Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Неприхватање детета

 

 

 

Повремено јавност бива узнемирена и ужаснута неком трагедијом у којој настрада мало дете. Када се открије да је дете преминуло зато што га је његов родитељ физички злостављао или зато што је било предмет неког тешког облика занемаривања, људи се питају: Како је то могао да уради? Како је то могла да уради?

Људи често верују да је однос родитеља према детету генетски програмиран у смислу да би се сваки родитељ нагонски жртвовао да мора да бира између очувања свог или дететовог живота. Управо овакви трагични примери показују да овакав однос није урођен, већ да га одређују други фактори. На пример, шеснаестогодишња ученица која је успешно крила своју трудноћу, одлучила се на чедоморство зато што је веровала да би рађање детета, али и само сазнање да је родила, потпуно уништило њену могућност да има младост какву жели, да би јој уништило живот. Њен поступак је резултат размишљања: Или оно или ја.

Одрасли људи су спремни да буду родитељи онда када су спремни да због улоге родитеља на неко време потисну и искључе онај део себе који зовемо „унутрашње дете”. Ако то не ураде, а добију дете, тада према њему могу да заузму став старијег детета према млађем: „Ти си се родио и упропастио ми живот. Боље би било да се ниси ни родио.” Знамо да дете није самостално настало, већ да је родитељ учествовао у његовом зачећу, али то не зна родитељево „унутрашње дете” које размишља ирационално, не прихватајући ни дете, ни своју одговорност.

Некада је ово одбацивање детета отворено и јасно изражено, а некада је оно прикривено, тако да постоји само на психолошком нивоу, када се активира само у неким ситуацијама. „Окидачке” ситуације су када болесно, нервозно или тврдоглаво дете дуже време иритира родитеља, тако да из њега провали излив снажне мржње према детету у облику бруталног насиља без трунке самилости.

Свако дете има иманентно право да живи и постоји. Поред права на љубав, то је главно право детета. Зато ни један родитељ не сме да негира ово право забрањујући детету да постоји. Било која изјава или понашање које може да се протумачи као упућивање „забране на живот” детету јесте психолошко злостављање детета.

За оцену да ли је дете злостављано или није, пресудан је тип односа родитеља или одраслог у улози родитеља (очуха или маћехе) према детету. Свако неприхватање дететовог права на постојање, сваки сигнал да постоји прикривено осећање мржње или презира према детету јесте позив на узбуну.

Важно је да за мајку или оца своје деце не бирамо људе који су инфантилни и егоистични. Често разиграни партнери који су добри за забављање нису добар избор за озбиљну везу и родитељство.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Уради како осећаш

 

 

 

Није тако ретко да неко своја осећања повезује са својим „правим Ја”. Када је таква особа у дилеми, у унутрашњем конфликту, тако да треба да нешто одлучи, она даје предност оном делу себе који нешто осећа. Добронамерно саветује друге: „Учини како осећаш и никада нећеш погрешити!” Исту такву поруку можемо да прочитамо и у неким књигама које се баве духовношћу и људским растом и развојем. Да ли је такав савет увек добар – да ли су осећања заиста увек израз некаквог нашег правог Ја?

Један од разлога за такво уверење је то што смо сви ми, у најранијем детињству научили да верујемо ономе што у телу осећамо. Када у телу осетимо непријатност то разумемо као знак да нам нешто недостаје. На пример, када смо жедни знамо да нам недостаје течности, а када смо гладни да нам недостаје хране. Да можемо да верујемо томе што осећамо потврђује то што када се напојимо или нахранимо, не само да нестаје непријатност, већ наступа пријатност.

У телу не осећамо само сензације или осете, већ и емоције, осећања. За разлику од осета који настају надражајем неког нашег чула, осећања нису телесне већ су психичке појаве. Осећања су резултат наше процене да је нека ситуација веома важна, а њихова функција је да нас припреме за дату ситуацију. Како процес обраде информација који претходи емоцији може да буде тачан или погрешан, тако и резултирајућа емоција није увек исправна. Сви знамо да страх, на пример, може да буде оправдан и рационалан или може да буде неоправдан и због тога ирационалан.

Бројни су филозофи који су супротстављали разум и емоције, сматрајући да увек треба поступати разумно. Емоционално је било изједначено са ирационалним. Сматрало се да су емоције нешто што је ирационално и тражен је начин на који би разум могао да заузда и укроти ирационална осећања.

Заступници идеје „Уради како осећаш” такође супротстављају разум и осећања, али, тако што дају предност осећањима. Када разум говори једно, а осећања друго, сматрају да увек треба послушати своје емоције, нарочито ако су оне резултат рада интуиције.

Емоционално писмени људи не супротстављају разум и осећања јер знају да је свако осећање резултат процене ситуације и да та процена може да буде разумна или неразумна. Зато преиспитују своја осећања, проверавајући логику процене на којој су заснована, а како би разлучили рационална осећања од нерационалних.

Није потребно набрајати примере из којих је јасно да ће особа која увек поступа у складу са тим како се осећа себе доводити у велике невоље. Ми људи смо комплексна бића и најбоље је када се наше психичке функције договарају и сарађују. Рационална осећања су та која треба слушати, а ирационална треба игнорисати.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Унутрашњи конфликт

 

 

 

Представа о људима коју изграђујемо у детињству јесте сувише једноставна зато што тада наше сазнајне способности још нису сасвим развијене. На пример, деца гледају на људе као да су личности тих људи увек једна недељива целина. За дете су други људи увек или добри или лоши. За мало дете је откриће када схвати да ствари нису увек онакве какве изгледају, да постоје „вукови у јагњећој кожи“, односно да се људи који нису добри могу претварати да су добри.

Када одрастемо почињемо да схватамо да прича о добру и злу није тако једноставна и да и добри људи могу радити лоше ствари, као што и лоши људи могу радити добре. Поступак исте особе може из једног угла изгледати као добар, а из другог угла као лош. Исто тако откривамо да људи некада нису целина, нису „из једног комада” већ да доживљавају и показују унутрашњу раздвојеност коју зовемо унутрашњи конфликт.

Конфликт је ситуација у којој две стране које имају различите жеље или интересе покушавају да утичу на ону другу страну да уради оно што желе. Иако се ова дефиниција односи на конфликте који се појављују између две или више особа, она се може применити и на конфликте који се појављују у једној особи. Некада унутрашњи конфликт можемо представити као сукоб два дела једне личности, од којих сваки жели да управља целином и да покрене личност у оном правцу у којем тај део жели да иде. Некада то личи на неку врсту сукоба две подличности: моје „лењо Ја“ и моје „вредно Ја“ имају унутрашњи дијалог у којем се натежу око почетка извршења неке обавезе.

Способност препознавања унутрашњег конфликта код себе и других јесте ствар емоционалне писмености и социјалне интелигенције. Особа у унутрашњем конфликту не лаже, јер су обе њене супротне и међусобно искључујуће жеље истините – стварни израз неког дела ње. Неспособност да се одлучи и превазиђе конфликт, првенствено је њој мучно стање, али и онима којих се тиче. На пример, неко се пет година забавља са другом особом и никако да се одлучи да ли је она довољно добра за озбиљну везу.

Унутрашњи конфликти су уобичајени и представљају нормални део живота. Није добро када се тичу нечега што је особи веома важно и када трају сувише дуго. Наша психа и наша личност теже унутрашњем складу и конзистентности. Због тога сваки унутрашњи конфликт јесте нека врста проблема који треба разрешити. Ако особа довољно дуго не може да се „договори сама са собом” путем самопреиспитивања, вођењем дневника или разговарајући са блиским људима, хроничан унутрашњи конфликт јесте довољан разлог да се разговара са неким стручним. Када се одлука донесе, конфликт се закључи, а раст и развој личности наставља својим током.

[Снежана]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Мрзитељи

 

 

 

Један читалац, потписујући се као„доктор”, коментарисао је на сајту „Политике” интервју деведесетдвогодишњег академика Владете Јеротића замеривши му често појављивање у медијима које „не доликује једном правом интелектуалцу”.

У данашње време када су из медија естрадни и ријалити садржаји протерали интелектуалне и културне, повећана је потреба за појављивањем паметних људи у медијима. Прави интелектуалац 21. века је управо комуникативан и присутан у медијима како би дотакао што више људских живота.

Да се Владета Јеротић није појављивао у медијима када сам ја био средњошколац, не би могао да ми буде узор и инспирација, и ја се данас сигурно не бих бавио својим послом психотерапеута.

Под мрзитељем се на друштвеним мрежама подразумева особа која из позиције презира и мржње коментарише нечији лик и дело. Главна карактеристика ових коментара јесте да су лични, усмерени на особу, а не на њене изјаве, са циљем да је обезвреде, омаловаже и дискредитују. Иако мрзитељи у својим изјавама користе „говор презира и мржње”, често је њихово понашање мотивисано још дубљим осећањима зависти и љубоморе.

Наведени „доктор” је очигледно зелен од зависти читао текст, сматрајући да му је „његов” медијски простор непоштено узурпирао професор Јеротић. Између редова провејава његова жеља да буде присутан у медијима и нечујан крик: „Новинари, зовите мене, а не Јеротића.”

Мржња је осећање онога који процењује да је други који је предмет мржње – зло људско биће и да оно због своје злобе заслужује да пати и да буде уништено. Мржња је по правилу лични, индивидуални однос између појединаца. Социјалне мреже омогућују лако повезивање истомишљеника, па и повезивање мрзитеља у групе које развијају динамику чопора који прогони плен. Овако удружени у свом супротстављању некој по њима негативној личности, мрзитељи на друштвеним мрежама врше прави мобинг, шиканирају појединца, покушавајући да код остале публике створе негативну слику о датој личности. Најстрашнији је облик малтретирање оних који још не знају да се заштите – малолетника – и то од стране групице вршњака, што некада има трагичан исход, као у случају малог Алексе из Ниша.

Логичка грешка на којој мрзитељи заснивају своју активност јесте уверење: ако докажем да је неко други лош, то значи да сам ја бољи од њега. И зато је главна психолошка добит мрзитеља покушај лечења сопственог комплекса ниже вредности. Како нечија вредност не може да настане тако што се доказује да неко не вреди, јасно је да овакво лечење никако не може да буде успешно, већ да само доводи до краткотрајне илузије побољшања, али да може да начини велику штету омраженој особи. Бити мрзитељ значи играти игру губитника.  

Зоран Миливојевић

[Danijela]

(Илустрација С. Печеничић)

 

Један читалац, потписујући се као„доктор”, коментарисао је на сајту „Политике” интервју деведесетдвогодишњег академика Владете Јеротића замеривши му често појављивање у медијима које „не доликује једном правом интелектуалцу”.

 

У данашње време када су из медија естрадни и ријалити садржаји протерали интелектуалне и културне, повећана је потреба за појављивањем паметних људи у медијима. Прави интелектуалац 21. века је управо комуникативан и присутан у медијима како би дотакао што више људских живота.

 

Да се Владета Јеротић није појављивао у медијима када сам ја био средњошколац, не би могао да ми буде узор и инспирација, и ја се данас сигурно не бих бавио својим послом психотерапеута.

 

Под мрзитељем се на друштвеним мрежама подразумева особа која из позиције презира и мржње коментарише нечији лик и дело. Главна карактеристика ових коментара јесте да су лични, усмерени на особу, а не на њене изјаве, са циљем да је обезвреде, омаловаже и дискредитују. Иако мрзитељи у својим изјавама користе „говор презира и мржње”, често је њихово понашање мотивисано још дубљим осећањима зависти и љубоморе.

 

Наведени „доктор” је очигледно зелен од зависти читао текст, сматрајући да му је „његов” медијски простор непоштено узурпирао професор Јеротић. Између редова провејава његова жеља да буде присутан у медијима и нечујан крик: „Новинари, зовите мене, а не Јеротића.”

Мржња је осећање онога који процењује да је други који је предмет мржње – зло људско биће и да оно због своје злобе заслужује да пати и да буде уништено. Мржња је по правилу лични, индивидуални однос између појединаца. Социјалне мреже омогућују лако повезивање истомишљеника, па и повезивање мрзитеља у групе које развијају динамику чопора који прогони плен. Овако удружени у свом супротстављању некој по њима негативној личности, мрзитељи на друштвеним мрежама врше прави мобинг, шиканирају појединца, покушавајући да код остале публике створе негативну слику о датој личности. Најстрашнији је облик малтретирање оних који још не знају да се заштите – малолетника – и то од стране групице вршњака, што некада има трагичан исход, као у случају малог Алексе из Ниша.

 

Логичка грешка на којој мрзитељи заснивају своју активност јесте уверење: ако докажем да је неко други лош, то значи да сам ја бољи од њега. И зато је главна психолошка добит мрзитеља покушај лечења сопственог комплекса ниже вредности. Како нечија вредност не може да настане тако што се доказује да неко не вреди, јасно је да овакво лечење никако не може да буде успешно, већ да само доводи до краткотрајне илузије побољшања, али да може да начини велику штету омраженој особи. Бити мрзитељ значи играти игру губитника.  

 

Зоран Миливојевић

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Mrzitelji.sr.html

[JESSY]

 Дете и ограничења

(Илустрација Срђан Печеничић)

Током васпитавања детета, родитељ дефинише нека дететова понашања као пожељна, а нека као непожељна, захтевајући од детета да се понаша у складу са тиме. Такве ситуације су по правилу конфликтне, јер дете које жели да се понаша на свој начин, родитељ тера да се понаша „како треба”. Међутим, ни када дете почне да се понаша „како треба” то још не значи да је дато понашање прихватило и усвојило. Постоји читав низ примера у којима се неко у детињству понашао „како треба”, да би када одрасте потпуно одступио од тог понашања и почео да се понаша на супротан начин.

На пример, кћерка која је као дете на мамино инсистирање уредно поспремала своју собу, када је одрасла и одвојила се од родитеља, престала је да уређује свој стан на згражање своје мајке.

Можемо да се запитамо како је дошло до тога да особа одбаци понашање које јој је у детињству „усађено”. Оно јој никада није било усађено, јер га она никада није прихватила као заиста смислено и корисно. Она у детињству није уређивала простор зато што је сама сматрала да тако треба, већ само зато да би избегла конфликте са мајком. Она зато, иако је редовно поспремала собу, никада није стекла навику поспремања.

Слично је и са оним што дете не сме да ради. Ако је престало да протестује због неког наметнутог ограничења, не значи да се у себи помирило са њиме. Оно себе интимно доживљава као жртву неразумног родитељског захтева и чека да довољно порасте и испуни услов за излазак из „робије”. Код средњовечног мушкарца, на пример, који је зависан од гледања телевизије коју често бесциљно гледа до два сата после поноћи иако рано устаје, откривамо да је његова „траума из детињства” у томе што му родитељи нису дозвољавали да гледа ТВ после девет сати увече. Од када је одрастао он своју „одраслост” и „слободу” доказује самоме себи неограниченим гледањем телевизије.

Због свега тога је важно да током одгоја дете разуме зашто родитељ инсистира на одређеном понашању. Да би то постигао, родитељ мора да разговара са дететом како би му приближио свој начин размишљања и своје вредности. Тако повећава вероватноћу да ће дете усвојити дато ограничење или принуду.

Код кажњавања је исто тако: да би казна постигла своју сврху није довољно казнити дете, већ оно мора да схвати због чега је кажњено и да казну прихвати као праведну. Да би родитељ то постигао треба да разговара са дететом зашто оно не сме да се понаша на дати начин, у чему је штетност тог понашања, како треба уместо тога и слично. Правило је једноставно: деца прихватају и усвајају само она ограничења, принуде и казне које сама доживљавају као смислене и оправдане. Задатак родитеља јесте да им помогну у томе.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Стално одлагање обавеза

 

У животу је много корисних али непријатних обавеза. Неки људи непријатне обавезе одлажу за сутра. Проблем настаје када их сутра опет одложе за сутра, и тако из дана у дан. Како тече живот тако се појављују нове непријатне активности које би особа требало да изврши, а које она одлаже. Током времена особа пред собом има много неизвршених активности, за које би јој требало доста времена и енергије. Пред овом „планином” обавеза паралисана је осећањем потпуне немоћи.

Све то доводи до тога да особа почиње да се осећа неспособном, тако да још више избегава и старе и нове обавезе. Током времена то доводи до тога да особа не функционише у области у којој одлаже. Тада говоримо о синдрому прокрастинације. Овај израз долази од латинског pro – напред и crastinus – сутрашњи, тако да означава „стално одлагање за сутра”.

Постоји више типова прокрастинације, међу којима је најпознатији кампањски рад: особа која би требало нешто да уради то одлаже све до тренутка када ступа у акцију како би то завршила за краће време. Ако особа одлаже поспремање простора у којем живи, она ће једног тренутка кренути у „херојско” чишћење и уређење, после чега ће га поново одлагати. Постоје и они који не поспремају простор у којем бораве ни када он одавно не испуњава потребни хигијенски минимум.

Прокрастинација је израз непостојања радних навика. Малом детету је игра пријатна, али не и рад у облику поспремање собе после игре. Тек када дете схвати да не може да избегне рад, оно га прихвата и мири се да мора да га чини. Тада настаје радна навика због које рад детету више није непријатан било да је у питању навика одржавања хигијене, реда, учења, вежбања итд. Особе којима су у детињству родитељи помогли да изграде радне навике, држе се изреке: „Што можеш данас, не остављај за сутра.” Они своје обавезе испуњавају из дана у дан, не дозвољавајући да се гомилају.

Како избећи прокрастинацију? Родитељи треба да знају колико је важно да поред љубави деци пруже и тренинг стицања радних навика, од којих највише зависи њихова успешност у каснијем животу. Они одрасли који своје стално одлагање доживљавају као проблем треба да почну да тренирају своје „унутрашње дете” како би развило радне навике. Одложене обавезе се деле на „жабе” и „слонове”.

Уместо да се цео дан мучимо гледајући на тањиру жабу коју ћемо на крају морати да поједемо, лакше ће нам бити да је одмах поједемо. А брдо нагомиланих обавеза је „слон” којег треба рашчланити на мале делове које треба завршавати сваког дана по мало све док слон не нестане. У томе много помаже ако сваког дана правимо списак обавеза које морамо да извршимо.

[JESSY]

Синдром немоћног родитеља

 

Иако је љубав темељно обележје односа родитеља према детету, наивно је очекивати да ће овај однос увек бити идиличан, пун разумевања, креативности, игре и задовољства. Разлог је уграђени, архетипски сукоб дететових и родитељевих жеља – примални сукоб детета и родитеља. То је сукоб онога што дете жели да ради и онога што родитељ жели да дете ради. Овај сукоб две воље последица је судара биолошких нагона који управљају дететом и правила људског друштва које намеће родитељ.

Како је циљ доброг родитеља да припреми дете за самостални живот у људском друштву, он мора да га социјализује – да му помогне да усвоји основна друштвена правила. Социјализација почиње неизбежним сукобима око усвајања породичних правила.

Примални конфликт није спор две равноправне стране. Претпоставка је да мало дете много тога не зна и не разуме, тако да његове жеље често воде ка нечему што је штетно, опасно и непримерено. Претпоставка је и да је родитељ одрасла особа, која зна и разуме, рационално размишља, воли дете и која доноси одлуке које су најбоље за дете. Из тога следи да родитељ треба да управља дететом, а не да дете управља родитељем. Зато се у конфликтним ситуацијама појављује хијерархија у односу родитеља и детета. Родитељ је тај који повремено, према својој процени, захтева од детета да своју вољу подреди родитељској вољи.

Родитељска моћ је способност родитеља да утиче на дете да се понаша онако како родитељ сматра да треба, било да оно одустане од неких понашања која су му пријатна и забавна, било да почне да ради нешто корисно што му је непријатно.

Родитељ за кога је типично да дозвољава да дете управља њиме, који своју вољу подређује дететовој, јесте „немоћни родитељ”. Немоћан је јер у конфликтним ситуацијама попушта детету. Или зато што се плаши да дете више неће да га воли ако он истраје у свом захтеву, или из страха да ће истрајавање да трауматизује дете које би могло да помисли да га родитељ одбацује. Уместо да је као родитељ сигуран у педагошку исправност својих захтева, муче га осећања кривице, страха и сажаљења. Како дете одраста немоћни родитељ почиње да схвата да постоји васпитни проблем који расте заједно са дететом и развојем његове личности. Све то доводи до још већег осећања кривице и сталног питања: „Где сам погрешио?”, „Где сам погрешила?”

Да би немоћни родитељ поново стекао моћ, треба да престане да гледа у дететова осећања и да почне да гледа у свој циљ. Некада му је потребан разговор са стручњаком да би променио уверења о васпитању због којих попушта детету. Некада је потребна породична терапија. А најважније је да млади родитељи сазнају за негативне последице немоћи и попуштања.

[JESSY]

Предавање на тему „Васпитање деце“ др Зорана Миливојевића21. новембар 2015.

На увек актуелну тему „Васпитање деце – о љубави и дисциплини“, предавање је 19. новембра 2015. године одржао наш познати психотерапеут др Зоран Миливојевић у Великој сали Музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Зајечару. Присутне је поздравио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, рекавши да за овакво предавање о овој важној теми одавно постоји интересовање и потреба.

Др Миливојевић је говорио о моделима васпитања деце, одгајању између љубави и дисциплине и зашто успостављање те равнотеже представља основу васпитања. Пред изузетно заинтересованом публиком изнете су многе дилеме и проблеми које савремени родитељи имају приликом одгајања и васпитања деце, како би стасали у здраве, комплетене и остварене особе са радним навикама и остварене у свом окружењу.

Уследила су многобројна питања присутних, на која је др Миливојевић одговарао. Посетиоци су након предавања имали прилику да понесу неки од примерака књиге вечерашњег предавача издавачке куће „Психополис“.

 

http://eparhija-timocka.org/predavanje-na-temu-vaspitanje-dece-dr-zorana-milivojevica/

[JESSY]

[Дејан]

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

[JESSY]

Kada pohvaljivanje šteti?

 

Pokazati detetu roditeljsku ljubav jeste veoma važno za detetov pravilan razvoj u zdravu ličnost koja će biti sposobna da brine sama o sebi i da se, kada odraste, izbori za sopstvenu sreću i zadovoljstvo u životu. Jedan od veoma važnih načina pokazivanja ljubavi je pohvaljivanje deteta.  

 

 

Međutim, novija istraživanja pokazuju da nije dovoljno samo pohvaljivati dete (što naši roditelji često rade i po čemu se razlikuju od roditelja iz srednje i severne Evrope), već treba voditi i računa o tome kako i kada se to radi. Zbog toga, evo nekoliko saveta roditeljima kako da svoju ljubav iskažu voljenom detetu, a da mu to ne šteti.

Pohvaljivanje deteta kao osobe i detetova slika o sebi

Postoji nekoliko načina na koje mogu da se klasifikuju pohvale koje roditelji upućuju detetu. Jedan od njih je na osnovu toga šta ili koga roditelj zapravo pohvaljuje. Roditelj može pohvaliti dete kao osobu (ličnost ili biće) ili može pohvaliti kako dete nešto radi (pohvala detetove aktivnosti ili rezultata te aktivnosti). Na primer, roditelj može pohvaliti kako je dete nešto nacrtalo: „To si dobro nacrtao!“, a može pohvaliti dete kao osobu: „Ooo, pa ti si talentovani crtač!“. U prvom slučaju je roditelj pohvalio ono što dete radi, što je uradilo (nacrtalo), a u drugom je pohvalilo samo dete. Pohvale osobe možemo shvatiti kao neku vrstu pozitivnih etiketa koje roditelj „lepi“ na dete i njegovu ličnost.

I jedna i druga vrsta pohvala – i one upućene osobi i one upućene aktivnosti – jesu veoma važne za razvoj deteta, iako imaju različitu funkciju. Glavna funkcija pohvala osobe ili ličnosti je u tome što pomažu detetu da uvidi kako ga drugi vide i da počne da formira ono što zovemo detetova slika o sebi. To jednostavno znači da dete kroz poruke drugih ljudi uči kako ga drugi vide, i tako izgrađuje svoj identitet. Zato, kada roditelji i druge osobe iz njegovog okruženja koje su mu važne, govore detetu da ga vole, da je ono lepo, zdravo, pametno, sposobno, talentovano, itd, dete počinje da veruje da ono zaista jeste takvo. Ovakvo izražavanje roditeljske ljubavi pomaže detetu da razvije isti takav stav prema sebi, ono što će kasnije postati ljubav prema sebi ili samoljubav. Prema tome, najkraće rečeno, pohvaljivanje deteta kao osobe mu pomaže da razvije pozitivnu sliku o sebi. Istovremeno, kako roditelj pokazuje ljubav, poštovanje i uverenje u detetove sposobnosti, tako dete postaje sposobno da oseti samoljubav, samopoštovanje i samopouzdanje.

“Roditelj može pohvaliti dete kao osobu (ličnost ili biće) ili može pohvaliti kako dete nešto radi (pohvala detetove aktivnosti ili rezultata te aktivnosti).”

Održavanje pozitivne slike o sebi

 

Kada dete formira pozitivnu sliku o sebi, tada želi da je održi – da nastavi da i samo veruje u nju. Ono se u početku, dok je veoma malo, oslanja na izjave autoriteta, ali kasnije počinje da misli svojom glavom tako da samostalno procenjuje da li jeste ili nije pametno.

Problem sa decom je u tome što ne razumeju koliko je važno da se neko potrudi da bi u nečemu uspeo. Ona misle da je neko takav zato što se rodio takav, i da onda iz njega prirodno stalno izvire takvo ponašanje. Na primer, ako je dete poverovalo da je pametno, ono će misliti da se rodilo pametno, i očekivaće da će iz njegovih usta i glave uvek, i to glatko, izvirati suva pamet. Kada bi to bilo tako, dete bi uspešno odražavalo svoju sliku o sebi kao pametnom detetu. U ovakvoj logici, svaki trud koji dete uloži je „dokaz“ da dete, u stvari, nije pametno – jer se najviše trude oni koji su „najgluplji“.

Greške u zaključivanju

“Problem sa decom je u tome što ne razumeju koliko je važno da se neko potrudi da bi u nečemu uspeo. Ona misle da je neko takav zato što se rodio takav, i da onda iz njega prirodno stalno izvire takvo ponašanje.”

Takvo detetovo očekivanje je veoma pogrešno, i to iz nekoliko razloga. Prvi je što su detetove spoznajne mogućnosti tek u procesu razvijanja, tako da je normalno da dete pravi greške u zaključivanju. Drugo, dete nema dovoljno informacija i znanja potrebnih da bi se ispravno zaključivalo. Sve to vodi ka tome da će dete nužno praviti greške.

Pojava greške je za dete neoborivi dokaz da ono nije pametno. Zbog toga će dete u takvim situacijama reagovati osećanjem stida. Ono će tada misliti da se pred drugima „raskrinkalo“ – da su drugi shvatili da je njegova pamet samo maska ispod koje se zapravo krije jedno dete koje nije pametno. I zato će se dete uplašiti da nije dovoljno dobro da bi bilo prihvaćeno i voljeno. Ono će misliti da su se roditelji u stvari prevarili, da je ono samo folirant koji glumi da je pametan.

Tipično ponašanje ovakvog deteta je da će odbijati da nastavi sve one radnje u kojima nije dovoljno uspešno, odnosno u kojima pravi veliki broj grešaka. Ono jednostavno ne želi da se oseti „glupim“, tako da će hteti samo da se angažuje u onim aktivnostima u kojima ima dobre rezultate i u kojima može da o sebi misli da jeste „pametno“. To je kao da dete koje misli da je talentovano za neki instrument, očekuje od sebe da sedne za klavir i da već za par minuta na njemu svira Šopena.

“Pojava greške je za dete neoborivi dokaz da ono nije pametno. Zbog toga će dete u takvim situacijama reagovati osećanjem stida. Ono će tada misliti da se pred drugima „raskrinkalo“.”

»Razbiti« pogrešnu logiku

Upravo zbog ovakve logike deca odbijaju da se bave raznoraznim radnjama u kojima je nužno da dete u početku bude nespretno i da pravi veliki broj grešaka. Prvi period velike nespretnosti kroz koji dete treba da prođe da bi, kroz uvežbavanje, postalo mnogo veštije, za decu je – upravo zbog stida koji osećaju – nesavladiva prepreka.

Roditelj treba da zna za način na koji dete razmišlja i treba da mu „razbije“ pogrešnu logiku. Cilj roditelja treba da bude da dete shvati da sposobnosti nisu nešto urođeno, nešto što je dato samo po sebi činom rođenja, već da se sposobnosti mogu razvijati kroz uvežbavanje. Roditelj treba da uči dete da pravljenje grešaka nije znak da je neko glup i nesposoban, već da je to nešto što je normalno za svaku početnu aktivnost. To znači da je potrebno da roditelj dete prinuđuje da nastavi sa aktivnošću koju je započelo, a koju odbija da nastavi zato što procenjuje da je „glupo“ za nju. Kada dete za koji dan napravi korak napred, smanji broj grešaka i bolje obavlja tu aktivnost, roditelj treba da ga podseti na to da je htelo da odustane. Tada treba da ga pohvali za trud i napor koji je uložilo. Na taj način dete uči da njegove spsobosti nisu nešto urođeno što će se razviti dok ono spava ili leži u krevetu, već da je potrebno da uloži napor dok te sposobnosti uvežbava.

“Roditelj treba da uči dete da pravljenje grešaka nije znak da je neko glup i nesposoban, već da je to nešto što je normalno za svaku početnu aktivnost.”

Pohvaljivanje za trud

Sada ima već mnogo naučnih istaživanja koja pokazuju koliko je važno dete pohvaljivati za napor uložen u razvijanje neke svoje veštine ili znanja. Sedamdesetih godina su se američki naučnici iznenadili kada su otkrili da su rezultati u matematici veoma različiti između američkih i japanskih đaka. Na primer, ispostavilo se da je najgori japanski razred bio po rezultatima bolji od najboljeg američkog razreda. Istraživanje ovih razlika je dovelo do otkrića da se u Americi smatra da je matematičko znanje odraz urođene inteligencije deteta, a da se u Japanu smatra da je matematičko znanje rezultat uloženog truda. Zato su i mali Amerikanac kome „ne ide“ matematika, kao i njegovi roditelji, smatrali da je to tako zato što on nije došao na ovaj svet sa potrebnim moždanim strukturama koje bi mu omogućile da bude dobar matematičar. S druge strane, ako mali Japanac nije pokazao uspeh iz matematike, to je i za njega i za njegove roditelje jednostavno značilo da nije dovoljno vežbao matematiku. Da bi popravio rezultate, on je počeo više da vežba i rezultati su bili popravljeni. Drugim rečima, u Japanu se verovalo da je mozak kao mišić – što ga više koristite, to se on više razvija i vi ste u nečemu bolji.

“Sada ima već mnogo naučnih istaživanja koja pokazuju koliko je važno dete pohvaljivati za napor uložen u razvijanje neke svoje veštine ili znanja.”

Dr. Kerol Dvek je ove ideje počela da sprovodi u američkim školama. U jednoj srednjoj školi ona je uspela da, sa samo dva predavanja o tome kako se mozak razvija tokom komplikovanih zadataka i kako rastu mreže između njegovih ćelija, preokrene trend dobijanja negativnih ocena iz matematike. Samo zahvaljujući toj novoj ideji da je mozak mišić, deca obuhvaćena ovim predavanjem su smanjila otpor prema matematici i značajno popravila ocene.

I zato je važno da, kao roditelji, našoj deci ne upućujemo samo pohvale koje kasnije mogu da ih koče, već da im naglašavamo i važnost truda koji je neophodan da bi se nečija sposobnost zaista i razvila.