Претражи Живе Речи Утехе

Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска

Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ

Један од најбогатијих и најлепших иконостаса после 257 година поново засијао. – У доњем делу смештене су четири иконе јединствене за Београд, али и за окружење. – Николајевска црква најстарији је сакрални објекат у коме се одржавају богослужења Аутор: Бранка Васиљевић понедељак, 22.07.2019 Иконостас Николајевске цркве у Земуну, најстаријег храма у Београду, где се и данас одржавају богослужења, заблистао је сјајем какав је имао 1762. године када је и освештан. Обнова јединственог високог барокног иконостаса, једног од најбогатијих и најлепших у српској уметности 18. века, трајала је неколико месеци, али посао у овој цркви још није завршен. Скеле на средини храма и радници у дворишту и цркви доказ су послова чији се крај очекује у децембру. Од почетка фебруара сређена је фасада, припрата, уређују се хорски и олтарски део, конак... У току је и обнова зидног сликарства из 1848. године земунског сликара Живка Петровића. Николајевска црква по много чему се издваја од других храмова у престоници. У њој се чувају делови моштију Светог Андреја Првозваног, првог Исусовог апостола и рођеног брата апостола Петра, Светог Николаја, Свете Петке, Светог Нектарија и Светог Стефана. У цркви се налазе и честице Часног крста, има предикаоницу одакле се читало Јеванђеље, док се у ризници чувају богослужбене књиге из доба руске царице Катарине Велике. Посебан део храма у уметничком смислу представља иконостас. Радио га је познати мајстор из доба барока Димитрије Бачевић. – Он је осликао око 80 икона, о чему постоји сведочанство изнад царских двери где пише да је иконостас, рад Аксентија Марковића, освештан 1762. године. Стил којим је рађен назива се украјински барок. То је прелаз из српско-византијског представљања светитеља у барокни који је више реалистичан. Иконостас се убраја у прворазредно ликовно остварење у Српској православној цркви – каже јереј Владимир Пражић, парох при храму Светог оца Николаја. Бачевић је у Земун, највероватније, стигао из Сремских Карловаца. Њему је била поверена израда икона за иконостас, проповедаоницу која и данас стоји у цркви, певнице. Бачевић у Земун није дошао сам, већ са помоћником Василијем Остојићем, угледним српским сликаром. Оно што Бачевића издваја од осталих уметника тог времена јесте утицај такозваног украјинског барока који је у српској средини заживео почетком четврте деценије 18. века. Иконостас који и после 257 година својим изгледом плени све вернике и посетиоце овог храма издваја се од осталих цркава још по много чему. У соклу, односно доњем делу, смештене су четири иконе јединствене за Београд, али и за окружење. На њима су Христове параболе, односно поређења које се јављају као симболи милосрђа, љубави, моралних врлина. С лева надесно приказана су поређења – О трну и брвну, О сејачу, О убогом Лазару и О Митру и Фарисеју. Ове иконе у соклу потпуно је 1847. године пресликао сликар Живко Петровић, али се претпоставља да су биле заступљене и код Бачевића. Несумњиво је да је Бачевић био творац представе Недремано око. Ова композиција приказује Христа као дечака који лежи на крсту положеном на земљу и тако симболизује своју невиност и предсказује будућа страдања. У Николајевској цркви налазе се и у српској уметности најстарији очувани прикази Христовог пута до Голготе и његових мучења, али и јединствене фреске литургичара смештених у олтару – Светог Јована Златоустог, Светог Василија, Светог Григорија и Светог Јакова. Свака фресака заузима простор од око три метра. Црква је више пута обнављана. Уместо прозора са решеткама од кованог гвожђа 1933. године уграђени су витражи са ликовима светаца. Израђени су у чувеној сомборској радионици мајстора Стевана Станишића. Пре само неколико година те витраже обновио је његов унук, такође Стеван. Од 2000. године наставило се са обновом храма, али се сада ради баш темељна реконструкција. Како је остало још доста да се уради да ова најстарија сакрална грађевина сачувана на подручју града добије изглед који залужује, свака помоћ је добродошла. Црква има две парохије. Старешина храма је протонамесник Драшко Тепавац, а други парох је јереј Владимир Пражић. Храм посвећен преносу моштију Светог оца Николаја Николајевска црква подигнута је у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године па је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају. Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752. У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић. Храм носи име по Светом оцу Николају, заштитнику морепловаца. – Црква је посвећена преносу моштију Светог оца Николаја који се обележава 22. маја. Тог датума су због најезде муслимана 1087. године мошти Светог Николаја из града Мира у Ликији пренесене у Бари у Италији који је тада био православан – прича јереј Владимир Пражић. . http://www.politika.rs/scc/clanak/434130/Obnovljen-jedinstven-barokni-ikonostas-u-Nikolajevskoj-crkvi