О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

???? ?? ? ????? ??????? ??? ?????. ????? ?? ????????.????? ?????????? ?? ???????, ??????, ??????, ????????? ??????. ??????? ???? ??.?????? ???????.

???????????? ?? ?? ?? ????????? ????? ????? ??????????????, ????? ???? ??? ?? ?????????????. ????? ??? ???? ???, ? ???? ?????????? ?????? (??????? ????????? ?????????????), ?? ?? ? ??? ???????? ?????????? ??????? ?????? ??????.

??????? ? ????????????? ??? ???????.

[дибидусрус]

На ПСТГУ има читав филолошки факултет. Уче се например, српски, бугарски македонски. Али и коптски, сиријски, грузијски, арапски, етиопски...тако да има православних филолога. Ко ће например да преведе Бабаја великог? Или несторијанце, монофизите у оригиналу? Моја је жена заменик декана за наставу на овом факултету.

[Guest Оливера]

Да...православни филолози су посебна категорија...

Као што су и судски преводиоци...Да заиста је невероватно колико духовно потпомаже инетелектуално!

Када се учи, врата се једна по једна отварају.

[Guest Оливера]

Национална галерија портрета: дискусија се наставља

Стварање руске Националне галерије портрета једна је од тема о којој се данас највише расправља. Изречена за време недавног састанка руског премијера са министром културе РФ, она је наишла на моментални одјек у јавности, покренувши дискусије.

У суштини замисао је беспорна. Русији је потребна Национална галерија која ће представити портрете истакнутих руских грађана, чија се достигнућа у области државне изградње и војне вештине, у сфери науке и уметности обично називају историјским. Али овај просветитељски задатак не може се реализовати у пуном обиму. Макар из тог разлога што за набрајање свих чије су заслуге пред хиљадугодишњом Русијом неоспорне, неће бити довољно великог изложбеног простора у згради у којој треба да се налази галерија. Као што се већ зна, то ће бити филијала Државног историјског музеја на Црвеном тргу у Москви. Тако је настало главно питање о будућости галерије: ко ће представити историју Русије у лицима? О томе размишљају пре свега стручањци. Суштина портретне збирке је у томе да се кроз личности одражава историјски прогрес, сматра директор Института за руску историју Андреј Сахаров.

Мислим да су то само они људи који су свој живот дали за корист Домовине, човека, за развој духовних и материјалних основа њеног живота, за развој права и слобода – само такви људи, зато што се суштина прогреса историје састоји у прогресу личности.

Историјске личности никада нису једнозначне, али историја по правилу бива једнозначна, наставља Андреј Сахаров. Линија историјског прогреса прилично је једнозначна за све земље и цивилизације. А историјске личности су наравно разне, зато што су и околности разне, и спољнополитичке и унутарполитичке ситуације такође су разне и оне у складу са тим формирају и личност и друштво. Али постоји магистрала историје човечанства која непогрешиво одређује своје хероје. Не одређујемо ми хероје, већ сама историја. Током прошлог века генерације су узнисиле људе који су стајали на маузолејима и слично. Где су сви они? Где је њихова пропаганда, лукавости, коњуктура? А свети Сергеј Радоњешки се није бавио никаквом пропагандом. Он је одбио тутулу митрополита, одбио је власт, али је извршио огромни морални утицај на људе који су градили и бранили Русију. Ето то је историја.

Приликом разматрања портретског састава галерије најдискутабилнији историјски период је, како се испоставило, 20. век – најтежи за Русију. Јединственог мишљења руских грађана о томе ко представља прошли век за сада нема, и вероватно не може бити. Али покушаји да се одреде друштвени приоритети ипак се предузимају. Један од њих предузео је Савезни центар за поручавање јавног мњења, извевши социолошко анкетирање на тему: Три човека који се са највећим правом могу назвати руским идолима 20. века. Објашњавајући резултате тог истраживања, представник центра Олга Каменчук је рекла:

То је била такозвана затворена анкета, тачније предложен је списак људи – посленика науке, културе, војсковођа и политичара, са кога су руски грађани бирали своје одговоре. У целини, тошто добијамо у току таквих истраживања је отисак схватања задатог питања. Јер испитаник који је навео, на пример, Владимира Висоцког или Јосифа Стаљина не признаје обавезно да су то његови лични идоли, да су то људи који су му узор – уопште не. Човек може бити наведен зато што неки конкретни испитаник сматра да је та личност идол већине руских грађана. А то значи да историјске заслуге неких наших посленика ја не бих преувеличавала, без обзира на то што су заузели некаква прва места.

Између осталог, прво место на листи идола 20. века заузео је први космонаут у свету – Јуриј Гагарин. Већином гласова руски грађани су прогласили ову личност као једну од најдостојнијих оријентира у формирању Националне галерије портрета.

02.02.2010

[Guest Оливера]

„Мождани јуриш“ поред зидова Кремља

У формату „Можданог јуриша“ одржан је јуче у московској згради са низом трговина на Црвеном тргу 1. сверуски форум глобалног развоја „5 плус 5“. У овом јединственом састанку учествовало је преко хиљаду и по представника кадровског резерва председника Русије.

Живот је показао да је програм кадровског резерва који је предложио Дмитриј Медведев веома ефикасан. За последњих годину дана више од 250 његових учесника заузело је нове положаје и победило на изборима различитог нивоа. Четворица од њих су постали гувернери. А будући руководиоци земље окупили су се поред Кремља да размотре модел даљег развоја Русије. Назив форума дешифрира се на следећи начин: прва петица значи основне приоритете развоја земље које је формулисао председник Русије – институције, инфраструктура, иновације, инвестиције и интелект. Што се пак тиче друге петице, то су приоритетни правци модернизације, наиме: повећање енергетске ефикасности, развој нуклеарних, телекомуникационих, космичких технологија и медицине. Учесници форума су имали прилике да изнесу своје идеје и предлоге о свим овим темама. Што се тиче конкретних пројеката размотрених на форуму, о једном од њих је испричао председник Одбора Државне думе за економску политику и предузимаштво Јевгениј Фјодоров.

То је пуштање тржишта индустријских технологија, тржишта интелектуалне својине која и омогућује рад механизама модернизације свих предузећа. Пошто управо интелектуална својина треба да чини основ индустријских предузећа новог типа. То је, разуме се, и развој науке која треба да се вишеструко појача како би обезбедила за њих модерне технологије. И ове технологије треба да буду основ економске структуре предузећа будућности која ће постати компактна, енергетски ефикасна и имати мало посленика. Тј., у суштини, доћи ће до потпуне промене индустријског пејзажа Русије.

Учесницима форума обратио се помоћник председника РФ Аркадиј Дворкович који је изразио задовољство одржаном расправом.

Она је била интересантна, компликована и интензивна. Изнесено је мноштво најразноврснијих идеја. Рачунамо да је данашња расправа само једна од етапа процеса модернизације друштва, његовог преласка на иновациони развој. И ви ћете наставити бављење овим идејама, њиховим спровођењем у живот наредних месеци и година. Али у сваком случају и овакве расправе, и овакви форуми организујемо не последњи пут, па ћемо и даље то чинити.

Помоћник шефа државе обећао је да ће најбољи предлози учесника форума „5 плус 5“ бити подигнути на ниво доношења одлука. Биће, на пример, иницирано разматрање пројеката развоја медицине на седници Комисије председника РФ за модернизацију.

29.01.2010

Глас Русије

[Guest Оливера]

Путовање по Русији – Муром

У овом старом руском граду на 2 десетине улица долазе 6-оро светаца-чудотвораца, 4 манастира, 5 цркава и један легендарни див-јунак, Илија Муромец. Он је познат по томе што је победио троглавог дракона и потукао безброј непријатељских војска бранећи родну земљу. Илија Муромец се по значају за словенску културу може упоредити са британским краљем Артуром или скандинавским Зигфридом.

Име града је први пут споменут у летопису из краја 9. века. Оно потиче од назива угрофинског племена, Муроми, које је тада живело на високој обали широке и богате водом реке Оке, притоке Волге. Током неколико векова град је био центар граничне области Кијевске Русије. У њега су прогањани великодостојници који би пали у немилост владара. Тамо су вођене крваве битке између кнежева. Вероватно, управо зато је еп о најчувенијем руском див-јунаку Илији Муромецу настао управо на овом тлу.

У 16. веку Муром је био предстража похода цара Ивана Грозног на Казански канат. Први је био неуспешан. За други цар се боље припремио и освојио Казањ.

У Мурому има по 2 мушка и женска манастира. Мушка обитељ Света благовест радо прихвата ходочаснике, бесплатно дајући им кров над главом и храну. Преко пута налази се женски манастир Света тројица за који је везано романтично, па чак и мистична предање и у којем се налазе мошти светаца, кнеза Петра и Февроније.

То се десило у самом почетку 13. века: муромски кнез се разболео од лепре, па је само обична сеоска девојка успела да га излечи. Они су се узели и срећно живели до саме смрти преминувши једног те истог дана. Кнез и кнегиња чак су замолили да их сахране у једном ковчегу, али њихова молба није била испуњена: религиозни ритуал је то забрањивао. Али када је настао дан погреба, испоставило се да се оба тела налазе у једном ковчегу и нико није могао да их раздвоји. Тако су и сахрањени. Отада се кнез и кнегиња сматрају у Русији светим покровитељима породице.

Данас је Муром миран и патријархалан град. Његови становници су добронамерни и гостољубиви, природа је дивна и у околини има пуно одличних маршрута за туристе. Најједноставнија варијанта ноћења у граду је хотел „Муром“ поред међуградске аутобуске станице. Већа егзотика је у туристичком комплексу „Муромски мајур“ који се састоји од великих дрвених кућа. У собама су камини, у ресторану се служе национални специјалитети. Има овде и правог руског парног купатила.

У Муром који је удаљен 300 км од Москве је најједноставније стићи аутомобилом или излетничким аутобусом по Горковском друму. Осим тога, између руског главног града и Мурома саобраћа комфоран електрични воз.

04.02.2010

[Guest Оливера]

Загонетке Бајкалског језера

Бајкалско језеро које се налази у јужном делу Источног Сибира је највећи на свету резервоар слатке воде које у њему има 23 хиљаде кубних километара, односно 20 одсто светских залиха. Језеро је старо око 30 милиона година. При томе, и поред свих покушаја научника да одгонетну његове тајне, Бајкал их не жури да их открије.

На највећем језерском острву, Ољхону, површине 730 квадратних километара нађен је стародавни камени зид без икаквог везивног материјала који се пружа на скоро 300 метара пресецајући рт који залази у воду. По мишљењу научника, зид припада старој култури Курикана 5. — 10. века, али тачних доказа о томе нема. Износи се претпоставка да је то била култна грађевина сазидана около сакралног места – у прилог овој верзији иду старе гробнице које су археолози открили иза зида.

Прwема другој верзији, то утврђење за заштиту од непријатеља: поред источне стране зида јасно се виде остаци тврђавског рова и окомито укопано пљоснато камење висине 2 метра које је могло да служи за одбрану од навале непријатељских ратника.

Бајкалски ветрови су и данас загонетни чак и за искусне рибаре. Отискујући се од обале, они никада не знају шта их очекује на пучини – бура или бонаца. Урагански ветар може изненада да налети чак и ведрог дана.

Ствар је, вероватно, у необичном географском положају језера: опасан брдима, Бајкал представља огромну увалу. И вишеструко појачани ветрови с времена на време пробијају до ове котлине преко планинских ланаца.

Велику снагу једног од најстрашнијих ветрова на Бајкалу који се зове сарма изазива сужење долине истоимене реке, Сарме, на њеном ушћу. Као резултат, настаје ефект аеродинамичког тунела и ветар који избија из њега огромног снагом се сручује на језеро потапајући рибарске бродове.

На Бајкалском језеру се појављују и фатаморгане, као у пустињи. Сунчаног дана путник може да угледа брдо, брод или село, да заплови према њима и да се превари.

Пошто су врели летњи дани овде малобројни, како се може објаснити ова природна појава? И поред свежег времена, сунце сија изнад Бајкала 2,5 хиљаде часова годишње, скоро као у Шпанији, и током 10 до 15 дана у загрејаном ваздуху настају оптичке варке. Сунчани зраци се одбијају од воде и стварају нејасне обрисе и силуете који могу да заварају посматрача.

Рт Бурхан је визит карта Бајкала. Његове слике могу се видети у сваком фото-албуму. Главна овдашња знаменитост је литица са 2 врха од белог стења зараслог у црвену маховину. Зове се Шаман-литица и сматра се једном од 9 светиња Азије. Према легенди, поред ње је одседао најстарији и најјачи од 13 локалних духова. У литици има пролазна пећина у којој су вршени шамански обреди, а затим је било будистичко светилиште.

Старе шаманске традиције и данас утичу на људе које живе на балама Бајкалског језера. На острву Ољхону које је, према бурјатским предањима, обитавалиште грозних духова Бајкала сваке године организује се фестивала шамана Русије. Према једној легенди, на острву се налази гробница самог Џингис-кана.

Уосталом, загонетке су везане не само за историју. Током недавне експедиције батискафа „Мир“ који су се спуштали на језерско дно су, можда, откривени трагови легендарних златних резерви царске Русије, односно тзв. злата адмирала Колчака.

Наредна експедиција батискафа „Мир“ планирана за летњу сезону може дати одговор на питање да ли је то тако или не.

Бајкал има не мање загонетака од чувеног шкотског језера Лох Нес. Покушаје да их одгонетнете сами приликом обиласка овог изузетно лепог сибирског језера.

05.02.2010

[Guest Оливера]

Животињски свет Острва Врангела

Таквог богатства животињских врста као на острву Врангела нема више нигде на Арктику. Као да је пре него што је покрила све живо вечитим ледом, природа решила да предахне. Острво се налази у Северном Леденом океану, 140 километара западно од Чукотке, то је објекат Светског наслеђа УНЕСКА.

Крајем фебруара у Руском државном националном парку Острво Врангела још је дубока зима. Мећава је нанела метарске снежне наносе, у којима граде брлоге беле медведице. Овде је концентрација ових брлога највећа у свету. У сваком је женка са два младунчета. Острво још називају породилиштем белих медведа.

У марту-априлу брлози се отварају. А кроз неколико недеља медведи одлазе да лутају по Арктику. Вратиће се на јесен са плутајућим сантама, како би ловили моржеве. А трудне женке увући ће се у брлоге.

У априлу се дешава још једна експлозија живота у националном парку – северни јелени и муфлони. Појавом телади понашање ових мирних животиња се нагло мења и постаје опасно да им се приближавате. Муфлони нису староседеоци Острва Врангела, две десетине примерака овде су довезене 1975. са Аљаске. Сада их је ту неколико стотина.

Од птица на острву зимују само вране, зато се у пролеће пернати створови не могу пребројати. Оство је место где се гњезди преко 50 врста птица. Многе од њих су ретке или нестају.

Најприметније су беле гуске: на острву Врангела је највећа њихова колонија у Европи и Азији, неколико десетина хиљада примерака. Крајем маја беле сове полажу јаја и седе на њима. После 3-4 недеље од како се излегу, птићи су сасвим самостални. Они чак дижу крила, како би се чинили већим и плашили грабљивце.

Острво има хиљаду и по река и потока, 900 језера. Једини глодари на острва су леминзи из породице хрчака, они исти који из непознатих разлога понекада врше колективно самоубиство, бацајући се са високих стена.

У јулу се међу уобичајеним звуцима тундре чује зујање бумбара. Наступа време лова за поларне лисице: оне почињу да краду јаја притца и да их крију у својим скровиштима. А затим прате и одвлаче плен једне другима.

У септембру моржеви праве легла на падинама острва, сакупљајући снагу за даље миграције. А када се враћају бели медведи, на острву почиње паника. Моржеви у страху притискају једни друге, рањени постају плен грабљиваца. До зиме медведи морају да ускладиште сало, зато и нападају моржеве.

Последњих дана октобра постаје све хладније. Пада први снег и острво поново урони у зимски сан до наредне јесени.

Сво то шаренило може да се види ако кренете на крстарење северним морима из престонице Чукотке Анадира. Једанаестодневна пловидба паробродом коша од 5500 евра. Упрограм је укључена краћа пешачка екскурзија од три километра по острву уз разгледање унутрашњих долина, где бораве муфлони и северни јелени. У Ђавољој јарузи могу се видети остатци древне ескимске насеобине. Најбоље време за путовање је јул.

05.02.2010

[Guest Оливера]

Московски мозаик

После параде 9. маја планира се капитални ремонт Црвеног трга. Због слегања земљишта камени блокови, којима је поплочен трг, нису у најбољем стању. Радови ће трајати око годину дана, и то трг неће бити затворен за посетиоце.

Холивудски глумац Бенисио Дел Торо представио је у Москви свој филм Човек-вук. Последњег дана свог боравка у Москви он замало није довео организаторе до нервног слома. Његова чувеност је без чувара отишао у шетњу Москвом. По повратку је Бенисио Дел Торо признао да је Московски метро – нешто!!!, вотка укусно пиће и да у Москви фали биоскоп који би демонстрирао искључиво класику руске филмске уметности.

Припадници московских комуналних служби ће моћи да ефикасно чисте кровове зграда од снега помоћу електричних импулса. То је доста једноставан начин. На крову ће бити смештена гирланда пластичних радних елемената, спојених с акумулатором енергије. На ту гирланду ће приспевати електрични импулси, који руше лед и односе снег. Систем ће радити у аутоматском режиму. Вероватно нови начин неће се допасти пролазницима на чије главе ће падати ледена киша.

Московски милиционери су онемогућили деловање етничке криминалне групе која је организовала у Москви мрежу лажних мењачница. Становници Ингушетије су помоћу хакера улазили на сајтове крупних банака и размештали у њима адресе фиктивних мењачница и веома повољне курсеве девиза. Они су упозоравали да мењају само крупне износе: од 100 хиљада долара и евра. Адресе су се мењале сваки дан. Ниткови би изнајмили неку просторију са два иизлаза и опремили мењачницу. Лажни благајник, узевши и пребројавши новчанице, изазио је с њима на друга врата. Сада их чекају суд и преварени бизнисмени.

Клеопатра – женка леопарда — остала је без куће те тражи новог газду. Јадница је постала жртва људских проблема. Клеопатра је живела у подмосковском насељу Речник које руше према одлуци власти. Данашњи домаћин ју је пре 4 године нашао у шуми малу, болесну и гладну. Како се егзотична животиња нашла у Подмосковљу није познато, али се Клеопатра брзо везала за људе те с њом није било проблема. Она се навикла да спава на каучу и добије храну на тањиру. О повратку такве животиње у природу нема ни говора, зато за Клеопатру под хитно траже ново боравиште.

06.02.2010

[Guest Оливера]

Архипелаг Гулаг школска лектира у Русији

Солжењицинова дјела ће се изучавати на часовима књижевности у старијим разредима руских школа, пише часопис La Repubblica.

Министар образовања и науке Андреј Фурсенко потписао је налог да се у школски програм, у предмет књижевност унесе књига Александра Солжењицина „Архипелаг Гулаг".

Како каже аутор чланка, руски ђаци, већ изучавају Солжењицинова дјела „Матронино двориште" и „Један дан Ивана Денисовича". Планирано је изучавање и других дјела лауреата Нобелове награде за књижевност, који је 20 година био у прогонству.

Заштитници људских права подржали су иницијативу Владе, Владимир Путин је пре неколико месеци прихватио предлог пишчеве удовице Наталије Солжењицин, да се изда скраћена верзија „Архипелага Гулаг" како би младима олакшали читање. Наравно, за ученике ће се штампати специјално издање, које ће бити скраћено у односу на оригинал три пута.

„Изучавање те Солжењицинове књиге олакшаће рјешавање проблама, који узнемирава наше друштво око покушаја да се схвати наша прошлост", прокоментарисала је Наталија Солжењицин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

септембар 2009

[Guest Оливера]

Гроф Сава Владиславић утемељивач српско-руских духовних веза

За српско - рускe везe, које у различитим облицима трају још од средњег века, а које су појачане од времена владавине руског императора Петра Великог, изузетно је заслужан наш земљак, Србин Сава Владиславић,  у руским изворима помињан и под именом Рагузински. За све време колико је живео у Русији, он је био  саветник руског императора Петра Великог, али и Катарине I, један од људи у које су ови велики владари  имали највеће поверење. Статус једног од најутицајнијих људи у Русији у првој половини осамнаестога века Владиславић је задржао до краја живота.

Обављао је, на шта скреће пажњу и Јован Дучић, наjбољи биограф Саве Владисавића,  за руску државу изузетно важне финансијске и дипломатске послове: "За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку нашег тамног XVII столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана... Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате, у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана."

Кад год му се указала прилика, гроф Сава Владиславић је моћном државнику Петру Великом скретао пажњу на положај Срба, тога Русима једнокрвног и једноверног народа на Балкану, упозоравајући руског цара, и утицајно висoко племство да на Балкану у турском ропству живи српски народ коме треба помоћи војно, политички, али и културно.

На ову неправедно заборављену историјску личност први је најпотпуније указао  песник Јован Дучић, који је о овом великом и утицајном Србину годинама скупљао грађу и о њему написао књигу под насловом Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I гроф Сава Владиславић, која је 1942. године, у време Другог светског рата, штампана у Питсбургу  у Сједињеним Америчким Државама. Учинио је то, пре свега, због тога што је Сава Владиславић у неку руку био његов предак, што требињски Дучићи престављају један огранак Владиславића. За ово дело Дучић је скупљао грађу од 1933. до 1940. године у време док је као југословенски дипломатски представник службовао у  Риму и Букурешту. За то време, како сам каже у предговору књиге, грађу је скупљао сам, али и по поруџбини у архивама у Дубровнику, Венецији, Москви, Хелсинкију, Букурешту и Београду. Поред архивске грађе ту је и обимна литература на руском, италијанском, немачком и српском језику. "Пишући ову књигу, био сам као песник, био сам далеко од свог обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте инспирације."

Извор: Званични сајт СПЦ

[Guest Оливера]

- наставак текста -

I

Сава Владиславић потиче из старе средњовековне племићке породице Владиславића  из околине Гацка, а кула његових предака налазила се између села Јасенка и Берушнице.  У време турскога ропства нису прешли на ислам. У историјским изворима помиње се Савин отац Лука као човек који је близак Светом Василију Острошком чији је савременик био. Није поуздано утврђена година Савиног рођења. Душан Синдик наводи један руски извор по коме се Сава родио 16/27. јануара 1668. године. У Великој совјетској енциклопедији, где се помиње под презименом Рагузински Владисављевић Сава, стоји да је рођен око 1670. године.  Јован Дучић, међутим, сматра да је могао бити рођен 1664. године.  Није тачно утврђено ни место његовог рођења. Дучић наводи мишљења по којима је рођен у Херцег Новом, Гацку, Дубровнику. Позивајући се на једно писмо дубровачког конзула у Цариграду Луке Барке, Глигор Станојевић сматра да је Сава рођен у Фочи, где је живео и његов брат Живко. Са непуних двадесет година нашао се у Дубровнику где је поред трговачког умећа стекао и изврсно образовање, било је то после великог земљотреса који је задесио овај град,  " у време цветања дубровачке књижевности и науке." Још док је био млад, трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове, а његова озбиљнија каријера, како наводи Дучић, почиње од 1699. године, када у Цариграду, срета јерусалимског патријарха Доситеја изузетно значајну личност православног света тога доба и великог пријатеља Руса. Јерусалимски Патријарх га је, као поверљивог човека, препоручио руском изасланику у Цариграду Емилијану Ивановичу Украјинцову,  коме је Сава саопштио значајне податке.  Услуге Саве Владиславића добро су дошле и новом руском посланику на Порти, Димитрију Михајловичу Голицину, који је сматран једним од најумнијих људи које је Русија тада имала.  Нашао се при руци и његовом наследнику Петру Андрејевићу Толстоју, коме је саопштавао важне податке о стању на султановом двору, у Цариграду и Турској царевини. Везе трговца Саве Владиславића са руским дипломатама биле су познате турским властима, о томе се знало и на Порти, па је руски посланик Толстој 1702. године одлучио да Саву привремено склони у Русију. У Москви је представљен као трговац, затим је кренуо на север према Балтику, где се у војном логору Шлисебург срео са руским царем Петром Великим, на кога је оставио снажан утисак. Није дуго Владиславић остао у Русији, 1704. године цар Петар Велики са писмом грофу Толстоју шаље га у Цариград.

[Guest Оливера]

...

Владиславић се није дуго задржао у Цариграду, вратио се у Москву 1705. године.  Са њим је стигао у Москву, где се стално настанио, и његов брат Јован, са четири сина. У Москву је довео и једног младог Етиопљанина кога је купио на цариградској пијаци робова. Поклонио га је Петру Великом, а цар се обрадовао овом поклону, покрстио је младића, дао му име Петар, послао га у школе. Овај Етиопљанин био је прадеда великог руског песника Александра Пушкина.  Ове чињенице био је свестан и сам Александар Пушкин, одакле потиче и његова наклоност према Србима.

Међу бројним извештајима које је гроф Сава Владиславић тада донео био је и рукопис  Тајни опис Црног мора. За учињене услуге цар Петар Велики богато га је наградио дарујући му дворац у Покровки у Москви и право да се бави трговином на Азову и Малорусији, као и трговином са иностранством. Нешто касније осетиће се Савине трговачке способности. У време историјске битке код Полтаве 1709. године у којој је руска војска до ногу потукла шведског краља Карла XII, Сава је био задужен да води војну итедантуру, успешно је организовао снадбевање руске војске воловским запрегама по непроходним путевима. Због изузетно добро обављеног посла  Петар Велики га је наградио имањима у Малорусији.  Добио је и високо звање дворског саветника за питање православног истока.

Одмах после тога уследиле су припреме за рат са Турском, а у државној благајни није било довољно новца за вођење рата. Сава је сачинио план да пуњења царске благајне на тај начин што је осмислио и спровео монетарну и пореску реформу. Његов план се остварио, благајна се напунила, а Петар Велики одликовао га је звањем дворског саветника.  Пре рата са Турском и руског пораза на Пруту,  1710. године Петар Велики је покушао да за савезника придобије молдавског кнеза Димитрија Кантемира, а као преговарача одредио је Саву Владиславића.  Сава је био и један од руских преговарача који је са Турцима, после изгубљеног рата уговарао мир.

Због неких породичних обавеза, али и руских државних послова у Венецији и Риму, Сава је посетио стари завичај Херцег Нови где су живели неки чланови његове породице и Дубровник, кога је толико задужио штитећи интересе овог града у Цариграду, али и у Русији. Из Москве је 1717. године прво стигао у Венецију, а онда у Дубровник, где је од Сената покушао да добије дозволу за градњу православне цркве, али му то није дозвољено.  Он је Дубровник напустио крајње нерасположен, а онда је отпутовао у Херцег Нови где се сусрео са родбином, где је даровао неке православне цркве.  Одатле је отпутовао у Венецију.

У Венецији се Владиславић оженио.  Животна сапутница била је двадесет двогодишња Виргилија или Вергилија Тревизан, коју Дучић помиње под именом Вирђинија, из једне од најугледнијих венецијанских патрицијских породица, која је дала чак и једног дужда.  У време женидбе Сава је био педесетогодишњак.  Поред женидбе, Сава је у Венецији и Риму обавио неке важне куповине које су наручили руски цар и царица. Један од главних разлога његовог доласка у Рим било је склапање конкордата између Свете столице и Русије. Владиславић се срео са папом Клементом XI и са њим постигао договр о конкордату. Када је договор стављен на папир и био спреман за потписивање, папа Клемент XI изненада је умро и овај посао је остао незавршен.

За посао обављен у Риму и Венецији Сава је 1722. године био награђен највишим достојанством, проглашен је за руског племића.  Пре тога он је, на основу свог српског племићког порекла, добио титулу венецијанског грофа.  Руска царица Катарина I га је даривала новим поседима.  Ова признања представљала су само подстрек за нове задатке које је пред Владиславића поставио Петар Велики. По савету Петровог пријатеља, немачког филозофа Лајбница, цар је одлучио да у Кину пошаље амбасадора, за шта је најпогоднији био Сава Владиславић. Пошто је Петар Велики у међувремену умро, указ о постављењу Саве Владиславића потписала је 1725. године царица Катарина I.  И овај задатак Владиславић је успешно обавио, одредивши границу између Русије и Кине у дужини од 6.000 километара.  О мисији и боравку у овој великој земљи сведочи Владиславићев рукопис Тајни извештај о сили и ситуацији кинеског царства.  У време разграничавања два велика царства - руског и кинеског Владиславић је добио право да у Сибиру, на далеком истоку подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свете Тројице 1727. године, што је за Србе важно, основао је град Тројицкосовскиј у коме је саградио цркву Светог Саве Српског Немањића.

Пред крај живота Владисавић је доживео велику трагедију. Умрла му је мајка, монахиња Теофанија и све три кћерке које му је родила млада супруга Виргилија. Најстаријој кћерки Ани кумовала је Ана Петровна, кћерка цара Петра Великог.  Сава Владиславић умро је 17. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке и три кћери у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду.

[Guest Оливера]

II

Заузевши високи положај на руском двору и приближивши се цару Петру Великом, Владиславић је нове позиције користио за то да учини добро српском народу, настојећи да овом великом руском владару скрене пажњу на трагичан положај Срба на Балкану који живе у границама Турске. Он је, како сматра Јован Дучић, "први поставио српско питање у Русији као главни проблем Балкана."  Добро је знао да ни Аустрија ни Млечани, без уцена да се одрекну православља, неће помоћи Србима да се ослободе турскога јарма.  Сјајну прилику за ослобађање Срба из турског ропства Сава је видео у предстојећем руско - турском рату који се припремао 1710. године. Сава је тада дошао на помисао да би у тај рат требало укључити и балканске хришћане, посебно његове земљаке Србе и хришћане Албанце,  тако што би се и они дигли на устанак када почну руске војне операције против Турака у Молдавији.. Он није сумњао у спремност Срба да се прихвате оружја.  Уколико би се предстојећи руско - турски рат  завршио повољно по Русе, и Срби би од тога могли имати користи, чиме би пред ондашњом Европом озбиљно било постављено српско питање.

На улогу Саве Владиславића у подстицању Русије да се умеша у политичке прилике на Балкану први је указао Захарије Орфелин у чувеном делу Историја о житији и славних делах великога государа Императора Петра Перваго, штампаног 1772. године, где каже да  "тај Сава, код Петра примљен веома милостиво, изложио је одмах да, ако би Његово Царско Величанство изволело да пише Црногорцима и другим суседним народима, и да их покрене да узму, са своје стране, оружје против Турака - сви би се они врло спремно јавили у службу Његовог Царског Величанства, и тиме би била учињена не мала диверзија у односу на турску силу."

Неповољна завршница руско - турског рата одиграла се од 9. до 12 јула 1711. године у Молдавији на реци Пруту, левој притоци Дунава. Том битком Руси су настојали да осигурају новостечене позиције на Црном мору и да се тамо учврсте, а Турци да сузбију Русе,  да их удаље са црноморских обала и по Турску пониште неповољни уговор са Русима, постигнут 1700. године. Ова  битка значајна је не само за Србе на Балкану, него и за турске спахије пореклом из босанских крајева, који су се масовно одазвали царском позиву и дошли у турску војску и учествовали у бици на Пруту.  Босанску војску предводили су Карајилан  Али - паша и Бећир - паша Ченгић.  Сачувао се један списак босанских спахија који су учествовали у тој бици.

[Guest Оливера]

...

На улогу Саве Владиславића у подстицању Русије да се умеша у политичке прилике на Балкану први је указао Захарије Орфелин у чувеном делу Историја о житији и славних делах великога государа Императора Петра Перваго, штампаног 1772. године, где каже да  "тај Сава, код Петра примљен веома милостиво, изложио је одмах да, ако би Његово Царско Величанство изволело да пише Црногорцима и другим суседним народима, и да их покрене да узму, са своје стране, оружје против Турака - сви би се они врло спремно јавили у службу Његовог Царског Величанства, и тиме би била учињена не мала диверзија у односу на турску силу."

Неповољна завршница руско - турског рата одиграла се од 9. до 12 јула 1711. године у Молдавији на реци Пруту, левој притоци Дунава. Том битком Руси су настојали да осигурају новостечене позиције на Црном мору и да се тамо учврсте, а Турци да сузбију Русе,  да их удаље са црноморских обала и по Турску пониште неповољни уговор са Русима, постигнут 1700. године. Ова  битка значајна је не само за Србе на Балкану, него и за турске спахије пореклом из босанских крајева, који су се масовно одазвали царском позиву и дошли у турску војску и учествовали у бици на Пруту.  Босанску војску предводили су Карајилан  Али - паша и Бећир - паша Ченгић.  Сачувао се један списак босанских спахија који су учествовали у тој бици.

План укључења балканских хришћана у овај сукоб, за који многи историчари сматрају да га је осмислио Сава Владиславић, био је врло једноставан. Рачунало се на то да ће се у устанак на Балкану, поред православних Срба, укључити и римокатолици који са њима деле животни простор, али и Албанци хришћанске вероисповести. У овом случају изгледа да се није рачунало на Бугаре и Грке. Одлучено је да се међу балканске хришћане, првенствено међу Црногорце, упуте двојица прерушених руских официра српског порекла - пуковник Михаило Милорадовић, потомак чувене херцеговачке породице Храбрена и капетан Иван Лукачевић, рођен у Подгорици.  Устанак балканских хришћана требало је да буде  усклађен са руским војним операцијама у предстојећем рату против Турака на Црном мору. За ту прилику припремљено је и писмо Петра Великога, кога је, како многи сматрају, написао Сава Владиславић, којим се цар обратио " пресветлом Митрополиту преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама, и свим хришћанима грчке и римске вероисповести, духовног и световног чина у Србији и Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима",  тражећи од њих да се дигну на устанак и нудећи им своју заштиту.  У време када је донесена одлука да крене на Балкан у Црну Гору, Михаило Милорадовић се налазио у Букурешту. Иван Лукачевић, Подгоричанин  "који је недавно пре тога био дошао у Русију где је унапређен у чин капетана, имао је по Савином упутству пустити браду и обући монашку одећу и тако отићи са поменутим писмом преко Молдавије."  Ово је уједно први покушај укључивања Русије у политичке прилике на Балкану. Та руска интервенција на далеком Јадрану, како сматра Јован Дучић, за неке тадашње руске војне и политичке кругове, била је чудна и можда и неразумљива.

Средином јуна 1711. године Милорадовић се са пратњом искрцао на јадранску обалу у Грбљу, позвавши Грбљане у борбу против Турака, где је одушевљено дочекан. Затим је стигао на Цетиње и владици Данилу и његовом брату Луки Петровићу предао писмо Петра Великога. Писмо је прочитано баш на Видовдан пред скупљеним главарима где је изазвало одушевљење. Догодило се, како каже Глигор Станојевић, нешто необично, "први пут у току мучног вековног ропства, дошли су домаћи људи у Црну Гору, у име великог и моћног руског цара, који им нуди помоћ и заштиту. То је деловало као право откровење. Том свијету који се вјековима крстио са три прста и гледао како Турци погане његове светиње, кога су сусједи (иноверци, прим. Ј.Б.) и пријатељи Млечани презирали као шизматика, одједном, као Божјим привиђењем, јавља се највећи православни владар на свијету." Када је на Цетињу прочитано писмо Петра Великога, "није требало много напора да се ратоборни Црногорци дигну на оружје и да устанак захвати један део источно - херцеговачких племена. Устаници су имали извесних успеха оперишући око Никшића, до Требиња, али Турцима нису нанели ни један тежи удар. Против тврдих градова нису имали артиљерије, а са ручним оружјем постигли су само половичне резултате."  Безуспешно су опседани утврђени градови Грахово, Гацко и  Спуж.  Устанак се проширио и дубље у Херцеговину, устаници су два пута покушали да освоје Клобук, палећи летину у околини овога утврђеног града. У тим нападима средином те 1711. године устаници су напали и оштетили више војних утврђења и кула у Херцеговачком санџаку код Билеће, у Рудинама, Требињу.