Ненад Гугл - Идеје...

[JESSY]

Идеја број 51
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Објашњење:

Веома често чујемо да човек треба да има изграђен свој идентитет, да зна ко је и куда иде и да је то предуслов да бисмо били стабилни. Са друге стране, постоје људи код којих је идентитет толико фиксиран и тврд да они робују том идентитету. Такви људи нису способни за велике промене и као по правилу имају огромну дозу самозаљубљености и нарцисоидности у себи. Да би живео живот на најбољи могући начин човек, заправо, у исто време мора да буде стабилан и мора да се мења. Мора да буде чврст, да зна свој идентитет, али мора и да расте и да се побољшава мењајући себе, не робујући идентитету. Због овог парадокса многи људи долазе у безизлазне ситуације и дилеме које не умеју да разреше. Ипак решење постоји. Постоје делови који у нашој личности увек морају бити чврсти и стабилни и постоје они делови који морају бити у сталној промени. Који су то делови, најбоље ћемо видети кроз пример.

Пример:

У целој природи доминира један исти облик. Тај облик препознајемо у Сунчевом систему, у живој ћелији, у кристалима, у молекулима. Он је основа грађе свега што видимо. То је кружни облик чија је цела грађа усредсређена према средишту. Овај облик најлакше се види ако се посматра атом. Сваки атом има језгро и омотач језгра. У језгру се налазе протони и неутрони и чине језгро стабилним и чврстим. Омотач језгра сачињен је од елеткрона који су у сталном покрету, динамици и сударима и који се у вртложном плесу крећу око језгра. По закону сличности, наша личност мора да има исти такав облик. У нашој личности мора да постоји неко средиште које је чврсто, непромењиво и стабилно, а све осим тог средишта треба да буде у сталној промени и динамици. Са друге стране, оно што је променљиво у нама мора да буде у вези са оним што је непроменљиво. Свака промена у нашој личности мора да буде окренута према средишту, све треба да се врти и плеше око онога што је непромењиво и чврсто, као и у атому. Када посматармао људски живот и све оно што је човек у стању да промени од каријере, богатства, односа са људима, нама се чини да су ти скокови и промене огромни и велики, и због те величине нам се учини да је онај промењиви део наше личности и нашег живота најважнији. Међутим, то је замка у коју се често упада. Најважнији део наше личности је онај ситни, мањи и непромењиви стабилни део јер се заправо око њега све врти. Тај наш непромењиви идентитет не треба да заузима већи део наше личности, него да има снагу да се цела личност мења и расте у вези са њим. Ако посматрамо атом, и ако је омотач језгра величине храма Светог Саве, једног од највећих православних храмова на свету, величина језгра биће величина зрнца прашине. Ипак око тог зрнца се све окреће и врти. Снага промена и величина тих промена одређени су квалитетом тог зрна које је стабилно и непромењиво. Због тога је најбитније у нашем животу оно што поставимо у средиште и оно што је за нас неупитно и непромењиво. То су вредности које морамо учврстити и фиксирати у себи, вредности које неће зависити од ситуације до ситуације и које неће зависити од спољашњих ситуација или унутрашњих расположења. Све остало можемо и морамо да мењамо. Можемо мењати своја мишљења, своје поступке, своје навике, свој начин живљења, своје односе са другима и увек све то треба да усклађујемо са вредностима које поставимо у средиште своје личности. То средиште заправо представља наш идентитет, а тако постављен идентитет, неће нас заробити и учинити нарцисима и неће нам онемогућити да растемо, да се мењамо и да достижемо наше најбоље животне могућности.

[JESSY]

 

Идеја број 30
(ЗАКОНИ ЖИВОТА)

Објашњење:

Када би било потребно да се из Шекспирове драме "Хамлет" издвоји само једна једина порука због које је вредело прочитати ову трагедију, њу бисмо лако могли издвојити. Та порука је дата кроз саме Хамлетове речи на крају дела. Хамлет, неодлучни принц, после неколико смрти људи око себе схвата ту поруку, ту животну истину и изговара је као тешко стечену мудрост - Бити спреман то је све-.
Ништа у овом свету не чека. Проблеми који су пред нама не чекају да нас нападну у тренутку у коме ћемо бити спремни да им се супротставимо. Животни изазови су ту, кидају нас и изазивају, а ми објективно спремни или не, морамо, без обзира на све, бити спремни. Спремност је полуга којом се отвара поклопац којим су закључане наше врлине. Без спремности да се ухватимо у коштац са животом и изазовима, нећемо моћи да покажемо ни најмањи део квалитета који кријемо у себи.

Пример:

Када се двадесетогодишњи Михаило Пупин 1874. године искрцао у Касл Гардену у Америци као досељеник из Европе, у џепу је имао само 5 центи. Од образовања имао је само завршену средњу школу. Није имао посао. Није никога познавао. Од тих пет центи Пупин је порастао до милионера. Од непознатог мигранта стигао је до личног пријатељства са председником Сједињених Америчких Држава. Од средњошколске дипломе доспео је до доктората на Колумбија универзитету и још 18 почасних доктората на универзитетима широм света. У Америци и данас постоји медаља са именом Михајла Пупина, један кратер на месецу носи његово име, неколико научних института, такође, као и физичке лабораторије на Колумбија универзитету и дан данас.
Све оно што је Пупин постигао у животу резултат је више његових карактерних и личних особина. Ипак постоји једна његова особина која је била предуслов да се све остале ослободе и остваре. Без ње Пупин не би успео ништа од онога што је касније остварио. Та особина је спремност. Та особина је улажење у борбу без обзира на све. Пупин је чим је стигао у Америку одмах потрошио својих пет центи. Када се после више од четрдесет година присећао тог тренутка Пупин је рекао: „И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, а да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста.“
Борба за опстанак о којој говори Пупин није само борба за пуко преживљавање, јер да је то тако, он никада не би постао доктор, научник и академик, он је могао да преживи бавећи се простим физичким пословима од којих је и преживљавао првих пет година боравка у Америци. Борба за опстанак је борба да остваримо себе на максималан начин. Таква борба за опстанак је стално пред нама и стално нас очекује. Док имамо новац, посао, познанства ми не почињемо ту борбу, јер смо углавном неспремни. Међутим, само човек који је спреман да се упусти у борбу моћи ће да покаже и срчаност и храброст и интелигенцију. Без спремности за борбу, ниједна врлина неће изаћи напоље, а борба, без обзира на нашу спремност или не, меље нас и изазива свакодневно.
Ако пратимо судбине и примере људи, учимо од најбољих. Михаило Пупин није успео зато што је имао луду срећу, нити зато што је имао новца, нити зато што је имао везе и познанства. Он чак није успео ни зато што је био натпросечно интелигентан. Пресудна особина која га је издвојила и која му је омогућила да употреби све што има у себи јесте његова спремност да се бори за опстанак, упркос томе што није имао ништа; упркос томе што би свако да га је погледао у том тренутку са пет центи у џепу, без икога и ичега, самоуверено рекао да не постоје никакви услови и да он нема ниједан једини разлог да се осећа спремним за изазове који га чекају. Михаило Пупин је успео зато што је био спреман да се бори без страха и оклевања. Пред сам крај свог живота Хамлет нам износи ову истину као животно стечену мудрост, а Пупин је потврђује својим трагом који је оставио у историји: Бити спреман, то је све.

 

http://nenadgugl.com

 

[JESSY]

Идеја број 11
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Објашњење:

Један познати неурохирург је рекао: „Не постоји просечно људско биће, уколико имате нормалан мозак ви сте супериорни“. Због чега смо онда углавном окружени просечним људима? Због чега смо онда и сами просечни? Истина је да сваки човек има несагледиву енергију у себи, али је такође истина да нам је пут до те енергије често блокиран. Ми немамо приступ ономе што је у нама.
Један обичан атом водоника има невероватну енергију у себи. Од такве енергије се прави атомска бомба која може да уништи цео један милионски град. Човек има више енергије у себи онолико пута колико је пута виши од једног невидљивог атома. Приступ до тог неисцрпног извора у нама који нас може учинити супериорним остварује се кроз веру. Вера је полуга која отвара тешки поклопац наше енергије, који смо начином свога живота сами чврсто закуцали.

Пример:

Глен Канингем је био дечак када је са својим братом Флојдом сваког јутра ложио котао у подруму једне основне школе. Када је имао осам година догодило се страшна несрећа. Тога јутра у подруму се зачула громка експлозија и избио је велики пожар. Гленов тринаестогодишњи брат Флојд је погинуо, а Глена су изнели из подрума више мртвог него живог. Опекотине које је задобио нарочито су оставиле трага на Гленовим ногама. Док је лежао у болници у полусвесном стању, чуо је како лекар говори његовој мајци да њен син неће преживети. Тада је Глен уз помоћ вере активирао целокупну енергију свог бића. Говорио је, мислио је, осећао је, веровао је да неће умерети. И преживео је.
После неколико месеци борбе, Глен је опет чуо разговор лекара и мајке.
„Госпођо Канингем, Ваш син је преживео, али су његове ноге у тако тешком стању да смо озбиљно разматрали ампутацију обе ноге. На крају, пратећи ситуацију, донели смо закључак да то није неопходно, али са жаљењем морам да Вам кажем да Ваш син никада више неће моћи да хода. Добро је што је и остао жив“.
Госпођа Канингам је била очајна, очи су јој се напуниле сузама. Међутим, Глен је одлучио да се бори, његово дечје срце није се тако лако предавало, одлучио је да верује како ће опет сигурно проходати, без обзира на оно што је рекао лекар.
Прошле су две године од како је Глен пуштен из болнице, његова вера да ће проходати је спласнула и он се скоро сасвим помирио да ће до краја живота остати у колицима. Тада је сасвим случајно отворио Библију и поглед му је пао на реченицу: "Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не уморе се". Од тог јутра Глен је стално понављао ту реченицу у својој глави и опет је почео да верује како ће проходати.
Имао је десет година када се бацио из колица и допузао до дворишне ограде и уз велики бол и напор покушао да се исправи држећи се за тарабе. Није успео. Ипак, ни у једном тренутку није губио веру да ће проходати. Из дана у дан бацао би се из колица и пузио до ограде и покушавао да се усправи. Људи су га гледали са жаљењем. Мајка је помислила да Глену није психички добро и затварала би се у кућу неутешно плачући док је гледала свог сина како пузи као глиста, како дрхти у напорима и покушава немогуће. Једном је покушала и да га одговори од те сулуде идеје, али Глен је и даље веровао.
Његова вера убрзо је одшкринула поклопац под којим се крила енергија. После неколико месеци неуспеха, једног предвечерја Глен је успео да стане на ноге држећи се рукама за ограду. Мало по мало, из дана у дан, веома спорим и ситним покретима вукао се уз ограду, одлучан да прохода. Тада су и мајка и отац почели да му масирају ноге. Када би се мајка уморила од масирања, настављао је отац, када би се он уморио, Глен би сам масирао своје ноге. И сваког јутра је покушавао да направи корак држећи се за ограду.
После неколико месеци, Глен Канингем, не само да је проходао, већ је након извесног времена почео и да трчи. Оно што је изузетно у овој причи, осим тога да је она истинита, јесте да је дечак коме су хтели да ампутирају обе ноге почео озбиљно да се бави атлетиком. Глен Канингем је постао олимпијски вицешампион у трчању на 800 метара на олимпијади у Берлину 1936. године. Човек који је истрајном вером дошао до несагледиве енергије из дубине свога бића, Глен Канингем, 1938. године је оборио светски рекорд на 1500 метара у Медисон Сквер Гардену.

Већина људи који прочитају причу о Глену Канингему помисли да су такве ствари издвојени случајеви и да има много оних који су веровали, али нису успели. Једини проблем је што ми не знамо за њих. Најсигурнији рецепт за овај закон јесте да га испробате на себи и у сопственом животу. Верујте као што је Глен веровао и ослободићете невероватну енергију из себе. А тада ништа неће бити немогуће.