Поезија

[Pancakes]

РЕКВИЈЕМ

 

Овога пута

умро је неко близу

 

Реквијем

у сивом парку

под затвореним небом

 

Жене су пошле за мртвим телом

смрт је остала у празној соби

и спустила завесу

 

Осетите

свет је постао лакши

за један људски мозак

 

Пријатна тишина после ручка

босоног дечак седи на капији

и једе грожђе

 

Зар ико остане веран

ономе што изгуби

Не журите се са смрћу

нико на никог не личи

синови мисле на играчке

 

И не опраштајте се при одласку

то је смешно

и погрдно

-

M.П.

[Pancakes]

spopale me pjesme iz gimnazije / zbirka 'Trazim pomilovanje', D.Maksimovic:

ЗА НЕРОТКИЊЕ

Благоразумевање тражим
за жене које нису дале
богу божије ни цару царево,
које нису занихале
у колевци дете,
за неблагословене,
за жене
које пред собом носе транспаренте
снова и маште,
у чијем крвотоку само песме шуме,
за оне чија срца плоде
мириси и жубори воде,
чија су наручја пуна само облака,
које као птице над земљом праве гнезда
и водено цвеће лепоте роде.
За свакога који излази из реда
свакодневна,
навикнута,
који опчињен лута
некуд ван друма древна.
Тражим помиловање, драги царе,
за оне које су од младости ране
приволеле се царству поезије,
које трепере ваздан као брезе,
и месечином се заносе као барка,
за Јефимије,
за свете Терезе,
за сваку Сафо
и Јованку од Арка,
за све занете и недовршене,
и за мене.

ЗА ЗАВИДНИКЕ

За завиднике који помодре
од одблесака сунчаног дана
што у нечије дворе продре,
за човека који мрзи и воду зато
што жубори иза туђега плота,
и земљу, јер рађа и код другога,
и селица јато
које на туђу кулу слеће.
За завиднике
који писну као змија у процепу
изиђе ли чија смелост на видело,
рекну ли људи коју реч лепу
за нечије дело.
За људе
који прижељкују да судба нанесе
на чардаке веће од њихових
земљотресе,
да језик пожара
стогове нечије славе лазне,
а они да га мотре негде изблиза.
За завиднике,
њима, царе, не треба горе казне
од злобе која им срце нагриза.

О ЈЕРЕСИ

Ако се јеретик,
који чита друге оченаше
и причешћује се хлебом без кваса,
ожени хришћанком,
да се изагна иза брегова
и таласа
богоугоднице земље наше,
ван домашаја
немањићког сунца и његова сјаја,
да му се одузму и жена и деца -
без њиног пристанка или са пристанком.
И ако јерес не усхте да мења,
да му царевог не буде опроштаја,
да се не враћа са даљних обала;
али да му, грешнику, 
свакога јутрења и вечерња
за спас звоне звона
велика и мала.

[Pancakes]

[Anika]

[Лапис Лазули]

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1151283731580399&substory_index=0&id=139961566045959

 

[Снежана]

Васко Попа: ОДЛАЗАК

Нисам више ту

С места се нисам померио

Али ту више нисам

Нека уђу

Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара

Зрелу празнину меље

Опушци јевтиних снова

У пепељари се диме

Нисам више ту

Привезан чамац њише се

На црвеним таласима

Пар недозрелих речи

У облачном грлу виси

Нисам више ту

С места се нисам померио

Али сам већ далеко

Тешко да ће ме стићи

[Снежана]

Tin Ujević ― „Igračka vjetrova“

Pati bez suza, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

 

[JESSY]

Čini Mi Se…

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

Rabindranat Tagore

[Чунга Лунга]

Алекса Шантић

НЕМИЛОСНОМ БОГАТАШУ

 

Попô си се сред милина,

Двор ти злато, свила краси;

Богаташ си од давнина -

Ал', човјече, прашина си.

 

Сиротиња тужи, цвили,

У јаду јој теку часи;

А ти лежиш у тој свили -

Ал', човјече, прашина си.

 

До ушију допиру ти

Сиротињске муке гласи;

Ти презиреш тај глас љути -

Ал', човјече, прашина си.

 

Ти је гониш, а не видиш

Како сузом лице кваси;

Ти си силан, ти с' не стидиш -

Ал', човјече, прашина си.

 

Замало ћеш, ој смртниче,

На свијету тако бити,

Замало ћеш, ој смртниче,

Јер ћ' и тебе земља скрити.

 

Преминуће сва милина,

Оставићеш своје дворе;

И они ће бит прашина,

Времена ће да их соре.

 

Имај срца! Буди човјек!

Нек те дјела дижу свуде,

Па ћеш тако живит довијек' -

И кад тијело прах ти буде.

 

 

[Н И Н Е]

PIJEM SAM NA MESEČINI

 

Sred cveća pehar, vina pun,

pijem sam - nikog da ga podelimo.

Čašu dižem, blistavi mesec pozivam,

s mojom senom nas je troje.

Mesec, premda ne pije i ne razume,

a sena glupo sledi moje pete,

budimo prijatelji, bar za jedan tren,

veseli i bezbrižni, dok proleće traje.

Ja pevam, Mesec se klati,

ja plešem, sena se izvrće.

Dok sam budan, slavimo zajedno,

kad se opijem, mi se razdvajamo.

Večno vezani, nismo uvek bliski,

do novog susreta, oblacima s druge strane.

Li Po

[Tavita]

ПОЗИВ

Александар Пушкин

О, ако збиља, док је мрак Кад сан стиша душе живе, И с неба падне сјајни зрак На неме гробне плоче сиве,  О, ако збиља у позни час Опустоши гроб за гробом, Чекам тад на сусрет с тобом, Чекам тад твој лик и твој глас.  О, дођи ми, кроз ноћ, кроз сан,  Онаква као задњег часа;  Ко лед и сва ко зимски дан;  Од бола бледа без гласа . . .  О, дођи ми што пре, што пре Ко ветра дах, звук, ил' тајна. Ко страшна сен – звезда сјајна, Свеједно је: што пре, што пре!  Не зовем те никад због тог Да корим људе чија злоба Учини крај живота твог, Ни да прочитам тајне гроба,  И не због тог што сумњи рој  Душом носим: да преболим, Не могу, јер још те волим, И још сам ко некад твој.

[Снежана]

МЕНИ БЕЗ МЕНЕ

Уре од смоле цуре бесмислено,
суморни човјек снатри бестјелесно,
сутонска страст се боји безимено,
а љубав јеца, јеца беспредметно;

и све је данас празно бесконачно,
а вјетар дува, дува безутјешно
на голе душе које непрестано
ишту и грле безнадно, бескрајно.

Тин Ујевић

[Marrii]

             ZIVA

Dusa moja ranjena je bila,

rane su dugo krvarile,

vreme je tako dugo prolazilo

dok nisi dosao "Ti".

Ti koji si jednim uzdahom I pokretom tela mene izlecio.

Gorke misli u meni zatreo,

rane moje zacelio.

Zivim,da Ja sada zivim

I suncu se smejem.

Radost je moja velika 

I u svakom danu vidim tebe.

Ti si u mojim mislima u svakom kutku moje duse I tela...

Oh Ja Sam ziva...

[Tavita]

БЕСИ
Александар Пушкин

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине, –
Мутно небо, мутна ноћ.

Саонице степом клизе,
Звонце звони цин – цилин,
На том путу мор’о би се
Ужаснути сваки џин.

”Терај момче!” – ”Залуд муке;
Коњ заспао, кајас крут;
Мрзне ми се већ и рука,
А не видим нигде пут.

Пропашћемо, – зло је, зло је,
Куцнуо нам је задњи час.
Пред нама се хале роје,
Беси скачу око нас.”

”Ено један зубе кеси;
Други ме је пљуно – ху!
То су беси, то су беси,
Радују се нашем злу.

Сад је један трч’о лево,
Коње гур’о у пролом,
А други је оком сево
Наком ватром пакленом.”

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине –
Мутно небо. мутна ноћ.

Сад ни мачи – јао, јао!
Опет заста звона звук.
”Шта је оно?” – ”Бог би знао –
Нека клада, – ил’ је вук.”

Сикћу, пиште ноћне страве,
У груд’ма ти храброст мре;
Коњи ржу дижећ’ главе –
Каква ј’ оно авет, гле!

Лете коњи к’о помамни,
К’о да ј’ оркан одстраг;
Иза оних јела тамни’
Церека се неки враг.

Из даљине нешто куља,
Не знам је ли дим ил’ сен;
А урличе нека руља
Вртећи се у вретен.

Чудна хука, чудна бука,
Не знам узрок, не знам смер, –
Сахрањују л’ каквог смука,
Ил’ удаје даба кћер!

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег витла са висине –
Мутно небо, мутна ноћ.

Разуздани беси лете,
Радују се нашем злу,
Крици њине песме клете
Кроз срце ми продиру.
Ал’ гле, човеку човек рече,
Дрвета тога да се лати,
И човек пође кад падне вече
А с отровом се зором врати.

Он смртоносну смолу носи,
С учмалим лисјем кобну грану
И зној му бледо чело роси,
Кад задихан у шатор бану.

Кад господару своме даде
Грану са једом овим кобним,
Ко мачем посечен он паде
И заспа сном дубоким, гробним.

А кнез у отвор стреле спусти
И љута смола у њих уђе,
И срт он с њиног врха пусти
На суседе и земље туђе.

[Anika]

Мој омиљен песник млађе генерације, феноменални Немања Драгаш и једна његова песма која ме дубоко дотиче. Уффф, каква песма! Браво, Немања, царе. 

 

Ako postojis posle (da)nas

Ostani ako ćeš mi biti voda
Kada presušim u očima ovog sveta
Sa uobraziljom deteta.

Ostani ako postanem pas
Ili krenem da mjaučem na svaku čizmu
Koja prođe ulicom.

Sve knjige sveta
Ti ne moraš pročitati,
Ali ako si čovek
Svoju moraš do kraja napisati.

Ako se zoveš Anabel
Ili te zovu Adrijen,
Ne ponašaj se kao novorođenče poeme.
Za sve budi lutka od porcelana,
Ali ne lomi se lako
I ne daj nikome da te lako kupi.
Nauči jednu važnu stvar:
Sasvim je moguće da je onaj ko te je rodio, podvalio vasioni.

Smej se na svaki krik
I crveni od sramote,
Ako niko drugi u svoje ime to ne učini.
Ako je urlik najlepša muzika koju čuješ,
Pređi na slikarstvo ili kreni na časove salse.
Uostalom, budi sve što želiš
Pod uslovom da time ne ispunjavaš nečiju tuđu želju.

Moraš putovati daleko da bi došao blizu.
Sve naše daljine nekome su prisni zagrljaji.
O meni ne razmišljaj mnogo.
Drži mi prazan kavez otvorenim
Ako poželim da umrem

I nahrani me kao najrođenijeg
Ako kosmos ugasi poslednju zvezdu
Mog parčeta neba.