Саша Радуловић - блогови

[florenntina]

Пази, то није "регулација" него поштовање приватне својине - ако си нешто купио, нормално да мораш да платиш. У САД је нормалан рок плаћања 30 дана, ако тражиш више ризикујеш углед. Друга је ствар када ти држава прописује бесмислице, одређује цене и слично. На пример, прописано је да бојлер не сме да греје воду преко 120 степени (фаренхајта ~ 50C) и да туш не сме да има проток већи од 2,5 gpm и да притисак воде не сме да буде већи од 80 psi... Који су то генијалци смислили, свака им част... confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='greengrin' />

Mmmmm... a stane li autobus i kad nema putnika... confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' /> :bla:

... citaj... nista ti se ne razumem u ovu vodoinstalatersku racunicu... 1000000001010 confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' />

[florenntina]

ti mozda mislis na ova prava...  1000000001010

Boris Tadic O govoru mrznje piano Dragan Ćalina

[IvanJ]

http://www.kurir-info.rs/vesti/kako-se-unistavaju-srpske-firme-84753.php

http://blog.b92.net/text/17733/%C5%A0ta%20je%20posao%20ste%C4%8Dajnog%20upravnika/[/size]

U jednom stečaju koji vodim sam došao u spor sa jednim našim poslovnim čovekom koji je uzgred i pokretač jednog tabloida. Oko magacina od par hiljada kvadrata. Vrednost je velika. Pa se sudimo, sa sve hobotnicom od raznih preduzeća, u nekoliko sudskih postupaka. Bila je i krivična prijava. Gospodin je i uhapšen u vezi tog magacina. Nedavno je priznao krivicu. Ali bi i dalje da zadrži magacin, a to nije u interesu stečajne mase koju štitim. Prošle sedmice sam se pojavio na ročištu na kome je trebalo da završe priznanje. Tabloid je vrlo brzo nakon toga krenuo u pisanje. Treba zaista biti i maštovit i maliciozan i bez ikakvih obzira prema činjenicama i logici, ali i sa odličnim osećajem za blaćenje i izvrtanje koje će ljudima izgledati verovatno, da bi se napisalo tako nešto. Deca me pitanju gde su mi te silne pare, a zaposleni gde je onaj bazen. I oni bi da se okupaju.

Demantovati nešto nekome ko je namerio da vas uništi nema mnogo smisla. Mojim advokatima je trebalo nekoliko dana da pripreme tužbu. Podnešena je u ovaj petak. Nema člana Zakona o javnom informisanju koji nije prekršen. Preporučili su mi i da do podnošenja tužbe uopšte ne odgovaram. To mi je i bilo najteže. Traži se šteta od 7.200.000 dinara. U samoj tužbi stoji da će novac biti ustupljen Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici. Pripremaju se i sve druge pravne akcije u skladu sa zakonom.

[Grizzly Adams]

Није то стандардизација, можда ниси пажљиво прочитао. Овде се ради о тоталним глупостима. Зашто би неко ограничавао температуру воде у мом бојлеру? Ваљда ја одлучујем о томе колико ми топле воде треба.

Произвођачи производе не "шта им се прохте" него оно што људи желе да купе и зато је у њиховом суштинском интересу да се не дешавају несреће.

[Иван]

Etatizam, planska ekonomija i državni kapitalizam

Od svih ekonomskih sistema smo pokupili najgore i sačinili ovog subvencionisanog frankenštajna od privrede. Balkanskog tigra. Boljeg od svih drugih mačaka u okruženju. A bogami i od mnogih iz EU.

Kroz sve "ekonomske" poteze koje vučemo, vidi se da najviši državni službenici i političke stranke koje su ih postavile, imaju poverenje isključivo u sebe (L'etat c'est moi),  svoja javna preduzeća, svoja privatna preduzeća u vlasništvu offshore kompanija i svoje strane investitore. U svemu vide rešenje, pod uslovom da se ne radi o nezavisnim malim i srednjim preduzećima svojih sopstvenih građana.

Njih interesuju Fijati i Benetoni, Gorenja i  Siemensi, i Yure i ini i ostali. I lepo su isplanirali da im svima platimo da kod nas otvore biznis. I otvore na stotine i stotine radnih mesta. I da im poklonimo zemljište. I onda će nam se to višestruko vratiti jer će oni ovde kod nas ostati doživotno i investirati sve više i više i zapošljavati više i više dok se opet ne razvijemo toliko da budemo jači nego pre rata. Razlog za njihov dolazak naravno nije jeftina radna snaga, porez na profit od 10%, raznorazne subvencije i poreska oslobođenja, već želja da nam pomognu i donesu svoju visoku tehnologiju u našu napaćenu zemlju. Upravo zbog toga im treba sve platiti i plaćati.

A preduzetnici, mala i srednja preduzeća? Tu naravno spadaju i nezavisni poljoprivrednici koji su takođe preduzetnici. Njima nije verovati i na njima se ne može zasnivati ozbilja ekonomska politika. Osim naravno ako nisu naša. A i tada nam trebaju jednokratno, od budžetski sponzorisanog projekta do projekta. Jeste da ih ima najviše i da zapošljavaju najviše ljudi. Ali pogubili su oko 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine, pritisla ih siva ekonomija tako da ne mogu da dišu, davimo ih sa nametom na rad, tako da sve više njih i sami prelaze u sivu zonu.

Čemu nam oni služe?  Pa da dajemo izjave kako su oni najvažniji i da pišemo programe za njihov razvoj koje će neko finansirati. Mada mi znamo da od njih nema vajde.

Naši državni, planski privrednici bez dana iskustva u privredi ne veruju da ako izvršimo poresku reformu, giljotinu propisa, smanjimo javnu potrošnju, uspostavimo vladavinu prava, otvorenu tržišnu utakmicu, ako omogućimo preduzetnicima da dišu, da će umeti da stvore novu vrednost. Da ima pametnog, inovativnog, vrednog i preuzetnog sveta. Čak i kod nas. Da će umeti da iskoriste priliku i omoguće bogaćenje celog društva. I da će onda i strani investiori dolaziti kod nas zato što imamo odlično poslovno okruženje, uređeno tržište, dobar geografski položaj. I da im neće ni trebati da im "pomažemo".

To svakako ne. Jer ceo svet zna da privreda ne može i ne treba da opstaje bez pomoći države. Svima treba pomoć. I svi trebaju nekog državnog službenika da im administrira tu pomoć I sve treba subvencionisati. Pardon, treba pomoći. I građevinskoj industriji. Jer ne može sama. I poljoprivrednicima. Jer na mogu sami. I privrednim društvima koja prave bojlere. I onima koja prave kablove. A bogami i automobile. I odevne predmete. I sve, baš sve. Ceo svet zna.

Sa jedne strane im treba davati pare za svako novo radno mesto, a sa druge treba subvencionisati i kredite za njih i njihove klijente. Jer krediti su jako važni. Pošto, zbog svoje podivljale javne potrošnje, nejake privrede i rastućeg deficita, država ima ogromnu glad za kreditima, banke nemaju ni interesa da kreditiraju bilo kog drugog, država prirodno mora i time da se bavi, i da subvencioniše selektivno one za koje proceni da ih treba kreditirati. A ko je bolji da to proceni od nekog državnog službenika.

Novac za svu tu silnu pomoć treba uzeti od postojećih poreskih obveznika. Tako da kompanije koje proizvode bojlere treba da plaćaju novim, boljim kompanijama koje takođe prava bojlere, po svakom novootvorenom radnom mestu. A i kompanije iz tekstilne industrije treba da plaćaju novim, boljim kompanijama iz tekstilne industrije.  Poljoprivrednici, rudari i čistačice treba da plaćaju proizvođačima automobila, da im bude lakše da dođu do zemljišta i zaposle ljude kako bi pravili profit. Za sebe. Sve firme koje zapošljavaju ljude u Srbiji treba da plaćaju novim firmama poreze i doprinose za njihove novozaposlene i tako stvaraju gubitke. Kako bi te nove firme pravile profit za sebe. Važno je da se presipa za nove.

I tako će nam svima biti bolje. Treba samo malo da se strpimo. Izgleda da će i ova godina biti čupava. Ali 2012 garantovano dolazi do rasta životnog standarda. Jer imamo dobitničku strategiju.

извор

[Иван]

Zašto su izbori dobri

U uspešnim društvima pobednici na izborima reforme sprovode u prve dve godine vladavine i time udaraju temelje za naredne dve u kojima implmentuju, ispravljaju, doteruju, postižu rezultate, kako bi spremni dočekali naredne izbore i ponovo osvojili vlast. Kod nas obratno. Kod nas je potrebno tri godine da zasednemo. A kada nastupaju reforme? Izgleda kada osetimo da ćemo izgubiti naredne izbore za sigurno, pa onda krenemo da pravimo krmače za one koji će osvojiti vlast. Izgleda da upravo u tim krmačama i leži društveni interes.

Mislim da tako treba posmatrati i ovu "iznenadnu" ideju o biranju direktora javnih preduzeća na konkursima. Više od deset godina je prošlo, i sad smo se setili. Neki kažu da je to zato što vladajuća koaliciji želi da se dodvori biračima pred izbore. Mislim da je to pogrešno. Mislim da je taj voz otišao iz stanice. Pitanje je više: pošto ćemo izgubiti izbore, šta da uradimo, da pobednici ne mogu da rade neograničeno iste gluposti koje smo mi radili. I začuđujuće, tu se poklopi interes društva i građana i političke partije koja gubi vlast.

Kao ideja, ovo je jedan dobar korak. Kao i svaku drugu ideju, i ovu neizostavno dovodimo do apsurda. Hoćemo da vladina komisija koju vodi ministar bira i menadžment tim tog direktora na konkursu. Ako menadžer ne može zapošljavati i otpuštati, nagrađivati i kažnjavati svoj tim, nije menadžer.

Drugi deo apsurda je to što javna preduzeća nisu zaista privredna društva kao sva druga normalna privredna društva koja se na tržištu bore za profit sa konkurencijom. Ona su neefikasna preduzeća monopolisti, čuvari socijalnog mira i zakrpa za rupe u budžetu. Nema tog menadžer koji ovo može da ispravi. Sa ili bez konkursa.

Ima još interesantnih krmača. Na primer predlog da predsednike opština i gradonačelnike biraju građani direktno na izborima. Ovo je izuzetno dobra ideja. Jedino što smo ovo već imali, pa su ovi isti ljudi to ukinuli pre nekoliko godina. Pod plaštom stabilnosti. Političke stranke su otele ove važne funkcije iz ruku građana glasača i stavili ih u ruke partija. Kako sada očekujemo da ćemo izgubiti većinu na izborima, možda je ipak bolje da ovo vratimo nazad. Što se građana tiče, nas motivacija ne bi trebalo preterano da interesuje. Ovo je definitivno i nedvosmisleno u našem interesu.

Naš vladajući frankenštajn ima tri glave. Prvu koja se bori da smanji štetu, jednu koja je sigurna sa cenzusom i ima šansu da ostane vlast u drugoj kombinaciji i jednu koja se bori da pređe cenzus. U kontekstu ovoga mislim da treba i čitati njihove poteze.

Ja sam glasač stranke koja se bori da smanji štetu. Na svim izborima do sada, na svim nivoima. Ovaj put ne. Ovo će verovatno biti prvi put da neću glasati na izborima. Od kako sam punoletan. Za ove druge ne mogu. Gotovo svi ljudi koje znam misle na sličan način. Voz je napustio stanicu.

Šta misle stratezi stranke koja se bori da smanji štetu, za mene je misterija. Meni se čini da gore nisu mogli. Ali ko zna. Možda grešim. Bez koncepta, bez ideje, bez znanja, bez političke volje. Četiri godine bez ičega.

Najviše štete prave ovi koji se bore da pređu cenzus. Šteta je dugoročna i ogromna. Programi besmislenih subvencionisanja su nas doveli u katastrofalan finansijski položaj. Rupa u budžetu je nezakrpiva i raste. A pare smo bacili i ništa nam ne donose. Nazovi decentralizacija je zabila poslednji ekser.

Izgubili smo oko 250.000 zvanično zaposlenih i još toliko nezvanično zaposlenih. Nezvanično zaposleni su oni koji kažu u anekti o radnoj snazi da rade, a nisu registrovani da plaćaju poreze i doprinose.

Jedina ideja za vladavine ove vlade koja je imala moć da nas izvuče iz ove rupe je ideja ministarke finansija koju je sahranio perpetuum mobile: smanjenje nameta na rad za trećinu. Namet na rad je glavni ubica radnih mesta u Srbiji.

Pored toga, postavljeni su i reperi fiskalne odgovornosti, ali i model finansiranja lokalne samouprave. Glavni prihod lokalne samouprave je porez na imovinu. Svuda u uređenom svetu. I naravno da se ima ministarki što šta zameriti. Na primer, da su pravna lica bila pošteđena reforme poreza na imovinu. Velika greška i pogrešan kompromis. Ali to ne umanjuje  dobre stvari koje su urađene.

Ponekad mi se učini da je glavni razlog rekonstrukcije vlade bilo upravo sklanjanje ministarke finansija. Kome treba ministar finansija u predizbornoj godini? Ne samo da ne bi mogli da trošimo k'o pijani mornari, već ne bi mogli ni da napravimo ovu potpuno pogrešnu "fiskalnu decentralizaciju" i time sprečimo najvažnije što se moralo uraditi: smanjenje nameta na rad.

Pošto su ukinuti transferi i porez na dohodak 80% pripada lokalnoj samoupravi, ne možemo ga više smanjivati:

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=07&dd=08&nav_category=9&nav_id=524056

Koliko god da nam se čini da postoje kratice i da se treba vući ove ili one investitore za rukav i davati im razne povoljnosti da dođu, neumoljiva činjenica je da bez strukturnih reformi nema napretka. Bez njih ćemo ostati u blatu i nećemo brzo izaći. Strukturne reforme znače reformu poreskog sistema, izgradnju nezavisnih institucija sistema, nezavisnog sudstva i tako tih i takvih dosadnih stvari. Znanja i političke volje da se istinske reforme izvrše.

Do tada nam ostaju ove i ovakve krmače.

izvor

[Иван]

Откуд Амерички дефицит

Саша Радуловић РСС / 01.08.2011. у 23:21

Дефицит федералног буџета Америке за 2010.годину износи око 1.3 трилона долара. За 2009.годину је износио око 1.4 трилона долара. Пројектовани дефицит за 2011.годину је на истом нивоу.

1.300.000.000.000,00 $. И звучи и изгледа застрашујуће.

Ствари се делимично релативизују када се узме у обзир Амерички GDP. У 2010.години он је износио око 14,5 трилона долара.

14.500.000.000.000,00 $

Дефицит је око 9% GDP-а. Ово је и даље застрашујућа цифра. Неодржива.

Укупни федеранли приходи у 2010.години су износили око 2.2 трилона долара. Највећи приходи федералног буџета су од пореза на доходак физичких лица (око 40% прихода), доприноси (око 40% прихода), порези на профит корпорација (9%).

Укупни федерални расходи у 2010.години су износили око 3.5 трилиона. Највећи расходи су за пензије (око 20%), за здравство (око 20%) и за одбрану (око 20%).

Интересантно за нас је да су приходи од доприноса за пензије већи од расхода за пензије (3 запослена на једног примаоца пензије), тако да се вишак  акумулира у специјалном фонду који ће служити за покривање рупа које се очекују од налета бабy боом генерације која полако али сигурно улази у пензију у све већим бројевима. Али то је већ друга тема.

Рупчага од око 1.3 трилиона долара. Откуд оволика рупчага?

Америка је увек имала федерални дефицит. Пардон, осим за другог мандата Kлинтона када је бележила велике суфиците. Међутим тај дефицит није био овако драстичан. Да би видели узроке дефицита, потребно је погледати податке у последњих 30-40 година. Овај период се грубо може поделити у 4 периода: 70-те односно пре Регана, 80-те од Регана преко Буша до Kлинтона, 90-те време Kлинтона,  2000-те време W.

Ситуација у којој приходи и расходи прате раст GDP-а не би довела до оволиког дефицита. Међутим, оно што смо имали је спорији раст прихода од пореза на доходак и корпоративног пореза од GDP-а и бржи раст расхода за здравство и одбрану од GDP-а. Смањење раста пореза у односу на GDP је почело у време Регана, међутим оно је било у неким разумним границама. У W периоду порески систем је доживео потпуно урушавање. У читавом овом периоду, расходи за одбрану и здравство су назадрживо расли. Посебно расходи за здравство.

Порески приходи у номиналном износу су мањи 2011.године него што су били 2000.године. GDP је у истом периоду порастао за преко 50%. Разлика је направила неодржив дефицит. У чијим џеповима је завршила разлика?

Друга масивна разлика је у расходима за одбрану и здравство. Америка има вероватно најскупљи здравствени систем на свету. Раст трошкова здравственог система се ни под разно не може обаснити реалним растом трошкова. Међутим, ако погледамо пословање великих осигуравајући кућа и фармацеутских компанија, постаје мало јасније у чијим џеповима је завшила ова разлика. Нигде се безобзирна алавост корпорација не види толико јасно као у здравству.

Њ ера би се могла назвати ером тоталне алавости, криминалне нестручности, бахатости и безобзирности. Њени корени би се могли видети на почетку Реганове ере, али и током Kлинтонове ере. Али не до тачке потпуног распада система.

У корену свих проблема је урушавање пореског система. Кроз неодговорно и ничим утемељено смањење пореза за најбогатије, до небројених рупа у пореском систему, олакшица и пореских ослобођења који немају никакву другу функцију осим концетрацију богадства у рукама малог броја људи, па све до offshore компанија и разних шема легалног и полулегалног избегавања пореза коме прибегавају велике корпорације.

Ово ће морати престати. Политичка елита у Америци нема снагу да заустави ово лудило. Теорија урушавања пореског система и више новца у џеповима корпорација и најбогатијих као модел развоја је потпуно лудило и противно свим економским законима. Републканци су потпуно изгубили компас. Демократе немају петљу још од Монике.

Ера алавог капитализма доживљава потпуни крах свуда у свету. Не либералног већ алавог капитализма. Либерални капитализам никада није ни добио шансу. Ера потпуне дерегулације, ера алавих корпорација и њених алавих директора је неодржива. Довела је до сиромашења свих друштава и скоро до колапса светске економије.

Компаративна предност Америке је значајно смањена у последњих 10 година. Поред Америчког тржишта које је не тако давно било једино и највеће тржите, за прмат се боре и тржишта ЕУ, Кине, Бразила и Индије. У оваквом окружењу, друштво ће морати да напусти еру алавости и безобзирности и врати се систему стручности и друштвене одговорности. Због себе. Јер свет иде напред и без њих.

ИЗВОР

[Grizzly Adams]

Само би допунио Сашу да је ера "алавог капитализма" настала управо због симбиозе корпорација и власти. Типичан пример су фармацеутска индустрија и здравство.

Ово "Њ" је у ствари "W" - тј. Џорџ "Даблју" Буш... prstgore

[Иван]

Ово "Њ" је у ствари "W" - тј. Џорџ "Даблју" Буш... 0102_laugh

Си! Моја грешка. Нисам обратио пажњу код ћирилизатора dada

[Juan Valdez]

Vau! Saša komunjara!  :bla:

[Juan Valdez]

Само би допунио Сашу да је ера "алавог капитализма" настала управо због симбиозе корпорација и власти. Типичан пример су фармацеутска индустрија и здравство.

Он очигледно мисли да је узрок кризе недостатак регулације, а не регулација.  

Коментари:

Kod nas javne potrošnja jeste najveći problem. U Americi ne. Kao što rekoh u tekstu, mislim da je na strani potrošnje problem u budžetu odbrane i troškovima zdravsta za šta mislim da su glavni krivici alave privatne korporacije i nesposobnost države da reguliše tu oblast na način koji je u interesu poreskih obveznika.

Kapitalizam i jeste najbolji sistem koji znamo. Dokazano. Kao i svaki drugi sistem, potrebna je njegova regulacija kako bi radio u interesu društva. U alavom kapitalizmu, ova regulacija je narušena i imamo posledice.

Liberalni kapitalizam je sredstvo. Društvo i građani imaju cilj - bogaćenje društva. Liberalni kapitalizam je najbolje sredstvo ostvarenje tog cilja. Dokazano.

Kada ukinete regulaciju kojom se sredstvo usmerava u pravcu cilja, dobijate ovo što imamo danas: alavi kapitalizam koji dovodi do bogaćenja malog broja ljudi na račun većine: srednje klase. Svuda u svetu. Ispravna poreska politika je najvažniji instrument regulacije.

Raspodela nije posao kapitalizma. Raspodela je posao države, njenih poreskih zakona, socijalne politike itd. Tako da imamo uspešne i neuspešne kapitalističke sisteme. Zavisno od regulacionog okvira, dobijate drastično različite rezultate. Npr. u Kanadi je izuzetno uspešan.

Kapitalizam radi. Kapitalizam je zasnovan na privantnom vlasništvu. Zavisno od regulacije koja ga uređuje, ima razne oblike. To je i njegova najveća snaga: adaptibilnost i prilagodljivost. Može biti human ili nehuman, zavisno od regulacije. Pogreške u regulaciji kreiraju krize i probleme, koje se ispravljaju.

Deregulacija, ili nedostatak dobre doze regulacije, kreira krize kao što je ova današnja. Ja ovu kombinaciju nedostatka prave regulacije zovem alavi kapitalizam. Ima i drugih naziva.

Pronalaženje najboljeg ekonomskog sistema je civilizacijski projekat na kome radi celo čovečanstvo od kako se beleži istorija. Sve sa dalekim ciljem bogaćenja društva i ostvarenja ljudskih sloboda i lične sreće. Sva najuspešnija društva današnjice u tom rešenju koriste sredstva i kompromise među akterima društva, kao što su: liberano (pojedinac), humano (društvo), kapitalizam (privatno), država (zajedničko), demokratija (volja većine), ustav i ljudska prava (ograničenje na volju većine) i tako te stvari. Države danas pronalaze rešenja u različitim kombinacijama ovih sredstava i konstruišu ih zakonima i institucijama sistema.

I sve ovo uz svu zloupotrebu, sukobljene interese, odnose velikih i malih, lobiranje, potkupljivanje, uticaj velikog kapitala ...

Ja pravu mešavinu zovem liberalni, humani, demokratski kapitalizam. I naivno verujem da je dostižna i da će pobediti. Društvo koje je najbliže ovoj mešavini iz mog iskustva je Kanada.

Pa smanjis bogatima poreze a onda oni otvore "nova radna mesta".

Stavis lisicu da cuva kokosinjac i onda ona...

To je upravo ludačka logika koja je u Americi i dovela do ovih deficita i rasta duga. Njeno kapitalno delo je siromašenje ogromne većine i koncentracija bogatstva u rukama malog broja ljudi. Srednja klasa to oseća, ali još uvek ne razume zašto im se dešava to što im se dešava.

Država se meša u sve i svašta, kači koga stigne na državni budžet a onih koji pune budžet je sve manje, i sve su manje voljni da trpe iživljavanje političara svojim parama. I to je jedini razlog ove krize.

Sve bi to bilo lepo samo se ne slaže činjenicama. Slika bi trebala da bude: cela srednja klasa koja mršavi vuče kola sa tri debela koji i dalje jedu. A bake, deke i bolesni su već pocrkali, pa ih i nema na slici.

To što država rasipa pare ništa ne menja na tome gde je uzrok krize: alavi kapitalizam nastao u nedostatku dobre regulacije. Dobra regulacija omogućava ravnomerno bogaćenje društva. Ona polazi od poreskog sistema koji određuje kako se ravnomerno raspoređuje teret finansiranja funkcionisanja društva i njegovog tržišta.

Socijalna pomoć treba da ide jedino nemoćnima i bolesnima, nesposobnima za život. Državu svesti na minimalno - vojsku, policiju i sud...Slobodno tržište i konkurencija bez birokratije.

Ovo smo već probali. Nehumano je. Bilo pre New Deala koji je i spasao čovečanstvo od kataklizme komunizma.

Осим тога:

Ера алавог капитализма доживљава потпуни крах свуда у свету. Не либералног већ алавог капитализма. Либерални капитализам никада није ни добио шансу. Ера потпуне дерегулације, ера алавих корпорација и њених алавих директора је неодржива. Довела је до сиромашења свих друштава и скоро до колапса светске економије.

Зар није либерални капитализам практично једнак потпуној дерегулацији?

[Grizzly Adams]

Само би допунио Сашу да је ера "алавог капитализма" настала управо због симбиозе корпорација и власти. Типичан пример су фармацеутска индустрија и здравство.

Он очигледно мисли да је узрок кризе недостатак регулације, а не регулација.  319.gif

Ма видим, него сам хтео да будем благ...

У САД јавна потрошња јесте огроман проблем, па сва ова халабука око подизања "границе задуживања" је зато што троше трилионе долара, тренутно су задужени око $15 трилиона. Може да се каже да су "кривци" алаве корпорације, али корпорација не може да објави рат Србији, Ираку, Авганистану и Либији. То раде политичари. Врло слично важи за трошкове у здравству. То је екстремно регулисана област.

Саша сасвим греши када каже да је "недостатак регулације" узрок кризе. Управо су државне интервенције изазвале кризу, пре свега политика Фед-а. Либерални капитализам је створио богату и бројну средњу класу, они је уништавају. Стално изнова праве финансијске "балоне" који уништавају капитал стицан деценијама, па и вековима.

Чини ми се да он није сасвим сигуран у све детаље овога што се дешава (иако има пуно добрих мисли, паметан човек), па се онда служи непрецизним појмовима као "алави капитализам" који могу различито да се разумеју. Нити сам ја паметнији од њега, само пратим шта пишу Аустријанци - пре свега Мизес Институт: www.mises.org. Они ове ствари веома детаљно објашњавају и разлажу да свако може сасвим јасно да види о чему се ради.

Ево један цитат од великог Мизеса:

"Credit expansion cannot increase the supply of real goods. It merely brings about a rearrangement. It diverts capital investment away from the course prescribed by the state of economic wealth and market conditions. It causes production to pursue paths which it would not follow unless the economy were to acquire an increase in material goods. As a result, the upswing lacks a solid base. It is not real prosperity. It is illusory prosperity. It did not develop from an increase in economic wealth. Rather, it arose because the credit expansion created the illusion of such an increase. Sooner or later it must become apparent that this economic situation is built on sand."

Ludwig von Mises, Causes of the Economic Crisis, 1931

[Juan Valdez]

Стварно појма немам ко је у праву са економске стране и не бих о томе, али ме занима један феномен - да ли је психолошки или практичан.

Један пример је Саша - човек очигледно разуме предности либералне привреде, али и даље мисли да је контрола нужна.

Други пример је овај Фарид Закарија, који је написао одличну књигу где је неке дубоке, не само економске, проблеме хируршки прецизно дијагностиковао, а опет, колико ми се чини, по питању ове кризе стао је на страну оног чувеног кејнзијанца из Клинтонове ере, како се зваше.

Да ли овакви људи имају психолошки страх од тоталне дерегулације или лоше искуство са истом (нарочито Саша, који је привредник, овај други је теоретичар, па ајде)?

[Arhidjakon]

Један пример је Саша - човек очигледно разуме предности либералне привреде, али и даље мисли да је контрола нужна.

Maltene svaki sistem ako se neogranici po nekoj osnovi moze da izleti iz prvobtinog stanja za koji je stvoren

Njaveci problem je taj sto upravo pojedinci a ne ceo narod ima kontrolu nad drzavni financijama. Mi izaberemo politicku partiju, a oni izaberu ministra za ekonomiju.I tu staje kontrola naroda. Izazivanje hiperinflacije kroz stampanje novca, nemoze niko da kontrolise sem ministra. E sad zamisli kad se kontrola podeli jos sa halapljivim privatnikom. Tu kontrole nema.

Ja jesam za kontrolu, ali ipak ta kontrola mora da bude balansirana jer ako i ona izadje izvan svog okivra, onda se dobija fasizam.

Bankare treba staviti pod kontrolu i to na veoma kratku uzdu. Transparanciju u bankarskom sistemu treba izvesti. Financijske produkte treba skrinovati na rizik itd. U stanju smo da simuliramo danas cunamije, klimatske uvete, spustanja na daleke planete, a da nismo u stanju da na osnovu simulacija ekonomskih modela napravimo neku paradigmu kaja bi nam sluzila kao vrednosna granica, koja bi nas opminjala da smo presli dozvoljenu granicu rizika.

[Grizzly Adams]

Зависи на шта тачно мисле, требало би ући у детаље. Контрола јесте апсолутно нужна - контрола крађе, превара, уговора итд. Када се каже "регулација" мисли се на ствари осим тога, на пример - одређивање цена законом, фаворизовање једног производа/произвођача у односу на друге и слично.

Можемо да узмемо неки конкретан пример који они дају па да видимо.