Поезија

[JESSY]

Ne bira se ljubav - Pero Zubac

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

[JESSY]

Obletao je oko mene - Zak Prever

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

[JESSY]

Podji - Sesil Šabo

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

[Tumaralo.]

Sa godinama –
I tuga je sve veća!
- Nema proleća
.
U kome ne poželim
Neko davno cvetanje.

.
pesnikinja Izumi Šikibu (976 - 1034)

[Икар Губелкијан]

Lament nad Beogradom JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde, nego neka čudovišta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to." A viču i rusko "ničevo" - i špansko "nada".   Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.   ESPANJA i naš Hvar, Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli, priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var. Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš. Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći, već neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći. Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere. Drugi mi šapće: "Cadavere!" Treći: "Leš, leš, leš."   Ti, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.   TI, PROŠLOST, i moj svet, mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci, priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet, u društvu maski, koje je po mene došlo. Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci, što ostaju za nama na zemlji, i u travi. Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!" A viču i francusko "tout passe". I naše "prošlo".   Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.   LIŽBUA i moj put, i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne. Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni, što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije dao, pa šapću "não, não, não" i naše "ne, ne".   Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoga zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.   FINISTÈRE i njen stas, brak, poljupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak. Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean. Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre". Pa krešti njino "ombre, ombre" - i naš "grob" i "mrak".   Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.   ŽIVOT ljudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više nego neka pena, trenuci, šapat u Kini, što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše: da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin, ni Tao, trešnje, ni mandarin. Niko i ništa.   Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj.

[Давор73]

 

[Trifke]

 

[Trifke]

 

[goranger]

Aleksa Janković

 

[goranger]

[goranger]

[Tavita]

ХИМНА НИШТАВИЛА

- Ендре Ади -

 

Зора није сјајна,

Ноћ је бела тмуша,

Бог није милостив,

Ђаво нас не куша.

 

Лето је ледница,

Зима жега јужна,

Туга је црвен цвет,

Слава: црна ружа.

 

Снег је црн к'о биво,

Катран к'о снег бео,

Јава је ружан сан

Стварност: хтео не хтео.

 

Живот: споредна станица,

Смрт: вечности пророк,

Грех је цвет врлине,

најлепша врлина - порок.

 

Мед је чемерно горак,

Суморне боје јутра.

Данас је голема лаж

истина је сутра.

 

Једина је стварност: ништа,

Ђаво нам је брат,

Ништа не постоји,

Водимо с богом рат.

 

превео: Данило Киш

[Tavita]

РОЂАК СМРТИ

- Ендре Ади -

 

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморно одрицање,
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

 

превео: Данило Киш

[Tavita]

ЧAША ПИВА
- Амир Ор -

За савршено убиство нису потребни неки разлози, рекао је.
За савршено убиство потребан је само савршен објекат,
као што их је било у Аушвицу.
Не они у крематоријуму, наравно, мислим на оно
касније,
после радног времена.
И заћутао је,
посматрајући пену на пиву,
па отпио гутљај.

Савршено убиство је љубав, рекао је.
Савршено убиство не захтева ништа савршено,
осим да дајеш од себе колико год можеш.

Чак је и сећање на хватање за гркљан
вечно.
Чак и крици од којих ми се тресла рука,
чак и мокраћа, осећање благости на хладном месу,
чак и пета чизме буди неку другу вечност,
чак и тишина,
рекао је,
гледајући у пену.

Тачно је, пристојан арбеит мацхт фреи,
али савршено убиство је оно које не проспе ни кап
као усне детета, објаснио је,
као песак и пена,
као ти,
док слушаш,
пијуцкаш и слушаш.

[Нифада]

 

Једна од најлепших песама 

 

Кад се разбуде

                                     Константин Кавафис

О пјесниче,настој да све сачуваш

па и оно најнезнатније

што се од пролазности спасити може

визије оних твојих љубави.

Потајно их уплети у ријечи своје

Пјесниче настој да сачуваш

кад се у твоме разбуде духу

по ноћи ил у блиставо подне.