се лажни односи између одраслих и деце, догађаће се озбиљни ломови у породицама и школама, што може да шкоди једино том паметном младом свету који је жртва бесмислених експеримената савременог света.

РОДИТЕЉИ НЕМОЋНИ, ДЕЦА МОЋНА

Које су негативне последице овог става?

– Негативне последице могу бити веома велике, катастрофалне, рекао бих. Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да треба да пријаве родитеље, деца ће то и чинити. Већ имамо искуства у другим земљама да се тај механизам злоупотребљава, да деца уцењују родитеље да ће их пријавити или да их заиста лажно пријављују када их родитељи „не слушају“. Проблем савременог света, па и Европе, нису занемарена и злостављана деца – проблем су размажена и презаштићена деца. А овакав Закон би управо водио друштвене процесе код нас у том правцу. С једне стране би ослабио родитеље и родитељски ауторитет, а са друге стране би јачао децу која су свесна својих права, заштите и подршке државе, али не и својих обавеза. Све то значи да ће родитељи бити много више немоћни него сада, а деца моћна.

Родитељи ће почети више да се свађају око васпитања, а у случају развода биће све више лажних оптужби за злостављање. У васпитање деце ће се све више мешати баке и деке, комшије, поготову васпитачице у вртићима и учитељи у школама, који ће бити задужени да посумњају да нешто није у реду и да о томе обавесте надлежне службе. А тамо где је тај механизам успостављен већ знамо шта се дешава. На сваку пријаву, ма колико она била смешна и ирационална, мора да дође полиција, криминалиста, да се оде на разговор у Центар за социјални рад и слично.

Резултат је да ће у Србији за десетак година бити много више несоцијализоване деце, деце коју њихови родитељи нису могли да обуздају.

А када су родитељи немоћни, тражиће помоћ стручњака који ће стављати још више дијагноза као што је „поремећај пажње“, „високо функционални аутизам“, „поремећај понашања“, и измишљаће се нове, тако да ће се лењост због које неко одлаже обавезе звати „синдром прокрастинације“ итд. А за ове дијагнозе прописиваће се лекови које ће деца морати да пију.

Зашто се онда инсистира на оваквим решењима?

– Прави разлог је шминкање имиџа Србије. Законску одредбу да се родитељима забрани телесно кажњавање деце има свега 29 држава на свету. И сада ће напредна, богата и добро организована Србија да буде 30 држава. А такву одредбу нема 170 држава. Упорно одбијају да је унесу у своје законе такве земље као што су Велика Британија, САД, Аустралија, Белгија, Италија, Француска, Ирска, Белгија или Швајцарска. У Француској и Чешкој није посебно забрањено ни телесно кажњавање деце у школама.

И зато је потребно да се људи тргну, да схвате колико су тешке последице које могу да наступе по садашња и будућа покољења. А деца су будућност. Шта ће нам Косово ако су нам деца поремећена? Овај Закон је много важнији од тога да ли ће бити или неће бити геј параде. То је разлог да се демонстрира и изађе на улице. Када су на Новом Зеланду дали такав предлог, чак је сваки десети грађанин ове државе изашао на улицу и захтевао референдум. Али наши људи су огуглали, уверени да се ништа не може променити, и препуштени наводним елитама – да наводне елите управљају и доносе законе. И зато је важно и да православни верници дају свој допринос. Да се о томе проговори у Цркви.

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ

Који однос љубави и дисциплине треба успоставити у васпитавању деце?

– Данас смо свесни да је формула васпитања која доноси најбољи резултат: љубав плус дисциплина. Ако нема љубави, деца су несигурна у себе и одрастају, како је уверљиво приказала психоанализа, у неуротичне одрасле. Али многи су увидевши то, отишли у супротну грешку тиме што деци дају само љубав. Многи родитељи верују да је деци потребно дати пуно љубави како бисмо им напунили неку врсту „акумулатора за љубав“ који ће их касније у животу чувати од неурозе. Дете једноставно мисли да је све што је пријатно и добро, а да је све што је непријатно штетно. И зато дете мисли да га родитељ који му нешто не дозвољава или који га тера на нешто непријатно, не воли. И када родитељ нешто забрани детету, а оно покаже да се осећа невољеним, тада тај родитељ осети кривицу јер мисли да је лош родитељ јер је пред њим очигледно несрећно дете, повлачи се и одустаје од дисциплине. Деци је потребна љубав, али и ред. А деца воле љубав, али не воле ред. И зато родитељи не треба да гледају како се деца осећају, већ треба да знају шта им је циљ. А циљ сваког доброг родитеља је да припреми своје дете за самостални живот у људском друштву. Није наш циљ да усрећујемо нашу децу бесконачно, већ да им помогнемо да сами нађу своју срећу касније у животу.

Може ли љубав да поквари децу? Шта је опасније – размазити или строго васпитавати дете?

– Љубав не може да поквари децу. Љубав им треба показивати на све могуће начине. Оно што квари децу је изостанак дисциплиновања. Размажено дете није оно које је превише вољено, већ оно које није било кажњавано када је заслужило. Строго васпитана деца су претерано социјализована, имају висока очекивања од себе и ако их не испуне, себе снажно критикују и осуђују. Размажено дете је већи проблем јер није добро ни себи ни другима. Када размажено дете одрасте, оно је неспособно за самостални живот, чека да га сви третирају онако како су га третирали родитељи, а ако се то не догоди, сматра да су други криви.

Шта је данас православно васпитање?

– То је оно васпитање које се одвија у складу са универзалним вредностима које нуди Православље. Мислим да и атеисти могу васпитавати своју децу на православан начин ако деци преносе оне вредности које су суштина Православне вере. То је васпитавање у духу љубави, истине и правде на првом месту.

Православље

[Таша]

Dr, Zoran Milivojevic je jako dobar psihoterapet i jako mi se dopada nacin na koji sagledava probleme. Ima na You tube puno zanimljivih emisija na razlicite teme u kojima je gost.

[brana]

Dr, Zoran Milivojevic je jako dobar psihoterapet i jako mi se dopada nacin na koji sagledava probleme. Ima na You tube puno zanimljivih emisija na razlicite teme u kojima je gost.

Ма јесте, паметан је, свака част и све је тако, али му фали једна "мала" димензија

због које ја више преферирам, Владету Јеротића, фали му верска нота, В.Јеротић

за сваку мисао нађе мјесто у Православљу.

Због тога ми је ближи Јеротић.

[dragisa]

bjutifuj

[Таша]

Ма јесте, паметан је, свака част и све је тако, али му фали једна "мала" димензија

због које ја више преферирам, Владету Јеротића, фали му верска нота, В.Јеротић

за сваку мисао нађе мјесто у Православљу.

Због тога ми је ближи Јеротић.

Slazem se po pitanju Vladete Jerotica on je posebna tema.

[anajrim]

Slazem se po pitanju Vladete Jerotica on je posebna tema.

kako je moguce da se slazete sa obojicom...zar to nisu nespojive stvari?

[Таша]

kako je moguce da se slazete sa obojicom...zar to nisu nespojive stvari?

Spojive su, to sto Zoranu Milivojevicu nedostaje ta "dimenzija" pravoslavlja ne znaci da je los strucnjak, naprotiv. Odgledala sam i procitala prilcan broj njegovih emisija i tekstova i nisam naisla ni u jedom bilo sta sto bi protivurecilo pravoslavlju. Zato sam se usudila da pohvalim njegov rad rao psihoterapeuta.

A Vladeta Jerotic zasluzuje postovanje u svakom domenu a pri tom je njegov rad a pretpostavljam i nacin zivljenja prozet pravoslavljem.

[anajrim]

Spojive su, to sto Zoranu Milivojevicu nedostaje ta "dimenzija" pravoslavlja ne znaci da je los strucnjak, naprotiv. Odgledala sam i procitala prilcan broj njegovih emisija i tekstova i nisam naisla ni u jedom bilo sta sto bi protivurecilo pravoslavlju. Zato sam se usudila da pohvalim njegov rad rao psihoterapeuta.

A Vladeta Jerotic zasluzuje postovanje u svakom domenu a pri tom je njegov rad a pretpostavljam i nacin zivljenja prozet pravoslavljem.

meni su nespojive...milivojevic zagovara ljubav prema sebi,sto je u pravoslavlju glavna prapreka za Bogopoznanje...mislim da covjek tek onda kad moze da voli drugog,moze da voli sebe samog...

[feeble]

meni su nespojive...milivojevic zagovara ljubav prema sebi,sto je u pravoslavlju glavna prapreka za Bogopoznanje...mislim da covjek tek onda kad moze da voli drugog,moze da voli sebe samog...

Мислим ипак да неко ко не воли себе не може да воли ни другог. А има и таквих..

И зар се не каже: Љуби ближњега свога као самог себе.

[Таша]

meni su nespojive...milivojevic zagovara ljubav prema sebi,sto je u pravoslavlju glavna prapreka za Bogopoznanje...mislim da covjek tek onda kad moze da voli drugog,moze da voli sebe samog...

Nisam naisla na takav "detalj" gde poziva na samoljublje. U ovom tekstu postoji jedan deo "Da počnemo da cenimo sebe!" i smatram da nam je to kao narodu, jer ovde ne govori o pojedincu, i te kako potrebno.

[anajrim]

Мислим ипак да неко ко не воли себе не може да воли ни другог. А има и таквих..

И зар се не каже: Љуби ближњега свога као самог себе.

znas o cemu ja pricam...ti mozes da volis sebe,a da ne volis drugog,ali ustvari ti tad ne volis niti sebe,niti tog drugog,samo sto toga nisi svjestan...a,ako volis drugog ti tad sigurno volis sebe...a ovo kad Gospod kaze-''ljubi bliznjega kao samog sebe''...meni ovo pokazuje kako Gospod zna koliko covjek uvjek prvenstveno voli samog sebe...pa porucuje da i druge volimo toliko,makar isto koliko volimo sebe,ne kaze vise,jer zna da ako ispunimo ''makar'' toliko da je dovoljno i da ljubavi prema bliznjima nece manjkati...

[anajrim]

Nisam naisla na takav "detalj" gde poziva na samoljublje. U ovom tekstu postoji jedan deo "Da počnemo da cenimo sebe!" i smatram da nam je to kao narodu, jer ovde ne govori o pojedincu, i te kako potrebno.

ako kaze da nam fali ljubavi prema sebi,ustvari poziva na samoljublje,zar ne...

[feeble]

ako kaze da nam fali ljubavi prema sebi,ustvari poziva na samoljublje,zar ne...

Не, него ја мислим да се обраћа онима који не воле и не цене себе. Баш такви не могу да воле ни друге. Нешто ми је то познато, па зато то говорим.

[Таша]

ako kaze da nam fali ljubavi prema sebi,ustvari poziva na samoljublje,zar ne...

Imati ljubavi za druge i voleti druge a nemati to isto za sebe, zar ne zvuci apsurdno ?!