Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Родитељско насиље

 

 

(Фото "Пиксабеј")

Шта нам медији поручују о томе какви су родитељи? Медији објављују приче које привлаче пажњу јавности, а то су углавном веома негативне приче о томе шта су све неки тамо родитељи урадили својој деци.

У најновијој ужасавајућој причи која нам долази из Јапана, родитељи су свог несташног седмогодишњег сина оставили, као у некој суровој народној бајки, у шуму, као би се уплашио и опаметио. Дечак се очигледно успаничио, тако да када су родитељи нешто касније дошли по њега, њега није било. Све се срећно завршило када је пронађен шест дана касније.

Ништа чудно. Ако неколико година пратите медије, вероватно ћете створити веома негативну слику о томе какви су родитељи. Медији нам помажу да формирамо слику о свету и појавама у њему, тако да се све те ружне приче о родитељима који злостављају или занемарују своју децу таложе у нама и стварају закључак да постоји велики број родитеља који су толико лоши да им треба одузети дете.

Сазнајући за такве приче, човек добије нагон да спашава децу од њихових властитих родитеља.

Овај погрешан и претерано уопштени закључак да су родитељи зли, постаје велики проблем када постане платформа са које неки стручњаци и заинтересоване невладине организације крену да „спасавају” децу од родитеља, а постаје још већи када покушају да га претворе у законе.

Ако сматрате да као родитељ имате природно право да своје рођено дете казните тако што ћете му наложити да изврши неки задатак, забранити излазак или му одузети мобилни телефон или компјутер, чему се оно опире, вероватно нисте ни знали да би у том случају могли да будете оптужени за „насиље у породици”.

Овакви поступци родитеља спадају у „ограничавање слободе кретања и комуницирања са трећим лицима” и као такви су према члану 2451 предлога Грађанског законика Републике Србије одређени као чинови насиља у породици. Уколико се то усвоји, онда би вас за такво „насилничко” поступање према детету држава могла казнити како би заштитила дете.

У правној теорији је јасно одређено да примена силе и насиље нису исто, да је насиље само она примена силе која је нелегитимна. Тако полицајац који заврће руку особи која се опире хапшењу не врши насиље, али ако прекорачи своја овлашћења и почне да је песничи, тада и он постаје насилник.

Није добро када ни стручњаци не разликују насиље од сваке агресивности или примене силе, а још је горе то што постоји тренд да се под појмом „насиље” обухвата бесмислено велики број различитих људских понашања.

Ова свеобухватност појма ствара слику да веома велики број људи врши насиље над подједнако великим бројем њихових жртава. Тиме они који се боре против насиља постају друштвено значајни и лакше долазе до средстава која су им потребна за борбу.

Држава која из идеолошких разлога онемогућава родитеље и подрива њихов ауторитет, нема добру будућност.

[JESSY]

Све је безвезе

 

 

Илустрација С. Печеничић

У разговорима са младима често можемо да чујемо да је овде – у школи, породици, граду, држави, региону – све безвезе. Када је нешто без везе, оно није повезано ни са чим, оно нема смисла. Израз „безвезе” означава немогућност налажења смисла. А када се у младу генерацију увуче бесмисао, када постану нихилисти и негативисти, то је знак за узбуну.

Једну подгрупу младих чине они који су истовремено уверени у своју вредност и у безвредност људи из окружења. Они верују: „Ја сам у реду, а други су безвезе.” Њима су у реду и њихови малобројни истомишљеници којима се окружују и са којима се затварају у „узвишене” групице и супкултуре. Оне се такмиче у узвишености тако што се међусобно презиру, али све оне презриво гледају на „рају”.

У њиховим главама је самопоштовање чврсто повезано са презиром према другоме: морају да презиру и осуђују да би осећали да вреде и да би другима показали да су „изнад”.

Већина њих има фантазију да је тамо негде, далеко одавде, много бољи, богати и праведни свет у којем би они могли да одлично функционишу, само када би тај свет хтео да их прими. Своје одбијање припадања „безвезној” заједници наглашавају тако што често користе стране речи, најчешће енглеске.

Најугроженија је подгрупа младих који верују „ја сам безвезе, други су безвезе”, што је позиција истовременог презира и према себи и према другима. Док су они први у конфликту са окружењем које презиру да би могли да поштују себе, код других је конфликт унутрашњи, тако да ни промена окружења не би променила негативан став према себи.

Када много младих не види смисао, тада у генерацији нема ни енергије ни кретања ка неком смисленом циљу, већ се колективно животари и чека. То је депресивна позиција иако понашање не личи на депресију: зависност од игрица, порнографије и социјалних мрежа, узимање дрога, алкохолисање, коцкање, екстремни спортови, истрајавање у површном хедонизму...

Смисао не постоји сам по себи, већ га људи налазе или тачније, приписују одређеним стварима. Када млада особа изјави да је нешто безвезе, родитељ треба да се активира и томе супротстави. Треба да истражи зашто тако мисли, шта би за њу било смислено. Он треба да јој доказује да веза и смисао постоје, да код ње негативизам сузбија аргументима. Иако се млада особа са тим неће сложити, овакви разговори позитивно делују на њу.

Родитељи који своје разочарање животом у датом окружењу преносе на децу праве грешку. Многи добри ђаци су одлично функционисали у уређеном систему, а када је постао неуређен, они су постали неприлагођени. Не желећи да промене себе и своје вредности, ови припадници средње класе су окривили систем. Иако на то имају пуно право, преношење тога на младе делује токсично.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/356996/Живот-и-стил/Све-је-безвезе

[JESSY]

Технике за збуњивање родитеља

 

 

(Фото С. Печеничић)

Када дете постане тинејџер, његов главни задатак је да подрије родитељску власт и сруши њихов ауторитет, показујући да је постао одрасла особа. Познати новозеландски психотерапеут и аутор Нејџел Лата у својој књизи „Тинејџери – како им поставити границе и сачувати живце” наводи духовит списак „техника за ометање и збуњивање” родитеља преузет из наводног „герилског приручника за тинејџере”, а које би сваки родитељ требало да проучи, како би знао да им се одупре.

Најједноставнија техника за збуњивање родитеља који нешто захтева јесте неприметно мењање теме разговора по систему са једне теме на другу, а са те на неку трећу. Сваки тинејџеров одговор треба да има неку додирну тачку са постављеним питањем, али и да преусмери разговор у другом правцу. Ако успе да тему разговора скрене са властитог понашања на понашање родитеља, из улоге кривца прећи ће у улогу тужиоца.

Тајна успеха је у упорности, тако да стално наваљивање и досађивање помаже да се сломи воља угњављеног родитеља.

Тинејџери су добри познаваоци психологије својих родитеља и добро знају да искористе сваку њихову слабу тачку. Када желе да им родитељ нешто дозволи, разговор започињу онда када је највероватније да ће то и добити. Најједноставнија техника је да се уграби прилика када је родитељ окупиран неким другим задатком, тако да је деконцентрисан и нема времена да добро промисли.

Најбоље је родитеља додатно мотивисати да се повинује тинејџеровом захтеву изазивањем неке пожељне емоције, као што су страх или осећање кривице. Сваки тинејџер добро зна чега се родитељ највише плаши, тако да спомињање бежања од куће, напуштања школе, узимања дроге, одавања проституцији или самоубиства, паралише мисаоне токове родитеља и доприноси испуњењу тинејџеровог захтева. Осећање кривице се најбоље изазива ако се, као узрок, за неко тинејџерово понашање у садашњости оптужи родитељ за неко његово понашање у прошлости. Ако ове стратегије не помажу, показивање крајње безвољности и „сморености” ће изазвати значајно сажаљење и самилост. Крајње емотивно средство је „тактичка мржња” јер изјава. „Мрзим те!” потпуно ресетује сваког родитеља.

Родитељска усклађеност је проблем за тинејџера, тако да тактика „раздвојити и посвађати” значајно олакшава борбу. Посебно је моћан маневар ако се у расправу укључи публика, као што су бака и дека, или неко са стране ко ће подржати тинејџера.

Сваке преговоре тинејџер треба да започне неразумно великим захтевом, како би добио оно што жели, а родитељ нема утисак да је попустио.

И увек постоји могућност да тинејџер отпужи родитеља за ову или ону врсту насиља, а систем ће учинити све да га заштити. У односу на заједничку моћ тинејџера и државе, родитељ има веома мале шансе.

[Снежана]

Ostaju klinci i sa 25 godina

 

Da li je i Srbija, kao i većina zapadnih zemalja, upala u zamku produžene adolescencije. Zbog nezrelosti sve češće pucaju veze i brakovi. Danas deca ranije ulaze u pubertet, a adolescencija duže traje

 

 

 

SRBIJA spada u zemlje u kojima se deca izuzetno kasno osamostaljuju, a istraživanja pokazuju da bezmalo veći broj tridesetogodišnjaka živi sa roditeljima nego samostalno. Kasno osamostaljivanje i separacija, kasnije stupanje u brak, sve veći broj razvoda, problemi u roditeljstvu... Sve su to posledice iste boljke - produžene adolescencije.

 

Ova "boljka" muči ne samo naše društvo, već i veliki deo čovečanstva, a posledice su ne samo psihološke i emocionalne, već i ekonomske, i medicinske. Najnovija neurološka istraživanja pokazala su da je došlo i do promena u samom ljudskom mozgu. Čeoni deo mozga (prefrontalni korteks), zadužen za razmišljanje i samokontrolu, ne razvija se potpuno do sredine dvadesetih godina, kao što se doskora verovalo. Ali zato su zone povezane sa emocionalnim centrima potpuno razvijene sa 17. Tako sve češće mozak jednog 24-godišnjaka više liči na mozak tinejdžera, nego odrasle osobe!

Upravo zbog izražene impulsivnosti i nedostatka samokontrole, stepen kriminala između 16. i 24. godine i kod nas je sve veći, a počinioci sve nezreliji.

Zato neke zemlje granicu punoletstva pomeraju sa 18 na 21. U Švajcarskoj je to čak 25. U Srbiji se granica zrelosti formalnopravno, kako saznajemo, neće pomerati, ali se svaki pojedinačni slučaj mlađeg punoletnika koji počini neko krivično delo razmatra i procenjuje njegova zrelost. S obzirom na to da veliki broj njih pokazuje nezrelost, kazne su katkad blaže nego što bi inače bile za osobu od na primer 22 godine.

Srbija je, baš kao i mnoge druge države, postala zemlja kontradiktornosti. Živi se sve brže, ali zato mladi sve sporije ulaze u svet odraslih. Oni sve ranije ulaze u pubertet, a iz njega sve kasnije izlaze. Ovaj rani ulazak posebno je vidljiv kod devojčica, jer pesticidi u hrani simuliraju ženske polne hormone, pa zato one brže sazrevaju.

Adolescencija počinje sa početkom puberteta i traje sve dok dete ne počne da živi život odrasle osobe, objašnjava Tanja Papić, psihoterapeut u superviziji. Pubertet predstavlja fizički i seksualni razvoj, a adolescencija i emocionalni, socijalni, mentalni i psihološki. Međutim, danas se suočavamo sa dva fenomena: da deca ranije ulaze u pubertet i da adolescencija duže traje. Jedan od razloga je savremeni način života, koji zahteva kasnije završavanje škole i kasnije osamostaljivanje i separaciju od roditelja.

 

"SREĆNI" ZAPADNjACI I USPEŠNI ISTOČNjACI Dok je na Zapadu imperativ da dete bude srećno, u Aziji nema puno pokazivanja ljubavi, ali ima učenja dece da se bore. Zato su, kaže Milivojević, ta deca uspešna, dok su deca na Zapadu često nesrećna i neostvarena. Umesto da ih usrećuju, roditelji je trebalo da ih nauče kako da sama dođu do sreće.

- Vreme adolescencije obuhvata razdoblje od 11. do 25. godine. Ako bismo se toga držali, to bi značilo da posle 25. godine mlada osoba treba da ima razvijen identitet u svakom smislu, da zna kako da se nosi i rešava sopstvene probleme. Međutim, to u praksi nije tako. Imam utisak da postoji opšta tendecija podrške produženoj adolescenciji. Stalno se srećemo sa tim da je poželjno biti mlad, opušten i nonšalantan, a da su zrelost, odgovornost, samostalnost i iskustvo, koje idu sa godinama, manje interesantni.

Ekonomska situacija kod nas otežava odvajanje od roditelja, zbog nemanja posla ili male plate. Međutim, sve je više i osoba koje su materijalno nezavisne, ali je njihov stil života adolescentski, bez obzira na to što su odavno napunili 25.

- Biti odrastao znači imati identitet, prihvatati odgovornost, rešavati probleme, donositi odluke i trpeti posledice. Ali, moderno društvo potencira stalna uzbuđenja i brzo zadovoljavanje potreba. Time ne podržava mlade u odrastanju, a adolescencija podrazumeva otpor prema odraslima i njihovim zahtevima - kaže ova psihoterapeutkinja.

Takođe dodaje da deo odgovornosti snose roditelji, i njihova odgovornost nije vezana samo za adolescenciju, već i za rano detinjstvo i vaspitni stil. Ona smatra da je neophodno osamostaljivati decu i verovati u mlade ljude - da su sposobni da donose ispravne odluke i da trpe posledice svojih grešaka i uče iz njih. Međutim, roditelji u realnosti stalno mladima šalju poruku "da su mladi i da zbog toga ne znaju", "da nisu dovoljno sposobni da donose ispravne odluke", "da roditelji to bolje znaju", "da im nije teško da sve urade za svoju malu i veliku decu, da im olakšaju"...

- Uvažavam roditeljsku ljubav, brigu i želju da im deca budu srećna, zadovoljna i bezbrižna, ali ne podržavam oduzimanje kompetencije deci i mladima, jer je posledica toga stvaranje straha od odrastanja, kao i sumnja u ličnu sposobnost i iskustvo - zaključuje Papićeva.

I psihoterapeut dr Zoran Milivojević glavni problem vidi u roditeljima. Dominantan način vaspitanja, kaže, usmeren je na to da dete bude srećno, a to podrazumeva da mu roditelji ispunjavaju želje da bi bilo zadovoljno. Tako je uvreženo mišljenje postalo da je roditelj dobar samo ako je dete srećno.

- A cilj roditelja, u stvari, jeste da pripreme decu za samostalan život u ljudskom društvu. Dakle, da dete bude istovremeno i samostalno i socijalizovano. Mnogi roditelji su, međutim, zavedeni idejom o dečjoj sreći kao cilju, pa su deca nepripremljena za "veliki svet". Gledaju roditelje kako se muče radeći, da bi ih usrećili, i misle "nije dobro biti odrastao" - kaže Milivojević.

Oni ne žele da odrastu i suoče se sa problemima i odgovornošću. Zato, ako studiraju, često godinama vuku ispit ili dva. Mladi ljudi su, smatra Milivojević, infantilni, egoistični, narcisoidni, bez empatije prema drugima. Kod kuće su obožavani, pa imaju krajnje ulepšanu sliku o sebi, ali rezultati nedostaju. Pošto su inteligentni, za svoje neuspehe krive druge - roditelje, školu, poslodavce:

- Nisu u stanju da održe duže veze, loši su radnici jer nemaju radne navike, često su i loši roditelji jer nisu navikli da se odriču zbog drugih.

Takođe su se obrazovali isključivo za ono što vole (npr. umetnosti), pa je danas cela

jedna generacija stasala a da nije u stanju da obezbedi sebi životni standard koji su imali njihovi roditelji. Mnogi to i ne žele. Zato u Srbiji imamo fenomen mladih koji neće da rade za 500 evra, jer im je malo (posledica precenjenosti kod kuće), ali ih nije sramota da krckaju majčinih 250 evra.

- Imamo i poseban fenomen roditelja koji vezuju svoju decu za sebe i dom, jer su razočarani svojim partnerskim odnosom. Ostaju u braku samo zbog dece, a kada ona dođu u period kada bi trebalo da se odvoje, roditelji to "sabotiraju", ne daju im "psihološku dozvolu" da odu - zaključuje Milivojević.

Na sve to sociolozi konstatuju da čovečanstvo, uključujući i našu zemlju, sve više postaje zajednica nezrelih jedinki koje tragaju za zadovoljstvima. Takve jedinke su savršeni potrošači koji će i poslednju paru dati za simulaciju sreće, i njima je lako manipulisati.

DISCIPLINA I SAMODISCIPLINA

Ljudski mozak je plastičan i on se razvija u zavisnosti od spoljnih stimulacija, kaže Zoran Milivojević. To se vidi već kod tromesečnih beba. Zato nije čudno, s obzirom na vaspitanje i način života, da mozak 25-godišnjaka više liči na mozak tinejdžera nego odrasle osobe.

- Samokontrola nastaje tako što roditelj u početku kontroliše dete, dok se kod njega ne razvije samokontrola. Disciplina se vremenom pretvara u samodisciplinu. To deci sve više fali - konstatuje ovaj psihoterapeut.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:610957-Ostaju-klinci-i-sa-25-godina

 

[JESSY]

Двоструки партнери

 

 

Илустрација Срђан Печеничић

Није реткост да муж и жена нађу посао у истом предузећу или организацији. Такође није реткост ни да двоје запослених који су се упознали на послу, започну везу или ступе у брак. У малим породичним или партнерским предузећима правило је да су запослени у њима супружници, а често и деца пословних партнера. Ситуација у којој су она и он не само партнери у животу, већ и у послу – двоструки партнери – ствара одређену динамику односа која, поред неких добрих страна, носи и потенцијалне ризике по везу или брак.

Да бисмо боље разумели ризике двоструког партнерства, потребно је увидети да овакви појединци заузимају два система улога. Приватно, они су муж и жена, који могу да имају још приватних друштвених улога као што су улоге оца и мајке. У свом браку или породици они су изградили одређене међусобне односе, заузели одређене позиције и склопили различите психолошке уговоре. Без обзира на то да ли су она и он више традиционални или модернији, успоставили су један приватни систем заједничких односа који има своја правила.

Када су она и он у улози запослених у истом предузећу, тада имају неки други систем улога који их често упућује на дисциплину и директну међусобну сарадњу. Није ретко ни да између њих као запослених постоји разлика у хијерархији, тако да је један супружник надређен, а други подређен. У предузећу такође постоји систем правила и понашања који некада отворено, а некада прећутно дефинише улоге запослених.

Први проблем који се појављује у двојном партнерству јесте „преливање садржаја” из једне улоге у другу. У важним животним ситуацијама, поготово када постоје снажна непријатна осећања, људи тешко обуздавају себе да не преносе незадовољство из једног система улога у онај други. Тако брачна свађа може да доведе да на послу један партнер игнорише другог.

Некада је разговор о догађањима на послу, коментарисање других запослених и препричавање гласина главни садржај приватних разговора. У конфликтима са трећим особама мотив да се заштити партнер може да утиче на непрофесионално понашање на послу.

Други проблем је када у неким ситуацијама један партнер непримерено „искаче” из једне улоге у ону другу. То може да чини отворено, тако што пред другима замера партнеру да није очекивао такав захтев или критику од њега као мужа или жене. То може да чини и прикривено, у „четири ока”, замерајући другоме да је, на пример, „флертовао” са неким трећим на пословном састанку.

Трећи проблем са којим се суочавају особе у двојном партнерству може да буде међусобно засићење. То је посебно проблематично када један партнер стално контролише оног другог. Поуздан знак да је дошло до засићења је када партнери престану да се заједно забављају и смеју.

Успешно двоструко партнерство захтева зрелост личности и способност балансирања.

[JESSY]

Бити остављен

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 10.07.2016. у 18:00

Илустрација Срђан Печеничић

Веома је забрињавајућа учесталост убистава бившег партнера, неретко праћеног самоубиствима. То чини да је разумевање доживљаја остављености, које је у корену оваквог насиља, постало социјално важно.

Емотивне везе и бракови су засновани на љубави, то јест на емоционалном везивању. Оно омогућује особи да успостави релативно трајни однос љубави, припадања, поверења и међусобне повезаности. Било да двоје, које се снажно воли, нису у стању да успоставе стабилну и задовољавајућу везу, било да је љубав престала, може да дође до раскида или развода.

Ретко је да су две особе подједнако незадовољне везом, тако да истовремено предлажу раскид или развод. У највећем броју случајева је једна особа та која одлази и оставља јер јој више није прихватљиво остајање у вези, а друга особа је та која је остављена.

Када је емоционално зрела особа та која је остављена, она прихвата ту чињеницу и улази у процес туговања, који траје од месец и по, до неколико месеци. Када прихвати раскид, помири се са њим тако што га прежали или преболи, она је спремна за ново емоционално везивање.

Оно што чини да људи који су остављени реагују емоционално незрело јесу различита катастрофична значења која приписују тој ситуацији. Најболније је када је особа зависна од бившег партнера јер погрешно верује да је веза са њим смисао њеног живота. За њу одлазак другога није само разлог за туговање, већ је почетак живота без смисла.

Бројна су друга уверења која остављеност претварају у велику трауму за оног који их заступа: „Да ја заиста вредим, други ме не би оставио”; „Други ме је искористио, преварио и онда одбацио”; итд. У свим овим случајевима остављена особа на себе гледа као на губитника и жртву, а на остављача као на победника и агресора. Све то ствара једно велико осећање увређености, понижености, одбачености, што је подлога за осећање мржње које у коначници може да води ка деструктивном освећивању.

Није могуће спречити да људи не прихватају наклоност других или да излазе из емотивних веза или бракова, али је могуће утицати на то како ће људи разумети такве догађаје. Главно је да људи схвате не само да други има право да оде из везе или брака, већ да бити остављен не значи да особа не вреди или да је то срамота.

Када нечијем детету по први пут није узвраћена заљубљеност или је „остављено”, то је осетљиви тренутак када родитељи треба да му помогну да не закључи да оно није довољно вредно. Исто тако и блиски пријатељи и рођаци одрасле остављене особе требало би да утичу на њу да исправи свој став о остављености, а не да појачавају њена негативна искривљена уверења. Права борба против породичног насиља и насиља над женама у школама и другде, треба да се бави исправљањем уверења о значењу остављености.

[JESSY]

Ко је педофил?

 

понедељак, 18.07.2016. у 16:22

(Илустрација С. Печеничић)

У свакодневном говору користимо израз „педофил” у врло широком значењу. У тренутку када је јавност згрожена сексуалним злочином над дететом, важно је знати шта о том мрачном поремећају каже струка.

Стручњаци за ову област разликују педофиле од „сексуалних злостављача деце”. У класификацији поремећаја то су две одвојене категорије које се делимично преклапају. Постоје сексуални злостављачи деце који јесу педофили, сексуални злостављачи деце који нису педофили и она категорија педофила која има склоност према деци, али која не врши сексуално злостављање деце.

Ако је то тако, ко је онда педофил?

Према усвојеној психијатријској дефиницији, педофил је особа која свој сексуални нагон усмерава искључиво или претежно према деци која још нису ушла у пубертет. Интересантно је да психијатријски стручњаци постављају границу на 13 години, иако је законски педофилија дефинисана 15 годином. Такође, се сматра да особа млађа од 16 година не може да буде педофил. Педофил може да буде усмерен на децу истог или различитог пола.

Истраживања показују да су педофили углавном повучени, несигурни људи, незреле сексуалности, који се с одраслом особом осећају неугодно, тако да своју зону сигурности налазе у односу с децом и ка њима усмеравају своју сексуалност. Када се упусте у злостављање деце, то чине користећи разне психолошке трикове и дечју радозналост.

С друге стране, сексуални злостављачи деце су особе које имају психопатску структуру личности, које нису усвојиле инхибиције полног нагона, а чије је сексуално интересовање првенствено усмерено ка сексуално зрелим особама другог или истог пола. То су особе које, у одређеним ситуацијама, свој нагон задовољавају тако што злостављају децу, често веома дивље и брутално, што некада укључује силовање и убиство.

Они педофили који нису сексуално злостављали децу, свој искривљени сексуални нагон задовољавају у фантазији, због чега су усмерени на коришћење дечје порнографије. Ова категорија тражи друштво деце било приватно било професионално и нема гаранције да у некој ситуацији неће покушати да искористе наивност детета и увуку га у своје педофилске „игрице”.

Постоји тенденција у стручној литератури да се склоност ка деци која су ушла у пубертет (од 11 до 15 година) „нормализује” тако што се она издваја као посебна категорија и има посебно име – хебефилија. Наглашава се да остварење сексуалне склоности ка деци овог узраста јесте кршење закона, али да није поремећај.

Развоју сексуалних склоности ка деци подстиче развијање дечје радозналости, прерана сексуализација кроз медијске садржаје или нестручно сексуално образовање. Родитељ је тај који дете треба да припреми и води кроз те изазове.

[JESSY]

„Кухање” јавног мњења

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 24.07.2016. у 17:15

(Илустрација Срђан Печеничић)

Познато је да у демократским друштвима политичари при разматрању различитих потеза морају да рачунају на реакције јавног мњења. Зато политичке странке, али и друге заинтересоване групе, организације и покрети покушавају да обликују јавно мњење на начин који би им омогућио подршку.

Едвард Бeрнaјс, нећак Сигмунда Фројда који је емигрирао у Америку, у свом делу „Пропаганда” из 1928. описао је основне принципе и начине коришћења психоанализе и психологије како би се индиректно утицало на јавно мњење ради остварења неког скривеног циља. Од тада је дисциплина „односа са јавношћу” развила и разрадила разне облике манипулације мишљењем људи у заједници.

Савремени грађанин је изложен различитим утицајима масовних медија који кроз „информисање” желе да код њега формирају одређени став према неком друштвеном питању, производу. Иако ови утицаји могу бити и у функцији употребе и у функцији злоупотребе, њих не треба схватити као нужно лоше, већ као неизбежни део савременог живљења.

Манипулисање подразумева несвестан и индиректан утицај, а заштита од манипулисања је освешћивање и препознавање скривеног циља. Грађанима у томе помаже оно што се некада назива „медијска писменост”.

Често се промени одређеног друштвеног става приступа кроз технику малих и спорих корака. То се некада упоређује са кувањем жабе: када се жаба нађе у води која се полако загрева, она неће из ње искочити, већ ће се навикавати на све већу температуру све док не буде скувана. Један од начина на који се врши „кување” јавног мњења јесте модел „Овертоновог прозора”, који није ништа друго до вођење процеса веома спорих промена јавног мњења све до жељеног стања.

У свом покушају да реформише образовни систем, Џозеф Овертон је приметио да нагле промене изазивају снажне емоције и веома јак отпор, како политичара тако и највећег дела јавности. Зато је разрадио еволутивни процес утицаја на јавно мњење који полази од нечега што је и за јавност и за политичаре незамисливо.

Идеја „прозора” јесте да се фокус јавне расправе помера од нечега што је „незамисливо” до тога да се оно опажа као нешто што је „радикално”. Када се то постигне, тада се „прозор” утицаја помера како би јавност оно што види као „радикално” почела да посматра као „прихватљиво”. Након тога следе помаци од „прихватљивог” до „разумног”, а затим од „разумног” до „нормативног”.

Циљ је постигнут успостављањем нове друштвене норме која се затим уграђује у закон. Што је овај процес спорији, то га људи више прихватају као „природан” напредак развоја цивилизације.

Многе друштвене промене су у водећим земљама настале пролазећи кроз ове фазе, а затим их друге земље прихватају као „цивилизацијске норме” које је обавезно усвојити.

AddThis Sharing Buttons

Share to FacebookShare to TwitterShare to Google+Share to Email

[Ronald]

1 hour ago, JESSY рече

„Кухање” јавног мњења

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 24.07.2016. у 17:15

(Илустрација Срђан Печеничић)

Познато је да у демократским друштвима политичари при разматрању различитих потеза морају да рачунају на реакције јавног мњења. Зато политичке странке, али и друге заинтересоване групе, организације и покрети покушавају да обликују јавно мњење на начин који би им омогућио подршку.

Едвард Бeрнaјс, нећак Сигмунда Фројда који је емигрирао у Америку, у свом делу „Пропаганда” из 1928. описао је основне принципе и начине коришћења психоанализе и психологије како би се индиректно утицало на јавно мњење ради остварења неког скривеног циља. Од тада је дисциплина „односа са јавношћу” развила и разрадила разне облике манипулације мишљењем људи у заједници.

Савремени грађанин је изложен различитим утицајима масовних медија који кроз „информисање” желе да код њега формирају одређени став према неком друштвеном питању, производу. Иако ови утицаји могу бити и у функцији употребе и у функцији злоупотребе, њих не треба схватити као нужно лоше, већ као неизбежни део савременог живљења.

Манипулисање подразумева несвестан и индиректан утицај, а заштита од манипулисања је освешћивање и препознавање скривеног циља. Грађанима у томе помаже оно што се некада назива „медијска писменост”.

Често се промени одређеног друштвеног става приступа кроз технику малих и спорих корака. То се некада упоређује са кувањем жабе: када се жаба нађе у води која се полако загрева, она неће из ње искочити, већ ће се навикавати на све већу температуру све док не буде скувана. Један од начина на који се врши „кување” јавног мњења јесте модел „Овертоновог прозора”, који није ништа друго до вођење процеса веома спорих промена јавног мњења све до жељеног стања.

У свом покушају да реформише образовни систем, Џозеф Овертон је приметио да нагле промене изазивају снажне емоције и веома јак отпор, како политичара тако и највећег дела јавности. Зато је разрадио еволутивни процес утицаја на јавно мњење који полази од нечега што је и за јавност и за политичаре незамисливо.

Идеја „прозора” јесте да се фокус јавне расправе помера од нечега што је „незамисливо” до тога да се оно опажа као нешто што је „радикално”. Када се то постигне, тада се „прозор” утицаја помера како би јавност оно што види као „радикално” почела да посматра као „прихватљиво”. Након тога следе помаци од „прихватљивог” до „разумног”, а затим од „разумног” до „нормативног”.

Циљ је постигнут успостављањем нове друштвене норме која се затим уграђује у закон. Што је овај процес спорији, то га људи више прихватају као „природан” напредак развоја цивилизације.

Многе друштвене промене су у водећим земљама настале пролазећи кроз ове фазе, а затим их друге земље прихватају као „цивилизацијске норме” које је обавезно усвојити.

AddThis Sharing Buttons

Share to FacebookShare to TwitterShare to Google+Share to Email

 

Nije loše ovo napisao.

[JESSY]

 

Идеје величине

 

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Када у свакодневном животу комуницирамо са различитим људима, ми стварамо слику о томе какав је неко други као личност, какве су његове способности, врлине и мане, речју – квалитети. Истовремено те исте личности својим понашањем и изражавањем нам показују шта оне мисле о себи.

Није ретко да закључујемо да постоји разлика у нашој процени других и њиховој самопроцени. Некада је наша процена да се ради о веома способној особи пуној врлина, док она истовремено изражава и понаша се као особа која сматра да не вреди довољно.

Некада закључујемо да особа има превисоко мишљење о својим способностима и другим квалитетима, јер је ми не доживљавамо као такву. Тада се често каже да неко има идеју величине, велики его или да је на „его трипу”.

Постоје две врсте људи који прецењују себе и своје квалитете.

Код једних, реч је о слици о себи коју носе из детињства. Код других идеје величине се појављују некада касније у животу, поготово код особа које их раније нису показивали.

У првом случају реч је о често похваљиваној деци која су била „звезде” у својим породицама и блиском окружењу.

На основу порука људи којима верују, а често и на основу порука целокупног окружења које им се диви, ова деца изграђују нереално позитивну слику о себи. Да би је касније у животу одржали морају да имају неки доказ своје изузетности, као што је физичка лепота или неку посебну способност или таленат.

Да би се одржала нарцисоидност морају да имају неко покриће.

Упркос томе што су била вољена и хваљена у детињству, многа деца касније у животу управо због тога изграде негативну слику о себи. Разлог за то је „траума јавности” до које долази када напусте породични круг блиских људи и изађу у спољашњи свет.

Они тада погрешно очекују да ће их у јавности други, ако заиста вреде као особе, третирати на исти начин на који су били третирани у породици. Погрешно очекују да ће их непознати вршњаци и други људи прихватати и похваљивати, а када се то не догоди, почињу да мисле да су заправо недовољно вредни.

Када релативно скромна особа касније у животу почне да показује идеје величине, тада се често ради о томе да она на тај начин покушава да компензује своје осећање ниже вредности. Што је особина ниже вредност више изражена, то су њене идеје о личној вредности веће и чудније.

То се најбоље види код суманутих идеја у склопу неке психозе. На пример, када особа има доживљај да председник државе који говори у телевизијском програму управо њој шаље скривене поруке или да то чини нека позната особа са естраде, особа тврди да за њу знају важни људи, чиме и она постаје важна.

Исту добит има и онај који тврди да га непрестано прогањају или да покушавају да га врбују шпијунске организације највећих држава.

Корисно је знати да су идеје величине последица постојања ниже вредности унутар личности.

[JESSY]

Мораш ми угодити

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 07.08.2016. у 10:05

Илустрација Срђан Печеничић

Од малена учимо да се људи разликују, да нису сви исти као ми, да не можемо људима приступати на исти начин, већ да различитим људима треба приступати различито. Резултат овог учења јесте нечија социјална интелигенција из које проистичу социјалне вештине.

Једна од најважнијих процена других јесте то како реагују у конфликтним ситуацијама. Да ли особа тада тражи решење, да ли преговара, да ли се плаши конфликта и одмах угађа другом, или, напротив, увек мора да „победи”, увек је она у праву, никада не признаје да је погрешила. Ови последњи спадају у „тешке људе” и не сусрећемо их ретко, тако да је важно да разумемо како доживљавају конфликте.

Шта је конфликт? У књигама пише да је то сукоб два интереса, али најбоље га је одредити као ситуацију у којој две особе имају различите, међусобно непомирљиве жеље. Зато можемо рећи да је конфликт увек конфликт две жеље.

Људи се не рађају с исправним разумевањем конфликта. Мала деца не разликују себе од својих жеља. И зато, када се појави конфликт између њих и родитеља или неког другог детета, она то доживљавају као одбацивање, као одсуство љубави, због чега снажно емотивно реагују. За њих конфликт није сукоб две жеље, већ две особе.

Родитељ по природи ствари улази у конфликте с дететом јер да би га васпитао мора да осујећује неке његове жеље, што за последицу има да дете верује да га родитељ не воли. А када неко има две или три године, најважнија ствар му је да га родитељ воли, тако да ће на осујећење жеље веома бурно реаговати. Истрајавањем у осујећењу неких дететових жеља, али уз јасно показивање љубави и прихватања, родитељ помаже детету да схвати да љубав и осујећење, то јест конфликт, иду заједно. Да је могуће волети и поштовати некога уз истовремено одбијање да му се испуни жеља.

Многа деца то не науче, поготову занемарена и размажена, тако да израсту у одрасле особе које нису у стању да повежу конфликт с поштовањем или љубављу. Тако настаје личност која увек, сваки пут изнова и изнова тера друге да јој угоде, да признају да је у праву, да није погрешила.

Таква особа стално емитује поруку: „Угоди ми!”, и то у свим врстама односа. Други морају да се подреде њеној вољи, захтевима и жељама, а ако одбију, она се осећа одбачено и увређено због чега често прекида односе. Што јој је неко емотивно ближи, то се више осећа увређено. То што јој је неко раније много пута угодио, њој ништа не значи у новом конфликту јер се она у садашњости осећа невољено.

Многи се питају да ли је могуће овакву представу о конфликтима „излечити”? Наравно да је могуће, под условом да особа то жели, да у свом механизму види проблем. Али мало је оних који увиђају да њихово неразумевање конфликата толико квари њихов и туђи квалитет живота.

[АлександраВ]

Izbegavanje svakog konflikta

 

Autor: Zoran Milivojević nedelja, 14.08.2016. u 08:05

Илустрација Срђан Печеничић

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao „nezgodne” ili „teške”, a ove druge kao „veoma fine” i „vrlo ljubazne” ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života.

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve „kažnjavali” ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem „povredila” drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet „emocionalne ucene”: „Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna.” Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku malo dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih. U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno „emocionalno ucenjuju” dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.

[JESSY]

"Način života, izbor između karijere i materinstva je lični izbor žene. Većina žena se opredeljuje da nekako podeli te uloge na periode, da gradi karijeru pre nego što rodi dete ili decu, a da se kasnije, kada je stabilizovala karijeru, posveti više porodici imaterinstvu. To je jedan od razloga zašto se danas žene sve kasnije odlučuju na materinstvo i zašto se sve više odlučuju da ostanu na jednom detetu. Scenario koji ima većina žena u urbanim sredinama jeste da se nakon što su razvile svoju karijeru odlučuju na brak, a nakon rađanja dece nekako menjaju svoje prioritete, tako da im roditeljstvo postaje veoma važno, dok se trude da karijeru ipak održe na nekom visokom nivou. Preuzimajući veći deo tereta u porodičnom životu, one prepuštaju mužu da bude taj koji gradi karijeru i postaje onaj koji se bori za porodični standard"

 

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/da-li-je-ipak-bolje-imati-dete-sukob-misljenja-tonija-parsonsa-i-marine-abramovic/

[JESSY]

Život na distanci (Zoran Milivojević)

PRIKRIVENE PSIHOLOŠKE IGRE

Kako godine prolaze, najčešće opada i kvalitet druženja među ljudima koji su često obuzeti svojim obavezama, pa je tako sve manje vremena za druženje i negovanje prijateljstava. Psihoterapeut Zoran Milivojević napominje da sve to znatno smanjuje kvalitet života i kaže da ne bi bilo loše kad bi ljudi opet naučili da se druže. To je na neki način i posledica savremenih uslova života koji podstiču individualizam, egoizam, orjentisanost na sebe i vlastiti interes. Nije zdravo ni provoditi vreme brinući o tome šta drugi o vama misle. Osećaj samopoštovanja u tim situacijama najčešće oslabi, a tuđe mišljenje emocionalno utiče na vas.
Zašto je ljudima važno šta će drugi reći i šta će misliti o njima? 
-Većina ljudi u detinjstvu i mlađim godinama izjednačava svoju vrednost sa tim koliko su prihvaćeni u grupi vršnjaka. Poznato je da mladi, ali i mlađi odrasli ljudi često rade raznorazne nepromišljene stvari kako bi impresionirali neku osobu ili grupu koja im je važna. Razlog tome je što u porodici deca nauče da su voljena ako su dobra, da ih kao takve roditelji i drugi prihvataju, a da kada je mama ljuta zbog nečega što je dete uradilo pojavljuje se izvesna emocionalna distanca. Zato je dečji način razmišljanja: “ako me prihvataju- ja vredim, a ako me ne prihvataju ja ne vredim”. Kad zakorači u spoljašnji svet, dakle u javnu sferu, od vrtića do škole, ulice, dete pogrešno misli da i tu vladaju ona ista društvena pravila koje je naučilo kod kuće. Međutim, u javnosti je drugačije:normalno je da su ljudi na distanci. Zbog toga deca koja nisu pripremljena na to da su socijalni odnosi u javnosti različiti od onih u porodičnoj, intimnoj sferi, doživljavaju vrlo intenzivnu “traumu javnosti” zbog čega počinju da se osećaju manje vrednim jer ih drugi ne prihvataju.

Zašto me (ne)voliš?

Dok se jedni na svaki način trude da budu “privlačni”, “zanimljivi” i “popularni”, drugi se povlače i prihvataju svoju “inferiornost”?
-Ono što se događa kod većine ljudi u kasnijem životu, a što je posledica emocionalnog sazrevanja i uviđanja kako zaista funkcionišu međuljudski odnosi u javnosti, jeste da prihvataju da ne mogu biti važni svima, kao i da ne mogu biti prihvaćeni od svih. Oni primećuju da svaka odrasla osoba ima tri grupe publike: oni koji o njoj misle pozitivno i prihvataju je, oni koji su nezainteresovani za tu osobu, kao i oni koji o osobi misle negativno i to veoma često bez ikakve krivice same osobe. Biti emocionalno zreo znači da osoba može da funkcioniše u sva tri tipa međuljudskih odnosa, a da se pri tom ne oseća loše. Onaj deo “publike” koji treba da im bude najvažniji jeste onaj koji čine ljudi koji ih prihvataju i s kojima postoje prijateljski odnosi.

Prijateljske maske

Kakav tip osoba su oni slatkorečivi ljudi koji se svima (i onima koje jedva poznaju) obraćaju sa “ljubavi, dušo, maco…” i šta time žele da postignu?
-To su ljudi koji imaju naglašeno prijateljske maske. U javnoj komunikaciji mi jednostavno moramo da nosimo socijalnu masku. Ona služi da se drugima predstavimo na način na koji želimo kako bi oni o nama počeli da misle ono što želimo. S druge strane, ta maska služi da od drugih sakrijemo određene reakcije i osobine, bilo zato što ne želimo da saznaju nešto o nama, bilo zato što ne želimo da ih uvredimo nekom našom iskrenom reakcijom. Važno je shvatiti da bez socijalnih maski nema kulturnog ponašanja, da je ljubaznost pretvaranje da nekog volimo. Dok je ljubav u intimnoj sferi vezana za odnose sa bliskim osobama, ljubaznost je povezana sa javnom sferom. To mnogim ljudima nije prihvatljivo jer misle da moraju da budu iskreni u svakoj situaciji, pa ko ih prihvati – prihvatio ih je, a ko ne, njega otpišu. Prenaglašena ljubaznost mnoge iritira i često smatraju da je manipulativna jer se iza nje krije neka skrivena namera. Osim toga često ovakav način komunikacije ljudi doživljavaju kao da ih neko posmatra sa visine, iz pozicije roditelja, istina negujućeg i prihvatajućeg roditelja, ali ipak roditelja koji se obraća detetu. Zato to doživljavaju kao neku vrstu prikrivene psihološke “igre moći”.

Pravi i lažni prijatelji

Kad i kako se razvijaju iskrena prijateljstva?
-Poznato je da se “na muci poznaju junaci”. Dakle, teške životne situacije su one u kojma se proverava da li je prijateljstvo pravo. Ali i tu treba biti oprezan jer ljudi često idealizuju odnose prijateljstva i očekuju da im neko pomogne i bude solidaran na svoju štetu. Postoji razlika između “odraslog prijateljstva” u kojem su ljudi donekle interesno orjentisani, tako da je prijatelj neko sa kojim je prijatno, sa kojim se dele pogledi na svet, ali gde nisu spremni da se previše odriču kako bi pomogli prijateljima. Zato je Ivo Andrić jednom rekao da su “pravi prijatelji oni iz detinjstva, iz zatvora i iz rata”. Ta prijateljstva su veoma čvrsta jer su proverena u teškim situacijama. Postoji i razlika između onih prijateljstva koje sklapaju ljudi koji žive u “zoni preživljavanja” i onih koji ljudi sklapaju kada žive u “zoni kvalitetnog života”. Ova prva su mnogo čvršća, a ova druga traju sve dok je prijatno i nije previše zahtevno.

Sažaljenje je jedna strana ljubavi

Zašto neki ljudi vole da ih drugi sažaljevaju, ali i oni koji uživaju u sažaljevanju drugih?
-Mnogi ne vole da ih neko sažaljeva, a to je pogešno. Sažaljenje se javlja u prijateljskim odnosima i jeste jedan oblik saosećanja. Ako imam prijatelja i ako se njemu nešto loše događa, naravno da ću da saosećam sa njim – da žalim sa njim, da ga sažaljevam. Dakle, sažaljenje je jedna strana ljubavi. I zato neki ljudi koji misle da ne mogu dobiti ljubav i prihvatanje od drugih nego preko toga da budu u ulozi žrtve, nude drugima upravo te sadržaje koji kod drugih bude saosećanje, samilost i sažaljenje. Ljudi koji često druge sažaljevaju imaju veoma razvijenu empatiju – uživljavaju se u situaciju drugih – i onda na osnovu toga saosećaju. Kod nekih je to dokaz da su oni dobri ljudi. Sažaljevajući druge i pomažući im oni u stvari šalju poruku bogu da su oni dobri i da ih on čuva. Ali bez obzira na motivaciju, ono što se računa jeste da li je neko pokazao solidarnost i nekome pomogao.

 

http://bgonline.rs/zivot-na-distanci-zoran-miivojevic/

[JESSY]

Несвесни ум: прајминг

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 21.08.2016. у 08:00

Срђан Печеничић

Ако би неко од вас тражио да више пута поновите реч „бело”, а затим да брзо одговорите на питање „Шта пије крава?”, вероватније је да бисте погрешно одговорили „млеко” уместо исправно „воду”. То је добар пример како на наше опажање, мишљење и доживљавање, али и реаговање, утичу они садржаји којима се претходно бавио наш ум. Тај механизам је назван „прајминг” (енг. priming) и значајно утиче на наше свакодневно доживљавање и понашање.

Прајминг је важан јер испод прага наше свесности битно утиче на наше одлуке. Зато нам познавање механизма прајминга и његово освешћивање може помоћи да боље разумемо себе и друге, али и да се одупремо психолошким манипулацијама када неко намерно користи прајминг, сервирајући нам неку информацију како би нас навео на неку одређену реакцију.

Објашњење ове појаве јесте да одређени стимулуси активирају одређене делове мозга који остају у побуђеном стању због чега имају предност (одатле и реч прајминг) у обради нових стимулуса. Зато су људи склонији да након гледања страшног филма, неуобичајене шумове тумаче као знак опасности. Исто тако, жена која је открила да је трудна због те чињенице одједном на улици примећује велики број трудница на које раније није обраћала пажњу.

Они који су највише заинтересовани да користе прајминг како би утицали на понашање групе људи су стручњаци који желе да повећају продају нечега или да утичу на вољу бирача. Ево примера једне експериментално доказане манипулације купаца: у продавници вина су једне недеље пуштали препознатљиво француску музику, а друге немачку. Резултат је био да су прве недеље више купована француска, а друге немачка вина. Прајминг може да буде и неспецифичан: све што помаже да се купци боље осећају у некој продавници, повећава куповину.

Како многи људи сазнају о догађајима у свету из различитих средстава информисања у којима доминирају негативне вести, то битно утиче на каснији негативни лични доживљај социјалног окружења. Вероватно у медијском извештавању и прајмингу можемо да тражимо објашњење недавне серије напада хладним оружјем на путнике у возовима у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. „Заражавање путем медија” је најбоље проучено у извештавању о самоубиствима. Након што су медији пристали да о самоубиствима или не извештавају, или да то чине штуро, никако сензационалистички, у многим државама смањен је број самоубистава. Можемо да се запитамо да ли медијско извештавање и прајминг имају неког утицаја на епидемију породичног насиља и убиства жена.

Доказано је да је особа која је доживела неку љубазност од непознате особе једно време склонија да и сама постане љубазнија. Зато будимо љубазни да би и други то постали.