Саша Радуловић - блогови

[Grizzly Adams]

Kriv je MMF

Planirani rast BDP-a u ovoj godini je bio 1.5%. Planirani deficit budžeta 4.25% BDP-a. Kako sada stvar stoje, planirani rast će mnogo verovatnije biti 0%. Deficit budžeta verovatno 5.25% BDP-a. MMF analizira, ukazuje, predlaže ... A šta mi radimo? Krivimo MMF.

MMF bi da povećamo PDV. MMF hoće da produžimo radni vek. Reakcija komentatora: sramota. Oni su južnu Ameriku u crno zavili i držali u dužničkom ropstvu.

Mora neko da bude kriv. Nismo mi valjda. Pored nesrećne Anđeline, izgleda da jedino još MMF izaziva burne emocionalne reakcije ljudi.

MMF zaista ne interesuje ni stopa našeg PDV-a ni naš radni vek. Niti ih interesuje kolike su nam plate.Niti ih interesuje kolike su nam penzije. Njih interesuje održivost našeg ekonomskog sistema. Zašto? Da bi mogli da vraćamo dugove koje smo sami nazidali uzimajući kredite za svakojake gluposti i projekte ministara i njihovih partija za koje smo mislili da su super ideja. Ispade da nisu. Super ideje. Novac smo potrošili. Dugovi su ostali. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako trošimo pare u poslednjih 10 godina. Nije nas MMF tukao po ušima da ovako sprovedemo privatizaciju. Da osnujemo ovoliki broj državnih agencija. Da subvencionišemo nova radna mesta po ceni od 10.000 evra komad.

MMF može samo da analizira naše neveselo stanje i da daje sugestije kako da ga popravimo. Ne u cilju boljeg života penzionera ili radnika ili seljaka ili poštene i nepoštene inteligenicje. Već, drugovi i drugarice (TM D.P.), u cilju održavnja naše sposobnosti da otplaćujemo dugove.

Računaju gospoda iz MMF-a., da ćemo mi sami, ako nam se postave razumni fiskalni okviri, unutar njih, sami odlučiti šta treba da povećamo, a šta da smanjimo, da bi postigli ekonomski rast i bolji život svojih građana. Tu su se naravno prevarili. Međutim to i nije njihov problem. To je ipak naš problem.

Problem građana, poreskih obveznika.

Ako ste odredili da vam deficit bude 4,25%, u slučaju probijanja ovog iznosa imate dve opcije: povećati prihod ili smanjiti rashode. Smanjiti rashode znači smanjiti javnu potrošnju. Onda vam MMF izlista na šta trošite najviše novca iz budžeta i kaže da mora doći do smanjenja.

Smanjiti učešće penzija u BDP-u. Ne zato što neko misli da su penzije velike, već zato što je to najveća stavka.

Smanjiti broj zaposlenih u državi. Npr. ukinuti agencije. Međutim to nije dovoljno. Mora i školstvo i zdravstvo. Ne zato što neko ne voli nastavnike, lekare i medicinske sestre. Već zato što je to druga najveća stavka.

Drastično skresatii subvencije. Besmislene su.

što se MMF-a tiče, ako smo u stanju da smanjimo korupciju i dovedemo javne nabavke pod kontrolu, more power to us. Smo što u to niko ne veruje.

MMF nema preference. Samo znaju da treba smanjiti učešće javne potrošnje u GDP-u.

Ako nećemo, nemamo snage da smanjujemo rashode, onda moramo povećati prihode. Kod povećanja prihoda, najveći poreski prihodi su od poreza na potrošnju (PDV, akcize i carine) i poreza na rad (porez na dohodak i doprinosi). Porez na dobit pravnih lica i porez na imovinu (posebno za pravna lica) je zanemariv. MMF nam kaže da bi trebalo povećati PDV i porez na imovinu. Ne zato što to njima treba, već zato što nema šta drugo.

Kažu nam i da treba da smanjimo porez na rad i time proširimo bazu poreskih obveznika. Nekako onako kako je predlagala ministarka finansija. To je bio jedini istinski predloženi reformski potez. Kamo sreće da smo ga povukli 2009.godine.

Ako smo zaduženi na nivou od 45% BDP-a, a jesmo, ako očekujemo rast BDP-a od 0%, i ako očekujemo deficit od preko 5%, nagradno pitanje je: koliki nivo javnog duga očekujemo na kraju ove godine? Pomoć prijatelja: dovoljna je jedna operacija sabiranja.

Postala je uvreda za zdrav razum uopšte čitati novine i gledati televiziju. Količina ekonomski nepismenih izrečenih i napisanih stvari prevazilazi prag tolerancije.

Vlada spašava Železaru. Inače bi došlo do kolapsa privrede. Čuva radna mesta. Da li isto kao što smo to uspešno uradili u Kragujevcu? Sreća zbog velike zime dobiše alibi da ugase peći.

EPS isplaćjue bonus od "prosečno 20.000 do 30.000" za rad na zimi. Pa koliko je 20.000 ili 30.000? I šta sa ostalim ljudima koji su radili na zimi? Vlada kaže da ovih 4 miliona evra ne dolazi iz budžeta, već iz sopstvenih sredstava EPS-a. Kojih sopstvenih sredstava?

I tako dalje.

Izgubili smo preko 250.000 radnih mesta u poslenje tri godine. Oko 500.000 radnih mesta po anketi o radnoj snazi. Velika većina u sektoru malih i srednjih preduzeća. Broj zaposlenih jednak broju penzionera. Jedini rast zapošljavanja je zabeleženu kod države i u javnim preduzećima.

Plate kod države gotovo duplo veće od plata u privatnom sektoru. Pola zaposlenih je kod države. Podivljala korupcija. Monopoli na sve strane. Marže koje ne drži gravitacija. Katastrofalna privatizacija. Siva ekonomija na nivou trećine GDP-a.

Sve ovo zajedno bez dvojbe ukazuje na istog krivca: kriv je MMF.

http://blog.b92.net/text/19722/Kriv-je-MMF/

[Grizzly Adams]

Izgubili smo još 66.000 zaposlenih

Saša Radulović / 18.07.2012. u 23:05

• Komentari: 36
  
• Čitanost: 1741
  
• /
  
• Preporuke: 17
  
• /
  
• 
  
• 
  

RSZ je objavio Anketu o radnoj snazi za april mesec 2012.god. Prethodna je izvršena u novembru 2011.godine. Između dve ankete, izgubili smo još 66.000 zaposlenih.

Samanjite namete na rad. Propadosmo.

Anketa sadrži poražavajuće podatke.

Izgubili smo preko 66.000 zaposlenih. Dva mala grada.

Od toga, preko 34.000 samozaposlenih, i preko 33.000 zaposlenih - radnih mesta sa radnom knjižicom. Dodali smo preko 1.000 radnih mesta u sektoru pomažućih članova domaćinstva.

Od zaposlenih sa radnom knjižicom, preko 44.000 ih je manje na neodređeno vreme, dok je 14.000 više na određeno vreme, i preko 3 hiljade sezonaca manje.

Po vrsti zanimanja, izgubili smo preko 25.000 zanatlija i gotovo 40.000 osnovnih-jednostavnih zanimanja. Dodali smo preko 18.000 službenika i gotovo 6.000 zakonodavaca, funkcionera, rukovodilaca-menadžera.

Od ukupno 6.2 miliona radno aktivnih, novu vrednost stvara 2,15 miliona ljudi.

Od njih oko 380 hiljada su poljoprivrednici sa pomažućim članovima domaćinstva.

Za državu radi oko 470.000 ljudi : zdravstvo, prosveta, administracija, policija, vojska.

U privredi je 1.300.000 ljudi.

Od toga, oko 250.000 u javnim, državnim i društvenim preduzećima.

U privatnom sektoru je oko 1.050.000 ljudi.

Od toga oko 400.000 preduzetnika i njihovih zaposlenih i 650.000 u privatnim privrednim društvima (o.d., d.o.o., a.d.).

Imamo 1.700.000 penzionera

Svih 380.000 poljoprivrednika i njihovih pomaćućih članova domaćinstva ne plaćaju porez, osim PDV-a koji plaćaju svi (osim ako ne kupuju na crno). Sa druge strane, nemaju ni zdravstveno ni penziono osiguranje. Jer da bi ga dobili, morali bi da plate 1.500 evra godišnje. To niko ne plaća. Gotovo cela poljoprivreda nam je u sivoj zoni.

Da bi vam poverovali da znate šta da radite sa ekonomijom, morate prvo da kažete šta je bilo pogrešno u prethodne 4 godine. Morate da odgovorite na pitanje: zašto smo izgubili preko 550.000 zaposlenih (od toga 270.000 zaposlenih sa radnom knjižicom) u poslednje 4 godine? I morate da kažete ko će da vrati ova radna mesta?

Pomoćiću vam. NIP je bio ogromna greška. Subvencije su bile ogromna greška. Fond za razvoj je bio velika greška. Krediti za likvidnost su bili velika greška. Spašavanje privatizatora novcem poreskih obveznika je velika greška. Prestanite.

Ogromna greša su bili i partokratija, i korupcija, i mešanje države u sve, i neizdrživa birokratija, i pravna nesigurnost i ... Ali da ne širim.

Sektor u kome smo izgubili radna mesta su: PREDUZETNICI, MALA I SREDNJA PREDUZEĆA. Porodične firme. Kičma svake ekonomije.

Radna mesta smo izgubili zato što imamo NERAZUMAN POREZ NA RAD. Ljudi beže u sivu ekonomiju. Ako moler ili web programer pogode posao za 300 evra, da bi poslovali legalno, moraju državi da daju 120, dok njima ostaje 180. To je nerazumno. Takav porez se ne može uterati. SMANJITE NAMETE NA RAD.

Drugi razlog je socijalistički Zakon o radu. On ne štiti radna mesta. On ih ubija. Svuda osim kod zaposlenih na budžetu. Zakon o radu štiti samo zaposlene na budžetu. Njih 470.000. A seče granu na kojoj sedimo: porodične firme. Ako sindikati zaista misle da je razumno za porodične firme da plaćaju otpremnine po godini radnog staža bez ozbira na to koliko je neko bio zaposlen u firmi, trebalo bi biti očigledno da se grdno varaju. Ova odredba Zakona o radu samo znači da niko neće da zapošljava na neodređeno vreme. Pogotovo ljude koji imaju mnogo godina radnog staža. PROMENITE ZAKON O RADU.

I ako mislite da će strani investitori vratiti ovih 550.000 izgubljenih radnih mesta, razmislite još jednom. Izgubljena radna mesta mogu da vrate samo PREDUZETNICI, MALA I SREDNJA PREDUZEĆA. Porodične firme. Kičma svake ekonomije. Verujte svojim građanima.

Giljotina propisa je odlična stvar, ako je sprovedete.

Ukidanje nepotrebnih taksi je odlična stvar, ako je sprovedete.

Ali oni nisu razlog zašto smo izgubili radna mesta.

Izvršite poresku reformu.

Ukinite doprinose za zdravstvo. Zdravstvo treba da se finansira iz budžeta.

Povećajte porez na profit pravnih lica.

Povećajte porez na imovinu pravnih lica i porez na zemljište.

Ovde piše kako:

http://blog.b92.net/text/20570/Buducem-ministru-finansija/

Izgubili smo još 66.000 radnih mesta. To je bilo u aprilu. Trend se na zaustavlja. Probudite se. Prekinite sa eksperimentima. SMANJITE NAMETE NA RAD.

https://www.facebook.com/SasaRadulovich

https://twitter.com/SasaRadulovich

http://blog.b92.net/text/20690/Izgubili-smo-jos-66000-zaposlenih/

[Avocado]

Obavezno pročitati:

Pravno nasilje, Agrobanka i PŠ

[ego]

The Doomsday Machine

Kako prepoznajete prevaru ili blef? Kako procenjujete da li će neko poštovati dogovor ili ugovor? Kako procenjujete da će neko ispuniti svoje obećanje ili ostvariti pretnju? Kako znate da li je neko ozbiljan, da je istina ono što govori? Kako znate da li je crvena linija koju je neko povukao zaista crvena linija ili tu još ima prostora za pomeranje?

Svi inteligentni ljudi traže i kreću se po granici. Po crvenim linijama. Zato što se na njima uvek nalaze optimalna rešenja. Sva deca instinktivno traže crvene linije. Dokle mogu da idu? Da li su roditelji zaista ozbiljni? Kada će roditelji da reaguju? Te "pregovore" bake obično ladno gube.

U situacijama u kojima dve ili više strana imaju delom suprotstavljene delom zajedničke interese, gde su crvene linije, ko pobeđuje i zašto? Recimo prilikom pogađanja oko cene automobila. Ili u koalicionoj vladi. Da li pobeđuje onaj na čijoj strani je više racionalnosti? Više inteligencije, morala, dobrih argumenata, hladnoće, opcija, snage i jasne komunikacije?

U vreme hladnog rata, a i danas, obe vojne supersile su imale i imaju mogućnost uništenja celog sveta. Zamislite situaciju u kojoj jedna od strana greškom ili sabotažom lansira nuklearne rakete prema drugoj i ne može ih opozvati i o tome odmah obavesti drugu stranu. Ova situacija je obrađena u romanu i istoimenom filmu Dr. Strangelove.

Koje opcije ima druga strana? Zvanična politika kaže da treba odmah pritisnuti crveno dugme i uzvratiti napad. Ova zvanična politika je služila kao glavni mehanizam odvraćanja protivnika od napada. Jer je protivnik znao da će biti napadnut ako napadne. Međutim sada kada je napad već krenuo, šteta je već napravljena. Slati svoje rakete na drugu stranu neće ništa popraviti. Onaj koji pritisne dugme će biti zapisan u istoriji kao neko ko je iz čiste osvete, bez ikakve koristi, ubio milione ljudi.

Ali ako sada ne pritisnu dugme, druga strana će znati da je politika odvraćanja bio blef. Međutim koja je poenta sada dokazivati da nije bio blef. Međutim, možda je druga strana upravo ovo planirala i slagala da se radi o grešci. Međutim sve i da jeste, sada se ništa ne može promeniti ...

Problem napadnutog je racionalnost i sloboda izbora. Postojanje te slobode izbora je upravo ta slabost koju je možda napadač i iskoristio da bi ostvario konačnu pobedu. Kako se izboriti sa ovim problemom odnosno sa ovom slabošću? Odgovor je: uklanjanje slobode izbora. The Doomsday Machine je mašina koja se automatski aktivira u slučaju napada. Mašina sudnjeg dana. Uklanjanjem mogućnosti racionalnog izbora, odnosno dobrovoljno odricanje od kontrole, stvara najbolji mehanizam odvraćanja napadača od napada.

Ovaj paradoks nuklearne strategije se može primeniti na svaki konflikt u kome dve ili više strana imaju delom suprotstavljene delom zajedničke interese.

Zamislite situaciju u kojoj demonstranti pokušavaju da spreče lokomotivu sa kompozicijom koja nosi štetni otpad da dođe do deponije. Spreče je tako što svojim telima blokiraju prugu. Mašinovođa zaustavlja lokomotivu kada vidi demonstrante ne pruzi. Kompanija koja ga angažuje onda kaže mašinovođi da kada dođe na 100 metara od demonstranata, iskoči iz lokomotive koju ostavi da se dalje sama kreće. Demonstratori koji to vide nemaju izbor nego da se sklone sa pruge. Da bi to sprečili, demonstranti se lancima vežu za prugu. Da bi to upalilo, mašinovođa mora da vidi da su vezani i da ne mogu da se sklone što ga sprečava da iskoči. Kompanija onda zaposli kratkovidog mašinovođu i o tome obavesti demonstrante ...

U ovim pregovorima popušta onaj koji ima izbor. Odnosno pobeđuje onaj ko se odrekao izbora. Paradoks izbora.

Recimo da kupujete automobil. Vi želite da kupite, a prodavac želi da proda. Imate zajednički interes. Sa druge strane, vi bi da ga kupite što jeftinije, a prodavac da ga proda što skuplje. Imate suprotstavljene interese. Prodaja se desi kada jedan od vas dvoje učini finalni ustupak. Prodavac neće popustiti ukoliko misli da ćete vi popustiti. Vi ne popuštate ukoliko mislite da će prodavac popustiti.

Prodavac će popustiti ukoliko se uplaši da ćete izaći iz salona automobila (dealership). U Americi npr. prodavac zna da postoji u radijusu od 10 km još barem 10 drugih potpuno nezavisnih dilera koji imaju isti takav automobil, kao taj koji on prodaje. Kupac ima izbor, ali ne zna da li će u drugom salonu dobiti bolju cenu. Doduše, u Srbiji je barem jednostavno. Ima jedan diler, tako da kupac nema izbor pa i ne pregovara. Jedini izbor je da kupi drugačiji automobil. Ali i tamo je sličan diler kao i ovaj prvi. Zadržaćemo se na primeru Amerike. U Americi ne postoji varijanta da će vas prodavac pustiti da izađete iz njegovog salona, a da ne kupite automobil po koji ste došli. Osim ako ne tražite nešto potpuno nerealno.

Ako kažete prodavcu da ćete platiti ni $ više od $10.000, kako da dokažete da ste zaista ozbiljni? Prodavac procenjuje vaš blef. Recimo ako prodavcu pokažete menicu koju ste dali nezavisnom trećem licu da može sa vašeg računa da skine $2100 ukoliko automobil platite više od $10.000. Odnosno da nemate izbor ili da ćete imati veću štetu. I obratno. Ako vam prodavac kaže da vam ne može prodati automobil za manje od $12.000. Kako da procenite da li je blef?

Za ovu situaciju, svi prodavci su razvili strategiju po kojoj nemaju izbor Prodavac nikada nije ovlašćen da prihvati vašu ponudu. Kada prodavcu kažete koliko ste spremni da platite, on će vam reći da on može da vam proda vozilo samo za $12.000 i da mu menadžer salona ne da da proda automobil za manje. Inače bi propao salon. U ovoj taktici, menadžer koji u stvari i donosi odluku, uskraćuje sebi mogućnost komunikacije. I time paradoksalno pojačava svoju pregovaračku poziciju. Koji je vaš odgovor na ovu taktiku? Morate da imate svoju strategiju odricanja od izbora. U ovoj situaciji kupac je u mnogo boljoj poziciji, samo mora da je bude svestan. Morate da napravite ponudu i kažete da imate samo toliko novca i da iz razgovora sa drugim kupcima znate da za taj novac možete kupiti taj automobil. Pretpostavimo da je proizvođačka cena $9.500 i da su troškovi salona $500. Uz vašu ponudu, salon bi pokrio troškove bez profita. Čak i taj scenario je povoljniji po prodavca nego da vas pusti da napustite salon. Ceneći vašu demonstriranu odlučnost prodavac će reći da mora da proveri sa menadžerom. Ukoliko ste bili ubedljivi, vratiće se sa cenom koja je za $100-$200 veća od one koju ste ponudili. Bez obzira šta ste ponudili. Ukoliko niste bili dovoljno odlučni i jasni, vratiće se sa cenom koja je i preko $500 veća od one koju ste ponudili. Jedino ukoliko ste ponudili manje od proizvođačke cene, oduvaće vas i reći da ste neozbiljni. A onda će naknadno pokušati da vam utrapi razne ekstra dodatke.

Paradoks odricanja od izbora demonstrira i vojska koja prilikom napada forsira reku preko mosta i odmah ruši most preko koga je prešla.

Koaliciona vlada je još jedan primer u kome strane imaju delom zajedničke delom suprotstavljene interese. Ako date dovoljno jaku izjavu o tome šta ste namerili da uradite, time ste drugim partnerima u vladi poručili da nema povratka. Srušili ste most. Političari koji ne daju konkretne izjave, izjave koje mogu da ih koštaju, koji samo govore o opštim mestima, ne rizikuju ništa. Rušenjem mosta za lagani povratak postavljate partnere pred izbor: ili će prihvatiti ono što ste im nametnuli, ili će pružiti otpor i dovesti do pada vlade. Ukoliko vam pad vlade nije u interesu, odnosno šteta od novih izbora je veća od potencijalne koristi, odlučite da popustite. U suštini i nemate izbor. Imate ulogu žabe koju davi zmija.

I u slučaju pretnji, odsustvo izbora i racionalnosti služi kao važan mehanizam dokaza ozbiljnosti pretnje. Odsustvo racionalnosti dolazi u formi jakih emocija i strasti.U vatri borbe, ljudi zaborave na to gde su im interesi i bivaju poneseni emocijama. Strast je forma Doomsday Machine. Postoji jasno odvajanje strasti od racionalnog. Um je dizajniran da prepusti kontrolu strasti koja služi kao garancija ponuda, obećanja, pretnji. Mereći i ocenjujući emocije i strast kod drugog čoveka, ljudi i procenjuju njihovu ozbiljnost i odlučnost. Osnovni mehanizam prepoznavanja emocija kod drugih ljudi je čitanje izraza lica. U situacijama u kojima su ljudi pod potpunim uticajem strasti i emocija, komunikacija i racionalan izbor više nisu opcije. To je situacija pokrenute Doomsday Machine. Emocije kao garancije obećanja i namera, iskrenosti, kao odsustvo izbora, kao odvraćaj napadača od napada, kao podsticaj na određena ponašanja, kao motivator.

Recimo strah od gubitka deteta je izuzetno moćna emocija, koja ima prateću neopisivu bol u slučaju tragedije, i predstavlja Doomsday Machine koji nas tera da učinimo sve da sprečimo i najmanju mogućnost da se tragedija desi. Ova emocija nema veze sa racionalnim ili sa odlukom. Sa njom smo rođeni. Nastala je u procesu evolucije kao strategija koja je dovela do povećanja uspeha u preživljavanju potomaka. Isto kao i Doomsday Machine u slučaju Dr. Strangelove, ona u slučaju tragedije gubi smisao za jedinku koja je izložena razarajućem bolu. Ima smisao samo za druge jedinke kao dodatna opomena na moguće posledice.

Emocije je jako teško sakriti, a još teže simulirati. Naši detektori simuliranih emocija su jako vešti. Algoritmi emocija pokreću čitavu seriju reakcija tela: od izraza lica, do znjenja, crvenila, podrhtavanja, grčeva, suza i sličnih rekacija. Glumci, čiji je posao simulacija emocija, u pozorištu ili na filmu, vam mogu reći koliko je rada i treninga potrebno i koje sve metode koriste da bi uspeli da nateraju svoj mozak da pokrene lavinu rekacija tela koje gledaoci očekuju da bi poverovali da se radi o stvarnoj a ne lažnoj emociji.

Darwin je pristupio objašnjenju porekla vrsta primenjujući princip dizajna unatrag (reverse-engineering). Znamo kako stvari izgledaju danas i pitamo se koji su izroci da su postali to što su.

Mogućnost eksperimentisanja kao metoda dokazivanja je bila krajnje ograničena. Sva moderna saznanja u oblasti genetike potvrđuju teoriju evolucije i počinju da otvaraju vrata za eksperimente. Od mnogih se ljudima diže kosa na glavi. Kombinovanje gena, stvaranje novih vrsta, kloniranje, eksperimenti sa matičnim ćeiljama itd. Strah od mogućih posledica nas navodi za ideje o zabranama i zatvaranju očiju.

Prirodna selekcija i evolucija jedinki (replikatora) u ogromnim vremenskim periodima dovodi do selekcije i akumulacije onih gena koji su doprineli unapređenju preživljavanja i brzine reprodukcije jedinki. Oni geni koji su doveli do boljeg preživaljavanja i reprodukcije ljudi su danas dominantno prisutni.

Na kraju svoje knjige, Darwin je napisao da se njegova teorija ne odnosi samo na tela živih bića, nego i na njihove umove. Odnosno da se um životinja i ljudi, isto kao i njihova tela, razvijao po istim zakonima evolucije. Tada je i dao predviđanje da će to predstavljati potpuno novi temelj psihologije.

Evoluciona psihologija je upravo taj temelj. Primenjujući iste principe dizajna unatrag, evoluciona psihologija objašnjava i svrhu emocija i način njihovog nastajanja. Emocije, takve kakve su prisutne kod većine ljudi danas, su nastale i izgrađene u jednom dugačkom vremenskom preiodu delovanja prirodne selekcije i zakona evolucije i opstale su jer su unapredile preživljavanje i reprodukciju ljudi. Svaka emocija vrši mobilizaciju i uma i tela kao odgovor na izazove i probleme sa kojim je suočena jedinka.

Ljudski um je dizajniran u procesu evolucije da bi rešio probleme koji su bili postavljeni pred naše pretke pre više od 20.000 godina. Većina evolucije čoveka se odvijala u kontekstu društva lovaca i sakupljača. Tako da u moderno doba imamo jedan poprilično zastareo dizajn. Sreća je da racionalni deo tog dizajna ima potencijalno dominantnu ulogu i uspeva da shvati i kontroliše većinu štetnih i neprimerenih poriva.

Sledeći put o konkretnim emocijama kao primerima Doomsday Machine. Strah. Bes. Gađenje. Sramota. Zahvalnost. Doživljaj lepote. Ljubav.

http://blog.b92.net/...omsday-Machine/

[ego]

Bukvalno liberalno

Sloboda postoji u prirodi. Ali ne izgleda mnogo lepo. Definitivno nije humano. Jedina regulacija koja postoji je da jači i brži proždire slabijeg i sporijeg. Smrt je osnovni mehanizam prirodne selekcije. Svet je nehuman, nije primeren čoveku, bez regulacije. Društvo teži humanim rešenjima. Jer su ona po meri čoveka, ne po meri prirode i njenih prostih zakona prirodne selekcije koji su bukvalno liberalni. Tražimo humano liberalno.

http://blog.b92.net/...ja---revisited/

[Dugousko]

Mercinger: Postajemo polukolonije

 

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=02&dd=24&nav_id=689569

[Grizzly Adams]

Banana država poklanja zemlju „Arapima"
Saša Radulović / 07.07.2014. u 23:34

 

 

Premijer je odlučio da preko 2.000 hektara državnog zemljišta u opštini Kula koje trenutno zakupljuju individualna poljoprivredna domaćinstva po ceni od 400 € po hektaru da „Arapima" u zakup, mimo javnog tendera i zakona, po ceni od 250 € po hektaru. Odlučio je i da proda preko 3.700 hektara zemlje u Bačkoj koja je u vlasništvu 4 društvena poljoprivredna preduzeća u restrukturiranju po ceni od oko 6.000 € po hektaru. Mi smo istinska banana država. Na čelu te banana družine su premijer i njegov kabinet.

Kao ministar privrede ovakve tajne ugovore sam sprečavao. Uključujući i ovaj konretan ugovor. O tome sam pisao u tekstu ostavke i javno govorio i pisao nakon ostavke. Čitavih 5 meseci je trajao obračun sa kabinetom, tada PPV-om, njegovim savetnicima, Dinkićem u senci i čitavim njegovim timom, koji su pošto poto hteli čitavu seriju štetnih tajnih ugovora. Od Vršačih vinograda, Prve Petoletke, ugovori Ethiada sa Aerodromom, preuzimanje Jat Keteringa, Jat Tehnike, Gorenja, Mišelina, do Al Dahre koju je nasledio Al Rawafed. Ni jedan ugovor im nije prošao. Ni jedan.

Isprva su u kabinet ministarstva privrede stizali gotovi predlozi ugovora sa zahtevom da ih ministar privrede uputi vladi na usvajanje kao svoj predlog. Ove gotove predloge je u početku donosio Siniša Mali. Nakon prijema svakog od predloga, odmah bismo oformili tim za analizu, napisali izveštaj i vraćali predlog nazad kao štetan, sa obrazloženjem. Prvi put kad smo to uradili kabinet PPV-a je bio iznenađen. Siniša Mali je došao sa ključnim argumentom koji je izgleda trebalo da otkloni sve nedoumice: to je Alekova želja. Dobio je odgovor da ukoliko Alek ima neku želju, može sam i da je predloži.

Onda su pokušali tim putem. Kabinet PPV-a bi napisao predlog vladi. Svaki takav predlog, pre nego što se iznese na vladu, zahteva mišljenje i ministarstva privrede. I svaki put, ministarstvo privrede je davalo negativno mišljenje uz jasno obrazloženje zašto je predloženi ugovor štetan i uz konstataciju da kabinet PPV-a nije nadležan po Zakonu o ministarstvima da predlaže ovakve ugovore. Uz takvo obrazloženje koje ulazi u arhivu vlade, nisu smeli da ni da iznesu kao predlog na glasanje vladi. Iako je bila Alekova želja.
Onda su na kraju u januaru iskoristili tehniku državne tajne. Kada se nešto iznosi na vladu kao državna tajna, onda ne ide ministarstvima na mišljenje i ne ostavlja trag u arhivi.

Nakon moje ostavke, direktorka Agencije za privatizaciju je dalje nastavila da sprečava ovakve pokušaje raznih savetnika iz kabineta premijera i insistira na zakonitosti postupanja, bilo da se radilo o novim klincima bez ikakvog iskustva koje su doveli da budu paravan ili o proverenim Dinkićevim kadrovima sa velikim iskustvom u dosadašnjim privatizacijama. Ona se povukla prošle sedmice, postavljen je nov poslušni kadar, i igranka je odmah nastavljena.

Svaki od tih tajnih ugovora izgleda kao da su ga pisali potpuni diletanti sa naše strane. Ili još gore, kao da ga je pisala druga ugovorna strana isključivo u svoju korist. Kao da oni koji zastupaju državu u stvari rade za drugu ugovornu stranu. Odnosno kao da su oni sami ta druga ugovorna strana. Kao da su korumpirani. Ili kao da se radi o njihovim parama na drugoj strani, pa gledaju da bude što jeftinije za investitora.

Tako i ovaj ugovor sa „Arapima". Planirali su da očerupaju imovinu 4 društvena poljoprivredna preduzeća koja su u restrukturiranju:
- Bačka a.d. Sivac
- Jadran a.d. Nova Gajdobra
- Mladi Borad a.d. Sonta
- Agrobačka a.d. Bać

Planirano je da investitor kupi preko 3.700 hektara zemljišta, kao i silose, upravne zgrade i skladišta po ceni od 22 miliona evra. Procenjena tržišna vrednost samo objekata iz oktobra 2013.godine iznosi preko 4,5 miliona evra. To je podatak iz ličnih karata koje su rađene za sva preduzeća u restrukturiranju po nalogu tadašnjeg ministarstva privrede. Ona sad treba da se prodaju po ceni od 20% procenjene vrednosti. Ovo nas dovodi do cene zemljišta od manje od 6.000 € po hektaru.

Inače zemljišta nema na prodaju u opštini Kula. Individualna poljoprivredna domaćinstva bi platila preko 10.000 € po hektaru kada bi mogla da dođu do zemljišta. Jaka individualna poljoprivredna domaćinstva bi trebalo da čine stub poljoprivredne politike države. Ne velike korporacije.

Ovih 3.700 hektara „Arapima" nije bilo dovoljno pa su gledali zemljište koje se graniči sa zemljištem Bačke a.d. iz Sivca, radi se o preko 2.000 hektara, i utvrdili da je to državna zemlja koju danas obrađuju individualna poljoprivredna domaćinstva iz opštine Kula. Tu zemlju su domaći poljoprivrednici dobili u zakup na javnom nadmentanju i plaćaju 400 € po hektaru. Zapošljavaju i prehranjuju svoj porodice i zaposlene radnike, preko 400 ljudi. Pošto su „Arapi" izrazili želju za tom zemljom, naš premijer i njegov kabinet imaju nameru da im izađu u susret, da izuzmu to državno zemljište iz postupka sledeće licitacije za zakup državnog zemljišta, i da ga daju „Arapima" po ceni od 250 € po hektaru. „Arapi" su obećali da će u narednih nekoliko godina zaposliti i svih 300 ljudi.

Tajni dogovori sa „Arapima" gotovo svakodnevno daju nove plodove. Ceo tajni dil sa „Arapima" je paket. Od kredita, preko zemljišta, Etihada, Beograda na vodi, gradnje socijalnih stanova, Utve, gradnje puteve, čipova itd. Za svojih pet meseci u ministarstvu, ni jednog Arapina nisam video. Bio je doduše jedan Palestinac. I jedan Izraelac. I ja i ministar finansija smo više puta tražili da vidimo ceo dogovor sa „Arapima", ali to nije bilo moguće. Sav posao su vodili Siniša Mali i Dinkićevi kadrovi, kao i advokatska kancelarija Harrison koja zastupa „Arape". Kako se posao vodi, čovek bi pomislio da se „Arapi" ne interesuju mnogo za svoje pare, da imaju puno poverenje u Sinišu Malog, Dinkićeve kadrove i advokatsku kancelariju Harrison Soliciters. A oni svi rade kao jedan tim. Čovek bi pomislio i da to nisu njihove, „Arapske", pare, nego neke naše pare koje su bile prljave pa su se umile, oprale i sredile, pa više nisu naše pare i odlučile da se vrate. Svašta bi čovek mogao da pomisli.

Da ne bi bilo nikakvih nedoumica, ja nemam ni jedan problem sa Arapima, Rusima, Belorusima, Kinezima ili bilo kojim drugim stranim investitorima. Ali moraju da poštuju naše zakone, da učestvuju u javnim tenderima i aukcijama. Pod tim uslovima svi su dobrodošli.

Ali ovo nije to. Svi ovi dilovi sa „Arapima" predstavljaju neverovatno bahata kršenja naših zakona, pa i ustava. Za „Arape" je skupština Srbije još u martu 2013.godine usvojila Zakon o potvrđivanju sporazuma o saradnji između vlade Republike Srbije i vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i još tri dodatna zakona, koji prave cirkus od našeg pravnog sistema i koji nas ponovo legitimišu kao banana državu. Mi smo poreski raj, pravni raj, inspekcijski raj, za pare iz UAE, bilo da dolaze od tamo ili su na proputovanju kroz tamo.

Ono što su zaboravili je da ne može neki ugovor sa jednom privatnom kompanijom kao što je Al Rawafed, automatski biti pokriven ovim nakaradnim zakonom. Potreban je nov zakon samo za ovaj ugovor. A time bi i ugovor postao javan.

Kada su individualni poljoprivrednici iz Kule razgovarali sa mlađanim Danilom Cicmilom koga je kabinet postavio da „vodi" ovaj projekat sa „Arapima" i sa novim šefom kabineta Aleksandra Vučića, Ivicom Kojićem, dugogodišnjim Dinkićevim kadrom još od vremena NBS, njegovim šoferom i na kraju državnim sekretarom, poljoprivrednici su im rekli da će se za nekoliko godina upravo ovo što rade danas biti predmet novih krivčnih predmeta. I da će se otvoriti nove 24 sporne privatizacije.

Počela su i zastrašivanja građana u opštini Kula, uključujući i te individualne poljoprivrednike, domaćine. Dolaze ljudi koji se predstavljaju kao agenti državne bezbednosti. Voze bele Porsche Cayenne. Na konferenciju za medije u Media centru dođu Tanjug i mondo, i ni jedan ne objavi nikakvu vest.

 

Aleksandar Vučić uništava Srbiju. U svakom pogledu. On je nastavljač katastrofalne ekonomske politike Mlađana Dinkića, usavršitelj katastrofalne medijske i pravosudne politike Borisa Tadića.

Aleksandar Vučić je lažni borac protiv korupcije. On je zloupotrebio sve ono što je Verica Barać radila, lažno se predstavio kao neko ko će procesuirati 24 sporne pljačkaške privatizacije. To se naravno, i na žalost, ne dešava i neće desiti.

Reč Aleksandra Vučića ništa ne vredi. On će reći sve što misli da želite da čujete. Čovek koji najavljuje najave. On govori upravo suprotno od onoga što misli i onoga kako jeste i nema nikakav problem sa tim. Na žalost mi imamo.

 

www.dostajebilo.rs

Facebook grupa - Dosta je bilo

https://twitter.com/SasaRadulovich

 

http://blog.b92.net/text/24420/Banana-drzava-poklanja-zemlju-%E2%80%9EArapima/

[Crveni Baron]

Не знам зашто би држава преузела нечији дуг!? US Steel је дужан да враћа своје дугове... Нема никакве логике.

Ако фабрика не може да направи профит онда нема дилеме, мора да се затвори. Шта о томе има да се дискутује и губи време.

 

 

Pa  dobro , ko ce u tom slucaju da plati dug poveriocima?

[Ђорђе Р]

Pa  dobro , ko ce u tom slucaju da plati dug poveriocima?

 

Жиранти.

 

Зашто се компликују једноставне ствари. Како за грађане, тако и за фирме. Увек постоји неко обезбеђење приликом позајмица. Рецимо хипотека. Распрода се све и наплате се повериоци.

 

Што држава не преузме, и не отпише дугове које имају грађани?

 

Зато што не може тако да се ради.

[Crveni Baron]

Жиранти.

 

Зашто се компликују једноставне ствари. Како за грађане, тако и за фирме. Увек постоји неко обезбеђење приликом позајмица. Рецимо хипотека. Распрода се све и наплате се повериоци.

 

Што држава не преузме, и не отпише дугове које имају грађани?

 

Зато што не може тако да се ради.

 

 

A ako je drzava osnivac firme ili zirant kao u slicaju banaka, jer ona garantuje za sigurnost uloga?

[Ђорђе Р]

A ako je drzava osnivac firme ili zirant kao u slicaju banaka, jer ona garantuje za sigurnost uloga?

 

А ако су грађани власници државе?

 

Што ми било шта да плаћамо држави, ако је држава наша?

 

Закон мора бити исти за све. Што би онда било која фирма било шта плаћала држави, ако ће држава то да отпише?

[Crveni Baron]

А ако су грађани власници државе?

 

Што ми било шта да плаћамо држави, ако је држава наша?

 

 

Ne placamo mi drzavi vec poveriocima jer smo mi ( nasa drzava ) osnivac ili zirant .

[Ђорђе Р]

 

Радуловић је атеиста, заговорник геј бракова и њиховог усвајања деце. Његов став о веронауци у школи мени је непознат.

 

Да ли је довољно да се слажем само са његовом економском политиком да бих гласао за њега?

[cloudking]

 

Радуловић је атеиста, заговорник геј бракова и њиховог усвајања деце. Његов став о веронауци у школи мени је непознат.

 

Да ли је довољно да се слажем само са његовом економском политиком да бих гласао за њега?

 

Sam formiras svoj politicki stav. KOji ce gfaktori uticati na tu odluku je samo tvoja stvar.

 

Meni je npr ekonomija, prosvecenost i sekularnost na prvom mestu. Sve mimo toga me ne zanima. Amerima je vazno npr da bude porodican covek... mene za to ama bas zabole uvo, sto se mene tice moze drzavu da nam vodi i gej ako ce da je vodi kako valja...

[Crveni Baron]

Sam formiras svoj politicki stav. KOji ce gfaktori uticati na tu odluku je samo tvoja stvar.

 

Meni je npr ekonomija, prosvecenost i sekularnost na prvom mestu. Sve mimo toga me ne zanima. Amerima je vazno npr da bude porodican covek... mene za to ama bas zabole uvo, sto se mene tice moze drzavu da nam vodi i gej ako ce da je vodi kako valja...

 

Plitko posmatras stvari ...

 

Da li bi bio zadovoljan da ti varalica, lopov i prevarant vodi zemlju ako bi se slagao sa njegovim ekonomskim programom?

Polazis od pogresne pretpostavke da pojedine licne osobine ( lopov, gej, narkoman ) nemaju veze sa drugim sferama iste licnosti ...

 

Nista ne garantuje to sto je neko "porodican covek" ali tendencija je da porodicne osobe ce tesko biti uhvacene u sred noci sa komsijinim televizorom u rukama dok u slucaju narkica je vec veca mogucnost toga ...