Претражи Живе Речи Утехе

Мајка Херој из Горажда: Божани су Муслимани убили петоро деце, три зета и унуче! У мају се навршава 28 година од незапамћеног злочина у Црквинама код Горажда, када су муслимански војници и полицајци поубијали готово целокупно становништво овог малог села. Међу жртва су и четири сина и кћер Горажданке Божане Делић, затим четири зета и унуче. Сви су зверски побијени само јер су били Срби. Прошло је 15 година како је у 93. години преминула тиха и доброћудна старица Божана Делић. Ипак, сећање на њу и њене најмилије не бледи. Херојску жртву коју је ова недужна жена поднела многи и данас памте и са тугом помињу. Помињу да се не заборави и да се не понови. Припадници регуларне ратне тзв. Армије БиХ терете се да су 20. маја 1992. године напали незаштићено и небрањено српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након извесног времена у Црквине су вратили пет жена које су свакодневно злостављали. У том нападу најпре су заробљени, страховито мучени па убијени Божанини најмилији: синови Радивоје (39), Никола (49), Јово (52) и Новица (49), ћерка Анђа Пејовић (која је претходно вишеструко силована), њен супруг Милутин Пејовић, Перо Шекарић, Љубо Матовић, Угљеша Жмукић и његов син Никола. Сви убијени су били ненаоружани цивили који су одлучили да не напусте своје село и остану на свом огњишту. Снимајући документарни филм „На Дрини гробница”, преживели српски логораши и аутори овог документарца су искористили исповест Божане Делић, коју је забележила екипа РТРС-а. На питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Црквина и Горажда, старица је кратко закључила: „Дрина је њихова гробница”. У селу Црквине пре рата живела је великапородица Божане и Влада Делића. У једној кући били су њих двоје, а у осталих пет њихова четири сина: Новица, Нико, Јово и Радивоје, те кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Имали су Делићи лепа и родна имања, и готово сви су радили. У кућама пуно деце, а имали су и комшије муслимане са којима су делили добро и зло. Ни слутили нису какве године и време долази. Још мање су слутили шта им комшије припремају. Са почетком рата у Горажду, 4. маја 1992, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима. Целокупно српско становништво бива протерано из самог града Горажда, а тек малобројни одлучују да остану. Велики број српских цивила који су одлучили да остану у својим кућама и становима и ту проведу читав рат је до краја 1995. побијен и истребљен. Иако су веровали комшијама муслиманима, иако су прихватили наметнуту муслиманску власт и били јој лојални, српски цивили су побијени. – Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12.маја 1992, дођоше комшије из Kалца – Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција, причала нам је Божана Делић пред крај живота. – Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало.Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили? – питала је старица. Сви становници Црквина били су обични, ненаоружани цивили и људи који су се увек залагали за суживот и толеранцију. Несебично су помагали комшијама друге националности, а о Делићима и данас бројни муслимани (Бошњаци) имају речи хвале. Они такође осуђују тај нељудски и нехумани чин почињен у њихово име над овом породицом. Kазивала је Божана како су муслимански војници и полицајци, предвођени командантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина: Јова, Ника, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, затим Љуба Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Пера Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића. – Отерали су их у затвор у Мравињцу, где их преузима командант Осман Субашић. Сутрадан ујутро их одводе у Витковиће. Kасније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило са Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтео рећи, казивала је бака Божана. Старица би, након кратког ћутања прозборила: „Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно, зна на ком је месту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и са мојим Ником, са свом мојом децом. Зна, али ћути…” Причала је бака Божана да су, након нечувеног мучења, одвели и њихову кћерку Анђу. – Завезали су јој руке и тукли је до бесвести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из реке, па након неколико дана тумарања стигла је у Црквине. Тог кобног дана, супруг Владо и ја сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Kаже нам да је у штали пронашао обешену нашу Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахранимо на нашем гробљу, али су то они ипак учинили иза штале, где нити приличи, нити је ред, тужно је зборила Божана. Посредством Међународног црвеног крста Владе и Божана Делић нашли су се у Вишеграду октобра 1994. године. Дошли су без ичега. Једино је Божана у њедрима сакрила фотографије четворице синова и кћерке. Средином 1996. Владе умире, Божана је до смрти остала да тугује, оплакује и нада се да ће јој неко рећи где су гробови њених синова и осталих из Црквина. На жалост, већина мучитеља, наредбодаваца и вероватних убица четири Божанина сина и кћерке, те осталих Црквинчана, никад нису ни за шта одговарала. Неки се чак налазе на важним местима у полицији. Злочинци, њихови суизвршиоци, налогодавци у БиХ и ван ње, већ су саслушавани. Осман Субашић, ратни помоћник војног команданта за безбедност и за РТРС је својевремено признао да је Делиће испитивао када су ухапшени. Његов имењак Осман Радмиловић је у Витковићима био командир полиције и командовао је баш из Штампарије, гђе су Делићи данима премлаћивани. У деценију старим извјештајима безбедносних служби уредно су посложена имена. Још старија су писана сведочења попут оног Шабана Kуртовића, припадника Прве дринске бригаде, чији је командант тада био Ахмет Балић. “Прва акција у којој сам учествовао била је напад на српско село Црквине изнад Мравињца, када је наша чета чији је командант био Синан Беговић, добила наређење да изврши етничко чишћење тог терена”, пише у изјави Ахмета Балића. Набраја Kуртовић учеснике акције етничког чишћења, свједочи о заробљавању Делића. Сведочили су и други- стражари из Штампарије, возачи који су Делиће одвезли на задње путовање, сведоци Анђине голготе- али оптужница нема! Једина написана оптужница је против Хедина Џамбеговића и то не за убиство Делића већ за премлаћивање и злостављање преживелих чланова пострадале породице – жена и стараца! И ту оптужницу је Тужилаштво БиХ уступило кантоналном правосуђу у Горажду – истом којим господаре тамошњи ратни кадрови, попут војног судије из Витковића Сеада Имамовића. Не чуди онда што је Џамбеговић осуђен на две године и то неправоснажно. Уместо кантоналног тужиоца Лазара Драшке, који ни све доказе није у спис уврстио нити све сведоке пред Већем испитао, на мизерну казну жалила се породица, али још увек нема ни одговора ни правоснажне пресуде, преноси РТРС. Божана је након прогона живела у Kраљеву где је и преминула а сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада. Бројни становници новостворене општине Ново Горажде у Републици Српској сматрају да у градском центру треба подићи прикладно спомен обележје у знак сећања на хероину Божану Делић и њено петоро убијене деце. На подручју Горажда током рата (1992-1995) је убијено преко 800 грађана српске националности, међу којима велики број жена, деце и стараца. Најмлађа жртва терора је имала три године док је најстарија имала 94 године. У граду је постојало десетак логора где су затварани, злостављани и убијани српски цивили а вршена су и силовања жена и девојака српске националности. Извор

Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали. Википедија каже: Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата. Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио ). Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина. Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело. Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим. У сваком случају, ево текста:

Копривица показао храброст и чојство и "уписао се" на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на Бриској Гори поред Улциња. Умјесто њега, то је учинио директор поменуте компаније, Марко Даковић. Подсјетимо, Копривица је за наш портал казао да га је јутрос фирма послала у Улцињ са багером, али да му нису рекли гдје иде, нити шта треба да ради. „Тек када сам дошао, видио сам о чему се ради. Одмах сам изашао из багера и рекао да нећу да рушим конак, нити да учествујем у томе. Прекрстио сам се и отишао пјешке са тог мјеста до Улциња“, казао је Копривица за наш портал. На овај начин, Копривица је показао храброст и чојство и „уписао се“ на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа. Он ће остати упамећен, баш као и полицајац Милоје Шепановић, који је после 23 године поштеног рада у служби, дао отказ, као и ватрогасци из Бара – Бојан Рукавина, Владимир Ђурановић и Никола Ђурановић који су у децембру прошле године, одбили да асистирају полицији у сузбијању протеста православних вјерника који се нису сложили са донешеним Законом о вјерским заједницама усвојеним у Скупштини. Херој за царство небеско: Мирослав Копривица – бранитељ светиње! WWW.IN4S.NET Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на...

Ирена Ивић, возач аутобуса у Милвокију, зауставила је возило како би спасила дете од годину и по дана, преноси Си-Ен-Ен. Ивићева је у Прокупљу радила као васпитачица, али је животни пут одвео у САД, чију јавност је освојила херојским спасавањем детета. Дете је сáмо по хладноћи лутало улицама Милвокија, док га Ивићева није угледала. „Ивићева је возила ауто-путем на надвожњаку, када је видела босоного дете у црвеној бенкици са пеленом како се креће ка раскрсници“, објаснио је портпарол транзитног система у округу Милвоки Мет Сликер. Како се види на снимку који је објавио систем за транзит, Ивићева је зауставила аутобус, истрчала из њега и ухватила дете. Онда га је унела у аутобус. „О мој Боже. О мој Боже. Тресем се“, чује се на снимку како говори Ивићева, након што је села на место возача заједно са бебом. Једна путница у аутобусу је скинула зимску јакну и огрнула је око детета које је било хладно на додир. Наиме, тог дана, 22. децембра, температуре су биле ледене, наводи систем за транзит у Милвокију. На објављеном видео-снимку се види и да је девојчица убрзо заспала у наручју Ирене Ивић. „Захвална сам што сам се нашла на правом месту у право време“, рекла је Ивићева на свечаној церемонији која је у четвртак одржана у њену част. Полиција је саопштила да је 19-месечном детету било хладно и да је било уплашено, али да није повређено. Према наводима полиције, које је пренео систем за транзит, дете је нестало након што је његова мајка, како се верује, имала кризу менталног здравља. Портпарол система за транзит у Милвокију рекао је да је дете на крају враћено оцу. Како се наводи, ово је девети пут у протеклих неколико година да је један возач јавног превоза пронашао дете које се изгубило или се води као нестало. „Апсолутно обожавам децу. Некада сам била учитељица и имам своју децу, тако да сам јако срећна што сам могла да помогнем овој слаткој, недужној беби“, рекла је Ивићева.

Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године Веселин Шијаковић Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања V-3“ и стријељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!, подсјећа портал Отаџбина. Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Са бивше и садашње студенте познатији је као отац универзитетског професора и некадашњег министра вјера у Београду Богољуба Шијаковића. Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. На челу тројке Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. Спомен обиљежје у Шумарицама У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке! Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“. За храброст робија у Јусовачи „Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини.Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“. Витез православља Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.

Milun Đačić - heroj sa auto-puta Veliki lančani sudar na auto-putu E-75 kod Feketića u četvrtak ujutru odneo je tri života. Taj broj bi bio mnogo veći da se tog maglovitog jutra na putu nije našao hrabri Milun Đačić iz Mišićeva, koji je rizikujući svoj život, sat i po vremena mahao sigurnosnim prslukom i vozačima signalizirao da se zaustave. - Na put u Novu Pazovu krenuo sam nešto posle šest časova, uključio sam se kod Žednika negde oko 20 do sedam. Magla je bila strašna, vidiljivost je bila tek nešto više od jedne oznake, i moje pravilo je da u tim situacijama pratim vozilo koje je ispred mene, da sam udaljen dovoljno da mogu da se zaustavim. Međutim, vozilo ispred mene iznenada je počelo da koči, kočio sam i ja, prešao u brzu trzu traku i nekako sam uspeo da se zaustavim tik uz branike. Čim sam stao, pogledao sam da li neko ide iza mene da me udari i kada sam video da nema, istrčao sam napolje i rukama zaustavio kola koja su nailazila – priča nam u dahu Milun. - Zaustavio sam nekoliko kola i kada sam video da ih više ne dolazi, vratio sam se i iz svog vozila uzeo novi prsluk da budem uočljiviji. Onda sam počeo da trčim ispred kolone, otprilike 50 metara, toliko da nisam mogao da vidim četiri migavca, i zaustavljao automobile, šlepere, jedan autobus, iza koga je bio kamion i to mi je bilo strašno. Milun sa fluorescentnim prslukom za koji je siguran da je spasao mnogo života tog dana Trenutak kada nije čuo da dolaze vozila, Milun je iskoristio da pozove policiju, ali kako nije dobio vezu, nazvao je svoju porodicu u Mišićevu da oni budu uporni i da jave policiji šta se dešava na autoputu. Za to vreme, ovaj hrabri sredovečni čovek neumorno je trčao ispred kolone i zaustavljao reku vozila. - Istrčavao sam ispred kamiona i niz kola koja idu iza njega i zaobilazeći ga prelaze u brzu traku, svima sam mahao i posle su mi neki vozači rekli da su me primetili, da je taj prsluk prost bljesnuo ispred njih – nastavlja još uvek pod utiscima. - Jedan kamion, ne znam tačno da li onaj koji je udario u drugi kamion ili onaj koji je udario u „fiat“ u kome su bili pripadnici Vojske Srbije, me je video i počeo da koči i odjednom nastavio put i onda sam, samo nekoliko trenutaka kasnije, čuo kočenje i tresak. Tu sam baš bio potrešen, besno sam bacio prsluk, međutim čim sam čuo zvuk točkova, zgrabio sam ga i nastavio. Možda sam predaleko otišao napred, možda je čovek video i usporio, ali kada je video da nema ništa nastavio put, a kad je shvatio šta se događa bilo je prekasno. Onda sam odlučio da budem malo bliže koloni, dok sam mogao da čujem glasove. Kamo sreće, ističe Milun, da mu se neko od vozača iz kolone vozila pridružio, onda bi bili mnogo uočljiviji. - Vraćao sam se čak da vičem ljudima da izađu iz kola, da će poginuti, ali oni su me bledo gledali, niko nije reagovao. Izlazili su iz kola i ćaskali, a niko da shvati da svaki sledeći minut donosi nove žrtve. Nisam mogao da verujem, ali nisam imao ni snage ni vremena da im objašnjavam – dalje će naš sagovornik, otac četvoro dece. - Verujte, da je u tom momentu moglo da ja skočim ispred i sve stane, možda bih skočio, koliko je to strahovito izgledalo. Zaustaviš jedna, ali ništa nisi uradio ako ne zaustaviš i ona koja sledeća dolaze. Došla su dva policijska vozila, ali i njih su vrlo brzo zatrpali i oni su se brinuli za povređene. Tek kad je preusmeren saobraćaj i kada je jedan policajac došao na čelo kolone, dao sam mu prsluk da nastavi, a ja sam otišao da vidim šta mi je sa kolima. Nisam ni znao da sam toliko daleko otišao, dok nisam stigao do svog vozila. Za to vreme službe su već sve svoje uradile, na putu su ostali samo oni koji su čekali uviđaj. Iako je spasio na stotine ljudi, Miluna duša boli zbog troje ljudi koji su izgubili živote. - Čuo sam tri udara i znao sam da ima poginulih, ali nisam mogao da pogledam. Žao mi je što nisam spasio te ljude. Mnogo mi je žao. Stalno razmišljam o njima. Nisam više mogao učiniti – drhtavim glasom će Milun. - To je bila klanica. Kakav rat. Potpukovnik ne može u ratu tako lako da pogine, a ovde je stradao za minut, nemoćan, uglavljen među kola. Strašno... Bez obzira što je spašeno ne znam koliko ljudi, jako mi je bilo teško što su oni stradali. U ovakvim situacijama teško je ostati priseban, ali to je najvažnije. - Vozači prvo moraju da poštuju ograničenja brzine i prilagode se okolnostima na putu, a kada se nađu nagomilani u koloni, odmah da izađu iz vozila i sačuvaju živu glavu, jer već u sledećem sekundu mogu da nastradaju. Ako potom mogu nekome da pomognu, da to i učine – poručuje ovaj istinski heroj. Svoje utiske tog strašnog dana Milun je pretočio i u pesmu koju prenosimo u celosti. MILUNOVA PESMA Na auto-putu u magli strahote, zar si tako jeftin jedini živote. Gledam strašan prizor auta u nizu, o nesrećna smrti zar si tako blizu. Zar će svaki minut žrtvu odnijeti, o strašnoga suda trči, maši, leti. Ponestaje snage al' je nada drži, ovde treba biti i od smrti brži. O Bože pomozi smanjite brzinu, zar u smrt žurite u podzemnu tminu. O Božija mati pomozi i spasi, da se život nečiji ovde ne ugasi. Minuti su dugi duži i od sata, zovem svoje kući i Milenka brata. Zatim i Ivicu da Mikića traži, taj razgovor ipak duh malo osnaži. Nadležni će ipak preduzeti mjere, tim zadobih zračak i nade, i vjere. I u tome čudu i jadu, i bolu, krsno ime dozivam svetoga Nikolu. Ovde treba biti priseban i mudar, spasavati novi strahoviti sudar. Samo meni treba najveća hitrina, svima ostalima najmanja brzina. Stotinu ih stalo al' sto prvi nije, e da samo hoće Sunce da ogrije. Sunce spasonosno da magla nestane, i nevolja ova konačno prestane. Opet sam potresen odjekom branika, strašan udar čujem stravična je slika. Trčim da spasavam da ih još ne bude, o Anđeli božiji zaštitite ljude. O veliki Bože spasi nas od muka, da nevolje skloni tvoja moćna ruka. Iskušenja satri i od zla izbavi, da se tvoje ime sa radosti slavi. Izvor: www.subotica.com