Поезија

[Адриана92]

Vilijam Šekspir

Sonet CXVI

 

Spoj vernih duša smetnja ne remeti

A ljubav nije ljubav koju svako

S promenom menja, il' ako se seti

Da s nevernikom izneveri lako.

O, ne! Ljubav je tek kula svetinja

Što gleda bure i njihovu penu, 

Ona je zvezda, visoka vodilja,

Za zalutalu barku. Ni vremenu

Igračka nije, mada su rumena

Lica pod njenom kosom koja čeka;

O, ljubav nema promena i mana,

Već traje dok je sveta i veka.

               Ako grešim. Moj stih

            je laž tada

            I niko nije voleo nikada.

[Flojd]

Bogu

Nikad se nisam na te bacio kamenom,

niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;

I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,

svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,

tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju...

S bolom pred noge tvoje svagda se predao,

samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,

stoga i ne beh samac u dnu svih osama...

Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,

kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;

I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;

Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;

I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,

bio si samo Slutnja, bolna i stravična:

Jer svaka Istina duha znade za granice,

jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

JOVAN DUCIC

[Ayla]

Čime da te zakunem da me više ne boliš?

Svim onim noćima u kojima su moja pitanja za tobom gradom lutala.
Jutrima u kojima nije bilo zajedničkih buđenja.
Nerođenom djecom čija imena nismo birali.
Ukroćenim željama, proračunatim susretima.

Svakim "šta će drugi reći" i ponekim "šta će moji reći" , možeš dodati tome i "drugovi su rekli".
Za koga živjesmo ovu ljubav pitam se ponekad, krijući je od nas samih sakrivajući je od drugih?

Sanjali smo bolje nego što smo voljeli, a voljeli smo mnogo više nego što smo pokazivali, a tek krili, tu smo najbolji.
I onda je mrak skrivanja pojeo sam sebe.

Čime da te zakunem da me više ne voliš?

Ujedima u svitanja. Šaputanjima na plažama. Osmjesima u mimohodu. Dodirima ispod stola. Dahom ljubavnika. Osvetom krvnika koji rovariše po našim skrivanjima.

Ponekom tugom. Mnogim pismima. Dalekim putovanjima. Brodovima. Odlaženjima i ostajanjima. Dugim čekanjima i povremenim nestajanjima.

Čime danas da nestaneš sjutra?

 

Mau (Novak)

[Снежана]

 

Као око мртваца једног

сјаје око нашег врта бедног,

фењери.

Да л` ноћ на тебе свиле проспе?

Јеси ли се дигла међу госпе?

Где ли си сад Ти?

 

Волиш ли још ноћу улице,

кад блуднице и фењери стоје

покисли?

А раге мокре парове вуку,

у колима ко у мртвачком сандуку

што шкрипи.

 

Да ниси сад негде насмејана,

богата и расејана,

где смех ври?

О, немој да си топла, цветна,

о, не буди, не буди сретна,

бар Ти ми, Ти.

 

О, не воли, не воли ништа,

ни књиге, ни позоришта

ко учени.

Кажеш ли некад, изненада,

у добром друштву, још и сада,

на чијој страни си?

 

О, да л` се сећаш како смо ишли,

све улице ноћу обишли,

по киши?

Сећаш ли се, ноћне су нам тице

и лопови, и блуднице,

били невини.

 

Стид нас беше ломова цветних,

зарекли смо се остат` несретни

бар ја и Ти.

У срцу чујем грижу миша,

а пада хладна, ситна киша.

Где си сад Ти?

[Чунга Лунга]

[JESSY]

Simonida

- FRESKA U GRAČANICI -

 

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne, na kamenoj ploči,

znajući da ga tad ne vidi niko,

Arbanas ti je nožem izbo oči!

 

Ali dirnuti rukom nije smeo

ni otmeno ti lice, niti usta,

ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo

pod kojim leži kosa tvoja gusta.

 

I sad u crkvi, na kamenom stubu,

u iskićenu mozaik-odelu

dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,

gledam te tužnu, svečanu, i belu;

 

I kao zvezde ugašene, koje

čoveku ipak šalju svetlost svoju,

i čovek vidi sjaj, oblik, i boju

dalekih zvezda što već ne postoje,

 

tako na mene sa mračnoga zida,

na počađaloj i starinskoj ploči,

sijaju sada, tužna Simonida,

tvoje već davno iskopane oči...

 

[Биљана 1234]

Мира Алечковић, Срећа

 

Времена једног дана нећемо имати више

да путујемо светом, путника два среће жедна.

Слапови беле пене заклокотаће тише

и закорачићемо у сусрет густој тами

и ноћ ће доћи судња за нас што нисмо криви

за нас који смо себи већ пресудили сами

јер смо љубави хтели, хтели много више

него што су је нама донели наши дани.

У папрати неспокојства наша се сакрила срећа 
снегови су је онда покрили густи и легли 
а ми смо ишли путељком што распутници води 
увалом склиском и стрмом грбили снове и плећа 
и исправљали их одмах с тугом од бола чедном 
верујући да мора та срећа да се роди.

Смешили нам се једни и корели нас други 
а ми смо упорно свица тражили у овој тами 
и видели смо очи које нас гледају благо 
и подсмех који нас туче кроз конце ледене кише 
и нисмо били сами 

и нисмо били сами

јер оних који воле увек је много више.

 

 

[gothic88nika]

Eyes in the Big City (1930)
by Kurt Tucholsky

When you go to work
early in the morning
when you stand in the station
with all your troubles:
the city shows you
asphalt-smooth
in a funnel of people
a million faces:
Two strange eyes, a quick glance,
the brows, the pupils, the lids –
What was that? Your happiness, perhaps…
gone, passed, no more.

All your life you walk
on a thousand streets;
you see on your way,
those who forgot you.
An eye winks,
the soul rings;
you found it,
only seconds long…
Two strange eyes, a quick glance,
the brows, the pupils, the lids –
What was that? No one turns back the time…
gone, passed, no more.

You’re obliged on your way
to wander through cities;
you see for a pulsebeat
the unknown other.
It could be a fiend,
it could be a friend,
or could in the struggle
offer a hand.
A looking over
then passing by…
Two strange eyes, a quick glance,
the brows, the pupils, the lids –
What was that? A piece of grand humanity!
Gone, passed, no more.

[Биљана 1234]

Марина Ивановна Цветајева‎: У СВЕТУ ГДЕ

 

У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.

У свету где толико
Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.

У свету где све зри
У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.
 

[Чунга Лунга]

 

[Hristoslav]

Песма мојих седамнаест година или један доживљени тренутак:

ПУТ КА СВЕТЛОСТИ

Има ли нечег иза пакла у души кроз који тако дуго већ пролазим сам?

Да ли иза ватре жудње моје постоји неки скривени плам?

Вреди ли трагати за смислом којег можда и нема у нам'?

Понор!

Блаженство!  Светлост ! 

Смисла има, свега има, Љубав је безгранична!

(Фебруар 1979.године)

 

[Hristoslav]

Глуво доба ноћи

У аутобусу седим

Поред мога Духовника

Његова Крсна Слава

Аранђеловдан 1982

Враћамо се из Црне Горе

У Србију

 

 

ДУХОВНОМЕ ОЦУ

Волим свога духовника

Свете вере сведочника

У осами подвижника

Кад затреба храбреника

И светога мученика

Христу оданог војника

Непрестаног безмолвника

Божијега угодника

Христовога слављеника

Неуморног посленика

За вернике заштитника

За неверне крштеника

И за Бога испосника

Старијему послушника

И искреног покајника

Божје правде поборника

За нас слабе угледника

Поред речи примерника

Литургијског службеника

Христовога причесника

И Црквеног званичника

Божијега посланика

 

 

 

[Поет]

SAN
 
,,Opet si zaspao na lišću, 
pun dobrote, 
i nade,
utekao od sveta koji te 
uporno vređa, i kojeg, 
izgleda, uzaludno 
uvažavaš; nad tobom, 
smireno nebo, koje te 
povremeno napušta, mada se, 
i jutrom, i večerom, 
najpre njemu obraćaš; pod 
tobom zemlja, složena i
gusta u svojoj tamnoj
tišini, puna nekog 
podozrenja, iako si, još 
na početku puta prineo 
zakletvu u njeno mračno 
uho: da ćeš, pre 
dosuđenog
vremena sići u njenu noć!" 

 

[Снежана]

Uvek sam se plašio da ti tepam

Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupovao verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše…

Zoran Radmilović

 

[Поет]

Oнај

Онај који се има родити
већ постоји у свијету:
онај који је надање:
Чин је већ у покрету.

Но ми ћемо га везати
Да нам одговара
за кривицу своје љепоте,
И опет, и њега ће стезати
земља трудна и стара.
 
И ми ћемо га убити,
само врло полагано,
са истанчаним мукама,
да престане нас љубити,
да укине наша уздања,
да види да је све залуду:
и што смо га чекали,
и што се родио,
и што је хтио,
и што је био,
он,
онај,
тај.

Ми ћемо га изјаловити,
Он ће бити осујећен.
Ми имамо радиум.
Што ће нам воља и ум?
Што ће нам младост?
Што ће нам радост?
Јер ми смо срећни од пизме
и ината.
Ми преживљујемо катаклизме,
али из баре не можемо.
И блато је до врата.

И сваки од нас награду иште
за половичност и рђава дјела,
и нећемо ништа цијела,
чак ни својега пријатеља,
чак ни својега поборника,
ни својега добротвора.

Земља је глуга и спора,
Окорјела земљина кора.

Онај који се има родити
већ постоји на свијету.
Јаг га познам:
Избјегавам га у сусрету,
као да смо на трошном мосту,
јер он нас неће водити
нити нас препородити.
Он је жртва у нашем сплету.
Он ће да земљу очара
и себе да разочара
с нама:
он ће бескористан минути,
јер нас истине муче
и јер је прeче јуче (та јама),
с врата ћемо га скинути,
јер је и правда то
а сви смо врло стари:
у нашем тијелу голаћи,
а нашим лицем маске.
(Политика, 6. јануар 1936. године), Тин Ујевић