Поезија

[Рапсоди]

"Besmrtnici"  /Herman Hese/ 

8. новембар 2010. у 05:35

Propinje se ka nama i kljuca 

huk života iz zemaljskih dolja,

divlji urlik hiljadu nevolja,

pijan zanos što svest zaobruča,

krvav dim sa pirova dželata,

grč naslade, srca koja tuku

neutolnom požudom, splet ruku

zelenaša, prosjaka, pirata,

-oh, taj uskomešani ljudski roj,

šiban strašću i bičevan strahom,

zaudara na trulež i znoj,

beda i grubost spleću mu se s dahom

koji blažen i ostrvljen diše,

proždire se, pa se ispljuvava

smišlja novi rat dok pesme piše,

rasplamsali bordel ukrašava,

mota, ždere, kurva se dok šeta

sred drečavog vašarskog veselja,

sred obmana svog dečjeg sveta 

što se svakom sa pučine želja

nov ukaže kao zlatan val,

i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane

beskrajnosti eterske ledene,

ne znamo za sate niti dane,

za razlike čovjeka i žene.

Vaše grehe, pohote, ubistva,

vaše strepnje i nade u spas,

ravnodušni i puni spokojstva,

gledamo, kô sunca oko nas.

Zmaj nebeski sa nama se druži,

prozima nas vasionski led,

a oko nas sve u nedogled

kolo zvezda bez prestanka kruži.

Dok gledamo mirno na vaš greh,

koprcanje i jad neizrečni,

nepomičan naš je život večni,

hladan, zvezdan naš je večni smeh.

[Снежана]

Neko je otkidao od njega
Pomalo.

Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.

U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.

Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.

Umorni čovek
Prepustio se sudbini.

Ežen Jonesko, „Umorni čovek“

[Јелина]

Стеван Раичковић: СЛУШАМ СВОЈ ТАМНИ ГЛАС

Застанем:

И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим,

Просто која извире,

Скоро налик твом дисању кад спаваш,

Те има од оног небесног

Што се свија

Благо и неприметно

И лаки стас трава и спокојност камења.

Застанем.. и тражим реч.

Па кад је нађем

Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем

И откривам:

Само је реч моја у ваздуху

И светлост

Па тоне моја реч, некуда.

Ја не знам куда тоне, губи се.

Кад би је ветар однео

У неко срце

Да шуми као лишће љубави!

 

[JESSY]

Rainer Maria Rilke - Ljubavna pesma

 

Kako da dušu sputam, da se tvoje

ne takne? Kako, mimo tebe, njom

da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih je sklonio na koje

zaboravljeno mesto usred tmine,

u neki izgubljeni kut, u kom

neće je tvoje njihati dubine

Al’ ipak, sve što dodirne nas dvoje

k’o gudalo nas neko spaja, koje

iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?

I koji ovo svirač drži nas?

O, pesmo slatka.

[JESSY]

Miroslav Krleža - Sanjam o sjeni

 

Sanjam o sjeni nepoznate žene

Koju volim i koja voli mene.

Tajanstvena ta žena poput vela svene

Kad hoću da je dirnem, a znam da voli mene.

 

Na svijetu nitko, tek ta me žena zna.

Ta nikad ista i uvijek vječno druga,

Ja znam da ona ipak voli mene ko druga

I moje srce samo za nju bije.

[gothic88nika]

When from our better selves we have too long been parted by the hurrying world, and droop. Sick of its business, of its pleasures tired, how gracious, how benign is solitude

Wordsworth

[Лазар Нешић]

IN MEMORIAM PAUL ELUARD

 

Položi mrtvome riječi u grob,

što ih je govorio da bi živio.

Postavi mu glavu između njih,

pusti nek osjeti

jezike čeznuća,

kliješta.

 

Položi mrtvome na kapke riječ,

što ju je uskratio onome

koji mu je govorio ti,

riječ,

uz koju mu je briznula krv srca,

dok je ruka, gola poput njegove,

onoga koji govorio mu je ti,

vješala na stabla budućnosti.

 

Položi mu riječ na kapke:

možda će mu

prodrijeti u oko, još plavo,

drugo, tuđije plavetnilo,

a onaj koji mu je govorio ti

sanja s njime: Mi.

 

Paul Celan

[Рапсоди]

Емили Дикинсон: БОЖЕ, ЈА НЕМАМ КОМЕ РЕЋИ

Боже, ја немам коме рећи!

Па гњавим кад невоља крене.

Ја сама - заборавих Тебе,

А Ти - јел се сетиш мене?

Не дођох због себе довде 

Дробни ме терет не мучи!

Царско ти приносим срце

што немам снаге га вући.

Срце што у своме носим 

чија ме слама тежина

- чудно - и теже - кад оде

Јел за Те страшна празнина?

 

[JESSY]

TI ČOVJEK BUDI

 

 

Ti čovjek budi kad se pravda ruši,

nasuprot stani, krv pravednih viče,

ne traži pravde Kainu u duši,

ne vjeruj onim' što na Judu liče.

Lupež i pošten – svako svoje radi,

a Nebo gleda, Bog po pravdi sudi.

Ma bilo hljeba ili bilo gladi,

ti čovjek budi.

Ti čovjek budi i u takvom času

zasluge tvoje kad pripišu drugom,

ni kriv, ni dužan, al' na lošem glasu,

čekaćeš mirno, mada nekad s tugom,

da sunce pravde obasja ti djela.

Ne sviće prije neg' što zora rudi;

kad svane, sine, vidjeće te cijela.

Ti čovjek budi.

 

Ti čovjek budi, ne plaši se suda,

lažnog svjedoka nit' osude lažne.

Istina vječna pobijediće svuda;

na zadnjem sudu presude su važne,

a mekan jastuk savjest biće tvoja,

što diže čelo i čeliči grudi.

Ispunjen mirom usred ljutog boja,

ti čovjek budi.

 

Ti čovjek budi, ne kvarljiva roba,

zauzdaj jezik, al' istinu kaži.

Ne čekaj milost od onog što proba

istinu pravu da skrije u laži,

jer zlo ko sije, žetva mu se sprema.

Za malo novca prodaju se ljudi.

Kada ti kažu da čovjeka nema -

ti čovjek budi.

 

Milan Kostadinović (jun 2001.)

[Pancakes]

DUH SE RUGA CARIGRADU

Neki put se spustim sasvim nisko 
na glatke kupole — stolice vihora — 
da čujem šta sad telonosci rade. 
Sedim, a pesma se njihova penje 
uz moja kolena slično mravima, 
i rapavi glasovi hrskavice 
gle s trga zahtevaju milost
od tananog sluha sveta.
 
Jadno to samoljublje
bića zbijenih u grozdove mesa!
Šta da se s njima radi?
Da li im otvoreno kazati
da se više ništa ne očekuje od njih,
il im pustiti veru u plodove patnje
na ovoj strani svemirskog vrta?
 
Zovu me opet u horu,
ja odlazim naglo,
pesme ko prašina idu mi za petama,
bičem se zvuka od reči sad branim
(kupole se njišu kao cveće). 
Mir! kažem, zar udar zvona 
da je uzvišen znak!
I noć im prelijem preko tornjeva i glava.
 
Nekiput se spustim sasvim nisko 
do sirotih predgrađa vaseljene 
i ne znam šta da počnem.

 

✝ Miodrag Pavlovic 

[Pancakes]

NA GROBU PRIJATELJA

 

Posle toliko godina mogu li da ponovim opelo 

sedeći na klupi, ja, džin među šljunkom, ostrvo praha; 

gde je ta granica što deli tvoje i moje telo, 

da li već rasteš, da l putuješ k jezgru, ili mi sijaš 

sa istoka gde je groblje ti svojim okom što se gradi 

u jutarnju tvrđavu neba, obećanu zemlju od stakla? 

Ima li mesta za zvuke kad mi u bašti lobanje klijaš 

van godišnjih doba, bez bitne daljine neophodne nadi?

 

Čemu da se nadam, to bi mi već mogao ukratko reći, 

da l se i dole nešto ruši, da li se istorija peni, 

kakve je boje opasnost onom ko se zove zemlja? 

Možda je plava kao nebo il tišti kao kamen veći 

ili je crvena ko sazrela bomba kako izgleda meni,

ima li uopšte razlike među nama osim u memli 

koju dišemo svak na svoja vrata? Sve što ti kažem, 

zar ne, čuje se ko običan šapat sa gornjeg sprata.

 

Pomislim nekad da si se dole sakrio u lađi

i da stoga u tvom životu više novosti nema,

sem ako te bura koju kostima čujem ne ljulja.

A tako te vidim: zabrinut, siromah, i sve mlađi

ko da te potmule brige ovoga sveta troše.

Po danu već znam da si okvir svemu ko venac planina

u kome mislim i hodim, u kome život kulja,

no meni tesan, i tebi? Obojica smo željni većih daljina.

 

✝ Miodrag Pavlovic 

[Arsenija]

Рабиндранат Тагоре‎ > ‎

Рабиндранат Тагоре: БОЖЕ МОГ ЖИВОТА

 

О, боже мог живота, хоћу ли сваког дана 
Очи у очи пред тобом да стојим? 
О, боже свих светова, хоћу ли скрштених руку 
Очи у очи пред тобом да стојим? 
Под твојим Великим Небом 
Хоћу ли сам, ћутљив, клонула срца 
Очи у очи пред тобом да стојим? 
Хоћу ли у твом вредном свету, 
Препуном хуке, труда и борбе, 
Очи у очи пред тобом сам да стојим? 
И кад моје дело у свету готово буде, 
О, краљу свих краљева – 
Хоћу ли сам и без речи, 
Очи у очи пред тобом да стојим?

 

[Рапсоди]

Виктор Иго: МУШКАРАЦ И ЖЕНА

Мушкарац је најузвишеније створење.
Жена је најдивнији идеал.

Бог је створио престо за мушкарца; 
За жену олтар.
Престо слави;
Олтар свети.

Мушкарац је ум. 
Жена је срце.
Ум ствара светлост; срце производи љубав.
Светлост оплођава;
Љубав оживљава.

Мушкарац је снажан због разума. 
Жена је непобедива захваљујући сузама.
Разум убеђује;
Сузе смилују.

Мушкарац је спреман за свако херојство. 
Жена за све патње.
Херојство оплемењује;
Мартиријум уздиже.
Мушкарац има надмоћ.
Жена избор.
Надмоћ значи сила;
Избор представља право.

Мушкарац је геније. 
Жена је анђео.
Геније је неизмерив;
Анђео неописив.

Тежња мушкарца је највиша слава. 
Тежња жене је крајна врлина.
Слава чини све што је величаствено;
Врлина чини све што је божанствено.
Мушкарац је код.
Жена је јеванђеље.
Код поправља;
Јеванђеље усавршава.

Мушкарац размишља. 
Жена сања.
Размишљати значи имати у глави ларву;
Сањати значи имати на челу ауреолу.

Мушкарац је океан. 
Жена је језеро.
Океан садржи бисер који кити;
Језеро је песма која задивљује.

Мушкарац је орао у лету. 
Жена је славуј што пева.
Летети значи господарити простором;
Певати значи освајити Душу.

Мушкарац је храм. 
Жена је сакраријум.
Пред хрмом скидамо капу;
Пред сакраријумом клечимо.

Укратко: мушкарац је тамо где се земља завршава; 
Жена, где небо почиње.

 

[Снежана]

Nekoga moraš voleti,
pa bilo da su to trave, reka, drvo ili kamen,
nekome moraš nasloniti ruku na rame
da se gladan nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao hleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje opake ptice snova,
svoje plašljive ptice nemoći,
– negde ipak mora da postoji za njih
gnezdo mira i nežnosti –
nekoga moraš voleti
pa bilo trave, reku, drvo ili kamen –
jer drveće i trave znaju za samoću
– jer koraci svagda odlaze i odlaze,
pa makar se za trenutak ustavili –
jer reka zna za žalost
– ako se samo nagne nad svojom dubinom –
jer kamen poznaje bol
– koliko je teških nogu
već prošlo kroz njegovo nemo srce –
nekoga moraš voleti,
nekoga moraš voleti,
s nekim moraš u korak,
istim tragovima –
o trave, reko, kamenu, drveće,
ćuteći pratioci usamljenika i osobenjaka,
dobra velika bića,
što progovorite samo
kad ljudi zaneme.

- Ivan Minatti

[JESSY]

Ne bira se ljubav – Pero Zubac

 

Ne bira se ljubav

kao ni smrt.

Sve je u knjigama

duboko pod morem

zapisano.

Jezikom neznanim nama,

nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš

niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš

tudji san usniti

niti okom drugim

videti.

                                                                                                                Voleo bih da nisi ti

                                                                                                              ona koju u ovom času

                                                                                                                            volim