Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'традиционално'.
Found 6 results
-
ЦЕДЕМ: Највише поверења грађани имају у Српску православну цркву 47,3 одсто Најмање повјерења грађани имају у Црногорску православну цркву 10,1 одсто Од ИН4С - 14/12/2021 Истраживање које је спроведено од 1.до 11. децембра, на узорку од 1.022 испитаника, показује да би Демократску партију социјалиста, уколико би наредне седмице били одржани парламентарни избори, подржало 30,5 одсто грађана, Демократски фронт 20,4 одсто, а Демократе 19,3 одсто. Према истраживању ЦЕДЕМ-а, Грађански покрет УРА добио би подршку 6,2 одсто испитаника, док би за Бошњачку странку гласало 6,1 одсто црногорских грађана. Социјалдемократска партија добила подршку 4,3 одсто испитника, а Социјалистичка народна партија 2,9 одсто грађана. Истраживање показаује да би за Социјалдемократе гласало 2,4 одсто испитаника. Исту подршку грађана добила би Албанска алтернатива, а Уједињеној Црној Гори глас би дало два одсто испитаника. Директорица ЦЕДЕМ-а Милена Бешић рекла је да 22 одсто испитаника сматра да су нови избори једино рјешење политичке кризе у Црној Гори, а 18 одсто да је рјешење постојећа влада без реконструкције. Она је казала да 16,9 одсто црногорских грађана сматра да је рјешење политичке кризе потпуно нова влада, коју ће формирати странке тренутне парламентарне већине. Према ријечима Бешић, 10,5 одсто испитаника сматра да је рјешење мањинска влада уз подршку ДПС-а и партнера. Како је навела, за 3,6 одсто црногорских грађана рјешење политчке кризе је мањинска влада без подршке ДПС-а, а 29,1 одсто нема став или не зна одговор. Бешић је казала да 46,8 одсто грађана сматра да се Црна Гора креће погрешним путем, а 24,6 одсто правим. – Из оцјена и ставова видимо да се наставља тренд смањења повјерења у институције. То је свима сигнал да се позитивне промјене у друштву, политици и на јавној сцени морају десити– рекла је Бешић. Према истраживању, најбоље оцијењени ресор је Министарство финансија и социјалног старања, а најгоре Министарство правде, људских и мањинских права. Бешић је казала да је најбоље оцијењени политичар предсједник Скупштине Алекса Бечић са просјечном оцјеном 2,5, слиједе предсједник Црне Горе Мило Ђукановић са оцјеном 2,35 и вицепремијер Дритан Абазовић са просјечном оцјеном 2,23. Премије Здравко Кривокапић добио је просјечну оцјену 2,19. Највише поверења грађани имају у Српску православну цркву 47,3 одсто. Готово исто поверења имају у систем образовања 47,2 одсто. У здравствени систем вјерује 45, 9 одсто грађана. Институцијама Владе, Предсједника Црне Горе и Скупштини вјерује 28 дсто грађана. Најмање повјерења грађани имају у Црногорску православну цркву 10,1 одсто. Ако би у овом тренутку био одржан попис, 44,7 одсто грађана би се изјаснило као Црногорци, 33 одсто као Срби, 7,9 одсто као Бошњаци, 4,6 одсто као Албанци. Као Муслимани би се изјаснило 5,1 одсто грађана.
- 1 нови одговор
-
- задржали
- традиционално
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор
-
На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор View full Странице
-
- традиционално!
- протопрезвитер
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
ЦРКВА И БИБЛИЈА - Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
„Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом. Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“. „Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали. „Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]). Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5] „Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе. Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији. „Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“ Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом: апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница. Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом: апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8]. „Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51). Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])? На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22). [1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима). [2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html) [3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте. [4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона. [5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона. [6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле. [7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога. [8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница. [9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд. [10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока. ИЗВОР: Поуке.орг- 8 коментара
-
ЦРКВА И БИБЛИЈА Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство - Владимир Ђошић - „Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом. Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“. „Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали. „Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]). Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5] „Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе. Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији. „Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“ Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом: апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница. Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом: апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8]. „Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51). Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])? На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22). [1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима). [2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html) [3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте. [4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона. [5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона. [6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле. [7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога. [8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница. [9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд. [10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока. ИЗВОР: Поуке.орг View full Странице
- 8 нових одговора
-
- неопротестантско
- традиционално
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Modernistička arhitektura sucks.
- 10 нових одговора
-
- уметности
- архитектури
-
(и још 7 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.