Претражи Живе Речи Утехе

Вековима у назад, Црква Божија је са изузетном радошћу дочекивала празник Рођења Христовог. Без овог празника ниједан други велики празник из домостроја спасења не би био могућ. Зато је то почетак спасења. Иако је и пре Христа било великих догађаја у свету, ниједан није упоредив са Рођењем Предвечног Бога Логоса међу нама људима. Свако рођење пре и после овог Рођења било је подложно законима природе створенога. Нико сем Њега није се питао да ли ће да дође у овај свет. Само Он је дошао знајући зашто долази и зашто ће имати смисла долазак свих нас. Његово узимање људске природе описали су многи Свети Оци указујући да без реалног Оваплоћења нема реалног спасења. Све остало је докетизам, привид. У једној стихири на дан свештеног спомена пророка Осије, у минејској служби, стоји да је Божији благослов пророку Осији да се ожени блудницом праслика и предсказање узимања људске природе од стране Сина Божијег. Ето, тако је ову надумну тајну покушао да опише надахнути песмописац, препознајући још једно месијанско место у Старом Завету. Можда је ово и најнеобичније од свих нама познатих. Основна његова поента и порука је да смо ми почаствовани и неизмерном милошћу Божијом спасени када је Он благоизволео да узме нашу природу на себе. Иако нечисти, Његовом безгрешном чистоћом постали смо чисти. На ту чистоћу и радост због ње нас позива Божић сваке године. Рођењем Бога Логоса од Дјеве Марије, дејством Духа Светога – Оваплоћењем, целокупна твар и целокупна историја почаствоване су доласком несвакидашњег госта који нема почетка и краја, који је Почетак и Крај. Он као савечан Богу Оцу, створио је овај свет и у Њега дошао да га усмери ка Смислу. И опет, тај Смисао је у Њему. Све друго је промашај. Све друго је, како рече у новој песми један певач са поп музичке сцене: „време експоненцијалног презасићења.“ Зато и видимо много оних који много поседују, а као да ништа немају. Док, са друге стране, и даље видимо и оне истинске хришћане који, према речима Посланице Диогнету: „Свега су лишени, а у свему изобилују.“ И ове године, која је сва у знаку борбе човечанства са вирусом короне, Црква Божија благовести: Христос се роди – Ваистину се роди! Роди се у јаслама, међу једноставним људима, показујући крајње вољно смирење. Тиме и нас у овом времену невољног страдања широм света (како од вируса, тако и од вести о њему) позива на смирење. Позива нас и на радост, јер се Он поново рађа у нама и ми у Њему – упркос корони! И о томе треба да причамо, то свету да благовестимо да бисмо сви могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина. И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф 3, 18–19). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021

Никола Миротић, један од најбољих кошаркаша Европе, обележио је годину која је за нама активностима ван терена чиме је заслужио да у избору спортске редакције српског издања Спутњика буде проглашен за спортисту године. Човек који је пут до среће морао да тражи далеко од дома, на личном примеру је доказао како треба иступити, стати на чело колоне, бити међу првима у борби за своје, наше, за лично и колективно, за правду и праведност. Корак ка тој идеји повукао је у јулу 2019. године када је одбио да настави каријеру у НБА лиги и донео одлуку да се врати у Европу, али не у Реал Мадрид где је стекао репутацију сјајног крилног центра, већ у табор највећег ривала – Барселоне. Постао је најплаћенији играч Европе, али не задуго, пандемија вируса корона је изазвала финансијску кризу због које су клубови морали да предложе мере умањења плата, што је пре свега ишло на штету кошаркаша са највећим уговорима. Медији су тих дана били пуни навода о томе да су играчи незадовољни таквим предлогом, да се неће лако одрећи обећаних зарада. Полемику је пресекао Миротић, објавивши да је договорио са клубом да му плата буде умањена за 70 одсто. „Нико није вршио притисак на мене да ово прихватим, то је била лична одлука, да подржим клуб у овом тренутку“, кратко је рекао Миротић и тиме спречио било какву дискусију о сукобима међу играчима и управе. Повратак у Европу је значио и умањење километарске разлике од његове родне Црне Горе, где су у првим месецима године на измаку ствари почеле да се комешају. Спорне одредбе Закона о слободи вероисповести су изазвале реакцију народа који је предвођен Митрополитом Амфилохијем, литијама изражавао своје незадовољство, а рођеног Подгоричанина није било потребно позвати у строј. Миротић је узео учешће у литијама, носећи икону је подржао народ и показао да је један од нас, да га нису понела светла великих градова и новац који је зарадио проливајући зној у дворанама широм Америке и Европе, већ да је у себи задржао оно најважније – духовност, осећај за правду и жељу „на страшном месту постоји“, да заложи своју личност и донесе нову искру за борбу народа коме припада. Није говорио о томе, није желео да се истиче, тихо и достојанствено је дао знак да неке ствари неће моћи да прођу. Нису, и у томе Миротић има велике заслуге, као врхунски спортиста који добро зна колики утицај има, а самим тим и одговорност према онима који у њему виде човека за пример. Претходна такмичарска сезона није настављена због пандемијских околности, али је и у новој Миротић наставио са старим навикама – да погођене шутеве за три поена прославља са скупљена три прста и сваки пролазак лопте кроз мрежицу значи донацију за угрожене породице. Током Божићног поста новац је намењен породици Кокић из Добоја. Живео, велики Никола! Извор: Спутњик

О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа