Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Narcis u ljubavnoj vezi

Glavni problem kod ovih osoba nije to što su samozaljubljeni, nego to što imaju smanjenu sposobnost da vole druge: očekuju da ih partner obožava, ali njihovo emocionalno vezivanje za druge je površno i plitko

 

Sve je više ljudi koji imaju narcisoidne crte ličnosti. Pretpostavlja se da je glavni razlog porasta što odrastaju mlade generacije koje su navikle da je ljubav kada ih roditelji obožavaju, pa onda istu takvu ljubav očekuju od partnera. Kao što je u antičkom mitu o Narcisu on bio izuzetne lepote, često savremeni narcisi, takođe imaju neki izuzetan kvalitet zbog kojeg smatraju da vrede više od drugih. Međutim, to više nije pravilo, zato što roditelji obožavaju svoju decu zato što su njihova, a ne zbog nekog izuzetnog kvaliteta. Zbog toga je danas narcisoidnost često prikrivena. Glavni problem kod narcisoidnih nije to što su samozaljubljeni, nego to što imaju smanjenu sposobnost da vole druge. Od drugih očekuju da ih obožavaju, ali njihovo emocionalno vezivanje za druge je površno i plitko. Normalno im je da ih drugi snažno vole, ali ne pokazuju ljubav prema drugima, jer smatraju da je sa njihove strane sasvim dovoljno to što su drugog udostojili da sa njim budu u vezi.

Narcisoidnost udvoje

Kada je reč o emotivnim vezama u koje stupa narcisoidna osoba, razlikujemo dva tipa: narcis sa narcisom i narcis s obožavaocem.

„Narcisoidnost udvoje” nastaje kada se dve narcisoidne osobe međusobno izaberu i stupe u vezu ili brak. One uživaju da impresioniraju socijalno okruženje svojim brilijantnim ličnostima i svojom idealnom vezom. Ovaj tip veze je veoma čest kod popularnih ličnosti, filmskih i muzičkih zvezda. Suština njihove veze je često obostrani jasno definisani interes, tako da individualna popularnost doprinosi porastu zajedničke popularnosti.

Drugi tip emocionalne veze jeste između narcisoidne osobe i osobe koja joj se divi. Priroda ove veze je asimetrična, tako što je narcis na višoj poziciji, a obožavatelj na nižoj. I sama reč „obožavanje” ukazuje da je odnos druge osobe prema narcisu kao odnos prema nekom bogu ili božanstvu. Zato je psihološki ugovor između ove dve osobe da narcis bude ono što jeste, da blista kao takav, a da ga druga osoba iz senke služi, da mu ugađa i čini ono što mu je po volji. Iako narcis očekuje da mu drugi ugađa i da se žrtvuje za njega, ne oseća zahvalnost za to, već smatra to normalnim odnosom. Za njega je normalno da bude voljen i obožavan, ali ne i da zbog ljubavi prema drugom izlazi iz svoje zone ugodnosti. Poetično rečeno: narcis je sunce oko koga se drugi partner okreće kao planeta. Narcisoidna ličnost može biti fascinantna osoba, ali s kojom je nemoguće napraviti dovoljno dobru ili minimalno kvalitetnu vezu.

Zbog svega rečenog, možemo postaviti pitanje zašto bi neko želeo vezu sa narcisoidnom osobom – vezu u kojoj mora pružati puno ljubavi, a dobiti toliko malo za uzvrat.

Nezadovoljni sobom

Razlog je u tome što je mnogim ljudima veoma privlačna samouverenost i emotivna nedostupnost narcisoidne osobe. Često su to osobe koje su nezadovoljne sobom, koje smatraju da takve kakve su nisu dovoljno vredne i da će kroz vezu sa nekim ko je tako kvalitetan i same dobiti na ličnoj vrednosti. One pokušavaju da dođu do osećanja lične vrednosti kroz ljubav druge osobe. Kako od narcisa nikada ne dobijaju željenu potvrdu ljubavi, oni su u stanju stalne napetosti i težnje da još više ugode narcisu kako bi ih konačno zavoleo.

Nekada, kada mine početna fascinacija narcisom, a naraste nezadovoljstvo vezom, ljudi, u želji da sačuvaju vezu, postavljaju pitanje da li narcisoidna osoba može da se promeni, na primer, kroz psihoterapiju. Odgovor na to pitanje je: „Mogu, ali...” To ali je zbog toga što se ljudi mogu promeniti samo ako to žele, ali što narcis, po pravilu, ne želi da se menja, jer ne vidi nikakav problem u sebi i svom ponašanju. I zato onima koji iznova i iznova biraju narcisoidne osobe za partnere ostaju dve mogućnosti. Prva je da razumeju kako funkcioniše narcisoidna osoba i prihvate taj minimum veze kao narcisov maksimum, te da ostanu u vezi koja im donosi neke psihološke dobiti. Druga mogućnost je da se zapitaju iz kog razloga čine takve emotivne izbore. Takva zapitanost ih može dovesti na psihoterapiju u kojoj će promeniti svoju sliku o sebi, razviti samopoštovanje i prihvatanje samoga sebe. Kada se sami promene, tada će tražiti drukčiju ljubavnu vezu: onu u kojoj vole i u kojoj su voljeni.

[JESSY]

Ženske i muške životne krize

Tridesete su često tačka za „bilans uspeha” dotadašnjeg života, a pritisak najbližih da do tada devojka mora da se uda može voditi ka nepromišljenom izboru muža. Muškarci o prekretnicama razmišljaju u četrdesetim

 

Nije neuobičajeno da ljudi gledaju na svoje živote tako što ih dele na određene periode. Svaki od ovih perioda ima neke svoje karakteristike po kojima se razlikuje od prethodnog, ali i od sledećeg perioda. Zbog toga ljudi koji se nalaze u prelazima između jednog i drugog perioda doživljavaju da se menjaju, prvenstveno da im se menja njihova predstava o sebi – njihov identitet. Dok su jedni pripremljeni na ove promene i na njih gledaju kao nešto što je prirodno, kod drugih se ovi prelazi izražavaju kao jedna vrsta krize identiteta. Kriza se pojavljuje kod osoba koje negativno gledaju na ove promene. One imaju doživljaj da gube nešto pozitivno što je bila pozitivna karakteristika prethodnog perioda, ali i da će sledeći period doneti nešto neželjeno i ugrožavajuće.

Tipično je da ljudi početak nekog novog životnog perioda vezuju za okrugle godine. Tako, na primer, poznata kriza srednjeg doba počinje onda kada osoba smatra da se približila početku starosti. Za nekoga je početak starosti 50, za drugog 55, za trećeg 60 ili 65 godina. Ukoliko ima pozitivan stav prema ovom životnom periodu, ima jasan plan kako će održati kvalitet svog života, neće imati krizu. Kriza srednjeg doba ne počinje tačno na ove okrugle godišnjice. Prema pravilu, započinje nekoliko godina ranije, zato što je osoba svesna da je negativna promena pred vratima njenog života ili da je već ušla u hodnik koji je vodi u neželjeni period.

Samo se ja nisam udala

Kada su žene u pitanju, prva kriza s kojom se suočavaju nakon puberteta i adolescentne krize jeste ona oko tridesete godine. Trideseta godina je često ona tačka u nečijem životu kada se pravi neka vrsta bilansa uspeha dotadašnjeg života. Mnoge žene imaju neku vrstu ličnog životnog plana ili scenarija koji može biti nesvestan, a u kome su zacrtani ciljevi koje bi trebalo da ostvari do određenih godina da bi se osećala uspešno i bila zadovoljna svojim životom. U ovom životnom planu sadržani su kriterijumi na osnovu kojih žena procenjuje svoju životnu uspešnost. Zato se ona u tridesetoj pita: „Šta sam postigla u dosadašnjem životu? Šta mogu da pokažem drugima kao moje postignuće?” Nekim ženama je važno da do tridesete budu udate, u zadovoljavajućem braku, da su rodile bar jedno dete, da imaju stabilan posao, da su napredovale u karijeri, da su se odvojile od roditelja, da imaju svoj stan itd. Svi ovi ciljevi su individualni i ne odnose se na svaku tridesetogodišnjakinju. Pri tome, žena se često upoređuje sa ženama iz svoje generacije. Ako je, na primer, većina njoj poznatih žena iz generacije udata, a ona nije, počinje da se oseća kao životni gubitnik, smatrajući da su druge, za razliku od nje, normalne i uspešne.

Iako se ova kriza tiče osobe i njenog unutrašnjeg doživljavanja, veoma je važno kako se postavljaju njoj važne osobe. Na prvom mestu su roditelji koji, na primer, vrše pritisak na mladu ženu da se konačno uda i da im rodi unučad.

Kako žena predviđa da će u tridesetoj morati „nešto da pokaže”, kriza tridesete zapravo započinje u dvadeset i sedmoj ili dvadeset i osmoj godini. Nekada je njena manifestacija neka vrsta lagane panike da osoba neće stići da do tridesete postigne svoje ciljeve. Ovaj unutrašnji, a često i spoljašnji pritisak da do tridesete mora da se uda, može rezultirati nepromišljenim izborom muža.

Više nisam mlad

Za razliku od žena, koje su svesne da je njihova sposobnost rađanja dece biološki ograničena i da se smanjuje u drugoj polovini tridesetih, muškarci nemaju takvu svest. Kod mnogih muškaraca kriza se pojavljuje u njihovoj četrdesetoj godini. To nije kriza srednjeg doba, u kojoj je okidač „postajem star”, već je okidač „više nisam mlad”. To je, u stvari, prelaz iz „produžene mladosti” u zrelo doba. Ova kriza posebno pogađa one muškarce koji su infantilni i koji sebe doživljavaju kao frajere, dakle individualiste i slobodnjake koji nisu zainteresovani za ozbiljne veze.

Znanje da postoji ženska kriza tridesetih i muška kriza četrdesetih je korisno upravo zbog toga što ljudi koji uđu u ove krize imaju problem da prepoznaju šta im se tačno događa, zbog čega se osećaju anksiozno i depresivno. Svaka kriza je i šansa da se dalji život usmeri u željenom pravcu.

[JESSY]

Kraljica drame

Kada bi osoba koja o svemu priča prenaglašeno, sa viškom emocija, dajući mu prevelik značaj, govorila normalno, mislila bi da je niko ne bi čuo ni primetio, i to zato što nema dobru sliku o sebi

 

Postoje ljudi koji sve doživljavaju dramatično i koji na isti takav način komuniciraju sa drugima. Kada kažemo da je neka situacija dramatična, to znači da je puna emocija, preobrata, da preti neka velika nesreća, da je neizvesno da li će ta nesreća biti izbegnuta itd. Osoba koja dramatizuje prenaglašava svoje doživljaje, a kada o nečemu govori, to čini birajući emotivno nabijene reči, pravi grimase u skladu sa pratećom emocijom koju naglašava pokretima. Sve je drama: bilo da se nešto dogodilo, bilo da je moglo da se dogodi, bilo da se nije dogodilo nešto što je trebalo.

Problem koji imaju drugi koji komuniciraju sa osobom koja dramatizuje jeste u tome što im ona sve predstavlja kao veoma važno, najvažnije. U uobičajenoj komunikaciji sagovornik može da odredi da li govornik govori o sadržajima koji nisu tako važni ili o onima koji su važni, srednje važni ili najvažniji. Ljudi doživljavaju emocije onda kada procene da se nešto značajno dešava i kada emotivno komuniciraju. Oni, bez obzira na to šta je sadržaj komunikacije, samom emocijom koju pokazuju poručuju drugima da je to njima veoma važno. Međutim, kada neko veoma emotivno govori o svemu i svačemu, kao da je sve od najvećeg prioriteta, sagovornik počinje da sumnja u njegovu verodostojnost i da tu komunikaciju doživljava kao napornu.

Sporna psihička „dobit”

Ljude koji tokom komunikacije dramatizuju nemoguće je ignorisati. Upravo je izbegavanje ignorisanja njihova glavna psihička „dobit” od ovog obrasca ponašanja. Oni tuđe ignorisanje doživljavaju kao poruku da sami nemaju nikakvu ljudsku vrednost ili da ne postoje. I zato oni svojim dramatičnim nastupom prosto okolinu nateraju da ih primeti, da se bavi njima, da gleda u njih i da ih sluša. Ukoliko neko pokuša da ignoriše osobu koja drami, ona je spremna da istog trenutka poveća nivo teatralnosti sve dok ne nastane drama „na život ili smrt”.

Zbog svega toga ljudi izbegavaju da komuniciraju sa osobom koju su ocenili kao „kraljicu ili kralja drame”. Međutim, nekada to nije moguće. Na primer, kada je u pitanju jedan od roditelja ili saradnik u preduzeću. U tim situacijama ljudi jednostavno moraju da istrpe deo drame i da doziraju komunikaciju. Ono što im pomaže da se lakše nose sa ljudima koji drame jeste da bolje razumeju zašto ovi to rade.

Šta se krije u obrascu dramatizacije komunikacije? Kada bi ovi ljudi koji dramatizuju govorili normalno, bez naglašavanja i prenaglašavanja, bez preteranih emocija, oni sami bi mislili da ih niko ne bi ni čuo ni primetio. To je zato što nemaju dobru sliku o sebi i o svojim kvalitetima. Iako se drugima čini da se oni stalno prave važni, oni zapravo misle o sebi da su nedovoljno važni. Uvereni su da bi u normalnoj komunikaciji njihov „signal” bio preslab i drugima nevažan, i da moraju da ga maksimalno pojačaju kako bi ga drugi registrovali i uvažili. Upravo ovo „pojačavanje signala” jeste u osnovi dramatizacije.

Privlačenje pažnje

Drugi momenat u ovom obrascu ponašanja jeste privlačenje pažnje. U pitanju je logika malog deteta koje pogrešno misli da je ono mami važno samo ako mama gleda u njega, a da nije važno ako mama gleda u njegovog brata ili sestru. Ono tada misli: „Drugi je važan, a ja sam nevažan”, postane ljubomorno i krene u akciju privlačenja mamine pažnje. Ako ne uspe da privuče pažnju pozitivnim ponašanjem, privući će je negativnim. I ako je zbog toga kažnjeno, ono je zadovoljno, jer je i negativna pažnja bolja od nikakve. Tokom razvoja, deca nauče da razdvoje ljubav od pažnje, i počinju da shvataju da ih mama voli i ako ne gleda u njih ili ako je odsutna. Međutim, ako osoba ne preraste poistovećivanje ljubavi i pažnje, onda i u zrelom dobu nastavlja da se ponaša tako iz onog dela sebe koje zovemo „unutrašnje dete”. Tako nastane odrasla osoba koja dramatizuje.

Dok su dramljenje i teatralnost jedan od iritirajućih komunikacijskih stilova, moguće je da ono bude toliko izraženo da zbog njega pati i sama osoba i ljudi oko nje, tako da tada govorimo o poremećenoj ličnosti. Reč je o histrioničnom poremećaju ličnosti, koji je dobio naziv od latinske reči histrion, koja označava glumca. Takve ličnosti se ponašaju kao da je život pozorište, drugi ljudi publika koju treba impresionirati, bez svesti o tome da su oni loši glumci

[JESSY]

Diktatura idealnog Ja

Pre pojave masovnih medija uzori mladima su bili stvarni ljudi iz okruženja, a danas su to nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno

Kada se dete rodi, ono već u prvim mesecima života ima ugrađeno osećanje sopstvene vrednosti i integriteta svog tela. Kako su ljudi socijalna bića, detetu je tokom razvoja potrebno da bude prihvaćeno od strane njemu značajnih drugih kao vredno ljudsko biće, čime dobija socijalnu potvrdu svoje vrednosti. Ti drugi su prvenstveno roditelji i rodbina, a kasnije i grupa vršnjaka. Kada mlada osoba kroz tuđe prihvatanje dobije dovoljno ovih socijalnih potvrda lične vrednosti, tada i ona posledično potpuno prihvati samu sebe. Ovo mladalačko prihvatanje sebe postaje temelj ličnosti koji kasnije u životu pomaže odrasloj osobi da se suoči sa neprihvatanjem od strane drugih odraslih.

Problem sa kojim se suočavaju mlade generacije, bilo kao pojedinci, bilo kao grupa, jeste u tome da ovaj normalni razvoj remete nametnuti ideali kako bi neko trebalo da izgleda i kakav da bude, da bi bio cenjen i prihvaćen. U kulturi koja je danas prvenstveno vizuelna, u prvi plan se stavlja spoljašnji izgled neke osobe.

Mladi ljudi imaju potrebu za uzorima, dakle za „onima u koje se gleda” jer je poistovećivanje sa uzorom jedan od tri glavna načina na koji se formiraju nečije Ja i nečiji identitet. Uzor je osoba na koju želi da se liči, želi da se bude kao ona. Pre pojave masovnih medija uzori su bili stvarni ljudi iz okruženja mlade osobe, međutim danas kada su mladi preterano izloženi sadržajima masovnih medija, oni svoje uzore nalaze u likovima koje im nude ovi mediji, a to su zapravo nestvarni likovi „preparirani” da izgledaju prelepo, bogato i srećno.

Sukob željenog i stvarnog

Kada mlada osoba pronađe neki medijski lik na koga želi da liči, ona mu se divi i želi što više da liči na njega. Drugim rečima ona je u tom liku prepoznala svoje idealno Ja, u koje bi želela da uklopi svoje stvarno Ja. U zavisnosti od toga koliko je stvarno Ja „udaljeno” od idealnog Ja, pojavljuje se nezadovoljstvo sobom. Idealno dolazi od reči ideal, a ova od reči ideja, tako da idealno Ja označava ono fantazijsko Ja nekoga ko nije takav, ali bi želeo da bude takav.

Kada neko ima idealno Ja, onda se posvećuje smanjenju razlike koja postoji između stvarnog i idealnog Ja. Ovde u obzir dolazi način šminkanja, frizura, način oblačenja, ali i vežbanje, držanje dijeta, a po potrebi i mogućnostima i estetska operacija. Što se više smanjuje ova razlika, to osoba postaje zadovoljnija sobom, ali nikada potpuno zadovoljna.

Oni koji su svesni da je razlika između idealnog i stvarnog Ja nepremostiva, osuđeni su na hronično neprihvatanje sebe. Kada je to kod nekoga veoma izraženo, tada osoba može pokazivati znakove niže vrednosti, samoprezira, pa i samomržnje. Nekada osobe koje mrze telo u kojem su se rodili to izražavaju kroz samopovređivanje kao što je, na primer, „seckanje”.

Nije dovoljno biti lep

Postojanje idealnog Ja nije samo individualni problem, nego je i kolektivni. Kada generacija mladih „upije” određene likove kao personifikacije svog kolektivnog idealnog Ja, tada ona prihvata samo one svoje članove za koje ocenjuje da su se dovoljno približili tom idealu. To znači da se mlada osoba koja se nije dovoljno približila idealnom Ja nema samo individualni emotivni problem, već da se suočava sa stvarnim neprihvatanjem svojih vršnjaka. Posledica je da je većina mladih, prema istraživanjima, u značajnoj meri nezadovoljna sobom. A iz takve postavke je teško krenuti u odrasli život u kojem se pred osobom postavljaju razni izazovi sa kojima se mnogo bolje nositi iz pozicije prihvatanje samog sebe.

Zbog svega toga moramo se i kao roditelji i kao zajednica suprotstaviti dominantnom narativu u generaciji mladih prema kojem je dovoljno biti lep i privlačan, da bi se dosegao onaj idealni život u kome su ljubav, uspeh, sreća i status. Da bi to bilo moguće mora onaj ko je roditelj ili vaspitač da zna da je ovaj narativ lažan, neživotan i da je samo jedna bajka koju masovni mediji pričaju deci, mladima i onom „unutrašnjem detetu” u odraslim ljudima. Potrebno je s vremena na vreme da se podsetimo da film nije život, i da je nemoguće u stvarnom životu oživeti filmske scenarije. Moguće je pokušati, ali kraj neće biti isti.

[JESSY]

Zašto zabavljanje ne preraste u ozbiljnu vezu

Scenario po kojem devojka veruje da će njen „gradski frajer” sazreti i postati porodični čovek, samo ako je dovoljno snažno bude voleo i ako ona bude strpljiva, u većini slučajeva se ne ostvaruje

Po čemu se ozbiljna veza razlikuje od zabavljanja? Čini se da je glavna razlika u nameri onih koji čine par. Kada je dvoje u ozbiljnoj vezi, smatra se da su oboje dovoljno zadovoljni svojim izborom onog drugog za partnera, tako da nameravaju da život provedu zajedno. U tom smislu ozbiljna veza je predvorje braka, rađanja dece i zasnivanja porodice. Ozbiljnu vezu možemo prepoznati po tome što je par u višegodišnjoj vezi ili što živi zajedno.

Ako postoji ozbiljna veza, postoji i neozbiljna, što je po svojoj prirodi jeste zabavljanje. Iako je i zabavljanje zasnovano na osećanjima, dakle zaljubljenosti i ljubavi, njegova suština je zabava, provođenje vremena zajedno, bez planiranja budućeg zajedničkog života. Zabavljanje je okvir u kojem svoje emotivne i seksualne potrebe mogu da zadovolje oni mladi ljudi koji zbog svojih godina nisu spremni za ozbiljnu vezu i brak. Tokom zabavljanja mladi ljudi testiraju i sebe i različite partnere, kako bi otkrili koji im partner najviše odgovara. Zato su veze zasnovane na zabavljanju relativno kratkotrajne, a po pravilu jedna osoba je imala više partnera sa kojim se zabavljala.

Zreli za zajednički život

Pitanje koje se nameće jeste kada mladi ljudi postaju dovoljno zreli za ozbiljne veze. Iako je pravo vreme druga polovina dvadesetih, svako je slobodan da sebi postavi onu granicu nakon koje smatra da je spreman za trajno vezivanje i odgovornosti koje donosi zajednički život i uloga roditelja.

Kada vole, mladi ljudi veruju da je njihova ljubav „strela izbačena prema večnosti”, kako bi rekao Herman Hese. U skladu sa tim, oni smatraju da će se nakon izvesnog broja godina provedenih u zabavljanju sa datim partnerom, „sazreti” za ozbiljnu vezu, koja će prerasti u brak i porodicu. Ovo uverenje je zasnovano na ideji da će se tokom vremena oba partnera simultano menjati, emocionalno sazrevati i zajednički prolaziti kroz razvojne cikluse para. Nažalost, u najvećem broju slučajeva ovaj scenario ne postaje stvarnost.

Jedan od razloga jeste u tome što partneri koji su odličan izbor za zabavljanje nisu dobar izbor za ozbiljnu vezu. Tako, na primer, devojka se zaljubljuje u „gradskog frajera” verujući da će on, samo ako je dovoljno snažno bude voleo, postati porodični čovek. I zato ona strpljivo ostaje u vezi koja joj ne odgovara, nadajući se i čekajući da on „sazri”. Promena kojoj se nada se uglavnom ne događa, ili se ne događa onda kada bi ona želela da se dogodi.

Kada gledamo ličnosti osoba koje su pogodne za zabavljanje one uglavnom imaju veoma izraženo ono što zovemo „unutrašnje dete”. To su samouverene osobe koje su spremne za akciju, duhovite, vrcave inteligencije, neuhvatljive, koje beže od monotonije i rutine. Za njih je život jedna velika igra koju igraju sa velikim uživanjem i koji pozivaju druge da se igraju sa njima. S obzirom da imaju veoma razvijeno ovo „unutrašnje dete” i da ono upravlja njihovim postupcima, nekada ih zovemo infantilnim ličnostima.

Infantilne ličnosti

Infantilne ličnosti imaju velikih problema da se uklope u neke društvene uloge kakve su, na primer, uloge majke i oca. Kada višegodišnji par koji se po obostranoj oceni veoma dobro zabavlja dobije dete, tada infantilnost jednog od roditelja postaje problem. Ako je muškarac infantilan, on okretanje majke prema detetu doživljava kao gubitak njene ljubavi, tako da može postati ljubomoran prema detetu. Dok je sa jedne strane otac detetu, sa druge strane njegovo „unutrašnje dete” doživljava da mu je dete kao mlađi brat ili sestra koji mu zagorčava život. Kako često ovakva osoba nije u stanju da izdrži sve frustracije koje donosi porodični život i briga za dete, nije retko da novu zabavu potraži izvan porodice, da beži od kuće i da na kraju pronađe novu partnerku sa kojom može da obnovi dotadašnji način života.

Prema tome, osobe koje su provele više godina u zabavljanju, kojim su bile zadovoljne, mogu otkriti da je prelazak u brak doneo nove probleme zbog kojih su se razveli. Poenta je u tome da treba drugačije birati za zabavljanje i za ozbiljnu vezu. U ozbiljnoj vezi su veoma potrebni oni drugi kvaliteti ličnosti koji nisu tako važni u zabavljanju.

[JESSY]

Пријатељи или другови

 

Способност да волимо и да будемо блиски не укључује само љубав према партнеру, деци и рођацима, већ и пријатељску љубав према онима са којима нисмо у рођачким односима. Волимо наше другове и другарице, пријатеље и пријатељице. Овакви односи су веома важни, не само за социјални развој детета и младе особе, већ током целог живота.

Има ли разлике између другарства и пријатељства? За неке обе речи означавају исто, за друге је друг ближи од пријатеља, док је за треће обрнуто. Речи друг и дружење долазе од онога што људи раде, а то је да проводе време заједно. Друг је „онај – други”, особа са којом се често проводи време. Речи пријатељ и пријатељство долазе од тога како се људи осећају у друштву другога – да им је пријатно. Према томе, речи друг и другарица означавају повезаност са другим, док пријатељ и пријатељица означавају какав је доживљај другог. Друг је најбољи, а пријатељ је добар или велики. Због тога би требало да другарство означава ближи, односно чвршћи емоционални однос од пријатељства.

Савремени услови живота подстичу индивидуализам, егоизам, оријентисаност на властити интерес, употребу и искоришћавање другог човека тако да нису наклоњени ни другарству ни пријатељству. Насупрот томе, када људи живе у суровим животним околностима, сиромаштву и немаштини, тада је њихова усмереност једних на друге – солидарност – нешто што повећава шансе да се преживи. Ту се успостављају веома чврсте емоционалне везе које повезују и оне који нису обухваћени рођачком љубављу. Тако повезани људи могу да се ослоне једни на друге и у тешким и ризичним подухватима. Зато је Иво Андрић једном рекао да, поред детињства, права другарства настају у рату и на робији.

За разлику од зоне преживљавања у којој су људи чврсто емоционално повезани, спремни да се жртвују једни за друге, да једни другима буду јатаци, у зони квалитетног живота влада други менталитет. Везе између људи су површније, капацитет за солидарност је много мањи, ограничен личним интересом, тако да пријатељи нису спремни за жртвовање. Како и једни и други различито дефинишу пријатељство и другарство, настају неспоразуми који резултирају у разочарању оних првих. Када тешке животне ситуације ставе на пробу ове односе, често изостане очекивана подршка и помоћ дотадашњих „другова” и „пријатеља”.

Последица је да током живота опада вредност дружења и пријатељства. То су данас углавном вредности деце и младих. Све је мање одраслих који се друже, тако да се смањује број другова и другарица. Такође се смањује и број пријатеља. Како то знатно смањује квалитет живота одраслих, мораћемо опет да научимо да се дружимо.

[JESSY]

Formule ljubavi

 

Ljubav je neka vrsta želje koja stalno traje.

Ljubav može razumeti samo onaj ko pravi razliku između
druge osobe i njenih postupaka.

Svrha ljubavi je da nam pomogne da uredimo naš intimni
svet u skladu s našom predstavom o tome kakav svet treba
da bude.

Svako zaljubljivanje i svako razočaranje je poziv na
preispitivanje i menjanje predstave o ljubavi.
Međutim, većina ljudi ne želi da menja svoju predstavu,
već želi da pronađe onu stvarnost koja se uklapa u postojeću
predstavu o stvarnosti.

Kada nekoga volimo mi nemamo potrebu za tom osobom,
već želju za njom.

Za ljubomoru je potrebno troje.

Ljudi imaju pravo da cene, da precenjuju, ali i da potcenjuju
ljubav, kao i da prihvatajući odgovornost za to, snose sve
posledice svoje vrednosne odluke.

Potpuna definicija ljubavi koja obuhvata sva tri nivoa lako se
može predstaviti metaforom „drveta“ : koren je osećanje,
stablo prestavlja ponašanje i postupke, a krošnja je sam odnos.
Jedino trodimenzionalna definicija ljubavi omogućuje osobi dobru
orijentaciju u ljubavnom životu.

Ljubav nije osećanje, već odnos nastao na osnovu osećanja.

Običan čovek veći deo svog budnog života provodi u
ravnodušnosti.

Ljutnja nije odbacivanje nego zahtev za promenu ponašanja.

Ljubav je prvenstveno odnos bliskosti, a u takvom odnosu ima
mesta i za nežna osećanja, i za neprijatna osećanja, i za trenutke
indifirentnosti.