О Русији / Вести из Русије

[Guest]

Филм „Орда“ добио двије награде 34. Московског филмског фестивала

02 понедељак јул 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести, Култура

≈ 1 коментар

30. јуна у Москви је завршио са радом 34-московски међународни филмски фестивал, који је отворен 21. јуна. Међу домаћим руским филмовима, који су приказани ове године, био је филм „Орда“ (режисер Андреј Прошкин, генерални продуцент Сергеј Кравец), који је производња филмске и ТВ компаније „Православна енциклопедија“.

Жири је филму „Орда“ додијелио двије награде: „за најбољу режију“ (Андреј Прошкин) и „за најбољу женску улогу“ (Роза Хајрулина – за улогу ханше Тајдули).

Филм „Орда“ који говори о догађајима руске историје друге половине петнаестог вијека и подвигу светог Алексија, Митрополита кијевског и све Русије, постао је једини руски филм, који је удостојен награда филмског фестивала ове године.

Режисер филма је Андреј Прошкин, аутор сценарија Јуриј Арабов. У главним улогама су: Максим Суханов, Роза Хајрулина, Андреј Пањин, Инокентије Дакајаров.

У основи сижеа је епизода из житија светог Алексија Митрополита московског: 1357. године Митрополит Алексије је исцијелио ханшу Тајдулу – мајку хана „Златне орде“, Џанибека.

[Anette]

Pussy Riot прети седам година затвора

Московско тужилаштво је послало суду кривични предмет против контроверзне групе "Pussy Riot", која је организовала панк-молитвену службу у градском храму Христа Спаситеља. Чланице трочлане групе се терете за неуравнотежено понашање, за које би могле добити седам година затвора.

21. фебруара, девојке, обучене у јарким бојама и са капама преко лица, отрчале су до проповедаонице храма и почели да вичу увреде на рачун руководства земље и цркве. Овај испад је изазвао скандал и био негативно доживљен од стране већег дела руског друштва.

Истовремено, неколико познатих културних личности се противи кривичном гоњењу девојака, верујући да им је довољна административна казна у облику новца или друштвеноќорисног рада.

Глас Русије

[Anette]

У Москви почиње суђење учесницама „Pussy Riot“

Суд у Москви данас почиње са разматрањем кривичног предмета учесница панк бенда „Pussy Riot“ које су оптужене за неприхватљиво понашање у Храму Христа Спаситеља. За данашњи дан заказана су прелиминарна саслушања која ће бити затворена.

Девојке су 21. фебруара изашле на олтарски део главног храма Руске православне цркве у изазовној одећи јарких боја и у капама које су им покривале лица и извеле песму која је садржала увреде упућене свештеницима и администрацији земље.

Њихов поступак изазвао је велики одјек у јавности. И даље се воде расправе о томе да ли девојке треба да кривично одговарају за своје недело и служе затворску казну од 7 година или је довољна новчана казна и принудни рад.

Глас Русије

[Anette]

Храм Светог Саве изнутра

Русија ће дати свој допринос завршетку изградње српског чуда – Храма Светог Саве у Београду. Очекује се да ће се наши стручњаци бавити унутрашњим уређењем једне ода највеличанственијих светиња у православном свету. Мозаиком треба да буде покривено више од 15 хиљада квадратних метара површине храма.

Протокол о руском учешћу у унутрашњем уређењу храма на пролеће 2012. потписали су министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров и министар иностраних послова Србије Вук Јеремић. Ипак сама идеја руског учешћа у изградњи храма Светог Саве одавно је наилазила на подршку и разумевање руског руководства, разматрана је ова тема и за време посета Владимира Путина и Дмитрија Медведева Србији.

Како је говорио Патријарх Српски Павле, Свети Сава је духовни отац, просветитељ и учитељ нашег народа. Сећамо се још како је истакнути песник Васко Попа одређивао метафорично значај ове фигуре: Путује без пута и пут се за њим рађа. Заиста, јер Свети Сава је оснивач и први Поглавар аутокефалне СПЦ, величанствене светиње без које би била незамислива српска државност.

Дозволите нам да вам представимо учеснике нашег данашњег округлог стола – главни протонеимар храма Светог Саве, професор Војислав Миловановић и старешина храма, протојереј-ставрофор Радивој Панић.

Оче Прото, дајемо вам реч:

Као што су многи народи кроз историју своје одређене личности из историје покушали, да ли споменицима културе или неким другим начинима, да обележе у својој историји, тако је и српски народ желео да Светог Саву постави на место које му припада. Наравно да кроз историју није могло бити сигурно на који начин ће то бити. Ви знате да смо од 1389., а касније још из XV века, 1459. падом деспотовине, били под турским ропством, све до половине XIX века. У том времену дух очувања свести о значају слободног живота управо је живео кроз дух Светога Саве. Српска црква је кроз време наравно покушала да тај дух одржи и очувала га. И наш народ благодарећи том духу светосавском временом се држао управо те идеје о српској држави коју је Свети Сава имао. И немерљив допринос, дакле, велику улогу Светога Саве у историји српски народ никада није могао да заборави, и онда је наравно требало да постоји неко време када ће се и на који начин одужити према Светоме Сави.

Оче Радивоје, хајде да се сетимо више неко вековне историје подизања храма, по којој, у ствари, може да се прати читава историја двадесетог века. Друштво које је требало да одговара за изградњу било је основано још 1895. године, триста година после спаљивања моштију Свеног Саве од стране отоманских валсти. Али до почетка 20. века конкретних пројеката није било, било је само јасно да изградња треба да буде монументална и изведена у византијском стилу. Убрзо су започели Балкански ратови, започео је Први светски рат. Изградња је започела тек тридесетих година. Реците о томе детаљније.

1935. године је тадашњи патријарх Варнава заједно са властима тадашње Краљевине Југославије донео једну конкретну одлуку да се почне са градњом. 1935. године је почела градња. 1939. је практично почео да се уграђује први и основни темељ храма Светога Саве благодарећи тадашњем патријарху Гаврилу. Међутим и то су биле прилике врло нестабилне и не само у Србији. 1939. већ је почео Други светски рат. И, наравно, тај талас запљускује и Југославију. И практично темељи и одређене висине основних зидова од негде 7 до 11 метара уграђени су до 1941. године, а затим храм прекида са радом, односно, даља градња се зауставља. И 1941. године, тачније 6. априла је почело бомбардовање Југославије, односно, Београда. И Београд је тада доживео једну тешку несрећу, био је скоро сравњен са земљом. Много хиљада људи је овде страдало, град је био заиста потпуно уништен, и даља градња храма није могла да се настави по практично немогућности да се уопште одржи било какав живот у овоме граду па и у читавој земљи.

За време Другог светског рата унутар храма, у његовом основном простору су немачке нацистичке трупе држале аутопарк својих јединица. То се исто десило и после Другог светског рата, када су нове комунистичке власти исто то чиниле. Дакле, у том простору где су Немци држали свој аутопарк и они су свој неки простор за себе узели, тако да нове власти су већ биле противне било каквом верском и религиозном напретку, и нису дозволиле да се храм настави све до 1985. године. Дакле, од 1939. немамо градњу све до 1985.

А још неколико година касније нестала је сама земља, уследили су крвави конфликти, санкције... Како је тада говори Патријарх Српски Павле, ми нисмо могли да молимо за помоћ, пошто народ није имао од чега да преживи. Тек пред крај прве децније 21. века храм је био практично дограђен – али остаје још огроман посао уређења интеријера, није ли тако, Оче?

Биће потребно много времена да се то учини. Ми сами живимо у таквом времену и таквој ситуацији, као што и сами видите, па и цео свет, а Србија посебно, да је тешко да сами издржимо и црква пре свега, а онда и држава, да доведемо градњу до самог краја, ако не будемо имали помоћи са стране. У том смислу је учињен један корак даље, а то је да се тај уговор и договор учини таквим да се са обе стране, а у овом случају да Руска Федерација благонаклоно гледа на потребу завршетка градње храма Светога Саве. Ми сматрамо да ова градња храма Светога Саве у Београду није само питање Срба и Српске Цркве, него је значај мало шири, подразумева све православне. Као што ми знамо за Христа Спаса у Москви, поносимо се сви да он тако велелепно изгледа и да је та његова грандиозност заиста огромна. У том смислу покушавамо да дамо на значају да и помоћ Руса није само ради Срба него упоште помоћ у неком свеправославном и свесловенском смислу. Тако да нам је драго да се до тога дошло. Оно што је и раније обећано, можда тај споразум између господина Лаврова и господина Јемерића је само круна онога што је господин Путин који је већ био у посети Србији и обећао тада да ће Русија, односно Руска Федерација и руска држава, можемо рећи, и руски народ и српски народ који имају изузетне везе, на тај начин се, тим писаним уговором, још више обавезати да нам помогну у даљем осликавању и завршетку храма Светога Саве.

Велико хвала, Оче! А о техничким детаљима изградње разговараћемо са професором, главним протонеимаром Храма Светог Саве Војиславом Миловановићем. Господине професоре, како се очекује, на пројекту ће радити 60 руских и српских стручњака, као и њихови помоћници. При томе ће водећу улогу, како разумем, имати руски стручњаци.

Техника мозаика је у Русији развијена, техника мозаика је у Русији позната. Не треба забораити да Русија има то империјално богатство, империјално наслеђе, а мозаици су се радили у богатим земљама. Србија нема неку мозаичку традицију. Ја бих можда још додао да наша сарадња, мислим на сарадњу храма Светог Саве са Русијом, има врло дугу традицију. У расписивању првог конкурса и другог конкурса, пошто Срби традиционално међусебно врло тешко могу да усагласе мишљења, била је позвана управо Империјална художествена академија да учествује у жирирању и избору пројекта за храм Светог Саве и њихов допринос је и у тим критичним тренуцима био изузетан, исто као што је и сада.

А ово је један од најлогичнијих и најбољих предлога. Храм Светог Саве по својој величини спада међу највеће активне храмове на свету. Нама је жеља да он буде и у духовном значењу велики. Јер храм Светог Саве превазилази један мали српски народ и наша је жеља да то буде један свеправославни храм. И посматрајући то тако и помесне цркве су дале свој допринос у изградњи храма Светог Саве. На пример, Грчка црква је у виду донације помогла да се уради фасада храма, а руска страна се определила да учествује у изради ентеријера, што је мени посебно драго, јер молитвени амбијент управо ствара ентеријер, а српски народ је везан са руским народом, поред свега осталог, у најјачој мери управо кроз православље.

У штампи се називају различити датуми завршетка радова на унутрашњем уређењу. И Ви сте, господине Миловановићу, сами говорили да мозаик тешко да ће бити готов пре 2020. године.

И то је 15 хиљада квадратних метара или да кажемо популарније хектар и по мозаика. И то ће вероватно бити један од већих мозаика у свету. Ја бих вас подсетио да је тренутно један од највећих православних мозаика у свету, вероватно ће се наши слушаоци изненадити, у цркви Светог Николаја, руској цркви али у Токију. Кад год то кажем људи се мало зачуде.

И тако пројекат византијског мозаика Храма Светог Саве је завршен, утврђен је избор и редослед композиција са 1500 ликова, све до најситнијих детаља. Одрежени ће бити сви важни православни сижеи, сви важни догађаји: од првог кршетња у седмом веку и до страдања којима је подвргнут српски народ у 20. веку. Тачније мајстори имају сву теоријску базу.

Онај ко буде учествовао у конкурсу он ће добити све: на којим местима, шта и како треба да буде приказано. Али то је онај теолошко литургијски и архитектонски аспект, који јесте велики посао. Али у овом случају је највећи посао који следи и који тек треба да нам да уметник мозаичар, а то је тај креативни део. Храм Светог Саве као један од значајнијих православних храмова у свету после израде овог мозаика ће бити репер и у осликавању других православних храмова не само у Србији, него и изван Србије. Због тога храм по својој величини, сада физичкој и у будућем духовној величини, треба да има оригинална, креативна и надахнута решења, тако да би био и узор за многе друге. Храм Светог Саве не заслужује да у себи има реплике, као што је то урађено у цркви на Опленцу, где су руски мајстори 1933. године урадили реплике из средњевековних српских манастира и произведен је мозаик површине 7,5 хиљада квадратних метара. За једну такву цркву то је прилично, то је једна меморијална црква династије Карађорђевић. А пошто је ово заветна црква Светом Сави и све укупно не само српска православна, она заслужује да има потпуно нов креативни приступ и да та решења буду у креативном смислу потпуно оригинална и да то буде неки репер и за будућност. Ја очекујем да заједно са нашом браћом из Русије, који ће учествовати овде са нама у изради мозаика, управо тај степен и постигнемо.

Сада треба да буде формирана радна група у коју улазе чланови две владе и две цркве. Са своје стране радна група треба да именује комисију за расписивање конкурса међу руским мајсторима. Како схватам, сада се процес одвија не тако активно, јер пво се формирала влада у Русији, сада се исто дешава у Србији. Господине Миловановићу, шта мислите, да ли је за сада рано прогнозирати датум почетка интензивних радова у Храму Светог Саве?

Руска страна, колико сам ја информисан, врло активно на томе ради. Али тренутно нема с ким да прича са српске стране, да једноставно то кажем. Ја сам се сад видео са председником републике Николићем неколико пута, јер он сад по функцији постаје председник главног одбора за подизање храма Светог Саве, и он има изузетно интересовање да све то се убрза и да се ради на најбољи, најквалитетнији начин. А његова наклоњеност партнерима из Русије је опште позната.

Хвала вам велико, господине професоре. Данас у нашем округлом столу учествовали су главни протонеимар Храма Светог Саве, професор Војислав Миловановић и старешина храма, протојереј-ставрофор Радивој Панић.

[Перса]

У Украјини погинули руски ходочасници

Тужна вест.

[Перса]

Када је неко импресиониран Русијом значи да много мало зна о њој Извињавам се што опет и опет кварим журку

Moje iskustvo je drugačije od tvoga.

Više puta sam putovala u Rusiju i što je bilo dalje u km, to je odnos prema nama srbima(govorim o običnom čoveku rusije) bilo toplije, sa saosećanjem prema kako oni kažu: "naša sestrica Serbia" je usamljenom sa dosta prikrivenih i otvorenih neprijateljskih delanja prema njoj. Neverovatna je informisanost o događajim u našoj zemlji.

Toplina i srdačnost je na Uralu dostigla dirljivost, bez puno reči, pogledom ljudi se prepoznaju , koja spaja ljude u trenutku.

[Anette]

Комади леда падали с неба

Киша и град пречника до 5 сантиметара обрушили су се у уторак увече на Кемеровску област у Сибиру. Према званичним информацијама, услед пада града повређено је најмање 20 особа, међу њима има и деце.

Град је разбио прозорска стакла на зградама. Преко 100 аутомобила је оштећено, услед падавина они изгледају као после саобраћајне несреће: оштећени су им фарови, згужвани кровови, хаубе, па чак и врата.

По речима становника овог подручја, нико их унапред није обавестио да може доћи до природне непогоде.

Глас Русије

[Anette]

Ми смо свет: Русија, Србија, Црна Гора

Београд-Гуча-Тиват. Већ трећи пут се на Балкану одржава фестивал стваралаштва младих Ми смо свет. Акција се одржава на иницијаитиву Руског центра науке и културе.

Музички колективи из различитих градова Русије, Србије, Републике Српске и Црне Горе се састају да би склопили нова познанства и више сазнали о националним културама словенских народа. Приликом отварања фестивала у Београду су млади демонстрирали спортске и балетске игре, изводили савремене и народне песме, главни хит је традиционално била Калинка. Затим се фестивал Ми смо свет хармонично уклопио у лудо весеље фестивала трубача у Гучи, а затим се преселио на плаже Црне Горе. По завршетку фестивала ће најактивнији учесници добити Купове друштвене дипломатије и постати макар и не званични, а ипак амбасадори своје земље. Пред микрофоном је један од организатора фестивала Ми смо свет Јелена Колесниченко.

Србија је мања земља, али има велико гостољубиво срце. Наши млади уметници стижу у кратком времену да обиђу знаменитости и стичу лепе утиске. Сваки колектив одлази са осећањем да ће га поново радо дочекати. Осим тога, млади склапају нова познанства, без обзира на то, што говоре различите језике. Уједињује их заједнички језик стваралаштва. Просечни узраст учесника фестивала је између 15 и 18 година. Дешава се да се двоје заљубе, како да не. Тим пре у таквој земљи као што је Србија.

Глас Русије

[Anette]

Какву тајну крије матрјoшка?

Свет је сазнао за матрјoшке 1900. године, када је једна таква лутка однета у Париз на међународну изложбу домаће радиности и тамо освојила медаљу. Али, каква је историја ове необичне лутке?

Играчке постоје откако постоји човечанство. Првобитни људи су их правили од костију и камена. Археолози стално наилазе на различите фигуре за које је тешко одредити да ли више личе на људе или на животиње. Додуше, многи научници сматрају да то уопште нису играчке, него предмети религиозног култа. Засигурно се зна само једно: прва играчка сваког детета у свим временима и народима била је звечка.

„Шаркунок“, „пеленашка“ и лутка „дорожница“

Музеј руских играчака у Измаиловском кремљу у Москви има много експоната, а међу њима и звечку коју је у рукама држало дете у доба древне Русије.

„Та играчка се зове ‘шаркунок’. Прављена је од брестове коре, а унутар звечке су била или осушена зрна грашка, или семенке јабуке“, објашњава Светлана Колосова, кустос Музеја руских играчака. „Детету су давали шаркунок чим се роди. Али постојала је и лутка коју су сеоске жене правиле пре него што дете дође на свет.“

То је била лутка „пеленашка“. Правили су је од комадића мајчиног или бабиног одела. Било је забрањено да се тканина сече, зато су је кидали, а такве лутке су се понекад звале „рванке“ (од руског „рвать“ - кидати). Пеленашку би стављали у колевку да „греје“ будуће новорођенче.

Пеленашка је више „играчка за одрасле“, јер је то лутка-амајлија.

Занимљиво је да су код Словена, али и код многих других народа, лутке у почетку прављене за одрасле, а тек касније за децу.

У сеоској кући је било много амајлија. Лутка „зерновушка“ била је задужена за летину и чувала је зрно од труљења, „десјатиручка“ је помагала младој домаћици, а минијатурна „дорожница“ је штитила путнике.

„Наравно, лутке-амајлије су биле везане за веровања тога доба. Интересантно је да нису имале очи. Ако се таквој лутки додају очи, сматрало се да то већ није амајлија, јер онда она види и оно што не треба, па у њу може да се усели зли дух. Међутим, временом је лутка престала да се доживљава као магични предмет и постала обична дечија играчка“, прича Светлана Колосова.

Руска реч

[мирођија]

Сверуски сабор подржао идеју оснивања православних одреда

субота, 25 август 2012 09:56

Идеја организовања православних одреда који би чували верске светиње од скрнављења оправдана је и актуелна, поручено је из Сверуског народног сабора, међународне друштвене организације основане ради уједињења свих Руса, независно од места живљења и политичког убеђења.

„Учестали случајеви вандализма са којима државни органи не могу да изађу на крај захтевају веће ангажовање друштва“, каже се у извештају Сверуског сабора.

У Сабору истичу да таква друштва не морају да носе искључиво конфесионални карактер зато што православни храмови немају само религијску него и културну, историјску и архитектонску вредност.

„Заштита црквених здања од вандализма је дужност сваког културног човека, и у организовању сличних патрола могли би да узму учешћа руски грађани било које националности и вероисповести који подржавају ову иницијативу православних верника“, уверени су аутори документа.

Поред тога, примећују они, „као што је показала организована вандалска акција 17. августа (на дан изрицања пресуде групи „Pussy Riot“), наша заштита није потребна само православним храмовима него и световним објектима (споменицима познатим личностима руске науке и културе, ратним херојима рата итд)“.

Према мишљењу Сверуског сабора, у оваквој ситуацији неопходна је консолидација свих моралних снага руског друштва ради заштите од вандала, укључујући и организовано садејство са органима реда.

Извор:

Руска реч

[Anette]

Руска висока школа на добром гласу у читавом свету

Русија је на првом месту у свету по броју образованих људи. 54% Руса на узрасту од 25 до 64 година има високо образовање. Такве податке је објавила Међународна организација за економску сарадњу и развој. Затим иду Канада и Израел. О најтраженијим у свету руским стручњацима говоре руски експерти за „Глас Русије“.

Већина високообразованих људи су из техничке области знања: инжењери, програмери. Ниво знања руских професионалаца је толико висок да дипломци немају проблем да нађу посао у Русији, па и у свету, сматра експерт компаније Kellly Servies Дмитриј Косов:

Код нас је одлично развијена институција високог образовања, и већина радника је с дипломом. Траже се стручњаци уског профила. То су научно-техничке струке, информационе технологије и научно-истраживачки рад.

Руси су тражени у свету због нестандардног мишљења. Посебно у сфери савремених технологија, уверен је руководилац службе истраживања компаније HeadHunter Глеб Лебедев:

Техничко образовање је код нас традиционално јако. Посебно у теоретским дисциплинама. Наши програмери се по традицији сматрају најбољима. У томе смо без премца. Наши математичари и физичари су такође јаки стручњаци.

Ту је још и руски менталитет. Практично сваки матурант покушава да се упише у универзитет или колеџ не само да би стекао професију, већ и знање, говори члан Друштвене коморе Руске Федерације Јефим Рачевски:

Наша деца и млади желе да уче. Безусловно јака страна је то што је основано још у периоду културне револуције: доступно и бесплатно образовање. Чак и поред тога што се за део места у универзитетима плаћа.

Још један плус руског система високог образовања је могућност да се направи каријера од прве године студија. Студенти по правилу уче неколико часова дневно, а остало време раде. На крају постају искусни и висококвалификовани стручњаци.

Глас Русије

[Anette]

На Петербурском Дворском тргу ће саставити јединствену слагалицу

У Петерсбургу, на Дворском тргу, у недељу ће саставити највећу слагалицу на свету, у оквиру почетка Преступне године Русије и Немачке, саопштила је Прес-служба градске комисије за спољне односе.

Петерсбуржани ће поставити саставити слагалицу по слици чувеног немачког сликара Албрехта Дирера, "Аутопортрет у бунди." Тканина у облику мозаика, састављена од хиљаде артикала укупне површине од 300 квадратних метара, направљена је у родном граду уметника, Нирнбергу. Сваки детаљ је тежак скоро килограм.

Глас Ру

[Anette]

Албанске иконе у гостима код Андреја Рубљова

Свака изложба постављенау Центалном музеју старориске културе и уметности Андреј Рубљов изазива интересовање. Тим пре таква егзотика као што је збирка православних икона из Албаније.

О савременој Албанији руски грађани знају врло мало. Албанци су пре чувени по жалосним догађајима на Косову, везаним за разарање православних цркава. У Русији су уверени да је Албанија искључиво муслиманска земља. И одједном изложба албанских православних икона! Она је отворена у оквиру програма Дана духовне културе Албаније, који се одвијају сада у Русији. Иконе из Националног албанског музеја средњовековне уметности у граду Корча, говори директор музеја Андреј Рубљов, историчар религиозне уметности Генадиј Попов:

Преговарали смо о оваквој изложби врло дуго, 8-10 година. Албнаски партнери су припремили изложбу. Али прво су је послали у Европу: у Француску, Немачку, Грчку. до Москве она је стигла у помало измењеном виду: експонати су морали да се промене, јер они веома пате због промене климе, наглих разлика у влажности ваздуха. Ми смо издвојили за експозицију посебну салу, сместили је у стаклене витрине. Неке иконе су морале да се излече, да се спасу од паразита. Ради тога смо позвали орнитолога.

На изложби се преказује свега 18 малих икона од 14. до 18. века. Има ауторских, које је потписоа истакнути иконописац 16. века Онуфрије Кипарски. Иконе су предивне. Посебно она која представља Пантократора, тчаније центални лик у иконографији Христа, говори директор музеја Андреја Рубљова.

Овде је одличан Јован Богослов из 17. века. А има икона свечаних, необичних. Међу њима је Богојављење, где могу да се виде сцене у реци Јордан, чак да се прмете мале рибице са блиставим очима, рачићи, читава фауна. Иконе одликује необично чиста боја и јарко осветљење.

Албанске иконе приказане у Москви одражавају историју успостављања хришћанства у овом региону. Она траје два миленијума и потиче од апостолских времена. Албанска православна црква је била на смену потчињена час Константинопољској патријаршији, чак Охридској, онда поново Константинопољској. И тек од 1937. постала је независна. Многоборјни ратови су нанели штету хришћанској тадицији. Многи историјско-релгизони споменици су уништени. Али и оно што је остало омогућава да се се представе етапе уметничког развоја Касног Средњег века на територији савремене Албаније. По мишљењу Генадија Попова,

На изложби се говорило о религиозној заједници Албаније као важној компоненти свечаности посвећених стогодишњици стицања независности ове земље. Данас о Албнаији, о њеној православној цркви, много тог аможе да се научи из чланака који се налазе у нашој Православној екциклопедији. У последње време у Русији је издато неколико житија албанских светаца. Фундаментална истраживања о исотрији и клутури Албаније врше научници Академије наука РФ, ради Руско удружење Пријатеља Албаније.

Дани духовне културе Албаније треба да оживе билатерални дијалог међу нашим земљама. А изложба албнаске православне иконографије ствара и добар духовни фон за сарадњу Русије са малом, али геополитички важном балканском земљом.

Глас Русије

[Anette]

Видети у Москви оно што ће бити продато у Лондону и Њујорку

Аукцијска кућа Christie’s представила је у Москви врхунске лотове за следеће аукције. „Скица за импровизацију бр. 8“ Василија Кандинског, јединствени „Портрет мадмоазел Подбељске“ Николаја Фешина и „Марија Магдалина која се каје“ Ђованија Пјетра Рицолија први пут се излажу у главном граду Русије.

Фотогалерија

Неколико година аукцијска кућа Christie’s организује у Москви кратке изложбе на којима приказује овакве врхунске лотове. Тако да ће руски љубитељи уметности већ сад моћи да виде слике око којих ће се у току наредних месеци одигравати озбиљне битке на аукцијским полигонима Лондона и Њујорка.

Ове године је један од главних експоната изложбе познато платно Василија Кандинског „Скица за импровизацију бр. 8“. Она ће бити изложена на аукцији у Њујорку 7. новембра. Прелиминарна процена слике је 20-30 милиона долара. И уколико се прогнозе стручњака аукцијске куће остваре, биће установљен рекорд у погледу цене дела овог уметника. Данас је најскупљи рад Василија Кандинског „Фуга“, која је 1990. године продата за 20,9 милиона долара.

Већа дела Кандинског се крајње ретко појављују на тржишту, - истакао је у интервјуу за „Глас Русије“ међународни директор секретаријата за импресионизам и модернизам Christie’s Андреас Румблер.

Овакви радови се у најбољем случају појављују једном у 5-10 година. „Скица за импровизацију бр. 8“ се 50 година налазила у једном швајцарском фонду – нико је није видео, није се појављивала на тржишту уметничких предмета. Ова слика је посебно занимљива због тога што је настала 1909. године кад се уметник налазио на граници свог потпуног прелаза на апстрактно сликартво.

Директну супротност „Импровизације“ Кандинског представља „Марија Магдалина која се каје“, коју је насликао ученик и следбеник Леонарда да Винчија Ђовани Пјетро Рицоли, прозвани Ђампетрино. „Овај мајстор, који је често користио цртеже и моделе свог учитеља, поседовао је јарку индивидуалност и препознатљив сликарски манир, - сматра стручњак Christie’s Алексеј Ашот. – Међутим, у овом раду се могу видети сликарске методе које је учио код Леондарда.“

Подједнако је занимљив „Портрет мадмоазел Подбељске“ Николаја Фешина, чија је изложба радова недавно завршена у Државној Третјаковској галерији. По речима директорке руског департмана Christie’s, Саре Менсфилд, „на портрету је насликана ученица казанске уметничке школе Наталија Подбељска. Позната су четири њена портрета, међу којима је једна од најпознатијих слика Фешина из руског периода ‘Дама у розе’.“

Историја портрета представљеног на изложби могла би да послужи као основа за арт-кримић. Зна се да је слика насликана 1912. године. Годину дана касније била је приказана на изложби у Минхену и чак се појавила на корицама једног часописа. Затим је слика нестала. Стручњаци за Фешиново стваралаштво су, наравно, знали за њу, предузимали су се покушаји да се она пронађе, али су сви били узалудни. Тек недавно се открило да се око 90 година ова слика налазила у приватној колекцији у Франуцској. Сад се ово ремек-дело музејског нивоа враћа гледаоцима.

Глас Русије

[Anette]

Уметници Европе стварају „Лик Русије“

Пројекат „Лик Русије“ започет је крајем септембра. 16 младих уметника из Француске, Швајцарске, Италије, Белгије и Немачке недељу дана је излагало своје радове у Москви, а затим су кренули у упознавање са животом земље. После многобројних екскурзија, сусрета с колегама и становницима Москве и Петербурга уметници су своје утиске пренели на платно. Резултати се излажу у изложбеним салама Руске Академије наука у оквиру међународног пројекта „Лик Русије“.

Фотогалерија

Можда није сасвим коректно уобичајене мере примењивати на дела савремених европских сликара. То је њихов поглед на Русију са стране, који руским гледаоцима омогућава да схвате како се главни градови откривају странцима.

Градски пејзажи, портрети класика руске књижевности, апстракције и варијације на тему кубизма – овако су Русију доживели европски уметници. Реализма нема много, вероватно се једином сликом израђеном у класичном стилу може назвати мистичан рад шпанске уметнице Аранчасу Мартинес „Василиса премудра“.

Маркос Марин је Русију доживео кроз личност председника. По признању самог уметника, за њега портрет лидера државе није толико слика о политичком посленику, колико „компонента имиџа, тачније, лика земље“.

Диого Наваро из Португалије је представио врло занимљиве пејзаже у којима се може запазити утицај класика британског сликарства Вилијама Тарнера. У свом диптиху „Москва и Петербург“ он није користио само боје, већ и лепак, креч, па чак и цемент, који су с њим поделили радници на улици. „Сад се део ваше земље физички налази на мом диптиху,“ – каже уметник.

Сваком уметнику Русија се открила на свој начин. Некоме изгледа у лику огњено-црвене старице, некога је надахнула на стварање златне фонтане – својеврсног Рога изобиља XXI века. Према искуству европских уметника људи се могу односити на различите начине, али се не сме негирати да је овакав уметнички покушај да се осети наша земља занимљив сам по себи.

Глас Русије