Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Хладноћа као изазов

Неким људима су привлачније особе које им показују одбојност од оних које им јасно изражавају наклоност, а то је повезано са разумевањем односа неприхваћености и доживљајем личне вредности

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 29.01.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Вероватно вам је позната изрека некада познатог комичара Груча Маркса који је једном, када је добио позивницу да приступи неком елитном клубу, одговорио: Не желим да будем члан оног клуба који жели мене за члана. Слично томе се неки људи у љубави и привлачности понашају у складу са изреком: Не желим да будем са оном особом која жели да буде са мном.

Зашто су неким људима привлачнији они који им показују одбојност од оних који им јасно показују своју наклоност? Одговор је повезан са разумевањем односа неприхваћености и доживљаја личне вредности.

Ко нас и како прихвата

Главна разлика између размишљања детета и одрасле особе јесте у томе што дете жели да га сви прихвате, док одрасла особа жели да је прихвате само неки. Дете и одрасла особа различито гледају на ситуацију када нису прихваћени: док је за дете таква ситуација веома непријатна и болна, за одраслу особу је она нешто нормално.

Разлог за овакву дететову реакцију јесте у томе што дете изједначује прихваћеност са личном вредношћу. Оно мисли да ако је оно добро и вредно људско биће да ће га аутоматски сви људи прихватити. А када га неко не прихвата, дете то доживљава као доказ да оно није довољно добро или вредно. Тако оно, кроз прихваћеност или неприхваћеност мери сопствену вредност.

Одрасли људи су научили да не мере своју вредност на основу тога да ли их неко прихвата или не прихвата. Науче да је пријатно када су прихваћени, али да није катастрофа када нису. Такође науче да их некада управо због тога што вреде неки људи не прихватају, било због зависти, било из неког другог разлога.

Треба знати да граница између одрасле особе и детета није тако оштра, да сви људи у себи носе оно што зовемо „унутрашње дете”. Управо се то унутрашње дете одрасле особе одзива у неким стресним ситуацијама као што су раскид и остављеност. У ситуацији остављености идеално одрасла особа би била само тужна што одлази неко кога још увек воли. Међутим, унутрашње дете тада примењује дечју логику према којој онај ко одлази, ко неће више да буде са неким, вреди више, док онај ко је остављен, вреди мање. Зато је веома снажан душевни бол код остављених заправо збир осећања туге и осећања мање вредности, одбачености.

Правило је да су први љубавни јади детета или младе особе коју не прихвата неко ко јој се свиђа или коју је оставила њена дотадашња симпатија, састављени од осећања ниже вредности. Зато родитељи треба да јој кроз разговор исправе речену логику и увере да бити неприхваћен или остављен није никакав доказ нечије недовољне вредности. На тај начин ће је поштедети многих будућих љубавних патњи.

Описани начин размишљања утиче и на то ко ће особи бити привлачан. Више ће је привлачити они који су незаинтересовни за њу или чак они који према њој изражавају одбојност, него они који јој показују да им се свиђа. Разлог за то је унутрашње дете које ће незаинтересованост другог доживети као изазов, као прилику да „освајањем” незаинтересоване особе докаже личну вредност. Како особа размишља: Ако освојим незаинтересовану особу, доказаћу да вредим, тако да има снажну мотивацију да у успе у свом подухвату.

Осећање личне вредности

Оно што одрасла особа са овом логиком не зна, то је да је осећање личне вредности првенствено њен став према самој себи који се не може изградити или стећи односом или везом са неким другим. Зато им осећање личне вредности измиче и онда када су успели да други постане заинтересован и „освојен”. Типично је да су сада они ти који тада губе интересовање за другог. Уместо да је доказало своју вредност, унутрашње дете је „доказало” да заправо други не вреди довољно. Зато оно сада своју пажњу усмерава на неки нови изазов, на нову незаинтересовану особу у нади да ће она бити прави „доказ”.

Исто се односи и на оне особе које истрајавају у напорним везама у којима их неко стално одбацује, а они се упорно боре да од такве особе добију љубав.

Особе које изједначавају неприхваћеност и личну невредност треба да се ослободе ове логике јер она онемогућава узајамну љубав: или ће волети онога ко их не воли или неће волети онога ко их воли.

[JESSY]

Koliko blizu je bliskost

Različito tumačenje ovog emotivnog odnosa ili doživljaja dovodi do konflikata i nesporazuma, reč je o subjektivnoj kategoriji: svako za sebe određuje koliko blizu treba da bude sa nekim

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 05.02.2018. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Danas većina ljudi smatra da je bliskost ne samo veoma važna u ljubavnim vezama već da je nemoguće zamisliti takvu vezu bez bliskosti. Na sličan način ljudi razumeju i prijateljstvo. Iako je bliskost tako važna ljudima, oni je različito tumače, zbog čega nastaju konflikti i nesporazumi. Zato je dobro odrediti šta zapravo jeste bliskost.

Za jedne je bliskost doživljaj, a za druge je ona relativno trajni emotivni odnos.

Prvi mogu imati doživljaj da su bliski sa osobom koju prvi put vide u životu i koju još nisu ni upoznali. Za druge je bliskost emotivni odnos koji se uspostavlja između ljudi koji su se dobro upoznali.

Prisnost i intimnost

Reč bliskost dolazi od reči blizu, što ne znači samo da su dvoje fizički blizu jedno drugom već i da su simbolički blizu, da imaju slične vrednosti i stavove o važnim životnim pitanjima, kao i da su emotivno povezani. Slično ili isto značenje imaju reči kao prisnost, od stajati pri, i intimnost.

Suprotnost bliskosti je daljina, distanca, udaljenost, otuđenost. U međuljudskim odnosima osoba zauzima odnos prema drugima u dimenziji blizu–daleko. Ljudi sa kojima je osoba bliska sačinjavaju njen intimni socijalni krug, dok se svi ostali nalaze u onom socijalnom polju koji se naziva javnost. Pojedinac je po pravilu blizak samo sa malim brojem ljudi, dok su svi ostali za njega javnost.

Iako je bliskost željena, ona je subjektivna kategorija. To znači da svako za sebe određuje koliko blizu treba da bude sa nekome da bi taj odnos doživeo kao blizak i koliko treba da bude udaljen od nekoga da znao da je prestao da bude blizak. Zato ljudi imaju različite predstave o tome koliko treba da su blizu da bi osećali bliskost. Za nekoga je bliskost, u fizičkoj metafori, blizina od jednog metra, za drugog pola metra, za trećeg par santimetara, za četvrtog je to priljubljenost, dok bi peti želeo da uđe u voljenu osobu i da se stopi sa njom.

Kada se dvoje sa različitim predstavama o bliskosti vole, tada se između njih pojavljuje konflikt oko stepena bliskosti. Ono što je za jednu stranu optimalna bliskost, za drugu je prevelika emotivna udaljenost zbog čega ona tada nema doživljaj bliskosti, tako da se oseća nedovoljno prihvaćenom i voljenom. Zato se druga strana privlači još bliže da bi osetila bliskost. Kada se ona privuče, onda se prva strana oseća neudobno u tom odnosu i ugroženom jer doživljava da drugi narušava njen lični integritet. Iz tog razloga se prva strana povlači, praveći onu distancu u vezi koju doživljava kao optimalnu bliskost. To druga strana opet doživljava kao neprihvatljivu distancu, zbog čega se ponovo privlači kako bi postigla onu blizinu koja njoj stvara osećaj optimalne bliskosti. Zbog razlike u tome kolika je blizina potrebna za optimalnu bliskost par ulazi u jednu vrstu borbe za bliskost, plešući igru približavanja i uzmicanja.

Kada postoji konflikt oko toga koliko blizu treba da je dvoje da bi se osećala optimalna bliskost, emotivna veza postaje neudobna i jednom i drugom partneru. Ili se jedan oseća nedovoljno prihvaćenim ili se drugi oseća ugnjavljenim. Konflikt oko optimalne blizine dugoročno destabilizuje vezu dvoje ljudi koji se inače zaista vole.

Partnerski dogovor

Jedno rešenje ovog konflikta jeste da se prepozna da on postoji, a zatim da dvoje porazgovara o tome ko kako doživljava bliskost. Tada je moguće napraviti jednu vrstu partnerskog dogovora o onom stepenu blizine koji jednoj strani neće biti predalek, a drugoj strani neće biti preblizu.

Većina ljudi poseduje izvesnu fleksibilnost kada je u pitanju blizina koju zauzimaju prema partneru, što čini ovakav dogovor mogućim. Problem nastaje kod onih ljudi koji iz nekih svojih razloga imaju ekstremne stavove prema bliskosti. To može biti otpor prema ili strah od bliskosti, ili suprotno, želja za potpunim stapanjem sa partnerom kroz zahtev da se dva Ja sliju u zajedničko Mi. Nekada se iza želje za potpunom bliskošću može skrivati partnerova ljubomora, kada on zahteva potpuni uvid u privatnost drugog partnera u nameri da smanji svoj strah od ostavljanja.

 

[JESSY]

Nomofobičan ili zaljubljen?

Iracionalni strah da će ostati bez mobilnog telefona oseća sve veći broj ljudi, verujući da je ravno katastrofi izgubiti svoj „smartfon“, biti „van dometa” ili ostati sa praznom baterijom

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 12.02.2018. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Mobilni telefoni, posebno oni „pametni”, u velikoj meri su ušli u naš svakodnevan život, a sudeći prema istraživanjima veliki broj ljudi, naročito mlađih, počeo je da ih doživljava kao deo svoje ličnosti.

Prema jednom britanskom istraživanju dve trećine populacije ima znake nomofobije, to jest iracionalnog straha da će ostati bez mobilnog telefona

Žargonska kovanica

Iako izraz nomofobija deluje veoma stručno, u pitanju je žargonski izraz u kome je reči fobija, koja označava neki iracionalni strah, dodata kovanica no-mo, sastavljena od dva prva slova početaka engleskih reči no, bez i mobil, mobilni telefon.

Iako na ovu vrstu ponašanja možemo gledati kao na fobiju, ona je samo simptom nečeg dubljeg, a to je stanje zavisnosti od mobilnog telefona. Ljudi postaju zavisni onda kada pogrešno veruju da ne mogu živeti ili preživeti bez nečega bez čega zapravo mogu. Ova zavisnost je u daleko većem broju prisutna u mlađim generacijama nego među starijim. Dok su starije generacije formirale svoju ličnost u ono vreme kada nisu postojali pametni telefoni, mlađe generacije izgrađuju svoju ličnost uz mobilni telefon, koristeći sve njegove mogućnosti, tako da ga u psihološkom smislu „ugrade” u svoju ličnost. Američki psiholog Džin Tvengi smatra da je to glavni razlog za promene u načinu života mladih, koji su rođeni nakon sredine devedesetih i koji pripadaju takozvanoj „generaciji Z”.

Naziv telefon nije tačan naziv za spravu višestruke namene, koje mogu da zadovolje veliki broj potreba nekog pojedinca. Pored toga što može da telefonira i razmenjuje poruke, osoba može da: sluša muziku, gleda filmove i serije, snima fotografije visokog kvaliteta, uključujući selfije, surfuje po internetu, čita elektronske knjige, pronalazi put do određene adrese, kao i da bude stalno prisutna na svojim omiljenim socijalnim mrežama i tako bude u kontaktu sa velikim brojem ljudi.

S obzirom na ovako veliki broj različitih funkcija, nije čudo što se veliki broj ljudi „druži” sa svojim mobilnim telefonom i do devet sati na dan. Njihov mobilni telefon je poslednje što vide pre nego što utonu u san i prvo što vide nakon buđenja. Neki se bude i noću da bi proverili da li su dobili poruku ili da bi videli koliko ljudi je „lajkovalo” neku njihovu objavu na socijalnoj mreži.

Simptomi nomofobije pojavljuju se u situaciji koju osoba doživljava kao katastrofu: da ne može da koristi svoj mobilni telefon, bilo zbog toga što ga je izgubila, bilo što „nije u dometu”, bilo što se njegova baterija ispraznila. U takvoj situaciji nomofobična osoba doživljava snažnu neprijatnu emociju, od anksioznosti, preko panike, do depresivnosti. Neki istraživači nomofobije to povezuju sa strahom da se ne bude u kontaktu, da se bude izolovan, a drugi sa strahom od propuštanja, to jest sa strahom da osoba neće biti u toku sa dešavanjima na socijalnim mrežama.

Da bi izbegla za nju katastrofičnu situaciju, nomofobična osoba opsesivno primenjuje čitav niz preventivnih mera: stalno proverava gde joj je mobilni telefon, nosi rezervnu bateriju ili, čak, rezervni telefon, nikada ne ide bez punjača....

Sa telefonom i na tuširanje

Definicija svake fobije je takva da osoba sama uviđa da ima iracionalni strah i da želi da ga se oslobodi. Taj uslov nomofobija ne ispunjava jer osoba koja je u velikoj meri zavisna od svog mobilnog telefona u tome ne vidi nikakav problem. Ono što ona vidi kao problem je nemogućnost da ga koristi. Zato dijagnozu nomofobije ne postavlja sama osoba, već ljudi u njenom okruženju. A kada neko u nečemu ne vidi problem, tada nema ni želju da se podvrgne bilo kakvom obliku terapije.

Kada sa strane posmatramo nečiji odnos prema mobilnom telefonu tada treba biti oprezan. Kako razlikovati da li je neko nomofobičan ili je samo zaljubljen u neku osobu? Ne možemo razlikovati jer se zaljubljeni ponašaju na istovetan način kao i nomofobični, tako da se ni oni ne razdvajaju od svog mobilnog telefona ni kada se tuširaju. Na to nas upozorava duhoviti spot koji je proizvođač telefona „Huawei” lansirao povodom predstojećeg Dana zaljubljenih: da je sa druge strane neko ko nam je važan.

[JESSY]

Усамљеност у односу

Повлачење у самоћу, која је потреба једне особе, често створена још у детињству и младости, други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 19.02.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Данас многи људи имају незадовољену потребу да неко време буду сами. За њих је самоћа прилика да се посвете себи, да се одморе, да уреде своје мисли или да се баве оним у чему уживају. Они самоћу доживљавају као прилику да буду у друштву са самим собом.

Потреба за самоћом се уобличава у детињству и младости. Деца која су из неког разлога морала да више времена буду сама научила су да то време искористе и да се притоме добро осећају. Када одрасту они имају већу потребу за самоћом што некада може постати проблем у везама и браковима. Њихово повлачење у самоћу други партнер може доживети као одбацивање и недостатак љубави. Зато они некада „беже” у самоћу тако што устају раније од партнера или лежу касније.

Неки не подносе самоћу

Супротност њима су људи који не подносе самоћу. Када су сами они се осећају усамљено, а некада истовремено и невољено, мање вредно и одбачено. Због неподношења самоће они ступају у било какве социјалне односе.

На квалитет нечијег живота утиче способности да се ужива у друштву са другима, али и способност да се буде сам. У љубавним везама особа која не подноси самоћу постаје зависна од партнеровог присуства, што може оптерећивати везу.

Као што се у самоћи људи могу осећати веома добро, тако се и људи који су у друштву других могу осећати усамљено. Реч је о посебној врсти усамљености – усамљеност унутар односа.

Да неко не би био усамљен није довољно да буде у друштву других, већ је потребно да буде у друштву неких њему посебних људи. Осећање усамљености се појављује онда када неко није у друштву оних других који су му емоционално важни. Непријатност осећања усамљености покреће особу да потражи друштво значајних других. То могу бити особе које јој јесу или које би јој могле постати емоционално важне.

Када се неко у друштву других осећа усамљено, то је знак да му ти људи нису емотивно значајни. Када се неко осећа усамљен иако је у вези или браку, то може бити сигнал да се разочарао и отуђио од некада вољене особе. Ово осећање усамљености унутар односа је знак да треба нешто учинити како би се партнери поново зближили, јер у противном може бити разлог за прекид везе или развод.

Људи који се осећају усамљено унутар неког односа, било да је пријатељски или љубавни, често то осећање крију од других. Признати другима да смо у њиховом друштву усамљени јесте признање да нас постојећи однос не испуњава, да није довољно квалитетан, да имамо потребу за неким другим. Како то сазнање може друге емоционално повредити, људи су склони да прикривају своју усамљеност и да носе маску срдачности.

Маска срдачности

Управо због овог маскирања може се десити да неко ко је стално окружен људима, ко је забаван и популаран у друштву, увек радо виђен гост, заправо пати због добро скривеног хроничног осећања усамљености.

За разлику од оних који су веома добро свесни да се осећају усамљено иако то осећање веома добро крију од других, постоје они који своје осећање усамљености крију и од самих себе. Они своју усамљеност потискују у своје несвесно, а оно чега су свесни је повремено недефинисано незадовољство или осећање празнине. Они некада покушавају да изађу на крај са овим осећањима тако што пију алкохол, узимају дроге, своју празнину испуњавају форсираном забавом, сексом или се теше куповином разних предмета. Често профили ових особа на социјалним мрежама обилују разноразним доказима њиховог „квалитетног” живота, тако да нико не би помислио да их мучи осећање празнине.

Осећање усамљености највише мучи, на овај или онај начин, оне људе који су себи забранили да се емоционално везују за друге. Најчешћи разлог томе је што се плаше да би могли бити повређени, остављени, одбачени када би се везали. Зато они остају емоционално „невезани”, без осећања припадности. А када неко себи забрани да се емоционално везује, он је заправо себи забранио да некога воли и себе непотребно осудио на трајно стање емоционалне отуђености.

[JESSY]

Љубав све побеђује

Бајке уче да је то врховно добро, најмоћнија сила која увек надјача сваки облик зла, али стварни живот веома je различит од бајколике представе живота, па их током развоја треба прерасти

Бајке су прве приче које подучавају мало дете шта је заправо љубав мушкарца и жене. У бајкама је љубав представљена бајковито – као врховно добро и најмоћнија сила која увек побеђује сваки облик зла. Типичан заплет је да нека зла сила или особа угрожава и замало победи добру особу, али да на крају неко својом љубављу спасава добру особу тако да онда они „срећно живе до краја живота”.

Безброј је бајки у којима љубав води до хепиенда. Тако, на пример, у бајци Успавана лепотица принц својим пољупцем буди зачарану лепотицу и тако скида магијске чини којима је она осуђена на стогодишњи сан. У бајци Снежана и седам патуљака принц пољупцем оживљава Снежану која је прогутала отровну јабуку.

Само припрема за живот

Бајке се најчешће детету читају пред спавање, и то не једном већ дете захтева да му се иста бајка чита много пута. Ово хипнотичко понављање дубоко утискује бајколику представу о љубави у дететово несвесно где она постаје модел односа који дете жели да доживи једног дана када одрасте. Иако се један део деце поистовећује са оним ко је спасен љубављу друге особе, а други део са оним који другог спасава својом љубављу, и један и други део су уверени да искрена и снажна љубав мора довести до срећног заједничког живота.

Како је стварни живот веома различит од бајколике представе живота, особе које не прерасту ову представу о љубави која све побеђује – тријумфалној љубави – могу имати значајних проблема у свом покушају да остваре љубавну везу која им је „обећана” у бајкама. Без обзира на то колико неко има година ова дубоко усађена представа може бити доминантна представа о љубави оног дела личности који зовемо „унутрашње дете”. Како не могу своју представу остварити у стварним односима, особе које трагају за тријумфалном љубављу је имагинарно потврђују и оснажују кроз различите врсте „бајки за одрасле”, најчешће филмова и романима у којима се љубавна прича завршава хепиендом.

Главна функција бајки је да започну припрему детета за одрасли живот, али та припрема је само почетна, тако да је касније током развоја треба прерасти. Дете је у родитељском дому окружено људима који га воле и зато почиње да верује да ће га сви људи на овом свету волети. Задатак бајки је да у дететову психу уведу идеју да у спољашњем, великом свету изван породице постоји зло, разноразне злонамерне силе које му могу наштетити. То сазнање делује трауматично на дете али управо срећни крај неутралише трауму. Дете слуша бајку у загрљају особе која га воли и која му пружа сигурност, а срећан крај га ослобађа емоционалне напетости која се створила док је изгледало да ће зло победити добро. Структура бајки је таква да одмах након „отрова” следи противотров у виду победе доброте, љубави и правичности.

Ревизија бајки

Покрети за ревизију бајки, који из њихових садржаја избацују представе зла и насиља тако да настају нове, „позитивне” бајке, губе из вида основну функцију бајки. Уместо да децу припремају за живот, овакве бајке их одвајају од стварног живота и своде се на претерано заштићивање деце.

„Старе” бајке које причамо деци су већ промењене тако што је љубави приписана још већа моћ него што је то било у претходним верзијама. У оригиналним бајкама браће Грим, објављеним 1812. године, није принц пољупцем пробудио успавану лепотицу већ је у тренутку пољупца истекло проклетство од сто година, као што и Снежана није оживела због пољупца већ је услед дрмусања њеног сандука, који је принц тражио да се отвори, из њеног грла испао комад отровне јабуке.

Људи чијим љубавним животом управља представа да својом љубављу треба некога да спасу бирају за партнере оне којима је спас потребан, дакле особе које имају неку „грешку”. Они истрајавају у односима у којима се жртвују и онда када у томе више нема смисла, јер су чврсто уверени да љубав мора на крају да излечи, промени или открави нечије срце. Други, уместо да своју судбину узму у своје руке пасивно чекају да буду спасени када се у њиховим животима појави права љубав праве особе.

[JESSY]

Kомплекс преваранта

Особа са овим проблемом у стварности има квалитете и друштвени статус, постиже успехе, али себе ипак не сматра вредном, већ има једну врсту комплекса ниже вредности.

Извесним људима је близак доживљај да у неким ситуацијама варају друге, иако то заправо не чине. Поготово онда када други имају о њима високо мишљење за које они сматрају да је претерано позитивно. Када је такав доживљај хроничан, говоримо о комплексу преваранта.

Постоји велика разлика између тога да неко стварно вара друге људе и нечијег доживљаја да вара. Стварни преварант се претвара да јесте нешто што заправо није, тако да се свесно и намерно претвара да има квалитете, статус, циљеве које у стварности нема, а све то да би остварио неку стварну или симболични добит.

Кад лепотица верује да је ружна

Особа која има комплекс преваранта у стварности има квалитете, постиже успехе и има друштвени статус, али их не доживљава као своје већ се осећа као неко ко је својим поступцима друге навео да мисле да је она особа која вреди, док она зна да не вреди. Због тога је комплекс преваранта једна врста комплекса ниже вредности.

Тако, на пример, велика већина може сматрати да је нека девојка веома лепа, док она сама за себе сматра не само да није лепа, него да је сасвим просечне спољашњости или чак ружна. Због тога, у социјалним ситуацијама у којима други реагују на њену лепоту она себе доживљава као некога ко само глуми лепотицу, знајући да је иза те маске скривена друкчија истина.

Слично, мушкарац може важити у друштву за веома интелигентног и образованог, док он себе доживљава као некога сасвим просечне памети. Када неко похвали његову памет или знање, он се осећа као неко ко незаслужено добија похвале, неморално варајући друге тако што успешно прикрива своје интелектуалне недостатке.

Како долази до тога да неко има другима очигледне успехе и квалитете које он сам себи не признаје? Део одговора је у превисоким критеријумима саме особе. Она би себи признала неки квалитет само онда када би испунила своје превисоке и због тога недостижне критеријуме. Када је у питању лепота, описана девојка би сматрала да је лепа онда када би сви делови њеног тела били у складу са њеном идеалном представом о женском телу. Тек када би сматрала да има савршено тело, себе би доживљавала као заиста лепу жену. Како то није случај, она „зна” да није лепа и да не заслужује да је зову лепотицом. Слично, тек када би прочитао још десетак хиљада књига, онда би описани мушкарац себе доживљавао довољно образованим и тиме „заслужио” да себе зове паметним.

Често је да људи сматрају да не вреде довољно, али да ће вредети када остваре неки успех и тиме „докажу” своју вредност. Али када заслужено достигну дати успех, не доживе оно што су очекивали јер изостане доживљај личне вредности. Због тога остварени успех за њих и није прави успех, тако да себи постављају неки нови, још тежи циљ, верујући да ће им то донети осећање личне вредности. Међутим, како им осећање личне вредности измиче упркос томе што ређају успех за успехом, они се осећају као преваранти којима други незаслужено честитају на успешности.

Мучно осећање кривице

Типично је да особа која пати од комплекса преваранта има једно хронично осећање кривице због тога што „вара” друге. Како мучно осећање кривице покреће особу на признање греха, она се у свом покушају да саму себе раскринка и друге упозна са својим преварантским неморалним понашањем, сусреће са другим проблемом: нико јој не верује. Уместо да је доживе као преваранта, други је доживе као веома скромну особу која умањује своје квалитете и заслуге. Резултат је да се осећања варања појачава јер је сада особа друге „преварила” да је заправо само скромна особа.

Како се ослободити комплекса преваранта? У основи је потребна психотерапија кроз коју ће особа прихватити онај део своје личности који показује другима а које сама не доживљава као део свог правог Ја. Да би се то постигло потребно је да особа преиспита своје критеријуме на основу којих закључује да ли вреди или не вреди. Није проблем у висини критеријума, већ у томе што су недостижни. А када особа одустане од тога да условљава своју личну вредност испуњењем овог или оног критеријума, тада се отвара могућност да прихвати себе, а самим тим и онај успешни део себе.

[JESSY]

Луда љубав

Често су током историје људи сматрали да велика и снажна љубав, било да је узвраћена, било неузвраћена, може да буде разлог за привремено или трајно губљење разума

Људи често супротстављају разум и осећања, не схватајући да емоционалне реакције могу у неким ситуацијама бити разумне, а у другим неразумне. Тако, на пример, ако се особа плаши онда када и треба да се плаши, страх је сасвим разумна реакција која јој помаже да се склони из околности у којима је угрожава нешто јаче од ње.

Друкчије је са ирационалним страховима, када се особа плаши онога што је заправо не угрожава.

У овом супротстављању емоција и разума посебно место има љубав. Веома често су током историје људи сматрали да је велика и снажна љубав, било да је узвраћена, било неузвраћена, разлог за привремено или трајно губљење разума. Реч је о представи „луде љубави”, чији садржај може да буде трагичан, али и комичан.

Немогући партнер

Један од примера неразумног бирања партнера јесте слепа љубав у којој неко бира партнера који је према мишљењу околине „немогућ”, што значи и да је сама љубавна веза „немогућа”. Док је другим људима потпуно несхватљиво како се једна особа заљубила у некога не видећи његове недостатке или намере, заљубљеној особи је тај избор најбољи могући тако да је спремна да свашта уради и да поднесе различите жртве да би управо са том особом остварила љубавну везу.

Није чудо да је људе током историје занимало објашњење тако мистериозне силе која доводи до „луде љубави”. Дуго се веровало да љубав од које се губи разум није резултат неких психолошких процеса који настају у појединцу, већ да настаје деловањем неке спољашње силе: демона, магијског поступка или под утицајем особе са посебним заводничким моћима. Другим речима, одговорност, а самим тим и кривица за настанак луде љубави или љубавног лудила налазила се у сили изван појединца.

У античким временима је указивано на ирационалност љубавног избора веровањем да заљубљивање долази од несташних Ероса, Амора или Купидона, представљених као деца са крилима, са луком и стрелама и повезом преко очију. Када би Еросова насумице одапета стрелица погодила нечије срце, та особа би се заљубила у онога у њеној непосредној близини. То што су узрок „слепе љубави” била деца која су још толико мала да не разумеју последице својих поступака, која су уз то имала повезе преко очију, објашњавало је неразумљивост нечијег неразумног љубавног избора. Слична је представа према којој су несташни Ероси бакљама дотицали нечије срце, што би доводило до тога да се особа „запали” за особу у својој близини.

У литератури је честа представа особе која има способност да фасцинира, најчешће својим хипнотичким погледом, и изазове кога год хоће да се у њу лудо заљуби. То је познати архетип Заводника или Заводнице који би некоме „завртели мозак” и одузели му његову вољу претварајући га у неку врсту свог љубавног роба, кога би касније искоришћавали на различите начине. Ту спадају ликови попут Дон Жуана и Казанове, али и различитих „фаталних жена” за којима су мушкарци „губили главе”.

У тајним моћима оваквих заводника налазило се објашњење за то што су њихове „жртве” чиниле неразумљиве и самодеструктивне ствари: напуштале своје мужеве, жене, децу, прекидале контакте са родитељима и одрицале се великог богатства.

Деструктивна љубомора

Када би некоме било веома стало до особе која није одговорила на исти начин, постојала је љубавна магија која би требало да помогне да та друга особа против своје воље „полуди од љубави” за оном чије удварање одбија. Тако је, на пример, симболика напитка са прахом од крила слепог миша у томе да ће особа која га попије почети да „слепо воли” особу која јој је подметнула напитак.

Снажна и деструктивна љубомора је посебна врста губљења разумног расуђивања у неким ситуацијама. Та „љубав која мори” не мори само онога ко је љубоморан већ мучи то јест убија и онога на кога је љубомора усмерена.

Док је прихватљиво разликовање рационалног од ирационалног страха, многима је неприхватљив израз „разумна љубав”. Док је бирање партнера на основу разума прорачунато и хладно, бирање на основу „срца” је бурно и пречесто неуспешно. Зато је време за нову парадигму љубавних избора заснованих на сарадњи срца и мозга.

[JESSY]

Социјална фобија

Претерани страх од јавног наступа, а још више бојазан да ће се осрамотити пред непознатим особама или публиком може битно да омета нечији приватни или професионални живот, а најбољи начин да то спречимо јесте да подстичемо децу да јавно наступају пред групом вршњака

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 02.04.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Као што је познато, реч фобија означава страх од неког објекта (особе, животиње или предмета) или ситуације који у стварности нису опасни. У највећем броју случајева и сама особа сматра да је њен страх ирационалан или неоправдано претеран, али упркос томе и даље у датим ситуацијама реагује фобично.

Социјална фобија је, најкраће речено, претерани страх од јавног наступа. Многи људи избегавају да наступају пред групом непознатих људи зато што осећају нелагодност и трему, али то не убрајамо у социјалну фобију. О социјалној фобији говоримо онда када ирационални страх од изражавања пред непознатим људима битно омета приватни или професионални живот особе.

Страх од себе самих

Људи се не плаше јавног наступа као таквог, већ се плаше онога што би, према њиховом мишљењу, могло да се догоди током њиховог наступања. У већини случајева се они плаше самих себе: да ће направити неку грешку, да неће знати да одговоре на неко питање, да неће бити на висини задатка, тако да ће код других оставити лош утисак о себи. Како се заправо плаше да ће се осрамотити, социјална фобија је у ствари страх од осрамоћивања.

За људе који имају социјалну фобију је типично да имају идеализовану представу о томе како би требало да наступе па да сами буду задовољни собом. А како знају да нису савршени и да је могуће да током наступа одступе од свог перфекционистичког захтева према самима себи, они унапред осећају страх од демаскирања. Особа претпоставља да ће грешка коју ће можда направити бити доказ на основу којег ће други увидети да она није онаква каквом се представља већ да је незналица, неспособна, нестабилна итд.

Када се ипак одлучи да говори пред групом непознатих људи, особа са социјалном фобијом у то улази с великом тремом. Како израз трема долази од грчке речи којом се означава подрхтавање, трешење, особа ће бити свесна да други могу приметити колико је уплашена због тога што је одају подрхтавање гласа и прстију на рукама. Када јој се учини да су други приметили њену трему, тако да знају да је емоционално нестабилна, она се може постидети и може поцрвенети. Када осети зажареност у образима, она има доживљај да се њена „социјална маска” коју носи топи, тако да се може додатно постидети због тога што сада други виде да се она стиди. Све то кулминира у веома снажан непријатан доживљај.

Када једном доживи и „преживи” веома непријатни јавни наступ, особа ће на све начине покушавати да избегне такве ситуације у будућности. Без обзира на то колико јој то може професионално или приватно штетити, особа ће избегавати да се изражава пред групом непознатих људи, било да су то пословни састанци, презентације, предавања, изложбе или наступи.

Људи који имају социјалну фобију се без тешкоћа изражавају када су у групи људи које добро познају, с којима су блиски. Разлог је у томе што се у тој групи осећају прихваћени, а у групи непознатих људи се плаше да неће бити прихваћени. Због тога би било боље да се уместо назива социјална фобија говори о јавној фобији. С друге стране, главни проблем и није страх, то јест фобија, већ осећање стида које је кључно у њиховом доживљају, тако да би и у том смислу требало наћи тачнији назив за овај поремећај.

Подстицање јавног наступа

Како је социјална фобија резултат одређених менталних процеса особе, психотерапија се своди на промену ових процеса и увођење друкчијих начина размишљања. У основи овог поремећаја је фантазија „унутрашњег детета” да би морало да својим наступом фасцинира публику, како би доказало да вреди и било прихваћено и цењено. Када особа схвати да није њен задатак да фасцинира друге својом личношћу већ да на задовољавајући начин другима пренесе одређене информације, тада се смањује терет који је сама себи наметнула. Када увиди да она и њена презентација нису исто, да и одлични предавачи одрже некада незанимљиво предавање, тада ће се лакше носити с евентуалним незадовољством једног дела публике.

Најбољи начин превенције социјалне фобије јесте да подстичемо децу да јавно наступају пред групом друге деце и да је важно да то чине довољно добро, а не најбоље могуће.

[JESSY]

Архетип чисте љубави

Представу о узвишеној, идеалној љубави која се уздиже изнад сексуалног нагона данас називамо дворском, витешком, средњовековном љубављу, а одјеке ових осећања данас сусрећемо у виду платонских односа младих

Савремени човек подразумева да љубавна веза жене и мушкарца укључује сексуалност као веома важну компоненту. Међутим, није одувек било тако. Крајем средњег века, у време витезова и дама, у Европи је доминирала представа о чистој, асексуалној љубави. То је представа о узвишеној, идеалној љубави која се уздиже изнад сексуалног нагона коју данас називамо дворском, витешком, трубадурском или средњовековном љубављу.

Да би савремени читалац могао разумети представу о чистој љубави потребно је да разуме тада владајућу представу о човеку. На човека се гледало као на биће садржано из два дела: једног нижег и једног вишег. Нижи део је био нагонски, животињски део или pars animalis, и по њему се човек није разликовао од животиња. Други, виши део је био духовни, увишени део или pars spiritualis, а садржавао је све оно по чему се човек разликује од животиња.

Духовно осећање

Како се на сексуалност гледало као на нешто нагонско она је спадала у домен нижег, животињског дела личности. Супротно, љубав је сматрана за нешто духовно, тако да је припадала спиритуалном, вишем делу човека. Из овакве представе човека произлазила је идеја да што је више човек култивисао своје врлине и развијао свој духовни део, и што се више удаљавао од нагонског дела, то је био узвишеније биће које се приближио идеалном човеку.

До 12. столећа жена на хришћанском Западу је била поистовећивана са грешном Евом, што се одражавало на њен положај у друштву. До промене је дошло након што су крсташи враћајући се из Света земље у јужну Француску са собом донели из Цариграда култ обожавања Богородице и слављење њеног чудесног безгрешног зачећа. Сасвим је разумљиво да су ову нову представу о чистој, безгрешној жени пуној врлина, пригрлиле жене високог рода које су почеле да се поистовећују са њом. Када су трубадури и дворски песници почели да опевају врлине и безгрешност властелинки, створени су услови за идеализацију ових госпођа и госпођица племенитог рода. У женама се тражила савршена чистота, укључујући идеализацију невиности девојака и девојчица. Тако се од обожавања безгрешне Госпе дошло до обожавања врле госпође. Петрарка је своју инспирацију нашао дивећи се чистоти девојчице Лауре, а Данте девојчице Беатриче.

Како је љубав постала важна тема, племените госпође су на својим дворовима окупљале филозофе, теологе и песнике и расправљале о важним љубавним питањима. Према Андрији Капелану, који је записао неке од пресуда ових „судова љубави”, брак и љубав су схваћени као неспојиви. Једна од пресуда је била да муж нема права да од своје жене захтева љубав. Сматрало се да је дама ступила у брак вољом својих родитеља, а не својом вољом. То је подразумевало да буде добра жена и да своје брачне дужности извршава искључиво са својим мужем, али да има слободу да воли неког другог мушкарца. Та врста љубави према другом мушкарцу је била асексуална, а сваки облик физичког неверства се веома оштро кажњавао. Другим речима, дамино тело је припадало мужу, али своје срце је могла да поклони неком другом.

Дистанца која је постојала између витеза заклетог на верност свом суверену и племените госпе, жене тог истог суверена, омогућавала је одржавање идеализације. Тако су настале бројне приче о љубави племените госпође и њеног омиљеног витеза који би одлазио у свет да у њену славу чини добра дела.

Неконзумирани бракови

Приче о чистој љубави – amor purus – биле су заступљене до краја 19. столећа, а потпуно замиру у првим деценијама 20. Оне савременом човеку који је изложен супротним тенденцијама које љубав поистовећују са сексом, које подстичу сексуализацију деце и пораст педофилије, делују потпуно застарело.

Одјеке архетипа чисте љубави сусрећемо у виду такозване платонске љубави младих, као и у сексолошкој пракси код оних особа које нису у стању да интегришу љубав и секс, тако да када воле губе сексуално интересовање, а могу да сексуално функционишу само са оним особама које не воле. У то спадају и „неконзумирани бракови” када је двоје годинама у браку а да нису ниједном имали односе.

[obi-wan]

On 3/6/2018 at 17:41, JESSY рече

Бајке уче да је то врховно добро, најмоћнија сила која увек надјача сваки облик зла, али стварни живот веома je различит од бајколике представе живота, па их током развоја треба прерасти

Ovde je potpuno omasio, 100% i bez ostatka.

[obi-wan]

пре 20 минута, JESSY рече

Приче о чистој љубави – amor purus – биле су заступљене до краја 19. столећа, а потпуно замиру у првим деценијама 20. Оне савременом човеку који је изложен супротним тенденцијама које љубав поистовећују са сексом, које подстичу сексуализацију деце и пораст педофилије, делују потпуно застарело.

Одјеке архетипа чисте љубави сусрећемо у виду такозване платонске љубави младих, као и у сексолошкој пракси код оних особа које нису у стању да интегришу љубав и секс, тако да када воле губе сексуално интересовање, а могу да сексуално функционишу само са оним особама које не воле. У то спадају и „неконзумирани бракови” када је двоје годинама у браку а да нису ниједном имали односе.

I ovde je podjednako omanuo. Sta ces, bez Logosa covek ima vrlo ogranicenu percepciju stvarnosti, koja se svodi na bezivotno racionalisanje.

[JESSY]

Пројекција

Реч је о психолошком механизму којег често нисмо свесни, а догађа се када не реагујемо на стварност, већ наша реакција долази из наше прошлости, па сећање које је побуђено сличношћу доводи до искривљавања стварност и наше неадекватне реакције

 

Иако се људи међусобно веома разликују, понекад се догоди да сретнемо неку особу која запањујуће личи на неку другу особу коју смо срели некада раније у животу. Понекад нас на неког другог подсети само неки детаљ, као што су изглед, начин говора, облачење, боја гласа нове особе. Када се у комуникацији са новом особом појави оваква сличност са неком другом особом, тада се у нашој свести појави слика или, тачније, представа те друге особе. Тада се у нашем уму догађа занимљив феномен: наша психа реагује истовремено на обе представе, то јест на обе особе. Поједностављено можемо рећи да је то као да се пред нама истовремено налазе обе особе.

Пријатна сећања

Тако, на пример, ако смо раније у животу имали позитивно искуство са неком конкретном особом, тада сусрет са њеним „двојником” побуђује сећање на то искуство, а затим то пријатно сећање „боји” нашу емоционалну реакцију на њеног „двојника” у садашњости. Слично, ако смо раније имали непријатно искуство, тада и на „двојника” у садашњости реагујемо непријатношћу.

Проблем са таквом нашом реакцијом на нечијег „двојника” јесте то што је та нова особа није „заслужила” неким својим стварним понашањем. Зато у таквим ситуацијама ми не реагујемо на стварност већ наша реакција долази, бар у извесној мери, из наше прошлости. Сећање које је побуђено сличношћу чини да ми искривљујемо стварност, а како наша реакција не одговара стварности, наша реакција је неадекватна.

Када кажемо да нас неко јако подсећа или асоцира на неког другог тада показујемо да смо свесни да две особе доводимо у везу, што значи да можемо бити свесни да „мешамо” реакцију на садашњу особу са реакцијом коју смо имали на особу из прошлости. А када смо свесни својих менталних процеса, тада се можемо трудити да раздвојимо садашњост од прошлости и да дамо шансу новој особи да је доживимо као различиту од особе на коју нас подсећа.

Чешћа је ситуација да нисмо свесни овог психолошког механизма и да не знамо да је наша реакција на дату особу у ствари „мешана” реакција. У том случају говоримо о психичком механизму који се зове пројекција. Механизам је добио такво име јер се објашњава тиме да смо ми на нову особу несвесно пројектовали ону ранију особу.

Без обзира на то да ли је пројекција позитивна или негативна, њена последица је неки „вишак” у нашем реаговању на нову особу, а за који немамо разлог у њеном понашању. Не знајући да ми реагујемо и на неког другог из наше прошлости, често сматрамо да је овај „вишак” наше реакције резултат наше интуитивне способности процењивања људи.

Идеално би било када неко никада не би пројектовао и не дозвољавао да му сличност једне особе са неком другом помути доживљавање стварности. Али људи нису идеални, тако да пројекције нису ретке. Ако неко веома често пројектује, тада он често искривљује стварност, што значи да су његове реакције често непримерене. Што је особа мање реалистична и више реагује неадекватно, то ће више проблема имати у кретању у стварном свету, посебно у односу са људима. Зато је циљ личног раста и развоја, емоционалног сазревања, као и саветодавног и психотерапијског рада да се смање или елиминишу пројекције.

У свему „виде” стари неуспех

Ако је девојку која се у средњој школи снажно заљубила у неког момка, тај момак искористио и затим грубо одбацио, она може постати склона да касније у другим младићима „види” оног првог младића који ју је повредио, због чега ће имати несрећан љубавни живот.

Постоје и такве пројекције у којима људи у другима „виде” себе, па због сличности са собом на друге реагују неоправдано позитивно или негативно.

Способност пројектовања је остатак једног од првобитних начина учења који је карактеристичан за децу и њихово конкретно мишљење. Конкретни ум мисли у сликама и повезује их на основу сличности. Зато пас, који такође мисли у сликама, кога је некада човек ударио штапом ће се уплашити када види другог човека који му прилази са штапом у руци.

Управо због тога што је недовољно прецизно, пуно грешака и погрешних повезивања конкретно мишљење током развоја бива замењено тачнијим, логичнијим и прецизнијим апстрактним мишљењем. И зато када наше „унутрашње дете” неоправдано интензивно реагује на неку нову особу, треба се запитати: да ли нешто пројектујем?

[JESSY]

Непријатељи у свакодневном животу

Први корак је препознати их јер неки се добро скривају иза маске пријатељског односа, а затим се од таквих особа треба заштитити и прекидом веза ако је то могуће

Имате ли и ви неког непријатеља или можда више њих? Иако се највећи број људи труди да не ствара непријатеље, мало је оних који током свог живота у томе заиста успеју. Они којима то успева, веома често за то плаћају високу цену.

Људи у приватном и пословном животу имају различите интересе, због којих улазе у отворене или скривене конфликте. Налазећи се на супротним странама, постају противници. Велика је разлика између противника и непријатеља. Међусобни однос противника подразумева међусобно уважавање и поштовање, као што је то у спортској утакмици или у друштвеној игри. Непријатељ је неко ко не само да не поштује другог него сматра да је безвредно или зло биће.

Завист и љубомора

Иако су непријатељи и непријатељски односи стварност, ретко се пише и говори о овим појавама. Главни разлог је морална и религијска заповест да људи морају да буду једни другима пријатељи, да међусобно гаје пријатељске односе. Из тога произлази да онај ко има непријатеља или није добар или је морално упитан, јер буди сумњу да је на неки начин сам крив што нема добар однос са људима.

Иако је на први поглед реч непријатељ сама себе објашњава, иза ње се крију два значења: када је неко непријатељски настројен према нама и када смо ми непријатељски настројени према другом. Кад имамо непријатеља тада он прижељкује да паднемо и сломимо ногу, а када смо нечији непријатељ, тада ми то њему желимо.

Како непријатељ сматра да је други безвредан или зао, његова осећања су презир и мржња, који често извиру из зависти и љубоморе.

Када неко каже да никога не мрзи и не презире, он каже да никоме није непријатељ. Али то што он није некоме непријатељ никако не значи да неко неће бити његов непријатељ. Ми јесмо одговорни за свој став према другима, али нисмо одговорни за став других према нама. Иако нису непријатељи другима, људи имају непријатеље. То је многима чудно јер верују да ако су они пријатељски према другима, да ће и други бити пријатељски према њима. Истина је да ако је неко добар према другима да ће велика већина других то узвратити пријатељским односом, али да ће бити и оних који ће узвратити непријатељством.

Некада ће неко постати ваш непријатељ јер сте га угрозили неким поступком, некада иако му ништа нисте учинили, а некада упркос томе што сте му учинили неко добро. Зато то што неко има непријатеља ништа лоше не говори о тој особи. Није срамота имати непријатеља и не треба се осећати кривим због тога. Постојање непријатеља је појава са којом треба живети и према којој треба имати исправан однос.

Људи се плаше чињенице да постоји неко ко их мрзи и ко им жели зло. Док се једни плаше могућег насиља и деструктивних поступака, други се плаше саме мржње јер верују да их магијски угрожава. Из страха од непријатеља неки се одлучују да тако живе да их никада не стекну. Зато увек испред својих стављају интересе других, угађају другима и жртвују се за њих, не истичу се како не би побудили туђу завист или љубомору. Људско друштво доживљавају као непријатељску територију кроз коју се крећу понизно и снисходљиво.

Након што прихватимо чињеницу да се у свачијем животу појављују непријатељи често без стварног повода, можемо се запитати: Како са непријатељима у свакодневном животу?

Први корак је препознати ко нам је непријатељ. То некада није лако јер постоје прикривени непријатељи, добро скривени иза маске пријатељског односа. Њих одају суптилни поступци који изражавају њихов прави однос и намере. Многи су зажалили што на време нису препознали непријатеља.

Улазак у борбу

Након што смо препознали непријатеља, од њега се треба заштитити. То у већини случајева значи да треба повећати дистанцу или прекинути однос ако је могуће. Треба ући у борбу са непријатељем само ако је то једини начин да се заштитимо.

Некада детету треба рећи када видимо да га друго дете искоришћава или злоставља: То дете није твој пријатељ! И ти ниси криво за то.

[JESSY]

Деца богатих

Млади из имућних породица не живи тако срећним животом како се то обично сматра, често су депресивни и анксиозни, а као главни проблем истичу мало времена које добијају од презаузетих родитеља

У свакој заједници постоји један мањи број људи који су према критеријумима дате заједнице означени као богати. По правилу је однос заједнице према богатим појединцима и породицама двострук: с једне стране дивљење и жеља да се живи њиховим животом, а с друге, нека врста непријатељског односа прожетог завишћу. Углавном због тога што припадници заједнице у богатима не виде људе који су исти као и они, они се не поистовећују са богатима и немају емпатију за њихове проблеме.

У корену нечије жеље за постизањем богатства често је хтење да се властитој деци омогући онај претпостављени квалитет живота деце богатих.

Дрога, алкохол и деликвенција

Многима је изненађујуће да судбине богате деце, али и озбиљна страна истраживања те популације, показују да је живот богате деце веома често оптерећен различитим проблемима који утичу на формирање њихове одрасле личности.

Уопштено се сматра да је сиромаштво важан фактор ризика који доприноси да млади крећу путем дрога, алкохола и делинквенције. Међутим, америчка истраживања показују да млади из богатих породица имају сличну процентуалну заступљеност алкохолизма, узимања дрога и делинквенције у односу на оне из сиромашних. У групи младих из богатих породица повишена је заступљеност депресивности и анксиозности. Ови подаци указују да знатан проценат деце и младих из богатих породица не живи тако срећним животом како се то обично сматра.

Главни проблем деце богатих јесте у томе што су премало у контакту са својим презаузетим родитељима. Упркос томе велики део деце богатих не показује значајнија одступања у развоју све до почетка пубертета, у просеку око 13. године. То је период у којем изграђују свој идентитет и у групи вршњака преузимају улогу „богаташа”. Они се труде да међу својим вршњацима имају статус „звезде” која је истовремено предмет групног дивљења и зависти. Како је њихов идентитет и статус у групи заснован на материјалним привилегијама, они почињу да користе материјалне ствари и трошење новца као статусне симболе који их „издижу” изнад осталих.

Уколико потичу из породице која сматра да је њено богатство доказ да су способнији и бољи од других, они могу усвојити став више вредности. Како друге доживљавају као мање вредне, развијају нарцисоидне црте личности што значи да им недостаје саосећајност и емпатичност до других, као и способност дубљег емоционалног везивања. Због тога имају склоност да у конфликтима понижавају друге. Знајући да у групи вршњака немају искрене пријатеље осећају се усамљено јер су свесни да су свој статус остварили трошењем новца да би друге импресионирали.

Деца богатих имају већу шансу да постану плен или жртве других. Није реч о уобичајеном страху богатих да ће им дете бити киднаповано, већ о хроничном искоришћавању. Тако је, на пример, установљено је да што тинејџер има већи џепарац, то је већи ризик да га неко наведе да узима и купује дрогу.

Деца богатих често имају проблем са мотивацијом и амбицијом. Најчешће заузимају „аристократску позицију” и очекују да многе ствари добију не због тога што су се потрудили да нешто ураде већ због тога што мисле да им нешто природно припада због статуса који имају. У том случају имају недостатак радних навика, а показују склоност хедонизму и пасивности. Када уђу у улогу „богатог наследника”, тада животаре у потрази за сталном забавом, чекајући дан када ће преузети контролу над богатством.

Прерано–пребрзо–превише

Честа васпитна грешка богатих родитеља који осећају кривицу због занемаривања деце да им угађају по принципу „прерано–пребрзо–превише”. Када деци омогуће најзанимљивија путовања и најузбудљивије забаве, одузимају им могућност да касније у животу жуде за нечим што нису раније доживели.

Једно америчко истраживање је показало да она деца богатих која су касније у животу остварила успешан и задовољан живот долазе из породица које себе нису означавале као богате и нису деци говорила да ће бити богати наследници.

Зато богати родитељи треба да знају да су њихова привилегована деца заправо у ризичној групи која захтева посебну пажњу родитеља и усмерење ка животној позицији самопоштовања и поштовања других.

[JESSY]

Комплекс Петра Пана

Иако су већ зашли у тридесете или четрдесете, за вечите младиће или девојке живот одраслих је досадан, монотон, пун обавеза, жртвовања, без забаве и животне енергије – и у њега не желе за закораче

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 21.05.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Раст и развој личности се одвија током целог живота, тако да појединац пролази кроз различите фазе емотивног развоја. О застоју нечијег емотивног развоја говоримо онда када особа „застане” у некој од развојних фаза и одбија да пређе у следећу. Ове развојне фазе нису чврсто дефинисане, тако да не можемо говорити о некој психопатологији, већ о различитим изборима које људи чине како би своје животе живели на начине који им највише одговарају. У том смислу треба схватити и појмове „емоционална зрелост” и „одраслост”.

Детињасти и незрели

Иако појединци имају право да живе овако или онако, добро је ако други који су са њима у контакту или са њима улазе у емотивне везе, знају шта могу да очекују од различитих варијетета и типова личности. Један од таквих типова је и одрасла особа која одбија да емотивно одрасте и преузме одговорности према себи и другима на онај начин који заједница очекује од функционално одрасле личности.

Један од начина да се означи особа која одбија да емоционално одрасте јесте да се именује према некој свима добро познатој личности из литературе. У овом случају реч је о Петру Пану из добро познате бајке за децу, који живи у земљи Недођији у којој деца никада не одрасту, тако да су вечито деца. Други, стручнији називи су вечити младић (puer eternus) или вечита девојка (puella eterna).

Зашто неко одбија да одрасте, иако је у својим тридесетим или четрдесетим годинама? Главни узрок отпора је што ови људи имају негативне представе о одрастању и емоционално зрелом животу. За њих је одрасли живот нешто неприхватљиво: досадно, монотоно, пуно обавеза, жртвовања, без забаве и животне енергије. Када неко на тај начин доживљава одрастање, сасвим је разумљиво да не жели да закорачи у ту врсту живота.

Проблем у овој врсти размишљања јесте да постоји разлика између нечије представе о одраслом животу и одраслог живота као таквог. Тачно је да неки одрасли људи живе на описани начин, али то је само један од начина. Постоји читав низ других, забавних и креативних начина на који неко може да функционише као емотивно зрела личност.

Оно што је карактеристика особа са комплексом Петра Пана јесте то што су инфантилни, то јест детињасти. То значи да у њиховој личности преовладава онај део личности који називамо „унутрашње дете”. Због тога се у бројним ситуацијама и односима ови људи понашају на детињаст, незрео начин. Њима се замера да су неодговорни према другима, а често и према себи; да су егоцентрични и хедонистични, усмерени само на своја задовољства и ужитке; да нису у стању да успоставе дубље емоционално везивање за другу особу, већ да им је друга особа важна само док им ствара осећање пријатности, а да раскидају и одлазе када примете да су се „охладили”. За њих је добар живот стална забава и игра; траже узбуђење и сталну позитивну стимулацију. Како је улога родитеља повезана са одрицањима, ове особе имају отпор према њој.

Унутрашње дете је веома важан део личности током целог живота, без обзира колико неко има година. Једна изрека каже да све док неко има активно унутрашње дете да никада неће бити стар.

Забава и креативност у свету одраслих

Разлика између Петра Пана и емоционално зреле особе је у томе колико и када користе своје унутрашње дете. Док Петар Пан већину свог живота живи из свог унутрашњег детета, емоционално зрела особа га користи само повремено. Код ње је овај део личности који је одговоран за духовитост, забаву, креативност, игру, маштање и који је извор животне енергије, у складу са другим деловима личности, тако да га особа активира повремено, у примереним ситуацијама и односима. Док је Петар Пан детињаст, емоционално зрела личност уме да буде детиња. Са друге стране, они који потпуно искључе овај део личности живе ону одраслост које се Петар Пан ужасава.

Како помоћи оној особи са комплексом Петра Пана, а која тражи помоћ да одрасте? Помоћи јој да промени своју негативну представу о одраслости и да у њу дода забаву, духовитост и креативност. Ако родитељи нису жртве свог родитељства и ако деци показују да живе квалитетним животима, да су добри и себи и другима, тада ће бити дететов узор и оно ће желети да одрасте на исти такав начин.