Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Teatralnost

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 28.08.2016. u 08:05

Илустрација Срђан Печеничић

Neki ljudi se u svakodnevnoj komunikaciji ponašaju kao loši glumci. Bilo o čemu da razgovaraju sa drugima, to čine prenaglašeno. Njihove rečenice su pune preteranih, slikovitih epiteta. Nekada preglasno govore, ali skoro uvek sagovorniku predstavljaju svoj snažni emotivni doživljaj koji prati njihovu priču.

Glavni razlog zašto neko ovako komunicira jeste u tome što želi da na sagovornika ostavi utisak – da ga na neki način impresionira. Zato se ponašaju kao na sceni pred publikom – kao u teatru, odakle i naziv – prikazujući joj i emocije koje nemaju ili koje nemaju toliko izražene koliko ih predstavljaju drugima.

Zašto je ovim ljudima važno da neprestano impresioniraju druge?

Psihološki problem koji se često, ali ne uvek, nalazi u korenu teatralnosti jeste to da osoba sebe i svoje izražavanje doživljava kao nedovoljno važne drugima, zbog čega misli da je sagovornicima neinteresantna i dosadna. Zbog toga ona nesvesno „pojačava signal” kako bi drugi na nju obratili pažnju.

Emocije ne osećamo stalno, već samo u onim situacijama koje procenjujemo kao važne. Zbog toga sagovornici različito reaguju u zavisnosti da li im nešto saopštavamo smireno, bez pratećeg osećanja ili uz izražavanje emocije. Kada emocija prati izražavanje nekog sadržaja, to je poruka drugom da je nama to važno, da se radi o važnoj stvari.

Ljudi koji se stalno teatralno izražavaju, koji stalno emotivno predstavljaju neke sadržaje „pojačavajući svoj signal”, stalno emituju drugima da im se nešto veoma važno dogodilo ili da im se događa. Tipična reakcija na sagovornika koji emotivno komunicira jeste pojačanje pažnje na ono o čemu govori. Ali kada ljudi shvate da osoba na veoma emotivan način priča o potpuno nevažnim stvarima, trivijalnostima, tada počnu da se osećaju neprijatno, kao da su malo prevareni, tako da se povlače iz komunikacije.

Kada osoba koja teatralno komunicira primeti da je sagovornik manje sluša i da ne obraća pažnju, ona još više pojačava svoj signal kako bi ga ponovo zainteresovala za svoju priču. Ukoliko u tome uspe, ona nakratko dobija potvrdu svoje lične vrednosti.

Zbog toga što veoma intenzivno komuniciraju, zahtevajući stalnu i potpunu pažnju sagovornika, teatralni ljudi su često doživljeni kao naporni, tako da ih drugi izbegavaju. To samo potvrđuje njihovo nisko samopoštovanje i pojačava potrebu da teatralnim izražavanjem impresioniraju neku drugu osobu.

Izvor teatralnog ponašanja je ono „unutrašnje dete” koje u detinjstvu nije znalo kako drukčije da bude primećeno i prihvaćeno bilo u porodici bilo u grupi vršnjaka. Kada ljudi nauče da pažnja drugih i prihvatanje nisu isto, kao i da prihvaćenost nije obavezna potvrda lične vrednosti, prestaje njihova potreba za teatralnošću.

Ovo se ne odnosi na uspešne političare koji su po pravilu dobri glumci.

2K

[Данче*]

Малигни хумор

Као што је смешак израз доживљавања задовољства, смејање је израз посебног осећања – осећања смешнога. Људи се разликују по томе шта им је смешно: оно што је једнима смешно, другима је знак лошег укуса.

Постоји више врста смеха и смејања. Да ли је смејање позитивно или негативно може да се установи на основу тога да ли је у питању смејање са људима или смејање људима. Оно је позитивно када је предмет смеха нека духовита досетка, неспоразум, играње речима, када смех није окренут против некога, када не вређа никога. Када се неко смеје другој особи, њеним особинама, ономе што она чини, тада се смехом изражава осећање презира или мржње. У нашем језику негативни смех је означен као исмевање и подсмевање. За разлику од исмевања које је отворено и директно, подсмевање се врши на прикривеном, психолошком плану комуникације, на нивоу имплицитног и двосмисленог. Подсмевање је теже препознати, али подједнако боли и вређа као исмевање. Зато што трује међуљудске односе такав смех називамо малигни или токсични смех.

Исмевање другог најчешће се врши пред публиком. Циљ онога ко исмева је да придобије публику на своју страну, да га подржи или му се придружи у исмевању. Уколико у томе успе, тада је према исмеваној особи уперен много интензивнији групни презир.
Некада особе из публике које саучествују у исмевању, знајући да то није у реду, себе оправдавају да нису одговорне за своје смејање јер их је други „засмејао”. Као што одрасли могу да контролишу изражавање других емоција, тако је могуће да се контролише и смејање. Када смо публика коју други позива да му се придружи у отвореном или прикривеном исмевању неког трећег, он не узрокује наш смех, он нас само позива, а на нама је како ћемо се том позиву одазвати.

Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе.

Људи нису идеална бића и повремено им треба – нарочито када се комуницирајући у јавности држе културно, носе љубазне маске, понашају толерантно и према онима који им нису симпатични – да у интимном кругу, међу истомишљеницима, дају себи одушак изражавајући подсмех према некоме. Како у том приватном смејању другима који нису присутни, не настаје њихово осећање увређености и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим.

У културним заједницама емоционално писмених људи појединци се труде да се нико не осећа увређеним, па ни они које не цене. У примитивним друштвима људи се попут мале деце ругају онима које презиру. Они и не знају да тиме што доказују да неко вреди мање, никако нису доказали да они вреде више.  

Зоран Миливојевић, психолог
Извор: manastirglogovac.blogspot.com 

[JESSY]

Педагошки уговор родитеља и учитеља

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 04.09.2016. у 11:45

(Илустрација Срђан Печеничић)

Свака друштвена заједница, од локалне до државе као целине, заснована је на једном друштвеном уговору њених припадника.

Овај друштвени уговор претпоставља сагласност укључених друштвених субјеката и поделу одговорности. Он се преточава у законе који су обавезни за све припаднике заједнице.

То се односи на све важне аспекте друштвеног живота, па и на питање образовања и васпитања.

У друштвеном уговору који регулише ову област заинтересоване стране су родитељи којима је највише стало да њихова деца израсту у довољно образоване и социјализоване људе, учитељи свих нивоа и школе, као они који пружају услугу која води ка том циљу, али и држава оличена у министарству јер би требало да јој буде стало каква ће бити будућа генерација њених грађана.

Овај подразумевани уговор чини оквир понашања учитеља, ђака и њихових родитеља.

До пре више од тридесет година овај уговор је био јасан: учитељи и родитељи су заједно сарађивали како би дете постало функционални и образовани одрасли. Онда су наступиле различите „реформе школства”, тако да смо тренутно у ситуацији да није јасно да ли уопште постоји и какав је овај уговор данас.

Поред промене филозофије подучавања, променило се много тога другог: васпитни однос родитеља према деци, однос родитеља према наставницима, однос наставника према деци и родитељима и однос целокупног друштва и државе према значају процеса подучавања.

На микронивоу све речено се прелама у однос учитељ–ученик. Могуће је разликовати три модела овог односа: ауторитативни, услужни и партнерски који данас паралелно постоје, чак и у истој школи.

Ауторитативни или традиционални модел подучавања ставља учитеља на прво место, даје му моћ, а ученике ставља у јасно дефинисану друштвену улогу ђака. Учитељима највише одговара овај модел и очекују да их родитељи у њему подрже.

Услужни модел је сасвим обрнут: ставља ученика на прво место и преко родитеља му даје моћ, а учитељи су на периферији са задатком да угоде родитељским и ученичким очекивањима. Овај модел највише одговара родитељима који сматрају да „најбоље познају своју децу” тако да дају упутства учитељима како да се понашају према њиховом детету.

Партнерски модел је заснован на претпоставци да је у најбољем интересу детета да учитељи и родитељи сарађују као једнаковредни одрасли, да се усагласе око жељеног циља и да поделе активности и одговорности које воде ка том циљу: израстању детета у образовану и социјализовану личност.

То обично значи да родитељи више васпитавају, а нешто мање учествују у учењу, а да учитељи више подучавају, а да мање васпитавају.

Партнерски однос је оно што највише одговара садашњем друштвеном тренутку јер образовање без васпитања није могуће добро спроводити.

[JESSY]

Učitelj kao treći roditelj

 

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Projekcija je nesvesni psihološki mehanizam kojim iskrivljujemo stvarnost. Kada nam neka nova draž iz spoljašnjeg sveta liči na neku draž iz prošlosti, tada naš um istovremeno obrađuje informacije i iz sadašnjosti i iz prošlosti.

Ako je nekoga nekada ranije napao pas, on kada kasnije u životu vidi drugog psa, doživljava strah koji je nastao u susretu sa prvim psom. U tom smislu su naše nesvesne asocijacije „po sličnosti” jedan od prvih, i zbog toga, nedovoljno razvijenih oblika učenja.

Pojava projektovanja najbolje je opisana u odnosu psihoterapeuta i klijenta. Kada klijent nesvesno projektuje na terapeuta, pripisujući mu namere ili stavove neke druge osobe iz klijentove prošlosti, ta vrsta projekcije je nazvana transfer ili prenos.

Ovaj transfer može biti pozitivan, kada se terapeutu pripisuju pozitivne osobine, ili negativan, kada mu se pripisuju negativne osobine i namere za koje u stvarnosti nije dao povod.

S druge strane, smatra se idealnim kada terapeut ne projektuje na klijenta. Od terapeuta kao profesionalca se očekuje da bude „što objektivniji” (jer se njegova subjektivnost u proceni ne može isključiti), tako da su njegove projekcije nepoželjne.

Transfer postoji i u drugim trajnijim profesionalnim odnosima u kojima je jedna strana u ulozi profesionalca, a druga u ulozi klijenta. To može biti odnos trenera i sportiste, bilo kog učitelja i njegovog učenika, nadređenog i podređenog.

Za đake prvake je tipično da projektuju lik učiteljice ili svoj odnos sa roditeljima. Iako svesno znaju da je učitelj novi tip autoriteta, oni nastavljaju da nesvesno projektuju. S druge strane su učitelji koji takođe, više ili manje, projektuju na učenika, bilo pozitivno bilo negativno.

Učiteljeve pozitivne projekcije na učenika nisu tako štetne kao negativne. Uloga „učiteljevog ljubimca” nastaje bilo zato što je dete posebno simpatično, bilo zbog toga što je učitelj impresioniran roditeljima, bilo što liči na neko drugo dete sa kojim je učitelj imao veoma pozitivno iskustvo. Osim što učitelj popušta takvom detetu, takav odnos kvari sliku o učitelju kod drugih učenika.

Kako su deca u prvim razredima u veoma osetljivoj fazi formiranja, njima je za pravilan emotivni razvoj potrebno da se osećaju prihvaćeno od učitelja, da su sigurna i zaštićena.

Ponekad kod odraslih koji dolaze na psihoterapiju otkrivamo da su negativne učiteljeve projekcije ostavile trajne negativne posledice i nakon prelaska u više razrede.

Nisu retka deca koja su u više razrede prešla sa pogrešnim zaključkom da nisu dovoljno pametna, da su nesposobna i lenja, da su za nešto netalentovana.

Svaki put kada neko dete doživi kao nesimpatično, učitelj verovatno projektuje. Kada učitelj razlikuje dete od detetovih postupaka, tada može da ga prihvati, iako osuđuje neki postupak.

 

[JESSY]

Bolest, strah i pregled

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 18.09.2016. u 08:30

Срђан Печеничић

Lako ćemo se složiti da je zdravlje jedna od najviših životnih vrednosti. Ali zdravlje spada u one vrednosti koje nisu toliko važne dok smo zdravi, već postaju najvažnije kada su ugrožene, kada se razbolimo.

Zdravi ljudi imaju poverenje u funkcionisanje vlastitog organizma, tako da ne razmišljaju o mogućnosti da se razbole. Promena nastaje kada neko primeti da organizam funkcioniše nepravilno ili kada se pojavi bol – signal da nešto u telu nije u redu.

Strah i zabrinutost su normalna ljudska reakcija na pojavu simptoma, kao i razmišljanje o raznim bolestima koje mogu iza njega da se kriju. Razmišlja se i o mogućim negativnim posledicama koje bi neka ozbiljna bolest imala na uspostavljen način života date osobe, kao i o posledicama po najbliže, pogotovo ako oni na neki način zavise od zabrinute osobe. Kako ovakvo razmišljanje pojačava strah i zabrinutost, ispada da su veoma neprijatne emocije „kazna” za ovakvo razmišljanje.

Opštepoznato je da se bolest najbolje leči u ranoj fazi, tako da ljudi znaju da je razumna reakcija na pojavu simptoma odlazak na lekarski pregled. Međutim, opisano emotivno stanje utiče na ljudsko ponašanje više od razuma. Umesto da se bave simptomima, ljudi počnu da nesvesno smanjuju svoj strah od bolesti: ili umanjuju značaj simptoma i tegobe, doživljavajući ih kao beznačajne ili prestaju da razmišljaju o mogućnosti da su bolesni, što čini da se ne osećaju uznemireno. Sve ovo spada u psihološki mehanizam negacije ili poricanja.

U tome im pomaže i reakcija najbližih, koji su takođe zabrinuti i uplašeni, i koji imaju nesvesni motiv da iz saosećanja smanje strah osobe koju vole, ali i sopstvene strahove. Simptomu bolesti suprotstavljaju udruženi optimizam, „pozitivno razmišljanje” i narodne lekove, što je kolektivno poricanje važnosti simptoma.

Rezultat toga je da, prema jednom istraživanju od pre nekoliko godina, naši ljudi u proseku odlaze na lekarski pregled skoro dva meseca nakon pojave prvih simptoma. Kada razno „lečenje” koje sami primenjuju i koje ih smiruje ne daje rezultate, jer se simptom pogoršava, tada više nije dovoljno misliti i govoriti: „Što da idem kod lekara, pa da mi on nađe neku boleštinu.”

Ako tako reaguju oni koji osete da nešto nije u redu sa vlastitim telom, kako će reagovati oni koji nemaju simptome: „Zašto da idem na pregled, kada sam zdrav i osećam se dobro?”

Odbijanjem preventivnog pregleda oni sebi uskraćuju mogućnost da se na vreme utvrdi neka teška podmukla bolest koja se razvija bez pojave bola (karcinom grlića materice, karcinom debelog creva, dijabetes...) ili da se otkrije duga bolest u fazi u kojoj ne daje simptome.

Šta je bolje: ići kod zubara kada zub boli ili da ne bi boleo? Rešenje je jačanje razuma, a ne prisila.

[JESSY]

Ћаскање

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 25.09.2016. у 10:20

(Илустрација Срђан Печеничић)

Ако узмемо у обзир какав однос људи имају према ћаскању, можемо да их поделимо на оне који воле да ћаскају и на оне који га избегавају. Неки презиру ћаскање, сматрајући га разговором о безвезним стварима и непродуктивним губљењем времена.

Анализа ћаскања показује да је предмет ћаскања најчешће нека површна тема, али и да се разговор о тој теми не приводи крају, већ се тема брзо замени неком другом, а ова трећом. Упркос томе ћаскање има свој скривени циљ и важну друштвену функцију. То можемо да прикажемо на следећем примеру.

Када се двоје људи који се не познају и који се први пут виде нађу у некој ситуацији да морају да заједно проведу неко време, самим тим што се међусобно опажају они стварају комуникацијско поље.

Ово поље има своје законитости, а главна је да људи који су у њему не могу да не комуницирају. Они зато морају да дефинишу свој комуникацијски однос. Када се привидно игноришу и ћутке проводе време, они су се заправо „договорили” да неће да комуницирају.

Ако једно од њих покуша да ћаска, а други кратко одговара, разговор убрзо престаје: једна страна је „предложила” ћаскање, а друга је то одбила. Тишина која настаје је често мало непријатна јер се између учесника појави извесна тензија.

Главна функција ћаскања је да смањи непријатност и „олабави” социјалну напетост између људи који се не познају довољно. Ћаскање је усмерено на емоције учесника, а не на неки резултат самог разговора.

Зато је ћаскање важна социјална вештина, која чини да непознатим људима не буде непријатно. Ова вештина подразумева осећај за меру: како се ћаскање започиње, када треба да се промени тема, које теме не треба да се започињу и слично.

Људи који умеју да вешто ћаскају остављају веома добар први утисак, јер су доживљени као пријатни, занимљиви и љубазни. Раније се користио назив козер за оне који су толико вешти да својим причама забављају друштво.

Потреба за ћаскањем се јавља и онда када су људи блиски, када су на пример у вези или браку. Немогуће је стално разговарати само о проблемима и суштинским темама. Када се ове теме разговора потроше, двоје блиских људи могу или да заћуте или да ћаскају.

Када једно не воли да ћаска, убрзо обоје заћуте. У кафићима можемо да приметимо парове који веома дуго ћуте или гледају у своје телефоне, тако да делују отуђено.

Способност да се ћаскањем започиње разговор, посебно са особама супротног пола, изузетно је важна младима који су генерацијски усмерени на упознавање других младих људи.

Они млади који не знају да ћаскају, који се стиде да се први обрате другом, осуђени су да чекају да им се неко други обрати, а надају се да ће то учинити управо она особа која им се свиђа и која им је занимљива. Зато је важно препознати емотивну вредност ћаскања.

[JESSY]

 „Опкољена породица”

25.09.2016.

Треће предавање у оквиру „Недеље породичног јединства“, у организацији Породичног сабора, одржао је психотерапеут др Зоран Миливојевић. Његово предавање насловљено „Oпкољена породица“ одржано је 12. септембра 2016. године у сали Српског културног центра „Ћирилица“ у Скрелићевој улици. У живој дискусији др Миливојевић покушао је да одговори на нека веома озбиљна питања с којима се сусретао у својој пракси. Уз сталну комуникацију са окупљенима на предавању, др Миливојевић је говорио и о вредностима традиционалног брака, договореном браку, као и о томе да савремено друштво промовише нарцисоидност. Предавање је забележио Ђорђе Мијушковић.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/09/25.09.16_zbor_-_dr_zoran_milivojevic_-_porodicna_nedelja.mp3

[JESSY]

Хлађење захвалности

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 02.10.2016. у 10:30

(Илустрација Срђан Печеничић)

Осећање захвалности је важно социјално осећање јер изражавањем захвалности једна особа показује да веома цени солидарност коју је са њом исказала нека друга особа. Изражавањем захвалности се награђује туђа доброта.

Када неко другоме нешто учини зато што очекује нешто за узврат, у питању је пословна трансакција у којој обе стране размењују неку корист.

Међутим, када неко некоме другом учини нешто, не тражећи било шта за узврат, тада он показује своју доброту и пријатељски однос према другоме.

Такви чинови доброте и пријатељски односи, које треба разликовати од пријатељства, јесу оно што чини мрежу солидарности неке групе или заједнице.

По правилу захвалност осећа особа која је примила услугу или поклон које цени, када друга страна ништа не очекује за узврат.

Етимолошки гледано, реч „за-хвалност” настала од „хвала за”. Главни облик изражавања захвалности је њено исказивање речима, али и даривање одређеним поклонима или пружањем услуга које други није очекивао.

Многи људи не разликују добро захвалност од дуговања, тако да сматрају да ако им је неко нешто добро учинио онда они морају да тој особи на неки начин узврате како јој не би остали дужни.

Како би избегли ситуацију да им други тражи нешто што им датог тренутка не одговара да му дају, они под маском изражавања захвалности у ствари „изједначавају” и сравњују „рачун” са другом страном.

Таквом реакцијом туђе добро дело претварају у пословну трансакцију размене користи.

Веома је занимљиво осећање захвалности посматрати у временској димензији. Када неко нешто тражи од другога да му нешто учини, осећање захвалности је највише изражено пре него примања услуге.

Оно је такође високо изражено непосредно након што је особа добила услугу, али како даље време пролази, тако се доживљај захвалности полако губи, све док не нестане и уместо осећања остане само знање или сећање да је услуга добијена.

У зависности од карактера особе и то сећање може да буде потиснуто и заборављено. Овај процес називамо „хлађење захвалности”.

Како нас емоције покрећу, мотивишу на одређену радњу, тако се са проласком времена губи мотив да се изрази захвалност.

Ако је у питању неки вредни поклон који је особа намеравала да уручи другоме непосредно после примљене услуге, са протоком времена он јој се чини непропорционално вреднији у односу на услугу коју је примила.

Зато особа која је непосредно након примљене услуге из снажне захвалности нешто обећала, може себе касније да доживљава жртвом своје исхитрене изјаве и да почене да избегава особу којој је раније била захвална.

Када особа која је некоме учинила услугу и која осим захвалности и потврде пријатељског односа ништа друго не жели, примети да се други „охладио”, она може себе да доживи жртвом пружања услуге.

Зато не треба одлагати изражавање захвалности

[JESSY]

Идентитет света

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 09.10.2016. у 10:25

(Илустрација Срђан Печеничић)

Када се неко запита: „Ко сам ја?”, сви одговори које особа сматра истинитим сачињавају њен идентитет. А када неко има тешкоће да одреди самог себе, тада говоримо о кризи или конфузији идентитета. Када се запитамо каква је стварност изван нас: „Какви су људи? Какав је свет?”, сви одговори на та питања чине наш идентитет света, поглед на свет или светоназор.

Један од начина да људи задовоље своју потребу за сигурношћу јесте да добро познају „спољашњу територију” по којој се крећу, да разликују опасне од сигурних делова света. Када неко има реалистичан светоназор, када је његова унутрашња мапа света у складу са реалношћу, тада се лакше креће кроз свет и живот.

Људи имају веома различите светоназоре: за неке су други људи претежно добри, за друге претежно лоши; за неке је свет лепо место, за друге је хладно и ружно. Свако формира свој поглед на свет у складу са својим раним искуствима, са тим шта су му о другим људима и свету говорили ауторитети којима је веровао.

Када људи једном формирају свој светоназор, теже да успостављену дефиницију света трајно одржавају. Разлог за то је у дечјој потреби да окружење буде стабилно, трајно и сигурно место. Зато не желе да свет доживе као процес, већ као стабилно стање.

Ако су у нечијој мапи света други уписани као неискрени и покварени, особа ће се или окружити таквим људима тако да ће догађаји потврдити њено уверење, или ће добрим људима доказивати да су заправо покварени и са њима прекидати односе. На крају ће особино животно искуство само потврдити њено почетно уверење.

У последњих пола века долази до све већег убрзања промене света, првенствено захваљујући технолошком напретку. Резултат је да у неким аспектима светоназори брзо „застаревају” што ствара конфликт између застарелих уверења и промењене стварности. Други проблем је што постоје промене које су важне, али које још увек нису „уписане” у поглед на свет већине људи.

Када људи примете да је свет почео да се мења, било да су то нагле промене које доноси рат или оне које се догађају унутар неколико година као што су технолошке револуције, тада почињу да се осећају несигурно и анксиозно.

Имају избор или да прихвате те промене и да ревидирају своју дефиницију света или да задрже своју дефиницију света и да потраже оне делове света који се уклапају у постојећу дефиницију.

У савременом друштву различите генерације имају различите погледе на свет, тако да у многим стварима постоји конфликт генерацијских светоназора.

Иако постоји велика разлика између света као таквог и нечије представе о њему, људи не праве разлику између света и своје представе о њему. Уколико је нечија представа о свету таква да због тога особа има проблеме, мора прво да разликује свет од своје представе о њему, да би могла да исправи представу.

[JESSY]

Клинцезе и принчеви

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 16.10.2016. у 10:40

Илустрација Срђан Печеничић

Колико савремени родитељи припремају децу за стварни одрасли живот?

Често се може чути да је најважније и сасвим довољно децу волети, па да ће она израсти у здраве и задовољне одрасле особе. Родитељи се труде да, без обзира на своје стварне материјалне могућности, детињство своје деце учине достојним својих малих принчева и принцеза. Детињство тако постаје бајка у којој дете стално има доживљај да је прихваћено, вољено и срећно. Због императива стално срећног детета, родитељи брзо одустају од свих својих захтева који код детета изазивају непријатност, било да су га терали на нешто било да су му нешто забрањивали.

Многе психоаналитичке студије су показале да несрећно детињство оставља значајне негативне последице на одраслу особу: неурозе, депресију, склоности ка самоубиству. Показало се да детињство битно обележава човека, да је дете, као што је Фројд рекао, отац човека.

Када су одрасле генерације деце које су васпитане у складу с идеологијом срећног детињства, показало се да иако јесте тачно да несрећно детињство оставља негативне последице, није сасвим тачно да срећно детињство доводи до развоја ментално здравих и задовољних одраслих. Генерације које су васпитане тако што је васпитање изједначено с пружањем љубави, нису израсле у функционалне и одговорне одрасле. Испоставило се да ове генерације на овај или онај начин одбијају да одрасту и преузму одговорност за своје животе.

Како деца гледају на своје родитеље који се одричу и жртвују како би им детињство учинили удобним? Из њихове перспективе одраслост је досадна, пуна обавеза и брига, без забаве. Њима изгледа као да од принцезе очекујемо да одрастањем постане пепељуга.

Уместо да припремају децу за самосталност, да их поред пружене љубави дисциплинују, да их уче корисним навикама и да их ограничавају у ризичним и негативним понашањима, родитељи који су прихватили идеологију срећног детињства, угађају деци размазивши их или их претерано заштићују.

Када тако васпитана деца одрасту, она немају оне карактеристике личности и оне вештине које су потребне за одговоран, самосталан живот унутар социјално прихватљивих оквира. Иако имају најбоље намере, родитељи који стално презаштићују у стварности децу чине неспособним и преосетљивим на разне негативне ситуације. Презаштићено дете израста у особу која није развила своје способности и која у многим аспектима остаје зависна од својих родитеља или која ову зависност претвара у зависност од партнера.

Модел васпитања који га своди само на показивање љубави треба препознати као штетан, и треба га заменити моделом у којем поред показивања љубави родитељ дисциплинује и делује као тренер за стварни живот

[JESSY]

Женине љубави

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 23.10.2016. у 09:45

Илустрација Срђан Печеничић

Када кажемо „жена”, то се може односити на било коју одраслу особу женског пола, било да она има 60, 40 или 20 година. Ако пођемо од претпоставке да током свог одраслог живота људи нису увек исти, да се мењању, да у психолошком и емотивном смислу расту, развијају се и сазревају, онда следи да се мењају и њихови ставови према неким важним животним појавама као што је љубав. Питамо се да ли постоје извесне правилности у мењању односа жене према љубави, а у складу са њеним годинама, које наравно не важе за сваку појединачну особу, иако важе за већину генерације.

Жена у двадесетим годинама осећа да је на почетку одраслог живота. Веома је радознала шта је чека у животу, усмерена је на свој изглед, привлачност и истражује колико је прихватају мушкарци. Иако се препушта у љубави, она своје емотивне везе често доживљава само као забављање. Озбиљно везивање одлаже за неко друго време када буде сматрала да је довољно проживела, искусила, пропутовала и забавила се.

Жена у тридесетим годинама је посвећена ономе што се може назвати „свијање гнезда”. Она је емоционално спремна за озбиљно везивање с одговарајућим партнером и за рађање детета или деце. Након порођаја се посвећује улози мајке, а мајчинску љубав ставља изнад партнерске љубави. Често има проблем да усклади љубав према детету, партнеру и родитељима.

Жена у четрдесетим по правилу је емоционално зрела жена која је остварена као партнерка, као мајка, која се осећа компетентно како у послу који обавља тако и у социјалним контактима. Она је свесна својих квалитета, али и недостатака, тако да прихвата себе и зрачи самопоуздањем. Њен брак је стабилан, а како деца још нису одрасла, веома јој је важна улога мајке.

Партнерски однос жене у педесетим је дефинисан и удобан, али она често има доживљај да се у претходном периоду углавном посвећивала сада већ одраслој деци, али и партнеру с којим је у браку. Педесете су оне године када људи емоционално увиђају да је живот коначан, тако да им расте одговорност према себи и начину на који настављају да живе. Жена у педесетим често закључује да је у извесној мери саму себе запостављала и да је дошло време да се окрене себи, да више воли себе, да више брине о себи и свом задовољству. Често се усмерава на остварење својих личних интересовања, почиње да путује и посећује она места која је одувек желела да посети.

Жена у шездесетим је често у улози баке која се остварује пружањем љубави унуцима. Она открива „безусловну љубав” према унуцима, ослобођену оне врсте одговорности коју имају родитељи.

Иако свака генерација гледа на свет из своје перспективе, сматрајући да су њене животне вредности и погледи на љубав они прави, љубав треба сагледавати трансгенерацијски.

[JESSY]

Чулност или ослушкивање себе

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 30.10.2016. у 10:15

Илустрација Срђан Печеничић

Сваки човек има неки систем представа о три основна поља стварности: о себи, другима и свету. За правилно функционисање не само да је важно да ове представе буду реалистичне, већ и да особа придаје важност сваком од ова три аспекта стварности. Проблем наступа када неко почне да хронично занемарује неки од ових аспеката.

Чини се да постоји правилност да што су животне околности повољније, то нека особа више обраћа пажњу на себе, а што су животне околности неповољније, то је склонија да игнорише себе, а да пажњу усмерава на друге и животну ситуацију у којој се налази. Током вишегодишњег боравка у ономе што зовемо „зона преживљавања” људи једноставно забораве на себе и баве се људима, појавама и стварима који се налазе изван њих.

Многи аутори упозоравају колико је важно макар повремено обратити пажњу на себе, ослушнути самог себе, бити у контакту са собом, „договорити се” са самим собом. Уколико се то чини, успоставља се равнотежа између унутрашњег и спољашњег, тако да особа живи складније и са собом и са реалношћу.

Нису ретки људи који не могу да се опусте ни путем једноставне вежбе релаксације. Кроз њихов ум стално пролазе мисли које се тичу онога што треба да ураде, онога што се десило или што ће се можда десити. Њихова свест није усмерена на ситуацију „сада и овде” већ на неку другу ситуацију у неком другом времену. Питање које се поставља јесте како да они прекину тај непрекидни ток мисли који се не тиче садашњости, а који у њима изазива различита осећања и њихово тело припрема за неку акцију. То је посебан проблем када су људи у стресу – када њихове менталне слике изазивају неко непријатно осећање: увређеност, љутњу, забринутост, кривицу…

Људски мозак је орган мишљења и обраде информација, тако да је људима веома тешко да „мисле ни на шта”. Како не могу тек тако да престану да мисле, могу да се послуже триком и да своју пажњу са мишљења пребаце на оно што осећају, а најбоље да пажњу усмере на осећање оних сензација које региструју њихова чула. Ако особа која је одлучила да се опусти усмери своју пажњу на властито дисање, на ваздух који улази и излази кроз њене ноздрве, откриће да је прекинула ток мисли.

После неколико минута усмерености пажње на ове чулне осете, ментални токови се умирују, а са њима се умирује и тело, то јест физиолошка реакција на неко непријатно осећање. Овом једноставном техником се умирују и душа и тело у некој врсти дубоког одмарања, тако да се особа после десетак минута осећа свеже и одморно.

Овакве технике усмеравања пажње, или чулности, како би могао да се преведе енглески израз мајнфулнес, који се код нас одомаћио, све су више присутне у различитим приступима личног и духовног развоја. Не без разлога.

[JESSY]

Колективна површност

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 06.11.2016. у 09:30

Фото Пиксабеј

Савремени човек је у ситуацији да је његова пажња углавном преплављена разноразним информацијама. Можемо се запитати како ова преплављеност утиче на стварање нашег знања, меморију и у крајњем случају на наш мозак. Колико од тога што региструјемо у свакодневним животима остаје у нама и како утиче на нас – повољно или неповољно?

Кључ одговора на ово питање лежи у разумевању природе упамћивања. Из тог разлога је потребно да укратко изложимо шта данас знамо о природи памћења, то јест упамћивања и присећања.

Поједностављено гледано, постоје две врсте меморије, краткорочна и дугорочна, а између њих постоје велике разлике. Краткорочна меморија је она која се јавља непосредно након регистровања неке информације и она нам омогућава да се присетимо те информације кратко време након што смо је регистровали. Сматра се да је природа ове меморије елекртична јер у случају потреса мозга ово сећање нестаје.

Дугорочна меморија је она која се јавља отприлике један сат након упамћивања, а њена природа је биохемијска јер зависи од производње протеина, али и морфолошка јер доводи до стварања нових веза између можданих ћелија. Процес претварања краткорочне у дугорочну меморију назива се консолидација и веома је важно да се одвија неометано.

Још је крајем 19. века откривено да уколико стално пристижу нове информације, тај доток омета процес консолидовања и стварање дугорочне меморије. То је названо ретроактивна инхибиција. У ситуацији у којој је савремени човек непрестано бомбардован новим информацијама које му шаљу различити медији у борби за његову пажњу, процес стварања дугорочне меморије је значајно ометен. Како се меморија консолидује током спавања и сањања, а познато је да данашње генерације, посебно деца, спавају сат мање него пре тридесетак година, то додатно отежава стварање трајне меморије.

Све то чини да је такозвана радна меморија савременог човека оптерећена краткотрајним сећањима, док је истовремено стварање трајних сећања отежано. Последице по наше знање, мишљење, идентитет и друге менталне функције, које зависе од сећања, веома су негативне. Од сећања, меморије, зависи оно што знамо, као што зависи и наше мишљење јер мислимо тако што користимо наше знање. Управо наше знање о себи, другима и свету ствара наш идентитет, квалитет нашег Ја. Због свега тога је просечни савремени човек далеко површнијег знања него што су биле раније генерације.

Начин да се супротставимо утицајима који нас заглупљују јесте да се фокусирамо на оно што нам је заиста важно; да бирамо на шта ћемо усмерити своју пажњу; да промишљамо и да повезујемо са оним што већ знамо. У противном, постаћемо површни људи који ће бити лак предмет свакојаке манипулације.

[JESSY]

Psihologija navijanja

 

 

Фото Ненад Неговановић

 

Većina utakmica, od sportskih do političkih, odvija se pred publikom. Navijanje publike za jednu stranu, a protiv druge, jeste jedna od veoma raširenih pojava u različitim aspektima društvenog života. Kako je navijanje izvor različitih intenzivnih emocija, od veoma prijatnih do veoma neprijatnih, dobro je razumeti mentalne procese koji u njemu učestvuju.

Osnovni mehanizam kod navijanja jeste poistovećenje ili identifikacija. Tokom navijanja navijač nesvesno postavlja znak jednakosti između sebe i onoga za koga navija. Onu stranu za koju navija navijač doživljava kao deo sebe, kao neku vrstu „produžetka” njegove ličnosti i njegovog tela. Zbog toga nekada navijači prave nenamerne pokrete kao da se oni nalaze u takmičarskoj situaciji ili pred televizorom „dovikuju” osobi ili osobama za koje navijaju kako je najbolje da postupe.

Posledica takvog psihološkog odnosa jeste da je uspeh igrača na terenu istovremeno i uspeh osobe koja navija. Dramu na terenu, kada strane naizmenično imaju prednost, prate navijačeva veoma intenzivna osećanja, od sreće pa do ljutnje i tuge. Cilj svakog navijača jeste da „pobedi”, da strana sa kojom se poistovetio bude pobednik. Zahvaljujući iluziji da su on i strana za koju se navija jedno – u zavisnosti od rezultata nakon utakmice pojavljuju se različite emocije. Ukoliko je osoba ili tim za koji navija pobedio, navijač oseća ponos i zadovoljstvo. Ta osećanja su upravo cilj svakog navijanja, kao i doživljaj da smo „mi” bolji od „njih”.

Problem nastupa onda kada strana, dakle osoba ili grupa ljudi za koju je navijač navijao – izgubi. Kako je taj gubitak emotivno doživljen kao navijačev gubitak, on reaguje snažnim razočaranjem, nezadovoljstvom, ljutnjom, ali i sramom i osećanjem niže vrednosti.

Nakon gubitka navijač za svoja neprijatna, loša osećanja može da okrivi stranu za koju je navijao. Dok prihvata zadovoljstvo i ponos koji dolaze iz njenih uspeha, on nakon neuspeha odbacuje nezadovoljstvo, stid, razočaranje i osećanje niže vrednosti. U pokušaju da se zaštiti od neprijatnih osećanja, on se distancira od strane za koju je navijao, okrivljujući je za sve. Dok je ranije važilo pravilo: Tvoji uspesi su i moji, sada važi pravilo: Tvoji neuspesi su samo tvoji. Zato su nekada razočarani navijači veoma okrutni u komentarima prema osobi ili timu koji su prethodno bili predmet njihovog divljenja.

Kada su organizovani u grupe i supkulture, strasni navijači mogu da postanu nasilni prema grupi koja navija za protivničku stranu. Time pokazuju „onima” da iako je njihov klub ovaj put pobedio – nisu bolji od „nas”.

Navijanje je društvena pojava u kojoj najviše dolazi do izražaja naše „unutrašnje dete”. Bez dečjeg poistovećivanja i doživljaja pripadnosti, navijanje uopšte nije tako privlačno.

[JESSY]

Када блиска особа не види проблем

Kaда виде пијаног човека како се тетура улицом, многи људи пожеле да му помогну, али свесни да је то непозната особа за коју не знају како би у том случају реаговала, одустају и настављају даље „гледајући своја посла”. Сасвим је друкчија ситуација ако је то нека њима блиска особа – особа коју добро познају и за коју су емоционално везани. Потреба да помогнемо и олакшамо другоме управо се појављује у свом најинтензивнијем облику када је помоћ потребна особи са којом смо блиски, коју волимо и према којој осећамо припадност, тако да тада већина људи нуди помоћ.

Проблем наступа онда када друга страна, којој је помоћ потребна, не само да је одбија, него тврди да проблем не постоји.

Неко близак може претерано да пије алкохол, узима дроге, коцка се, и истовремено да тврди да све држи под контролом, да може да престане са датим понашањем, и да ће то сигурно учинити, али само онда када сам то пожели.

Исто тако, блиска особа може да покаже знакове неке озбиљне болести, али истовремено да негира да су ти знакови разлог за забринутост и да одбија да оде на преглед код лекара, тврдећи да ће „све то проћи убрзо”.

Још је теже када особа показује знаке неке душевне болести, а да не увиђа своје стање. У случају патолошке љубоморе, љубоморна особа по правилу не види своју љубомору као проблем, већ понашање особе на коју је љубоморна.

У свим овим ситуацијама блиска особа отписује или постојање проблема или његову важност или постојање решења. Због тога она не решава проблем који је другима очигледан и одбија сваку помоћ.

Када другима нудимо помоћ коју они одбијају, тада нас они не доживљавају као оне који помажу, већ као оне који прогањају и досађују. Зато је у оваквој ситуацији блиска особа, која покушава да помогне, разапета између одговорности за другога и последичног осећања кривице што не успева да му помогне и, са друге стране, лоших осећања која су резултат конфликата и немоћи.

Шта радити у таквим ситуацијама?

Познато је да не можемо силом натерати друге да нешто увиде или да се промене. Међутим, можемо да утичемо на њих. Ако смо ми као блиске особе важни тим људима, онда им је важно и то шта мислимо и то како се осећамо. Управо је ова емоционална умреженост некада главни разлог што је неко „прогледао” и почео да решава свој проблем. Када са другима комуницирамо из позиције поштовања, уз уважавање њихове воље и права на свој став, и када им такву поруку шаље већи број блиских особа, тада се повећава шанса да ће променити став и почети да решавају проблем. То је процес у коме треба бити стрпљив.