Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму. Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Далибора Милаковића Звучни запис беседе протопрезвитера Милуна Фемића У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић. Прота Милун је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе. Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Пред Свету Тајну Причешћа, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио овом приликом о истакнутом врлинском свештеничком животу који је водио и примјеру који тим животом даје отац Милун Фемић: ,,Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте - оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека - 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави - дјечије љубави." - нагласио је отац Далибор. ,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица - попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно." - подсјетио је он. Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада, када је нвјера у народу пробуђена, када је васкрснула у срцима људи: ,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме, да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили су на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве." Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав, да га Бог благослови. Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, свима сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић. Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никда није заборавио народ свој и цркву своју, па и у најтежим временима. ,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо, да уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом и исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду, коју ми њима не само да нећемо да радимо, него нећемо ни да помислимо да урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и да чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих." - поручио је прота Милун. ,,Било је вријеме када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе. Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља - свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава." - присјећао се отац Милун. Он је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих: ,, Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе." Он је пак нагласио да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио да је увјерен да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља: ,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе, знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави - онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље." ,,Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи, и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи, нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање прота Милун Фемић. Протојереј Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота он је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере. Он је своју службу започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови, рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе. Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година. Био је зелен и неискусан, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам. Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је њих многих, објавивши до данас чак девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица WWW.HRAMVASKRSENJA.ME У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је...

Да са­да ка­же­мо не­што и о оцу од­но­сно оци­ма. Пе­та Бо­жи­ја за­по­вест гла­си: „По­штуј оца сво­га и мај­ку сво­ју да сре­ћан бу­деш и ду­го по­жи­виш на зе­мљи“. Да ли смо све­сни шта то зна­чи? Да ли се пи­та­мо ко­ли­ку и ка­кву уло­гу има наш отац? Ни­шта на све­ту не мо­же за­ме­ни­ти оче­ву ку­ћу. У њој се де­те, по­ред сво­га оца, осе­ћа нај­си­гур­ни­је. Отац се жр­тву­је за де­цу сво­ју ви­ше не­го за ико­га дру­гог. Оче­ва љу­бав је искре­на, чи­ста и не­се­бич­на. Де­те је ње­го­ва крв и оно ра­сте по­ред оца, на­пре­ду­је, и вр­ло че­сто се тру­ди да опо­на­ша оца у ра­ду и у ку­ћи и ван ку­ће. Би­ти отац је не­што уз­ви­ше­но. Отац је ста­ре­ши­на ку­ће и као та­кав тру­ди се да ње­го­ва де­ца и ње­гов дом има­ју углед у дру­штву. Он је нај­ве­ћи ау­то­ри­тет у ку­ћи па за­то сно­си и нај­ве­ћу од­го­вор­ност. Не бри­не се он са­мо да за де­цу сво­ју за­ра­ди до­вољ­но је­ла и оде­ла, већ се бри­не и о мо­рал­ном угле­ду сво­је по­ро­ди­це. Он учи де­цу да бу­ду до­бра, по­слу­шна, по­ште­на и да не скре­ћу са здра­вог жи­вот­ног пу­та. Он се за­јед­но са сво­јом су­пру­гом под­јед­на­ко ста­ра и бри­не о сво­јој де­ци у сва­ком по­гле­ду. Отац је до­ма­ћин у ку­ћи, и не са­мо до­ма­ћин, не­го и учи­тељ, вас­пи­тач и све­ште­ник. Он се са сво­јом по­ро­ди­цом мо­ли пред кућ­ним ико­на­ма и ка­ди ку­ћу пред пра­зни­ке и о пра­зни­ци­ма и учи де­цу сво­ју да и она чи­не исто та­ко. Он во­ди си­на у шу­му да за­јед­но се­ку бад­њак и да га уне­су у ку­ћу као Бо­жи­ји бла­го­слов. Он учи си­на ка­ко да ра­сте у до­бру и да сам по­ста­не до­бар отац и ста­ре­ши­на у хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Он га учи и ка­ко се оре, се­је, над­гле­да и, на кра­ју, жа­ње. Отац је спре­ман да да жи­вот за сре­ћу, здра­вље и спа­се­ње сво­је по­ро­ди­це. Он чу­ва гра­ни­це, не са­мо сво­га има­ња, већ и др­жа­ве. Отац је спре­ман да под­не­се и нај­ве­ће жр­тве за до­бро и на­пре­дак сво­је же­не, де­це и њи­хо­вог за­јед­нич­ког по­ро­дич­ног гне­зда. У оче­вој се ку­ћи ти­хо и не­при­мет­но уче две нај­ва­жни­је ства­ри у жи­во­ту чо­ве­ка, а то су је­зик и ве­ра. Ни јед­но од ово дво­је у овом са­вре­ме­ном све­ту, где се све ме­ња, не мо­гу се за­ме­ни­ти. Ве­ли­ки је број оче­ва и му­же­ва срп­ских ко­ји су се бо­ри­ли и бо­ре да се очу­ва по­ро­дич­но ог­њи­ште, Пра­во­слав­на ве­ра и кроз њу кр­сна сла­ва као и Хри­сто­ва бла­га вест. И да­нас ста­вља­мо на њи­хо­ву са­вест да очу­ва­ју у све­му сво­ју пра­во­слав­ну по­ро­ди­цу и свој пра­во­слав­ни дом, да бу­ду до­стој­ни све­тих и ју­нач­ких пре­да­ка на­ших и ка­да до­ђе вре­ме, ка­ко ка­же наш на­род, да по­ђу го­ре Бо­гу на исти­ну, да у сво­ме ср­цу по­не­су пред Бо­га све вр­ли­не угра­ђе­не у њи­хов по­ро­дич­ни ово­зе­маљ­ски жи­вот и да бу­ду срећ­ни што су ис­пу­ни­ли Бо­жи­ји план на зе­мљи. Извор: Епархија жичка

По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка

Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти. Де­тињ­ци Да­кле, да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Извор: Епархија жичка

Звучни запис разговора