Поезија

[Поет]

 

[Поет]

     Prorok 

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
“Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.“

 

[Tavita]

SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA

Tin Ujević

 

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

–O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

Od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

Zabavnik, 1917.

[Милошшш]

Težak slučaj pakla

Mozak miruje
al' ispod mora tece vreli kamen
grob podriguje
prozdrace mi kosti ako stanem
istetovirani strah
na tvojim obrazima jeca
ti si samo njegov podstanar

Smrtno ozbiljan bez oca i bez prijatelja
prazne godine oko tebe tuzno lete
sta ces ti sa njima
i sta ce one s tobom takvim

Ti si revidirao stav
sto pedeset puta
cas si rodjen kao musko
cas k'o zensko
koga je to briga
sam znas, rodjen si k'o picka

Gde je granica
ja nisam siguran da postoji
sta je cilj
ili trcimo u krug bez cilja

Put od tebe do mene
sa hiljadu rupa
k'o Kumodraska ulica
nemam vremena da cekam
da se ubijes

Skloni me
ja necu inat tvoj zivotom da platim
slomi me
eto, nisam uspeo da shvatim
ubij me

Ti to mozes da uradis sa svakim
ako sve vidi, sto se pravi blesav
sto ne otera sva govna u nebesa

Zadah osvete kruzi iznad moje glave
zar da ubijem
da se prestrojim u tvoje pleme
ljudi gutaju suze
Zvacu sopstvene zube
lije krv sa krova ruske crkve
tezak slucaj pakla
tesko da ima ista strasnije

Budi me
pre nego pozelim da umrem u snu
ubij me, svima za primer
raskomadaj moj trup
skloni me, vidim tvoj strah
to niko ne sme da zna

 

[Milica Bajic]

On 13.11.2016. at 1:13, Tavita рече

ПОЗИВ

Александар Пушкин

О, ако збиља, док је мрак Кад сан стиша душе живе, И с неба падне сјајни зрак На неме гробне плоче сиве,  О, ако збиља у позни час Опустоши гроб за гробом, Чекам тад на сусрет с тобом, Чекам тад твој лик и твој глас.  О, дођи ми, кроз ноћ, кроз сан,  Онаква као задњег часа;  Ко лед и сва ко зимски дан;  Од бола бледа без гласа . . .  О, дођи ми што пре, што пре Ко ветра дах, звук, ил' тајна. Ко страшна сен – звезда сјајна, Свеједно је: што пре, што пре!  Не зовем те никад због тог Да корим људе чија злоба Учини крај живота твог, Ни да прочитам тајне гроба,  И не због тог што сумњи рој  Душом носим: да преболим, Не могу, јер још те волим, И још сам ко некад твој.

Хвала ти за ову песму @Tavita  

[Tavita]

пре 30 минута, Milica Bajic рече

Хвала ти за ову песму @Tavita  

Molim, mila

[Поет]

[Milica Bajic]

пре 19 часа, Nikola Stojanovic рече

Какав цар

[Поет]

@Milica Bajic Da, da. Rade Drainac je bio genijalan. Izvodjenje, takodje odlicno. Uz Raleta Damjanovic, ( Serbedziju, ne racunam)  , jedan od najboljih recitatora. 

[Поет]

Ljubav koja stvara sliku

,,Uvek
U mom središtu
Gori mali plamen besa, koji glođe
Iz dodira koji su prevršili meru, iz vrelih prstiju ljubavi
koji čeprkaju.

Uvek sam
U očima onih koji su me zaista voleli
Video samo sliku onoga koga su voleli
I greškom me
Pobrkali sa mnom.

I uvek je
To bio dopadljivi majmun koji je ličio na mene
I rugao mi se.

Tako da sada iznad svih stvari
želim da očuvam svoju nagost
Od ruganja i kandži ljubavi koja pravi sliku."

Iz knjige Antologija imažističke poezije, priredio i preveo: Nikola Živanović

 

[Поет]

,,Lepotu koju nosi na svom licu
nosilac ne zna, ona sebe tudjim
ocima nudi; cak ni samo oko -
najcistije duhovnoscu medj nasim
culima svima - sebe ne vidi
jer ne moze da izadje iz sebe;
samo kad dva se oka susretnu,
pozdravljaju slikom uzajamnom;
jer vid se samom sebi ne vraca
dok neki put ne prodje, pa se onda
ogleda gde se moze videti."

 

[Поет]

[Биљана, два]

Жеђ

Река би могла да буде

океан, ако се згрчи,

толико има у себи

огромне, вечите воде.

 

Ал ако икада запне

и умори се док трчи,

умреће без даљине,

умреће без слободе.

 

Умреће у њој ветар.

Умреће шуме и жита.

Умреће бокори сунца

што се уз обале плету

 

Зато не сме да стане

и зато вечито хита,

са уснама од воде,

најжеднија на свету.

 

Мирослав Антић

 

 

 

 

[Milica Bajic]

Посвета

Приђосте опет лелујна створења,

као пред давни мутни поглед мој.

Да вам сад чврста дам уобличења?

Зар још сам срцем склон заблуди тој?

Ви навирете свуд из испарења

и магле - лепо! Ваш нек' влада рој!

Како ми душу младићки потреса

чаробни дашак око ваших леса!

 

Ви доносите слике ведрих дана

многе су драге сени усред вас;

јавља се ко из замрлих предања,

љубави и другарства први час;

помиње збрку животних путања

обновљена бола жалан глас

и добре душе које, преварене

од коби зле, уминуше пре мене.

 

Будуће песме они чути неће

којима некад своје прве слах;

расу се круг што љубазно салеће,

утихну онај први одјек, ах!

Мој бол сад мноштво незнано пресреће

од кога ме је и кад пљеска страх,

и што сам негда песмом разгаљив'о

ко зна куд лута, ако је још живо.

 

Чежња ме, већ заборављена, гони

тим духовима, у мир, озбиљност, склад, 

као да с' харфе Еолове звони

песма и шапће полујасан јад,

јежим се, суза за сузом се рони,

строго се срце све разнежи сад;

што имам, то се у даљини скрива;

што нестаде, за мене стварност бива.

 

(Фауст/Гете)

 

 

 

[Поет]

Povratak

,,Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna,
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječno kipi,
Što vječno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi –
I kad prođe vječnost zvjezdanijim putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čeznjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja sapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.
No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost i tugu.
I sinut će oči, naći ce se ruke,
I srce se dići –
I slijepi za stope bivšeg života
Njima ćemo ići.
Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trag istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti – velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim."

Dobriša Cesarić