Претражи Живе Речи Утехе

Такви прикази “Свете породице” су засновани на папистичким иновацијама којима је у новије време установљен празник Свете породице. Као што је један римокатолички академик приметио, супротстављајући древне хришћанске празнике папском прослављању Свете породице, “[Празник свете Породице]… је производ модерног доба, времена коме ми припадамо”1. У традиционалном православном иконопису Христос као дете је приказан исправно, не сам са св. Јосифом, већ само са Мајком (наглашавајући учење да је Он “Син без оца, Који је рођен од Оца без мајке пре свих векова”)2. Заправо, да би верни били заштићени од неправилног разумевања његове очинске улоге и његовог односа према Богородици, традиционална православна иконографија искључује лик св. Јосифа (наравно, без унижавања његове личности), као што су и оци Цркве уздржани кад говоре о њему. На пример, на икони Христовог рођења, као што каже професор Константин Каварнос: “он није приказан у средишту композиције, као Богородица са Сином, већ са стране, у углу, да би се нагласило став Писма и учење Цркве да је Христос рођен од Дјеве”3. Леонид Успенски и Владимир Лоски у свом кључном делу о теорији иконе износе слично запажање: “Још један детаљ наговештава да је на (икони) Христовог рођења природни редослед занемарен – то се односи на Јосифа. Он није део скупине коју чине Син и Његова Мајка; он није отац, те је недвосмислено одвојен од њих.”4 Такође, на иконама са сличном тематиком, као што је Сретење или Бекство у Египат, православна иконографија не подразумева св. Јосифа главом некакве “Свете породице”; пре ће бити да се сматра чуваром који је Промислом додељен Богородици и Богомладенцу. Његов скромни пристанак и врлинско испуњење ове улоге су свакако повод за његово прослављање у Цркви.5 Блажени Августин Хипонски примећује: “Јосиф… се може назвати Христовим оцем пошто је на неки начин био муж Његове Мајке…,”6 али инсистира да у њиховом брачном односу “није било телесне повезаности”7. На другом месту образлаже овај став: “Због своје брачне верности [њиховог узајамног уздржања] обоје су оправдано названи Христовим родитељима (не само Она као Његова Мајка, већ и он као Његов отац, будући да јој је био заручник), будући обоје имали такву улогу и сврху, иако не и у телесном смислу. Али док је он био само у улози оца а она чак и телом Његова Мајка, обоје су то што јесу само по Његовом смирењу, не и Његовој узвишености; Његовој немоћи (в. 2.Кор. 13,4), а не и Његовом божанству.”8 Према томе, ако се њих троје требају приказати заједно на икони потребно је то извести на начин који осликава њихове улоге у Домостроју спасења, а не као породицу по телу. Свети Амвросије Милански, опет чувајући древно хришћанско учење о праведном Јосифу и његовој улози заручника Дјеве Марије, подсећа нас да погрешним разумевањем овог стиха из Светог Писма (имајући у виду јеретичко умовање, прим. прев.): “змија неверја, изашла из развратних скровишта подиже главу бљујући неваљалство из свог змијског срца”9. Група људи које ова представа “Свете породице” може нарочито саблазнити јесу преобраћеници из Евангелистичке цркве. Евангелисти тврде да верују у Девичанско рођење али у великој мери поричу приснодевственост Дјеве Марије, што значи да само делимично прихватају учење о девичанском рођењу. Ово делимично има везе са чињеницом да евангелисти сматрају брачни живот највишим идеалом хришћанског живота, што је опречно ставу Писма и отаца који тврде да је најузвишеније стање хришћанина девственост јер помаже да се верник у већој мери посвети остваривању заједнице са Богом. Као и озлоглашени јеретици ебионити, Хелвидије и Јовинијан, тако се и евангелисти држе најнечаснијег става да су св. Јосиф и Пресвета Богородица ступали у телесне односе после Христовог рођења изродивши још деце. Свети Јован Дамаскин оне који се држе тог става назива “Маријиним непријатељима”10. Тако, када се евангелисти преобрате у Православље и виде иконе као што је “Света породица” не треба да нас изненади ако их таква представа доведе у забуну и искушење да задрже своје пређашње јеретичке ставове. Богородичина приснодевственост је основна претпоставка за истинско прихватање учења о Оваплоћењу. Као што Св. Григорије Палама пише: “Бог благоизволе да прими нашу природу, ипостасно се сједињујући с њом на величанствен начин. Али немогуће је било да сједини своју Најузвишенију Природу, Чија је чистота недоступна људском разумевању, са огреховљеном природом док се ова не очисти. Стога је, ради зачећа и рођења Дародавца чистоте, била потребна беспрекорно неокаљана и најчистија Дјева.”11 Свети Василије Велики иконе назива “књигама за неписмене”. Он каже: “Који бољи доказ имамо да су иконе (као) књиге за неписмене, неућутни гласници поштовања светих, које (иконе, прим. прев.) без речи поучавају своје посматраче, притом их освећујући? Немам много књига нити времена за учење, и идем у цркву, уобичајено уточиште душа, са умом уморним од сукобљених мисли. Пред собом видим дивну слику и призор ме освежава, узводећи ме на славословље Богу.”12 Сада, ако неписмена особа уђе у цркву и угледа икону “Свете породице”, како да је схвати без подужег тумачења? Пре свега, ако приказ одаје очигледну лаж или јерес, неопходно је да буде одбачен да невине и просте не би одвео у заблуду. Требао би да постоји савршен склад између писаних учења и видљивих представа (икона) које украшавају наше цркве. У Православној Цркви имамо многе Свете породице, као што су св. Јоаким и Ана са Богородицом, Захарија и Јелисавета са Св. Јованом Претечом, породица св. Василија Великог, породица св. Григорија Паламе, породица Евстатија Плакиде. Све ове и многе друге су истински Свете породице које смо позвани да славимо и иконопишемо у својим црквама јер су то биле породице по телу. Насупрот томе, породица праведног Јосифа и Дјеве Богородице са Христом није породица по телу већ, као што је блажени Августин написао, породица “од намере и сврхе”, окупљена Промислом ради Христовог остваривања Домостроја спасења човечанства. Пише: Јован Санидопулос Извор Превод: Живе речи утехе Напомене: Pius Parsch. The Church's Year of Grace, trans, the Rev. William G. Heidt. O.S.B.. Vol. I (Collegeville. MN: St. John's Abbey. 1962). p. 289. Dogtiatikon. Tone 3. Constantine Cavarnos. Guide to Byzantine Iconography, Vol. l(Boston: Holy Transfiguration Monastery. 1993). p. 134. Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky. The Meaning of Icons, trans. G.E.H. Palmer and E. Kadloubovsky (Crestwood. NY: St. Vladimir's Seminary Press. 1982). p. 160. Иако у раним приказима бекства у Египат Богородица држи Христа, постоје фреске из касног средњег века, као у манастиру Дечани (14. век), на којој Христа држи св. Јосиф (вероватно под утицајем западне иконографије као што је случај у Капели Палатина у Палерму, из 12. века). Иако је ово западњачка новотарија коју ваља заобићи, ипак може бити прихватљива у смислу да приказује св. Јосифа као историјску личност, са Христом нагнутим ка Мајци. у сваком случају, прихватљивије је од горе наведеног портрета. St. Augustin. "Reply to Faustus the Manichaean," trans, the Rev. Richard Stothert. rev. Albert H. Newman, in The Writings Against the Manichaeans and Against the Donatists. Vol. IV of A Select Library of the Nicer.e and Post-Nicer.e Fathers. 1st Ser,. ed. Philip Schaff (Grand Rapids. Ml: Wm. B. Eerdmans Publishing Co.. 1979). p. 159. Ibid., p. 315. Idem. "On Marriage and Concupiscence." trans. Peter Holmes and the Rev. Robert Ernest Wallis. rev. Benjamin B. Warfield, in Anti-Pelagian Writings. Vol. V of A Select Library of the Nicer.e and Post-Nicer.e Fathers. 1st Ser,. ed. Philip Schaff (Grand Rapids. Ml: Wm. B. Eerdmans Publishing Co.. 1978). p. 268. Saint Ambrose of Milan. Exposition of the Holy Gospel According to Saint Luke, trans. Theodosia Tomkinson (Etna. CA: Center for Traditionalist Orthodox Studies. 1998), p. 62. St. John of Damascus, Writings, trans. Frederic H. Chase, Jr. (Washington, DC: The Catholic University of America Press, 1958), p. 131. "Омилија на Ваведење Пресвете Богородице у храм" Свети Јован Дамаскин, "Одбрана против иконобораца"

У VIII и првој половини IX века Црква је проживљавала велика искушења. Под утицајем јудаизма и ислама са једне, а оригенизма и платонизма са друге стране, јавља се иконоборачка јерес која прво заражава умове византијских властодржаца, да би се недуго потом проширила у редове црквеног клира и лаика уопште. На ту опасну појаву, која је посредно претила да уздрма темеље правоверја, прва реакција је, као и увек, дошла од светих Божјих људи, међу којима се најчешће спомиње свети Јован Дамаскин. Највећу жртву у целом иконоборачком спору поднели су монаси, јер су због тог одлучног иконопоштовања били брутално прогањани и од државе и од епископа-иконобораца. Богословским апологијама и неодступном одлучношћу монаштва да пошто-пото одржи православни став, а пре свега помоћу Божјом, ова подмукла јерес је заувек уништена на простору Православне цркве. На западу је ова јерес у 15. веку поново оживела, утврђујући се упоредо са ширењем протестантизма и његових грана и подграна. Данас свој изразито негативан став према иконама посебно изражавају неке секташке групације присутне и на овим просторима, које често не губе време убеђујући неупућене људе како су православни хришћани идолопоклоници. Нећемо губити време на оповргавање богословски давно оповргнутих јереси, већ ћемо након овог кратког увода само констатовати да је Црква у иконоборачком спору победила и своју победу овековечила саборском одлуком васељенског карактера. Да је питање иконе било само дидактичке природе, или пак питање црквене уметности, илити било каква проблематика из области естетике или неке сличне дисциплине, вероватно би исход био потпуно другачији, узимајући у обзир премоћ силе коју су имали јеретици. Међутим, то ни издалека није био проблем због кога су поднете толике жртве. То можемо назрети из чињенице да је управо монаштво најгрчевитије бранило поштовање икона, што говори о дубокој сотириолошкој димензији самог спора. Чак и они монаси који нису били богословски образовани, ипак су у литургијско-подвижничком животу осећали благодатно дејство икона. Најбољу потврду о томе имао у чудесном житију великог богослова и потоњег браниоца иконопоштовања, светог Јована Дамаскина. Овај богослов, као и остали богонадахнути хришћани, директно је прозрео највећу опасност која се иконоборством надвијала над Црквом, која се огледала у посредном атаку на једну од основних хришћанских догми - догму о Оваплоћењу. Наиме, тврдњом да није могуће иконописати лик Оваплоћеног Господа Исуса Христа, посредно се оспорава и пуноћа догађаја Оваплоћења, а тиме и самог спасења. И овде се, дакле, одмах показало да је сваки спор који је Црква у својој историји водила, у суштини био сотириолошког карактера. У случају иконоборства, опасност је била још већа, јер су догме и њихове сотириолошке импликације биле доведене у питање на један посредан начин, чега често нису били свесни ни сами иконоборци. Савремени хришћани морају бити не само свесни жртве коју је Црква поднела за свете иконе, већ и самог њиховог значаја, као и правилног односа према њима. Иконе су пре свега богослужбени предмети, који без молитвене димензије губе своје назначење. Молитвом икона постаје мост између земаљског и небеског, односно између овог века и есхатона. Ликови са икона носе своје историјске одлике, зависно од службе коју су имали, али су преображени и окупани нествореном светлошћу Божјом, гледајући нас из преображене реалности есхатона, а не из историјске прошлости. Као такви, ликови са икона нам помажу да свој ум узнесемо ка личности изображеној на икони и превазиђемо границе времена и простора, додирујући својим унутарњим бићем есхатолошку реалност. Како су то изложили иконофили, поштујући лик на икони, ми у ствари узносимо поштовање ка прволику, односно молећи се пред иконописаним ликом молимо се личности коју овај изображава, као што љубећи слику неког свог драгог, у ствари изражавамо љубав према њему, а не према папиру на коме је насликан. Молитвеном срцу се тако отварају двери есхатона за продор нестворене благодати Божје. Иако смо рекли да је на православном простору иконоборство до краја усмрћено у свом формалном, првобитном облику, оно се ипак често појављује на један крајње подмукао начин - заоденуто у плашт прикривеног поштовања икона. Иначе, повод за овај текст је управо појава овог вида иконоборства којег многи нису ни свесни. О кризи нашег поимања икона најочевидније сведоче разни привешчићи, ракијске флаше и многи други приручни предмети са ликовима светих који су почели да се продају на сваком ћошку, да би се у консеквентном развоју псеудо-благочашћа појавиле и налепнице за ускршња јаја. Ретко коме је падало на памет питање која је улога тако употребљених икона, да ли је она смањена, ишчезла или је потпуно релативизована и поречена. Истина, и у старим хришћанским временима иконе се нису налазиле само на зидовима храмова или кућа, већ су постављане на разним местима (поред путева, рецимо), али су увек задржавале свој смисао и нису биле нешто што би подсећало на сваки други предмет у правном промету. Данас је то управо тако, јер је секуларизована свест модерних хришћана (којој је Бог само „једна од“, а не највећа и незаменљива вредност), допринела да се иконоборство појави у свом највулгарнијем облику и то као спољашње иконопоштовање. Тако ћете данас видети велики број младих људи који за себе кажу да су православни хришћани, потврђујући своју припадност неком тетоважом крста или светитеља или ношењем великих бројаница око врата. Иако се то најчешће чини из незнања и често из најбоље намере, ипак говори о перцепцији иконе данас, која се своди готово на ниво некаквог модног симбола. Иконопоштовањем прикривена иконокластија највише долази до изражаја када су економски токови у питању. Најчешће ради пуке зараде, а некада чак и из разлога који су по расуђивању правног субјекта благочастиве природе, иконе се почињу штампати и на материјалима чија је намена искључиво употреба у једнократне потрошне сврхе. Тако се у једној продавници на Вождовцу, у улици Војводе Степе, могу наћи у продаји и САЛВЕТЕ са ликовима светитеља (попут ове на слици). Још само да стоји рекламни натпис да су у питању благочастиве салвете којим је пожељно брисати уста на славама и пригодним свечаностима - жалосно, заиста... Исход је потпуно исти као у случају правог иконоборства - уништавање икона и њихово бацање у смеће. Ту већ не може бити речи о некаквом незнању или нехотичној грешци - у питању је директна увреда. Овде је потребна примена прецизне законске легислативе, којом би се санкционисала ова ултра-профанизација. Већ постоје одређене правне норме које регулишу ово поље, али стиче се утисак или да су неадекватне, или да се не примењују у пракси. Аутор овог текста никако не може заборавити ни своју шетњу Рузвелтовом улицом од пре пет-шест година, приликом које је на зиду једне занатлијске радње приметио следећу сцену: на зиду, поред иконе Тројеручице, са леве стране стајала је урамљена слика Јосипа Броза, а са десне Слободана Милошевића. Мислим да је даљи коментар о секуларизацији свести потпуно сувишан... Не треба бити претерано паметан да би се извукао закључак о узроку и последицама модерне иконоборачке кризе. Свест о икони је потамнела у уму модерних хришћана управо зато јер је потамнела свест о Богу. Некада су се хришћани разликовали од осталих грађана управо по есхатолошкој свести, која је инспирисала читав њихов живот и била спиритус мовенс сваке њихове делатности. Данас је та есхатолошка свест супституисана историјским, културним, политичким, националним, и ко зна каквим још доживљајем вере у којој има места само за деистичког, удаљеног и апстрактног Бога, али за Христа Пантократора места нема. Таква ултра-секуларизована свест, одвојена пре свега од свог литургијског источника, довела је и до крајности о којима је реч у тексту. Нажалост, у разговору са младим људима жељним Христа који су често саблажњени и постављају питање тзв. „хипи-православља“ (мислећи управо на горенаведене примере рогобатне духовности) остајемо неми и без правог одговора речима. Једини смислени одговор је у делима, односно у опредмећењу истинске духовности у оквирима сопственог живота. Постоје одлични примери који говоре томе у прилог, попут мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, рецимо, која је пре пар седмица прославила 20 година свог постојања. Аутор ових редова је захвалан Господу што се управо у том храму први пут причестио и доживео прву Литургију и прво духовно предавање, који су направили темељ за даље. Стога је за борбу против перфидног вида савременог иконоборства пре свега потребно неговање литургијског етоса насупрот индивидуалистичком и пијетистичком приступу. Треба узети у обзир и чињеницу да време у коме јесмо, са страховитом информационом буком која се шири око нас, погодује различитим манипулацијама над људима слабо изражене критичке свести. То се управо огледа у односу великог броја данашњих номиналних православних хришћана према иконама, односу који би постидео наше православне претке, који ради правилног иконопоштовања нису жалили ни свој живот. Човек који нема правилну представу о икони, нема правилну представу ни о себи, јер сам је икона Божја, створен по образу и подобију Његовом. Хришћанинов однос према икони је однос према својој личности, према својим ближњима са којима је у заједници Цркве, која је и сама икона Царства Божјег и према првом иконописцу - Богу. Презвитер Оливер Суботић Извор: Пријатељ Божији