Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Позајмити пријатељу

 

Пријатељство је однос заснован на међусобној емоционалној везаности – на пријатељској љубави. Поистовећивање и саосећање са пријатељем основа су ове љубави. Када је пријатељу тешко, емпатично се питамо: Како би било мени да сам у његовој кожи? То нас подстиче на солидарност, на помоћ пријатељу у невољи. А у данашње време пријатељима је углавном потребан новац.

Сведоци смо да позајмљивање новца пријатељима често постане повод за кварење или чак прекид сваких односа. Шта се то догађа у главама пријатеља, а што изреку „Позајми новац пријатељу, остаћеш и без новца и без пријатеља” чини истинитом?

Када особа која је у невољи добије позајмицу од пријатеља, олакшање и захвалност су њена осећања. Како се приближава рок за враћање дуга, све више се буди оно чувено „унутрашње дете” одрасле особе, тако да особа почиње друкчије да размишља. Што је више времена прошло од примања помоћи, то је она детету мање важна, пa је оно све мање захвално. Оно мисли да су позајмљени новац и новац који треба да се врати два различита новца: онај први, стари, туђи новац је потрошен, a други, нови, зарађени новац. Оно љутито размишља: „Твој новац је нестао, а сада ти очекујеш да ти дам мој новац.”

Како нова времена доносе нове проблеме, особа може да процени да је њој важније да новац који има потроши на решавање нових проблема, а не на враћање старих дугова. Она може да мисли да би је и сваки добри пријатељ подржао у томе. Унутрашње дете шапуће: „Шта ће њему тај новац, ионако га има довољно, мени је потребнији.” Резултат овог менталног тока је да пријатељ сам себи опрости дуговање другоме. Он се чак може љутити на повериоца који и даље очекује да му се врати дуг јер није „прави пријатељ”. Избегавање повериоца или свађа окончавају пријатељство.

Свака превара заболи превареног, а посебно када га превари вољена особа. Изневерени пријатељи често свој бол претварају у презир или мржњу, што раније пријатељство претвара у снажно непријатељство.

Да ли је новац крив за престанак пријатељства? Већина би се сложила да није проблем у новцу, већ у особи која се у овој ситуацији показала као недостојна поверења. Када између пријатеља постоји велика економска разлика, опасност за њихов однос је да се једна страна стално осећа искоришћеном, а друга фрустрираном. Зато нека истраживања показују да је већина пријатељстава у САД између људи у којима разлика у примањима није већа од 20 одсто.

Када пријатељ моли за позајмицу, то је увек деликатно. Треба бити пријатељ и према себи тако да се не треба жртвовати по сваку цену – одбијање је оправдано ако знамо да је мало вероватно да ће нам дуг вратити. 

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Моћ новца

 

Новац је један од највећих изума човечанства. Замислите какве су проблеме некада имали људи када су покушавали да између себе праведно размене добра и услуге. Шта је могао да уради пастир који је желео да добије грнчарију која вреди само трећину овце коју је он понудио у размену?

Данас знамо да је новац важан за постизање одређеног квалитета живота. Иако новац не може да донесе срећу, он нам помаже да испунимо своје различите жеље, али и жеље људи које волимо. Зато поседовање новца доноси моћ, тачније „куповну моћ”. Иако много тога не може да се купи, ова врста моћи јесте веома важна.

Новцу се приписује још једна, негативна особина: да промени људе на лошије. Типичан пример је када неко ко се обогати промени однос са људима са којима се претходно дружио и лепо слагао. Када неко почне да избегава некадашње пријатеље, па чак и рођаке, када се према њима понаша презриво, шта они могу да закључе него да – новац квари људе. То постаје истина на коју људи упозоравају своју децу. Тако се са генерације на генерацију преноси уверење да су људи или добри и сиромашни или покварени и богати. Последица је да се некада код сиромашнијих ствара утешни доживљај моралне супериорности.

Кад се одговорност за нечију негативну промену припише поседовању новца и богатства, а не особи која се променила, следи да она није крива, већ да је крив новац који је „зло”. Ово уверење може да делује и као несвесна негативна сугестија која саботира стицање новца. Када неко ко иначе верује да новац квари људе почне добро да зарађује, може да има утисак да се „квари” као особа. Он може да буде задовољан због тога што има све више новца, али истовремено и уплашен да га толики новац трансформише у лошу и покварену особу. Да би спасио свој идентитет доброг човека, може почети несвесно да саботира дату активност која му доноси приходе. А када се због те саботаже приходи смање толико да се више плаши да ће се покварити, тада се опет осећа сигурно.

Новац нема моћ да поквари нечији карактер. Поседовање новца и богатства само ослобађа особу да покаже каква је заиста. Када су људи сиромашни усмерени су једни на друге, јер им узајамна солидарност помаже да преживе, али када се неко обогати, тада му други људи нису потребни. Тада на друге почиње да гледа као на „трошак” или „добит”, као на пријатност или непријатност; тада не жели да трпи оне поступке других које је раније трпео да би сачувао добре односе.

Моћ и статус које доноси богатство ослобађају и чине видљивим прави карактер особе. То је у складу са оном народном изреком – дај некоме власт да би видео какав заиста јесте. 

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Заволети

 

Када данас неко изјави да је могућа љубав мушкарца и жене која није започела заљубљивањем, људи га гледају чудно, као да је полудео. Разлог такве реакције је што смо колективно као непобитну истину усвојили уверење да свака права љубав мора да почне заљубљивањем. Зато људи који желе да започну однос љубави чекају да се појави права особа у коју ће се снажно заљубити. Препуштају свом „срцу”, то јест интуицији, да пронађе правог или праву. Такође се немо претпоставља да ће, што је снажнија заљубљеност, већа љубав након ње доћи.

Иако нема сумње да је у оваквом обрасцу заљубљивање заиста прва фаза емоционалне везе – љубавне везе – то нам не даје за право да кажемо да је заљубљивање прва фаза љубави. Када разликујемо везу од љубави, то јест љубавну везу од осећања љубави, то нам омогућује да много јасније размишљамо о људском љубавном животу.

Према психолошким механизмима на којима су засновани, заљубљеност и љубав су две различите емоције. Док је љубав заснована на емоционалном везивању, заљубљеност је заснована на идеализацији друге особе. Како не постоје идеалне особе, већ нам се то само чини због пројекције нашег идеала на другу особу, идеализацију је немогуће дуготрајно одржавати, тако да је заљубљеност осећање које не може дуго да траје. А када неко схвати да други није идеалан као што му се једно време чинило, тада се разочара. И зато данас знамо да је заљубљеност, када je o осећањима реч, прва фаза разочарања, а не љубави. За разлику од заљубљености, љубав је трајно и постојано осећање.

Како је заљубљеност данас главни начин избора партнера, и прва фаза љубавне везе, јасно је да друга фаза везе мора да буде осећање веће или мање разочараности, а не осећање љубави. Тај увид је кључан за разумевање све веће кризе у којој се данас налазе љубавне везе, брак и породица. Уместо да буду засновани на љубави, заправо су засновани на заљубљивању, које води у разочарање.

Наша опијеност представом да ће нам љубав донети животну срећу, а која долази из нашег холивудизованог колективног несвесног, омогућује заљубљеност, али нас води у љубавну несрећу. Врхунац наше ароганције и игноранције је да сматрамо да је заљубљивање једини природни начин започињања љубавних веза – да сматрамо да друкчије није могуће. За овај колективни заборав нам је требало стотинак година.

За разлику од човека запада, који у свом „знању” да тражи срећу у љубави постаје од њих све удаљенији и усамљенији, човек истока и југа у свом „незнању” је много срећнији. Тамо љубавна веза не започиње заљубљивањем, везе и бракови су стабилни, а породице су са много деце. Зато од њих треба да учимо како да заволимо без заљубљивања.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Пакост и злоба

 

Да ли постоје зли људи? Сигуран сам да већина сматра да постоје. Некада може да заплаши лакоћа којом се други човек, сусед, бивши партнер, колега, етикетира као „зла особа”. Однос добра и зла, које је многима очигледно, губи привид једноставности када кренемо да о томе размишљамо и истражујемо.

Прва ствар која изненађује је да људи који чине зле ствари не сматрају да је то што чине заиста нешто зло. У њиховим главама они никако нису зли, већ сматрају да су добри. Они друге оцењују као зле, што и јесте главни разлог да према њима поступају агресивно. Иако други и они трећи који чине публику оцењују да први чине зло, они сами верују да чине добро. Њихова субјективни психолошки став је да су они заправо борци против зла, да они „прогањају прогониоца”. Верују да су „анђели заштитници”, а никако „ђаволи” како их други доживљавају. У томе је објашњење изреке да је пут у пакао поплочан добрим намерама.

Када једно људско биће почиње да верује да је друго људско бића зло? Изгледа да је за такву оцену потребно да другога сагледава кроз „троугао мржње”. То значи да постоје три услова која морају да се стекну како би неко закључио да је други зао. Први је да други чини нешто чиме угрожава оно што је првој особи веома важно. Други је да то чини свесно и намерно, а не случајно, нехотице, због болести или измењене свести. И трећи услов, који је најважнији, а који „затвара” троугао састављен од ова три услова јесте да други то чини без икаквог повода или оправдања. Како онај који оцењује не види логику за такво понашање, он налази „објашњење” да то чини зато што је ирационалан, зао. Управо је овај ирационални моменат, односно неразумевање субјективних разлога због којих неко чини нешто деструктивно, главни разлог да се тај означи као зао.

Тако настаје логичка петља зла: људи чине зле ствари другим људима зато што мисле да су ти други људи толико зли да су то заслужили. Зли поступци неке особе израстају из њеног субјективног уверења да је она добра, а да је неко други зао.

Сва она непријатељска, деструктивна, брутална и немилосрдна понашања којима се изражава однос према злим другима, битно би се смањила када људи не би били у могућности да „затворе” троугао зла. Када бисмо могли да боље разумемо разлоге, аргументе и логику других који чине ствари које нам се не свиђају, када бисмо повећали емпатију, њихово понашање би нам било мање ирационално, а они мање зли. Тиме што разумемо нечију логику, никако не значи да је одобравамо или прихватамо. Овакво разумевање нечијих разлога омогућава дијалог, преговоре, утицај на особу да промени своје резоновање и понашање. То је много боље од црно-белог дечјег размишљања и етикетирања.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

„Психологике”

 

Основна претпоставка од које полази свака врста психотерапије и психолошког саветовања јесте да су људи логична бића. То значи да се свака људска акција или реакција посматра као изражавање особе које је засновано на некој претходној обради информација, на некој унутрашњој логици дате особе. Таква логика јесте извор или корен одређене активности: понашања, осећања или другог реаговања. Да бисмо разумели неко одређено понашање или неку другу активност особе, потребно је да установимо из које врсте психолошке логике или „психологике” дато понашање извире.

Да би неко прихватио горе наведени закључак, потребно је да прави разлику између неколико врста логика. „Логично” и „тачно” нису једнаки. Могуће је да нешто буде логично иако није тачно. Зато логике делимо на рационалне, тачне логике и на ирационалне логике. Да би нека логика била означена као рационална, разумна, она мора да буде заснована на исправном поступку закључивања, али и да садржи искључиво тачне податке. Уколико то није случај, тада је у питању нека од ирационалних логика.

Ако усвојимо ове претпоставке, тада на разноразна штетна, насилна, самодеструктивна понашања гледамо као на израз или манифестацију неке ирационалне психолошке логике – „психологике”.

Веома су ретки они људи који немају ниједну „психологику” бар у неком аспекту живота. Један од разлога је то што у детињству веома често изводимо погрешне закључке о важним стварима у животу. То чинимо зато што у детињству немамо довољно развијене сазнајне способности, али и што не располажемо потребним знањем да бисмо изводили исправне закључке. Ове закључке заборављамо и они у нама настављају да делују као истине, то јест као правила на основу којих се управљамо. Иако се родитељи труде да код детета развију способност рационалног разумевања себе, других и света, они несвесно уче дете и оним заблудама којих ни сами нису свесни. Зато је одрастање, то јест процес раста и развоја личности, повезан са препознавањем и одбацивањем различитих властитих ирационалних логика и успостављања све рационалнијег односа прама важним појавама.

Познавање ових принципа веома је важно за свакодневни живот, за васпитање деце, али и за комуникацију са одраслим људима. Када приметимо да се неко понаша на начин који нам се чини ирационалним, први корак је да пробамо да сазнамо на каквој логици особа заснива своје понашање. Подсетимо, разумети нечију логику не значи слагати се са њом. Ако увидимо да је логика те особе погрешна, потребно је да утичемо на особу да промени логику, јер једино променом логике долази и до промене нежељене активности. То је доказ да свако од нас мора да помало буде и психолог.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Тровање односа

 

Разводи и раскиди су увек болни, поготово ако пар који се растаје има заједничко дете или децу. По природи ствари, дете је емотивно везано за оба родитеља, оно воли и маму и тату. Зато је позиција детета оно што може да се назове двоструком лојалношћу: у покушају да сачува обе љубави, оно се труди да не изневери ни маму ни тату.

Оно што би за дете или децу било најбоље јесте да се њихови родитељи разиђу као одрасли људи којима је жао што нису успели да успоставе заједницу која би била довољно добра за обоје, али који увиђају да су за то обоје одговорни. Али одрасли људи у себи носе и оно што се у трансакционој анализи назива „дечје ја” или „унутрашње дете”. То је онај део личности који је веома отпоран на одрастање, тако да га људи носе у себи без обзира на то колико имају година. Поред тога што доприноси креативности и забави, унутрашње дете се често активира у стресним ситуацијама.

Када унутрашње дете једног партнера доживљава да је „искоришћено и одбачено” почиње да предузима осветничке поступке, на шта други партнер реагује на исти такав начин. Када партнери у свом болу забораве да су родитељи, почињу да у свој рат укључују и децу.

Као што некада од заједничких пријатеља очекују да виде „на чијој су страни”, тако родитељ може од детета да захтева да заузме његову страну и осуди „кривца” за развод и неостварена очекивања. Претпоставка из које произлази овај захтев јесте уцена типа „ако ниси са мном, онда си против мене”, и претња да ће родитељ да одбаци дете ако се не определи за њега. А у ситуацији када је дете већ уплашено због одсуства једног родитеља, нови талас сепарационог страха чини га лаком жртвом.

Поступак који спроводи један родитељ како би покварио или прекинуо однос детета и другог родитеља често у жаргону зовемо „тровање односа”. У то спадају изјаве типа: „Твој тата нас је оставио”, „Да те твоја мама заиста воли она би сачувала нашу породицу”, као и бројне друге. Типично је да родитељ себе дефинише као невину жртву, а оног другог родитеља као кривца, безосећајну лошу особа која не воли властито дете итд. Уместо да родитељ води рачуна о детету, захтева да дете води рачуна о њему.

Бољу позицију за тровање има онај родитељ којем је дете поверено на старање. Што је дете млађе, а детету више блиских одраслих прича исту негативну причу о другом родитељу, то је „тровање” делотворније. Када токсични родитељ не спречава другог да виђа дете, ову врсту злостављања детета, угрожавања дететових и родитељевих права тешко је препознати. Најтеже је када оба родитеља почну да трују, тако да се дете нађе у психолошком рату пуном „отрова” и „противотрова”. Зато је важно да се родитељи разводе као одрасли, а не као деца.

[JESSY]

Живот и стил 

Страст

 

Временом неки појмови и речи мењају своје значење, прелазећи из нечега што је негативно у нешто што је позитивно. Такав је случај са појмом „страст” за који данас многи мисле да означава снажно уживање. Зато је страст пожељна у емотивном односу, односу према послу или према животу.

Оно што је колективно заборављено и потонуло у наше колективно несвесно јесте знање да именица страст долази од глагола страдати, настрадати. У латинском, такође, passio долази од пати, што значи мука, трпљење. Из овог корена је настала и реч пасивност, трпно стање.

Људи су страсни када нечему чиме се баве приписују највећу животну вредност. Последица је да највише уживају када се тиме баве, а највише трпе када им је то онемогућено. Страст, према томе, не подразумева само уживање, већ и трпљење.

Зашто је страст била негативно означена? Зато што онај који се нечему посвећује страсно занемарује све оне друге животне вредности. Страсно заљубљена особа тешко мисли на нешто што није повезано са особом у коју је заљубљена. Ако таква особа пати зато што је заљубљеност неузвраћена, она се такође тешко концентрише на било шта друго осим на разлог своје патње. Дуготрајно игнорисање других важних аспеката живота и друштвених улога се на крају завршава неким обликом страдања. То је и разлог зашто су страст и разум који проповеда умереност, супротни концепти.

Последњих година се страст афирмише и препоручује као однос који према свом послу треба да имају запослени у корпорацијама. Страсна посвећеност послу подразумева да особа у том послу ужива, да га ради квалитетно, да томе посвећује пуно времена, што за последицу има успех и финансијско задовољење. Као и свака страст тако и страст према послу или „пословни Ерос” садржи један скривени проблем. Страсни запослени који своје време посвећују грађењу своје каријере нужно запостављају друге аспекте живота и друге друштвене улоге. То може довести до тога да након пар деценија закључе да је то било добро за корпорацију, али не и за њих као особе.

Подсетимо се на живот нашег великог научника чијој проналазачкој страсти сви толико много дугујемо – Николе Тесле. Као што је познато он је себе у целини поистоветио са улогом физичара и проналазача тако да није ни имао приватни живот. Начин на који је свесно изабрао да води живот даје нам право да на њега гледамо као на хероја који се жртвовао како би што више дао човечанству, али се исто тако можемо запитати да ли је толико жртвовање приватног живота била добра одлука.

Ако сте родитељ, да ли бисте волели да ваше дете херојски живи као Никола Тесла или да живи хармоничним животом обичног смртника?

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Ако ти грешиш, ја сам бољи

 

Окружени смо људима који су претерано склони критиковању других. Када се истакне особа са неком новом идејом, иницијативом, пословним подухватом, коју спроводи самостално, без потребе да се ослања на друге, она убрзо открива да много људи око ње о томе што она ради има неко мишљење. У највећем броју случајева то мишљење је негативно – критичко. Тежња да се гледају други, да се „забада нос” у туђе животе, који се подвргавају критици, у великој је супротности са истовременим потпуним недостатком самокритике истих тих који тако радо критикују друге.

Када неко критикује некога или нешто, он тада негативно говори о другима или свету. Ако занемаримо друге, можемо да се запитамо шта склоност ка критиковању других говори о особи која критикује. Шта особа која критикује жели да други мисле о њој? Како јој критика служи да се представи другима? Које су психолошке добити оних који критикују?

Често се критика доживљава као израз нечије памети и интелигенције. Тиме што неко доказује да други у нечему греши, он наизглед доказује да боље види, више зна. Зато критиковање других подразумева заузимање једне интелектуално супериорне позиције. Људи који критикују друге често упадају у логичку грешку да ће, ако докажу да други није у праву, доказати да они јесу у праву. Замислите, на пример, да особа која тврди да су два и два пет, победнички ликује када успе да докаже другоме да није у праву када тврди да су два и два три.

Претераној склоности критиковању доприноси и „моћ песимизма”: онај ко предвиђа негативан исход испада паметан било да је исход негативан било да је позитиван. У првом случају је у праву („Нису ме послушали, а рекао сам им”), а у другом је или заслужан („Видим да су ме послушали”) или задовољан („Драго ми је да нисам у праву”).

Људи који превише критикују често имају став да би њихово похваљивање других или одавање било каквог признања другима значило да признају су други бољи од њих, а да су они гори од других. Зато је претерана склоност критици повезана са симболичким доказивањем друштвеног статуса. То је позната логика зависти: ако је он бољи, ја сам гори – а када докажем да је он гори, ја сам бољи.

Критиковање других је посебно друштвено негативно када није усмерено на оно што други раде или за шта се залажу, већ на друге као људска бића. Односи презира и мржње у друштвену динамику уносе непријатељство. Што је нечији „мрзитељ” страснији, већа је психолошка добит коју том мржњом остварује. Није свестан да доказивањем да је други губитник, он не постаје победник. Питање „Шта добијам тиме што доказујем да су други лоши?” може да буде увод у тако потребну самокритику.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Сналажљивост

 

Када бисмо питали људе шта мисле о особини коју зовемо сналажљивост, већина би изјавила да је то веома добра и позитивна особина личности, посебно корисна појединцима који живе на нашим просторима. Сналажљив је онај који у некој новој ситуацији, за коју није био припремљен, уме да се постави на добар начин. Зато што је он у датој ситуацији „нашао” добар начин да реагује, кажемо да се снашао, да је сналажљив. Како дато понашање које је неко „нашао” није било ни очекивани ни очигледни избор, нечија сналажљивост претпоставља постојање креативности те особе.

Дефиниција сналажљивости се преклапа са једном од дефиниција интелигенције према којој је интелигенција нечија способност да у новим ситуацијама реагује на оптималан начин, који је најбољи за дату особу. Из тога следи да они који се снађу пролазе боље од оних који се нису снашли. Могли бисмо да закључимо да су сналажљиви – интелигентнији, паметнији, победници а да су они који су мање сналажљиви или несналажљивији – неинтелигентни, глупи, губитници. Иако привидно логично, такво закључивање није исправно.

Разлог за то је што постоје веома интелигентни људи који знају шта би било најбоље за њих да ураде у датој ситуацији, али то не чине зато што би такво понашање било супротно неким њиховим вредностима и моралним нормама. Главни разлог за „смањену сналажљивост” је у томе што људи узимају у обзир не само своје интересе, већ и интересе других људи, правила друштвеног понашања.

Какав неко има однос према другима, често можемо да видимо у саобраћају. Током гужви „сналажљиви” возачи возе тако да користе сваку прилику да се „убаце”, да заобиђу друге возаче који се придржавају прописа, реда и показују темељну људску солидарност. На тај начин „сналажљиви” успостављају привид да они боље пролазе од оних који се држе реда, тако да ови почињу да се осећају као губитници. Резултат је да се све више појединаца одлучује да постане „сналажљиво” јер не желе да се осећају као будале. На крају гужва постаје још већа, претвара се у хаос, расте љутња на „сналажљиве” а у ствари безобзирне, претварајући вожњу у овим условима у стрес.

Саобраћај је метафора целокупне заједнице у којој је превише сналажљивих појединаца. У тој заједници се успоставља логика да они који се држе правила испадају губитници, а да „способни” појединци испадају победници. Не увиђа се да некада оно што је добро за појединца није добро за заједницу, а да оно што није добро за заједницу, у крајњем исходу, није добро ни за појединца, ма како он био „сналажљив”. Саобраћајни колапс као стварност и као метафора, то најбоље показује.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Дилема затвореника

 

Трудећи се да своје понашање ускладимо са стварношћу, често се понашамо на основу тога шта претпостављамо да јесте или да ће да буде. Живећи у заједници, своје понашање „прилагођавамо” не томе како се други заиста понашају, већ томе шта очекујемо, како верујемо да ће се они понашати.

Колико моћно предвиђање о туђем понашању утиче на избор властитог понашања одлично илуструје „дилема затвореника”. Замислимо да су два криминалца починила пљачку и да их је полиција ухапсила.

Али полицајци никако не могу да докажу да су баш та двојица пљачкаши, тако да је једини начин да буду осуђени да они сами признају своје недело. Криминалци, не желећи да иду у затвор, све негирају. Тада полицајци могу да их поставе у логички проблем који се зове „дилема затвореника”.

Након што их раздвоје и онемогуће им међусобно договарање, полицајци свакоме од њих дају „понуду”. Обојици се каже да ако призна да су заједно пљачкали, да ће онај други да добије строгу казну, а да ће њему бити опроштена јер је сарађивао.

А затим му се каже да мора да пожури јер је идентична понуда дата и његовом пајташу, тако да ће важити само за онога ко први призна.

Иако је за обојицу најбоље да нико ништа не призна, шта ће бити зависи од тога шта сваки од њих верује да ће да уради онај други. Када један посумња да ће други да га изда, тада је у дилеми јер не зна шта је најбоље што може да уради у тој ситуацији. Не жели да буде издајица, али не жели ни да заврши у затвору.

Ако је потпуно сигуран да га други неће одати, онда ће одлучити да и он ћути. Ако посумња да ће други да га „изигра” прихватајући понуду, тада би било паметно да га у томе предухитри. За инспекторе је најбољи сценарио када један призна, а други који је хтео да ћути, да би спречио да испадне губитник, а бивши пајташ победник, „откуца” првог за неко друго криминално недело.

„Дилема затвореника” се прикривено појављује у нашим свакодневним животима. Некада емотивни партнер који очекује да ће бити преварен, први почне да вара како би спречио да једног дана он буде тај који је „губитник”.

Некада држава, која очекује да ће грађани да изиграју њене прописе, постаје „лукава” доносећи такве прописе којима унапред кажњава све грађане за непоштење. Зашто би неко плаћао струју, када „нико други” не плаћа? Примера је много.

Ако неко верује да други нису у реду и да се неће придржавати оних правила која заправо заједницу чине заједницом, јер би била добра за све када би их се сви придржавали, тада се повећава ризик да ће он сам сматрати да је „глуп” ако их се придржава, а паметан ако их се не придржава.

Дајући тако предност личном интересу над заједничким, сви губимо јер смо затвореници описане дилеме.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Дволичност

 

Рећи некоме да је дволичан за већину људи је увреда. Дволичношћу називамо појаву да једна особа у једној ситуацији, пред једним људима, говори о нечему на један начин, а у некој другој ситуацији, пред неким другим људима, о истој теми говори на други, сасвим супротан начин. Још већи негативан набој носи опис некога као лицемерног. Означити некога као лицемера значи тврдити да он „мери лице” – да се претвара контролишући израз свог лица – како би сакрио шта стварно мисли и осећа, или како би друге завео показујући знаке онога што у ствари не осећа и не мисли. Проблем који имамо у комуникацији са „дволичнима” и „лицемерима” је што нису искрени и отворени, тако да не знамо шта заправо мисле и осећају.

Дволичност и лицемерје осуђујемо када себе или некога ко нам је важан посматрамо као жртву туђе неискрености и обмане. Али шта би било са људским друштвом када би људи стално били искрени и отворени, када би другима без кочнице говорили оно што заиста мисле; када би стално другима јасно показивали оно што заиста осећају у датом тренутку? Шта би било када би вам ваше колеге на послу у свакој ситуацији искрено говорили шта мисле о томе шта и како радите, како се понашате, говорите, облачите? Проблем са искреношћу је што искрени не говоре само позитивно већ и негативно. Чак можемо да тврдимо да је искреност дефинисана као способност да се другоме каже оно што је за њега непријатно и негативно. Особа која вам говори увек само позитивно готово сигурно није искрена са вама. Стална искреност би комуникацију чинила веома непријатном.

Према томе, постоје ситуације у којима је добро бити искрен и ситуације у којима не треба бити искрен, већ треба носити маску, бити дволичан. Једно је када комуницирамо са људима са којима смо блиски, а друго је када комуницирамо са људима са којима нисмо блиски, или их чак и не познајемо. Искреност је веома пожељна у блиским односима, а може да буде проблематична у односима који нису блиски. У комуникацији са непознатом особом или познаником морамо да носимо социјалну маску како бисмо заштитили другога од наше искрености, али и како бисмо сачували своје тајне пред другим који не мора да буде добронамеран. Можемо да кажемо да без постојања друштвене маске, „дволичности”, не можемо да замислимо културну јавну комуникацију.

Како без искрености нема блискости, дволичност и лицемерје јесу негација блискости. Исте особине које поништавају блискост могу да буду нужне и пожељне у јавности, у комуникацији са људима са којима нисмо блиски.

Разлику између блискости и јавности научимо када одрастемо, због чега сасвим друкчије читамо бајку „Царево ново одело”. Не узимамо у обзир само истину, већ и како она утиче на друге и њихова осећања.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Бити сам – са собом

 

Бити сам и бити усамљен није исто. Усамљеност је непријатно осећање које настаје када неко дуго времена није у контакту са људима који су му емоционално важни. Осећање усамљености је онај непријатни сигнал који поручује особи да је време да потражи друштво онога ко му јесте емоционално важан. Усамљеност није нужно повезана са самоћом. Особа може да буде усамљена и онда када није сама, када је окружена оним људима који јој нису емоционално важни.

Са друге стране, особа која је сама може веома добро и пријатно да се осећа управо због чињенице да ће неко време да буде сама. Људи могу да уживају у самоћи. Многима бити сам значи узети време за себе, бити у контакту са собом и својим менталним и емотивним процесима. Људи су социјална бића која се добро осећају када су међу људима, поготово са онима са којима су блиски. Али ма колико неко био друштвен, повремено ће осетити да је за њега добро да буде сам.

Често се људи жале да „немају времена” за себе. То није добар разлог. Времена има онолико колико га има и само је питање да ли особа време „узима” за себе или то не чини. Правило је да људи „узимају” време за оно што им јесте важно. И зато они који „немају времена” за себе, заправо троше време на оно што им се чини важнијим.

Многи се најдубље опуштају управо онда када су сами са собом. То значи да је за многе најбоље одмарање од неког рада или од честих контаката са другим људима управо онда када су сами. У самоћи се људи често баве својим телом. Неки људи, када су сами, упадају у неку спонтану врсту медитације, током које им се у свести ређају разноразне асоцијације. Зато неки своју креативност повезују са самоћом – до мере да не могу да буду креативни када су у друштву других људи.

Главна добит од самоће јесте уређење властитих мисли, када особа може да се осврне на недавне догађаје, да направи некакве закључке, да из онога што се десило нешто научи. То је време када људи доносе одлуке, постављају циљеве и праве планове како да их остваре.

Због свега тога важно је повремено бити сам. Више аутора наглашава да у данашње време, када се много говори о тимском раду, људи ипак највише времена проводе тако што нешто раде у самоћи. Способност да се подноси самоћа спада у важне животне вештине, а она се учи у детињству. Наравно, није добро када је неко превише сам, као што није добро ни када бежи од самоће, када је не подноси. Можда је праву меру поставио далај лама који је рекао да сваки човек треба бар 20 минута дневно да буде сам. Толико времена свако може да узме да би се посветио себи и уредио себе, своје мисли и друге менталне процесе.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Натераћу те да се промениш

 

Свет често није онакав какав би ми желели да буде. Када смо суочени са неком појавом која је, по нашем мишљењу, негативна, неправедна и штетна, а коју бисмо желели да променимо, важно је да проценимо да ли је та појава промењива или је непромењива. Тако можемо избећи грешку да прихватимо оно што је променљиво или да покушавамо да променимо оно што је непроменљиво.

Када се други људи понашају на начине који нису добри или су штетни и деструктивни, питање које се поставља гласи: да ли можемо да узрокујемо промену њиховог понашања. Да ли понашање других људи спада у нешто што је за нас променљиво или је непроменљиво? Ово питање је повезано са питањем одговорности за понашање: ко је одговоран за понашање те особе – она сама или неко други? Сложићемо се да је одрасла, урачунљива особа одговорна за своје поступке и своја понашања. Она је та која је донела одлуку, изабрала да се понаша на одређени начин у датој ситуацији. Другим речима, свако је одговоран за своја понашања, као и за последице које су настале.

Иако у складу са тим ми не можемо да будемо одговорни за понашање друге особе, бројне су ситуације у којима људи изјављују да је неко други одговоран за њихове поступке. Повремено можемо чути: види шта си ме натерао да урадим. Или: ти си ме наговорио, убедио да... Или: ако си знао да је погрешно, зашто ме ниси спречио?

У оваквим ситуацијама особа која схвата да је нешто погрешила покушава да пребаци одговорност на другога, а самим тим и крив за неки њен поступак. Када би то било тачно, тада њена грешка не би била њена, већ грешка друге особе. Њена добит би била да не осети кривицу за погрешан поступак.

Исто верују и они који покушавају да друге – партнере, одраслу децу, пословне сараднике – натерају да се промене. Њих често покрећу љутња и бес који су снажни захтеви да други промени понашање. Некада постају насилни, јер „када не може лепим, мора ружним”. Или реагују презиром и одбацивањем или другим обликом емоционалног уцењивања.

Стварност је таква да ми не можемо да узрокујемо туђе понашање, јер оно зависи од воље друге особе, а не од наше воље. Ми можемо да покушамо да утичемо на другога да се друкчије понаша, али на њему је да ли ће прихватити или одбити овај наш позив. И у случају већег конфликта треба да поштујемо чињеницу да је други тај који доноси одлуке и бира понашање и да ми, у ствари, само предлажемо друкчије понашање. Овај увид је основа преговарања и ненасилног решавања конфликта.

Једини изузетак су наша деца, јер смо према закону одговорни за негативне последице њихових поступака.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Скривене поруке

 

Већина људи воли да комуницира са онима који своје поруке упућују отворено и директно без обзира на то да ли су позитивне или негативне. У директној и искреној комуникацији људи се осећају сигурно зато што знају шта други мисли, јер увек упућује јасну поруку.

Други тип комуникације је онај у којем други комуницира индиректно, нејасно, најчешће тако што истовремено упућује две поруке. Поред оне очигледне поруке, постоји и она друга која је наговештена, прикривена, невербална или имплицитна. Управо та друга порука најчешће садржи оно што се заправо поручује. Тако долазимо до ситуације у којој се једно каже, а друго поручује.

Иако би било идеално да људи увек говоре само оно што мисле, мало је вероватно да ће људи да одустану од двосмислене комуникације. Главни разлог за то је што ова врста комуникације доноси неку добит. На пример, на тај начин је могуће да се избегне конфликт са неком особом, јер је могуће истовремено да јој се нешто поручује, а да се тврди да јој се то не поручује. Из тог разлога је двосмислена комуникација веома заступљена у свакодневним животним ситуацијама. Можемо да приметимо да што је већи степен цивилизованости неке заједнице, то њени припадници више избегавају отворене конфликте, тако да је и већи раскорак између изговореног и онога што се заиста поручује.

Способност „читања” скривених порука спада у једну од важних социјалних вештина. Само особа која јесте у стању да региструје и исправно протумачи ове прикривене сигнале може да има потребни сензибилитет да добро разуме и да се оријентише у комуникацији са различитим људима. Ове поруке се често називају „психолошке” за разлику од оних очигледних које се називају „социјалне”. Зато је добро да сваки човек буде помало и психолог.

Не само да је важно „читање” психолошких порука, већ је важно поседовати и оне способности које су засноване на овом читању: способност да се примерено одговори на њих, као и способност да се упути психолошка порука. Све то скупа спада у социјалне вештине које су важан елемент социјалне и емоционалне интелигенције.

Иако ове вештине могу да се науче, најбоље је када се стекну у детињству. Примећено је да она деца која се нису играла довољно са другом децом, са којом су родитељи увек искрено комуницирали, немају развијену ову способност читања скривених сигнала. Зато је важно да се деца међусобно играју, јер тако откривају важност прикривеног, психолошког нивоа комуникације. Родитељ који у игри намерно шаље „дуплу поруку” тако што страшним гласом и изразом лица детету каже: „Дођи, нећу ти ништа” присиљава дете да одлучи која је порука права. Тако деца уче да мисле својом главом и да током комуникације „читају” суптилне сигнале других. Некада се до бистрине мора доћи преко збуњености.

[JESSY]

Формуле љубави

 

Култура толерисања

 

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.

Али шта је то толерантност? Каква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Као што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Када су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.

Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.