Претражи Живе Речи Утехе

„А шта је са мртвима сада, када је Исус устао из мртвих?“ Исус је устао и прославио се… Он каже „онај који верује у мене, не може умрети“. Ап. Павле каже: „имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради.“ Христос је васкрсао и прослављен и налази се са десне стране Оца. Та најчешће поновљена реченица Старог и Новог Завета налази се у псалму 109. Псалам каже: „Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране док положим непријатеље Tвoje за подножје ногама Твојим“. Последњи непријатељ који треба бити положен је смрт. Када се смрт уништи, све ће бити подређено Христу, а он ће све покорити Богу Оцу да Бог буде све и у свему. То ће онда бити месијанско доба, када мртви бити подигнути, а Бог ће славом испунити сву творевину. Тада ће наступити живот за све оне који се покају и који желе бити праведни с Господом, односно наступиће мучење за непокајане и који не желе праведност Божију. Шта са онима који су мртви, где су сада и шта раде? Ми не знамо шта мртви сада раде и мислим да нико то не зна прецизно и јасно. Ипак, постоје одређене ствари које се могу рећи и мислим да треба рећи да је за нас који верујемо смрт већ уништена у Христу. Последњи непријатељ је већ уништен. Христос је васкрсао и живот живи, како се каже у последњој реченици Омилије Светог Јована Златоуста која се чита у пасхалну ноћ. „Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу“. Живот не може бити уништен, то је наша вера. Ми смо живи у Христу и наше крштење јесте смрт у Христу. Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело. У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао. Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан. Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету. Има једна дивна прича од пустињских отаца. Један човек је питао једног старца: „Шта је то хришћанско савршенство којем тежимо?“. Старац одговори: „Дођи, показаћу ти“ и одведе га до свежег гроба на гробљу говорећи мртвом човеку: „Брате, ти си најгора свиња која је икада живела. Нико није толико покварен као што си ти“. Старац онда упита младића: „Шта је учинио овај?“. Младић одговори: „Ништа, он је мртав“. Старац онда опет погледа у исти гроб и рече: „Ти си највећа особа која је икада постојала. Нико није попут тебе. Ти си најлепша и савршена особа.“ Онда, опет, погледа у младића и упита га: „Шта је овај учинио?“. Младић одговори: „Ништа, мртав је.“. Старац рече: „Савршено“. Он живи само пред лицем Божијим. Он не живи за то шта ће људи рећи, да ли ће му ласкати или га проклињати, он живи пред лицем Божијим. Због тога, он је слободан и већ влада. И, ако је сада са љубављу којом нас воле Бог и Христос, немогуће је бити пред лицем Божијим, а не волети га. Дакле, сви ми смо већ мртви. Верујемо да ми, хришћани који умиремо, умиремо у нади да ћемо ући у славу коју Исус већ има у на десној страни Оца и да ћемо с њим бити живи у векове векова. Такође, верујемо да, пошто је Христос, Син Божији, живео људски живот и умро, сви они који умиру, биће такође васкрснути да у Христу буду са десне стране Оца. Проблем је тај што се то не свиђа баш свима, односно није баш да сви то верују или то желе. Чак и људи који су убеђени да је то истина, они то не желе. Зато, можемо рећи да су у Исусу сви васкрснути из мртвих, да су греси свих опроштени и да су сви спасени, желели то или не, свиђало им се то или не, знали то или не. Ако то желиш, ако ти се то свиђа и ако то знаш, онда је то рај и благовање у самом животу. У супротном, то је пакао. Пакао и рај почињу кад умремо. Парадоксално, када нека особа умре, ми кажемо да она долази у близину Божију бивајући духовно подигнута у Христу. Ако Га воле, они већ доживљавају крај векова, рајску радост у присуству Божијем. Уколико се опиру и то не желе, то исто искуство за њих је мучење. Они су мучени злом којим су тежили, мучени су ђаволима којима су служили уместо живом Богу и мучени су свим злим духовима који су испуњавали њихов живот уместо Духа Светога. Даље, они су мучени и самим присуством Христа који воли, опрашта и позива их у Рај. Али, они не желе да дођу тамо иако мисле да тамо припадају. Зато они и нису тамо са добрима и праведнима. То је нека слика коју нам даје Свето Писмо. У том смислу, веома је важно да, кад сада умремо, већ тада добијамо подобије онога што ће бити на крају времена. Тако да ми верујемо да они који су нам се открили као заиста свети, као они који заиста воле Бога и Христа и заиста су пуни благодати, су већ прослављени са Христом и да управо из тог разлога ми и можемо да им се молимо. Зато смо у могућности да кажемо, молимо и да нам они посредују, јер је и сам Христос жив и у наше име посредује за нас код Бога Оца до свршетка века.. Дакле, у Њему мртви у Христу посредују за нас пре краја времена. Све то видимо у контексту краја, завршетка, а не некакве бесмртне душе, која лебди тамо негде, незнано где. Не, него све њих, видимо у околностима коначне Христове победе која је нама, овде на земљи, већ антиципирана кроз наше Крштење и Евхаристију. Даље, кад умремо напуштамо временске и просторне услове на планети Земљи и улазимо у само присуство Боже, антиципирајући време које ће наступити. Управо из тог разлога, у нашој Евхаристији, када Богу предлажемо оно што је Његово, кажемо „Твоје од Твојих…“ И тада свештеник наставља да побраја све што се догодило за нас, Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, улазак на Небеса, седење с десне стране и Другог и Славног Доласка, сећајући их се у садашњем времену. И у према Богородици (Дјеви Марији) и свим светима односимо се као да су на крају времена када су у слави и молимо их да нас заступају, док предлажемо Евхаристију смрти Христове и за њих. Пошто кажемо „још ти приносимо ову словесну службу… а особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владарку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију…“, јер је Христова смрти била и за њено спасење. Рекавши ово, поставља се питање: да ли је прекасно за покајање када умремо и уђемо у ову стварност? Да ли је све готово? Да ли су у потпуности изгубљени они који су упорни у свом непокајању и неправедности? Морамо ли бити потпуно савршени да би ушли у рај? Како све то функционише? То је питање о коме се данас веома много расправља. То је питање шта се догађа са особом када умре. Некада се о томе расправља у појмовима душе. Али, то може бити погрешно, јер се под „душом“ у Библији подразумева „њихов живот“ или „особа“. [Душа] означава оно што [људи] јесу. О њој не треба мислити као о неком бестелесном духу, јер ми нисмо комбинација духа и тела, већ смо целина као људи. Има ли покајања након смрти? Има ли очишћења након што умремо? Можемо ли се предомислити након што нам се оконча земаљски живот? Како се односимо према свему овоме? Мислим да би најједноставнији одговор на то био да је смрт коначни тест. То је суштинска одредница хришћанина, цео његов живот је потврђен/доказан начином на који умире. Хришћански живот има једну сврху, да смрћу надиђе смрт Божијом благодаћу. Дакле, преображај смрти је оно где се све доказује и то како умиремо показује све. Све што урадимо до тог тренутка је припрема за тај тренутак. И зато, уколико нисмо умирали сваког дана, нећемо бити у могућности да преобразимо смрт у тренутку кад буде дошла, када будемо морали да прођемо кроз своје страдање, распеће и смрт, на који год начин да се то догоди. Православно учење је јасно, смрт је тренутак истине и смрт је коначни суд нашег живота и зато и јесте коначна шанса и коначна прилика. Мислим да овде треба једноставно рећи да ми не верујемо у посмртна обраћења или еоне живота у којима се можете непрестано кајати, као што будисти верују. На основу Светог Писма, живота светих верујем, а и сам чин опела нам то говори, да у процесу умирања и уласка у присуство васкрслог Христа морамо бити очишћени од свега што је противно животу, Богу и истини у тој одређеној радњи. То се догађа у самом присуству Божијег огња, прожимајућег Божијег огња који, како каже Писмо, током умирања, у нама сагорева све оно што не може ући у живот тј. Царство Божије. Учење Писма јесте да је смрт процес очишћења чак и за најправедније особе. Богородица је можда једина особа за коју је смрт била лак прелаз, пошто је била толико пуна Бога, живота, вере и благодати да је, за њу, смрт била чист улазак у рај. Сви ми, остали, нисмо Богородица и нисмо чисти. Постоји смеће, грех и одметништво у нама, чак и тамо где је наша жудња за Богом и наша молитва Богу, чак и ако желимо да се покајемо, ипак постоји у нама то што не може ући у присуство Божије или само срце Очево (а што је вечни живот). Те препреке морају бити сажежене. Верујем да је наше учење да је управо чин умирања тај очишћујући процес на чијем крају излазимо или заувек са Богом или заувек од Бога мучећи се са демонима и мучећи се љубављу Божијом која је још увек на нама чак и ако смо непокајани грешници. У ствари, многи свети кажу да највеће мучење пакла није оно које потиче од зла, него оно које потиче од милосрђа и љубави Божија која остаје на нама (јер Бог нас воли без обзира на све). Свети Исак Сирин је рекао да не постоји веће мучење од бичевања бичем љубави. Кад умремо и уђемо у присуство љубави и опиремо јој се, то за нас постаје мучење. Свети Марко Ефески, велики отац Цркве, одбио је да потпише [договор] на сабору у Фиренци због папства, филиокве, али и због латинског учења о материјалном пакленом огњу. Ми немамо такво учење, Бог није онај који кажњава. Исус на Крсту није кажњен за наше грехе. На Крсту, Исус је љубио и веровао Богу тако да је могао смрћу могао уништити смрт. Кад указујем на ту нијансу, кажем да не постоји таква ствар као што је кажњавање. Казна долази од нашег сопственог зла и љубави Божије која је на нама, чак и када је одбацујемо. Бог нас нити мучи, нити кажњава. По нашем предању, учење по којем је потребно да будемо очишћени ради уласка у Царство развило се касније у врсту алегорије познату као „митарства“. У некој од хришћанске литературе можете прочитати да треба прођемо кроз 20-22 теста како би ушли у Царство Божије. Мислим да су се развила нека чудна учења, која нису православна и нису у складу са Писмом, али као и свако лажно учење у себи имају зрно истине. То чудно учење јесте да, кад умремо, морамо бити кажњени за ствари које смо учинили и морамо проћи кроз свако од ових митарстава како бисмо били кажњени од демона за сваки појединачни грех. Кад пролазимо кроз митарство пожуде, бивамо кажњавани за пожуду, на митарству за похлепу примамо казну за своју похлепу, а на митарству за гнев бивамо кажњени за свој гнев и тако редом док не примимо довољну казну. У западној цркви, чак и пре Реформације, постојало је учење по којем, ако се молимо за ове људе, можемо да их ослободимо дела казне. То се називало привремено мучење услед наших греха и то [делимично ослобађање] називало се „опроштајница“, тако да се могло отићи у цркву, упалити свећу, изговорити молитва или приложити новац ради скраћења тог мучења. То се називало „чистилиште“ и у вези је са доктрином кажњавања и наношења бола проистеклим из тога. То није наше православно учење. Православно учење јесте да требамо бити „тестирани“ од стране сваког могуће демона и да их победимо, благодаћу Божијом, заступништвом светих и свим што можемо учинити како бисмо себе отворили за веру у Бога и били ослобођени. Тако да истина о миту или алегорији о „митарствима“ није та да душа мора проћи кроз некакав „астрални простор“ и бити искушана од стране демона и бити кажњена за грех. Правилно тумачење, како је исказано од стране многих отаца, попут Светих Јована Лествичника и Атанасија, јесте да је смрт тренутак истине и да ће сваки демон покушати да нас наведе на отпадништви, да замрзимо Бога и да нас наведе на приклањање телесним стварима. Они би желели да нас зауставе у одбацивању свега онога што нам стоји као препрека на путу да једино Бога волимо и да Богу допустимо да нас спасе. Дакле, тест ће бити за то да ли остајемо привржени својој гордости, умишљености, итд. То су провере које морамо проћи, а које су симболички представљене као митарства. И ту нам молитве Цркве и молитве светих помажу да се одупремо демонском искушењу и да останемо верни и да имамо поверење у Бога; али то је нешто што је истина у сваком тренутку нашег живота. Већ сада се молимо једни за друге и већ сада се свети за нас моле да не бисмо поклекли пред искушењем пожуде, похлепе, моћи, итд. тако да кад умремо, будемо спремни да запловимо право и да не морамо да се тиме бавимо на самом крају свог живота. Ипак, наше учење је да се с тим морамо борити, јер морамо радити дело које је и Исус Христос сам чини. Исус је рекао: „ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити“. Морамо покорити ђаволе онако како је он учинио. Морамо се одупрети искушењима онако како је он то радио. Морамо уништити смрт Његовом начином. Он нам, кроз дарове Духа Светога (свете тајне и живот у Цркви), даје моћ да то чинимо. И зато, народе, хајде да кренемо сада, ослобођени свега тога, јер ће нам свет то у часу смрти доћи попут силе. Али, не само у часу смрти, већ и ако особа сада жели да умре, а пре него што умре сви демони ће доћи да му досађују. Евагрије Понтијски је рекао „Кад долазиш у цркву и изговараш своје молитве, стани тамо и реци Богу: ‘Господе, помилуј ме; Боже, спаси ме; Боже, буди са мном; Боже очисти ме’, па ће Пресвета Богородица са свим анђелима и свим светима доћи и молити се с тобом.“. И још је додао: „тако и сваки демон у паклу“. Покушаће да те наведе да не волиш Бога и да му не верујеш, већ да се бавиш собом, влашћу, похлепом, новцем и свим оним што је твој идол. То се догађа стално, али се, по нашем учењу, то интензивира у самом часу смрти. И зато, молитве у часу смрти су веома важне и постоје посебне молитве за људе који умиру. Имамо два канона и чин опела. У нашој Цркви, 40 дана је потребно да се умре. Неки људи кажу: „Добро, кад умреш, сувише је касно и сигурно прекасно за нас да се молимо за неку особу. Зашто би требало да се молим за своју упокојену мајку и оца? Они су мртви и већ су ушли у близину Божију. Молитве ту више ништа не могу, јер је за њих све завршено“. На то, наша Црква каже следеће: „Све док сам жив у овом свету, за мене није прекасно. И не знам шта се тамо дешава, али ако волим своју мајку и свог оца, па и свог најгорег непријатеља, и ако знам да они умиру и да ће доћи у близину Господа и морати да прођу тај невероватни тест и морати да заиста воле Бога и имају веру у њега, онда ћу се за њих молити свим својим срцем и душом. Молићу се до последњег свог даха да прихвате милост и љубав Божију и да буду спасени“. Али, морам рећи и то да наша Црква учи да Бог наше молитве чује и пре него што их изговоримо. У ствари, наша Црква учи да Бог чује наше молитве чак и пре него што је створио овај свет и нас. Тако да, чак и ако се сада молим за свог оца, као што сам то учинио на јутрошњој Литургији на којој се говорило да [Бог] сети упокојених, ја увек, као и остали, изговорим њихова имена (Џон и Ана), Бог је ту молитву чуо и пре него што је створио цео свет. Та молитва постаје део целокупног божанског провиђења за моју мајку и мог оца и за остале за које се молимо. И зато, за Бога ништа није прекасно, јер кад код ми произнели наше молитве, Бог их чује од вечности и оне имају утицај на цело стварање. Једна мала молитва мења целокупно божије провиђење. Тако да, ако се сада молим за своје родитеље, јасно је да ћу се молити за њих као већ упокојене у Господу, јер они и јесу биолошки мртви. Мада, ја верујем да су они живи у Богу и понекад морам замолити милост за њих. Једном сам се чак и њима молио рекавши: „мама и тата, молим вас, помозите ми данас, јер морам одржати говор у Бризбејну“. Верујем да су моји родитељи с Богом и имам право да у то верујем. И могу толико ризиковати у вери да чак и заискам од својих родитеља молитвену помоћ, на исти начин као што затражим од епископа. Исто тако, могу затражити молитвену помоћ од епископа који се већ упокојио у Господу, епископа који ме је рукоположио. Богу је то све за целокупну вечност. И зато, није прекасно, иако се молимо из наше перспективе/позиције. Ако је особа болесна, молимо се за њу као за болесну особу, ако је упокојена, молимо се за њу као за мртву. Ми се за људе молимо из своје перспективе, али Бог узима у разматрање целину ствари у целој вечности и устројава цео [Свој] план на основу наших молитава, укључујући и молитве које чинимо за умрле. Због тога, не само да верујем да молитва за мог оца не само да му помаже да уђе у присуство Божије и буде спасен у будућем веку, него верујем и да му је [та молитва] помогла када му је, као 12-годишњаку, много пре него што сам се ја уопште и родио, умро његов отац. Да му је помогла да се запосли у фабрици и помогла му да ме подржи на мом путу да постанем свештеник. Ја верујем у то, јер Бог обухвата целину ствари. Због тога ми уопште и имамо помене и молитве. Није ствар у томе да одржимо један помен и бинго! – тата је ушао у рај. То није наше учење. Бог зна свачије потребе и Он зна шта ми све радимо и заједно устројава целу ствар, по Својој љубави и зато што то Он и може. Дакле, ми смо сарадници Божији и велики део тог нашег сарадничког дела је сећање и заступање оних који су се упокојили и већ ушли у живот будућег века. На тај начин се ми, у животу Цркве, односимо према њима. Извор: Теологија.нет View full Странице

Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“. Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе. Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи. Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут: Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке. Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога. Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи. Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута. У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора. Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети. У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео. Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети. Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот. По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности? Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана. Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“ Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена. У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту. То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом. Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља. Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца. Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога. Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет. Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена. Извор: Теологија.нет View full Странице

Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Остаци цркве у Акаби Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић. View full Странице

Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: Теологија.нет View full Странице

Једна од упечатљивијих прича у јеванђељима по Матеју, Марку и Луки, такозваним синоптичким јеванђељима, је догађај када Господ сусреће човека у гадаринској области који је опседнут од демона и испуњен свим нечистим силама. Опис овог догађаја у Јеванђељу се неколико пута чита у току црквене године, вероватно због његовог значаја и потребе да га сви разумемо. Међутим, недавно сам чуо да је на једном састанку групе свештеника неко поставио питање: "Који је део Писма најтежи за проповедање?" Одговор је био да се ради управо о овом догађају - о ђавоиманости човека који је живео у гробницама и о томе како су демони прогнани из њега и ушли у свиње. Размислимо, дакле, о овом догађају. Извештаји су практично идентични код Матеја, Марка и Луке; готово да је упитању иста ствар. Нема много разлика у причама у ова три различита извештаја, свакако ничега што би од нас захтевало да их засебно коментаришемо, али која је прича посреди, заправо? Прочитана је, уствари, на Литургији пре неколико недеља. У ово доба године, лекционари судругачији у различитим православним традицијама - византијској и словенској - тако да не знам тачно када, али је недавно у црквама прочитана верзија из осмог поглавља Јеванђеља по Луки. Стога ћемо пратити овај извештај. Пише да је Господ са својим ученицима стигао бродом до земље гадаринске која је према Галилеји. Онда пише да су, када су стигли у ту земљу, срели ђавоиманог човека који је иначе био из града; да је трчао наг, без одеће; да није живео у кући, већ међу гробовима; да су људи покушали да га задрже и окују ланцима, а он би их кидао, излазио и плашио народ, па је због тога избачен из града у пустињу. Овај човек је био изразито намучен од стране нечистих сила које су га запоселе. Када је Господ срео овог човека, демони унутар њега узикнуше: "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Идентичан је и Марков извештај; док код Матеја стоји: "Сине Божји". Тако да Господа демони препознају као Божијег Сина. Демон, односно демони га признају као Сина Божјег, Сина Бога Вишњега. "Молим те, не мучи ме." Дакле, наравно, овај сусрет између Исуса, Сина Божијег, и нечистих сила је сукоб. Стога, зло страда услед присуства добра. Узгред, тако ми замишљамо вечни пакао. Чиниће га људи и створења која су једноставно мучена присуством добра; када смо зли, а добро је присутно, оно нас мучи. То се може и видети на примеру. Ако једна особа воли другу, а друга особа мрзи онога који је воли, присуство те особе ће бити мука. Покушаћете да их се решите, мрзите их; желели бисте их убити да можете, поготово када сте изложени тој љубави а не желите је; не желите да будете вољени, или не желите да знате истину. Исто тако, ако живимо лаж, и дође неко ко живи у истини, њихово присуство нам смета, мучи нас. Дакле, исто се овде дешава и са Исусом, Сином Божјим, који наилази на нагог и избезумљеног опседнутог човека који у својој муци кида окове и застрашује читав крај. И Господ га упитује: "Како се зовеш?" А ово питање поставља зато што жели да чује одговор, јер и ми морамо да чујемо да му је име "Легион" а Лука наставља: "Јер многи демони бијаху ушли у њега." Легија, читав одред демона. Неки тумачи истичу да је Палестина у то време била окупирана од стране Рима, и да је било много постављених легија по целој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Можда је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човека. Не знам да ли је ово тачно, али можда је зато овај израз искориштен. Можда се користи и зато што анђели певају у хоровима, али се истовремено боре као војска, па су силе добра заправо анђеоски чинови – чинови су војске; легије Божије које се боре против зла, али онда и ђаво има своје легије, своје одреде злих духова који уништавају, нападају и желе да покоре људске душе. Било како било, Лука каже да му је име: "Легион. Јер многи демони бијаху ушли у њега." Па наставља да су га молили, преклињали су Господа да не заповеди и не прогна их у бездан, и да је на брду пасло велико крдо свиња, те су га молили да их пусти да уђу у њих. Пише: „И допусти им (Господ). А пошто изиђоше из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.“ Ово је заиста запањујућа сцена: стадо свиња наједном постаје дивље и необуздано због ових нечистих сила, а то очигледно показује колико су разорне и бројне биле и колика им је снага. Дакле они улазе у свиње, које су дотада вероватно мирно пасле, распаљују их својом јарошћу и сурвавају их низбрдо, у језеро у ком се даве. Ово је вероватно наупечатљивија представа разорне моћи зла. Достојевски је написао књигу о људима који су заиста били запосети овим демонским силама, људи који су постали стварно опаки и зли - нихилисти који су само тежили уништењу свега. Роман је назвао Зли Дуси (Бјесови). На руском се зове Бјеси - бесови. На енглеском се наслов обично преводи са The Possessed - Опседнути. Епиграф те књиге, у малом уводу пре почетка романа, цитира овај део Јеванђеља о силама зла кој еулазе у свиње и терају их низ стрмину у пропаст. Требало би, дакле, да видимо колико је свирепа и насилна, невероватно деструктивна снага демона која је у потпуности запосела тог човека. То је прва ствар коју треба схватити. Овај пример можемо користити како бисмо сагледали живот око нас, јер ова врста разорног зла свакако постоји у људском животу. Можете га видети, на пример, код људи као што су Хитлер и Стаљин који су били у стању да побију милионе људи. Такође га можемо препознати у друштву - има људи који су једноставно деструктивни, који само руше и уништавају ради уништења самог - који изгледа немају ни трунку разумности и чистоте у себи, него само циничну, бесловесну деструктивност. Знамо да су људи у стању да муче животиње. Исто знамо и да се људи убијају и муче међусобно – постоје и серијске убице. Наши затвори су пуни људи који су психопате, за које се чини да је Божија слика из њиховог бића потпуно избрисана. У Новом завету се говори о људима који су као пресушени извори и облаци које ветрови воде куда било – створења пуког инстинкта, без ичега Божијег у њима. И то је могуће, мислим да би требало јасно рећи: ове опаке, насилне, зле, разорне силе које можемо видети у различитим људским бићима заиста постоје. Има људи који воле таму више од светлости, који уживају у разарању, који су подмукли, цинични, непослушни у било ком смислу, и не желе никакав закон - једном речју они су опседнути. Једноставно опседнути. Можда ће неко рећи: "Да ли стварно има демона који то раде? Можда ми то радимо сопственом вољом," и тако даље. Али у овом случају мислим да би хришћанско учење било следеће: људска бића никада не чине нешто чисто по својој вољи. Када им је воља зла и разорна и кад се противе вољи Божијој, онда, заиста, то значи да су у њима демони; али када особа стварно жели Божју вољу и каже: "Нека буде воља твоја" и труди се да ради оно што је добро, истинито и лепо, то значи да у њима пребива Дух Свети. Уствари, Свети Силуан је рекао да ако мрзимо зло и боримо се за добро, чак и ако паднемо 70 пута на дан, али поново устанемо, то доказује да је Свети Дух у нама, да смо храмови Духа Божјег. Дакле, у нашем срцу и уму или пребива закон Божији или закон уништења. Такво је учење Св. Павла у посланици Римљанима у седмом и осмом поглављу. Људска бића никад нису једноставно аутономна, јер у њима увек дела неки други закон. Дакле, када људи питају: "Да ли сам то био ја или је то био ђаво у мени?" Или "да ли сам то био ја или је то био Свети Дух у мени, или Христос у мени?" Понекад људи поставе и таква питања. Свети Павле каже: "Када чиним добро, могу све учинити; не ја, већ Христос у мени." И сад, да ли је у питању он или Христос? Када је стварно у питању Павле у потпуној слободи, слободи коју даје Дух Свети, истовремено је у питању и Христос, дакле Бог. С друге стране, када је човек огрезао у грех, апостол Павле каже да то није личност саздана од Бога, већ грех у њима, ђаво у њима, зло у њима. С друге стране, кажемо такође за опседнуте људе да им се то дешава некако против њихове воље - ако су рођени у злу и подизани у злу - а ми не знамо за човека из Јеванђеља како је подизан, зашто је тако завршио нити шта му се десило. Али бисмо теолошки могли рећи, по нашем схватању ствари, да је вероватно био подигнут у култури смрти, култури зла. Па ипак, дубоко у свима нама, постоји могућност избора светлости, а не таме, избора да нас Христос избави и жеље да будемо избављени. И прилично је јасно да овај човек жели да буде избављен. Било како било, он јесте на крају избављен. И пише у Јеванђељу да је био одевен, присебан и да је седео код ногу Исусових. Пастири, видевши шта се десило са свињама, беже, разглашавају у граду и околини шта се десило и тада народ излази из града да види шта се десило. Затекавши Исуса и исцељеног човека како му седи крај ногу„бијаху обузети страхом великим.“Ово је веома занимљиво– уплашили су се. Није им се свидело то што се догодило. Нису разумели шта се дешава. Питали су се: "Како ли се овај човек исцелио? Зашто су се све те свиње подавиле? Каква ли га је сила напустила?" Тада су људи из околне земље гадаринске изашли пред Господа. Тренутак који следи, Јован Златоусти је назвао много опакијом пројавом ђавоиманости. Свети Златоусти каже да је једноставно било видети да је човек који је живео избезумљен у гробовима био опседнут нечистим силама. Међутим, исто тако каже: у том тренутку открива се нешто суптилније, дубље и ужасније... Када су стигли људи из града и видели шта се збило: „И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се.“ Шта се, дакле, догодило. Људи су рекли Господу: „Иди одавде. Не желимо те. Желимо наше свиње. Желимо да нам се живот настави онако како га познајемо. Спремни смо да се носимо са лудим ђавоиманим људима који су оковани и наги избезумљено трче напољу. На то се можемо навићи, јер знамо шта радимо, а не желимо да ти долазиш и то реметиш.“ Овако треба разумети њихову реакцију, бар по Светом Јовану, да нам је у стању палога света лако навићи се на ђавоимане, навикнути смо на своју манију, али желимо и своје свиње; желимо свој живот; желимо да радимо оно што нам је воља. Стога, не желимо Господа. Дакле, самоме Богу говоримо: „Молим те немој долазити и реметити нам живот. Не мењај начин на који смо научили да живимо“, па можда и најважније, говоримо Богу: „Боже, желимо наше свиње. Желимо наша крда свиња. Више нас занимају наше свиње, наши мирни удобни животи које можемо водити заједно са ђавоиманима. Не желимо да се то промени.“ Али није ли запањујуће то што они говоре Господу да оде? А исцељени, пред одлазак Христов, према причи из Јеванђеља, прилази и пита га: „Могу ли, молим те, поћи са тобом?“ Молио је Господа да пође са њим, а он му је одговорио: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.“ Оно што је уследило је веома занимљиво: у сва три Јеванђеља пише да је човек отишао својој кући „проповедајући по свему граду шта му учини Исус.“ Обратите пажњу, Христос му говори, „иди и казуј шта ти учини Бог“, а пише да је човек проповедао о свему што му је Христос учинио. Тако он постаје весник избављења од нечистих сила својим примером. Али важно је знати да је било људи којима је то сметало. Људи који нису желели Христа у својој близини. Људи који нису желели да им се Бог меша у живот. А колико ли је таквих људи данас на свету? Желе да живе како им је воља са њиховом телевизијом, интернетом, њиховом порнијом, похлепом, а можда и алкохолом, жељом за проводом... У потпуности развратан живот: блуд, телесне страсти, и сличне пошасти. И не желе да им се Бог меша у то. Не желе Христа који би дошао и изгнао те демоне. Радије би живели са демонима. Радије би живели са њима блиским демонима. Златоусти каже: Људи који су дошли и казали Господу да их напусти, и њих и њихову земљу, они уопште нису изгледали као да су луди. Нису деловали избезумљено. Нису деловали ђавоимано. Заправо, данашњим језиком говорећи, можемо рећи да су били уредни, сређени и дотерани, очешљани, а можда су им и жене биле нашминкане, живели су у својим домовима и требало је да вечерају, имали су своје свиње и свој мир, и наравно било је избезумљених лудака коју су унаоколо трчали наги, и знали су како да их окују или утамниче, или донекле држе под контролом, али желели су свој живот. Нису желели исцељење. Није ли језиво то што ови угледни грађани прилазе Христу, Сину Божијем и говоре му: „Одлази одавде!“ Христос је демонима рекао „Одлазите одавде! Уђите у свиње!“ Показао је насиље тих духова уништењем свиња, али њих то није одушевило! Оно што су они желели је да им нико не ремети живот, и није им био потребан никакав Исус Христос да то ради. Морамо и ми размислити о овоме. Вероватно смо и ми одевени, имамо послове, вероватно људи за нас мисле да смо присебни. Живимо, идемо у куповину, вечерамо, гледамо фудбалску утакмицу, бринемо о својим свињама, о политици, и својим личним проблемима. Наравно, знамо да има лудака који трче унаоколо и плаше нас, и углавном не идемо тамо где они живе, и желимо да их полиција контролише, а можда и поведе у затвор ако је потребно, али некако смо навикнути на то, задовољни смо тиме, и то желимо. Не желимо ништа друго; не желимо ништа више. Чак и кад би свемогући Бог дошао и исцелио све људе и опасне делове града, вероватно бисмо рекли: „Слушај, одлази одаве! Посебно ако мислиш да нам уништиш свиње, јер ми желимо наше свиње!“ Овде је посреди много суптилнији облик ђавоиманости који можда спопада и нас, који не делује толико опако као онај избезумљеног човека из гробова, али на извесни начин је много опакији. Колико избезумљенији може човек бити од тога да каже Исусу Христу, Сину Божијем: „Одлази одавде. Не желимо да нам се мешаш у живот. Не желимо те у нашем граду. Не желимо те у нашем крају. Молимо те иди.“? Дакле, Јеванђеље нам говори о два различита облика ђавоиманости. Окренућемо се светоотачким списима према којима постоји и трећи облик ђавоиманости који је можда много погубнији од поменута два: ђавоимани у гробовима и угледни, сређени грађани говоре Исусу: „Иди одавде!“ Шта би могло бити горе од овога? Према Светим Оцима, горе је када неко изгледа као весник и учитељ заповести Божијих и Јеванђеља Божијег, али не жели заиста Бога. Та опасност прети и нама: можда нам се свиђа религија, можда нам се свиђа задужење које имамо у Цркви или у нашој парохији, можда нам се свиђа да слушамо црквени радио, можда смо и свештеници попут мене, монаси, монахиње, епископи, патријарси или шта год, али према Светим оцима, постоји један суптилни облик демонског искушења за нас „ хришћане“ који тврдимо да водимо хришћански живот а заправо смо избезумљени. Можда смо ђавоимани самим тим што тврдимо да живимо хришћански, а водимо секуларне животе, бринући радије о нашим свињама него о исцељењу друштва, исцељењу ђавоиманих и спашавању људи од нечистих сила – нисмо заинтересовани за исцељење људи већ тежимо томе да сачувамо наш живот и одржимо наше ствари таквим какве јесу. Не желимо промену. Чак и у нашим црквама не желимо промену. Често су наше цркве само споља цркве, али нису надахнуте Духом Светим већ демонима. Светитељи говоре ово. Често пишу о овоме. Свети Теофан затворник каже: „Зашто неки људи, који тврде да су религиозни, који редовно иду у Цркву, који су чтеци и вероучитељи, свештеници, пастири, монаси, монахиње и епископи - не постају бољи, него гори? Зашто ми судимо другима? Зашто се ми више жестимо? Зашто смо ми раздражљивији? Зашто понекад чак и следујемо телесним нагонима? Зашто нам се све ово догађа?“ А Свети Теофан каже: „Зато што ми не желимо Бога заиста. Наш Бог је огањ. Не желимо стварно да Христос дође и каже нам шта да радимо. Радије бисмо се користили Богом. Користили бисмо се Христом зарад неке наше сврхе.“ А кажу и да постоје извесна демонска искушења која нападају религиозне људе, људе који тврде да су хришћани. Какве су то ствари? Жеља за моћи над другим људима, осуда других, која нам омогућава да именујемо неприхватљиве људе. То су: зависници, хомосексуалци, људи који чине абортусе итд. Нападамо сваког на видику мислећи да смо бољи од њих уместо да препознамо њихову патњу, помогнемо њима, и помогнемо себи, да пронађемо исцељење Христово. Само судимо о свима који су нам на видику. Светитељи, такође, кажу да нису у питању само жеља за моћи и осуда других, већ и легализам. Ми мислимо да Бога можемо задовољити држањем одређених правила и прописа на спољашњи начин, бавећи се тиме колико постимо и колико нам трају богослужења, или да ли се спроводе по типику... и у томе нас ђаво обмањује. Свети Игњатије Брјанчанинов има у једној својој књизи мисао о овоме. Прича о томе како ђаво обмањује монахе. Каже да их усмерава на спољашње облике богослужења или на рукодеље или на њихова имања и стоку, или их усмерава на њихову имовину, на лепоту манастира, мозаика, икона и на то колико су бољи од других људи. Или их обмањује тако што их наведе да осуђују друге људе зато што нису свети колико и они сами. Затим их наводи на међусобну завист – ово је огромно искушење. Човек постане завидан на оно што други имају и потајно то прижељкује. Врхунац су сујета и гордост – постајемо горди људи због тога што смо хришћани, што водимо врлински живот. Притом уопште не схватамо колико смо ми бедни... О овоме чак говори и Откривење. Ви кажете: „добар сам, не желим много, немам ништа и са Богом сам,“ а несвесни сте, притом, своје богоостављености. Дакле, постоји облик ђавоиманости који није толико насилан и очигледан као у онога човека из Јеванђеља а опет није ни суптилан нити углађен попут оних секуларних грађана који су само желели своје свиње и свој мир, рекавши Исусу: „иди одавде!“ Заиста постоји и гори облик, облик који напада религиозне људе који и сами говоре о Христу и Богу. Гледајмо то овако: поставимо сами себи питање: чинимо ли ми ово због Бога? Чинимо ли ми ово због добра? Чинимо ли ми ово, истовремено волећи своје непријатеље? Чинимо ли ми ово, истовремено помажући потребите? Чинимо ли ми ово тежећи исцељењу својих и душа ближњих? Чинимо ли ми ово Христа ради и славе Божије ради и добробити наше браће ради? Или све ово чинимо због нечег другог? Сујета, гордост, моћ, осуда других... Не знам: наше велелепне цркве, очаравајуће иконе итд. И ово би могло бити демонско, и то је најсуптилнија ђавоиманост која постоји. У нашем предању постоји и назив за то. На грчком, πλανή, а на словенском прелест. То значи да мислимо да смо уз Бога; мислимо да смо свети, а заправо смо у рукама ђавола; служимо демонима а не Богу, јер служимо сопственом егу, сопственој моћи, сопственој вољи, а не вољи Божијој. Како знати да ли смо ђавоимани? Како знати да ли смо у прелести? Па, то не можемо знати. Свакога дана треба себи рећи: „Можда сам ипак у прелести. Можда имам искривљену слику о себи, а судим о другима. Можда то што радим није исправно; можда није од Бога.“ Али шта могу учинити по том питању? Шта ви можете учинити по том питању? Све што ми сви можемо учинити је да се молимо Богу и кажемо, „Господе, не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.“ То је завршетак молитве Господње и требало би да је изговарамо сто пута на дан. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницама нашим. Не уведи нас у искушење но избави нас од злога. Морамо рећи: Боже, не дозволи да паднемо у искушење. Боже, помози ми да ово што чиним, чиним зарад твоје славе, зарад добра мога ближњега. Боже, помози ми да волим људе без обзира на то ко, како и шта су они. Помози ми да будем твој слуга, а не мамонов. Помози ми да постанем дете светлости, а не дете таме. Све ово тражимо у молитви после причешћа у цркви: „Нека ми ово причешће буде ослобођење из заточеништва сопствених маштарења. Да не следим своје срце, да не следим своју вољу, него да заиста будем створење Божије.“ Тада изговарамо ову молитву, пљујемо на ђавола и настављамо својим послом, не враћајући се, не анализирајући прошлост и свакако не страхујући ни од чега. „Не бојте се.“ Не треба да страхујемо од тога да смо у рукама ђавола. Само треба да радимо на томе да се то не деси, да се молимо да се то не деси, да чинимо све што можемо да се то не би десило, и Бог ће нас спасити. Тада ће нам сва дела бити чиста, и нећемо бити суманути, већ присебни. Бићемо одевени, присебни и имаћемо жељу да пратимо Христа. Тада ће и Он рећи: „Иди и казуј велике ствари које ти учини Бог.“ Тада ћемо, надам се, попут човека у Јеванђељу, отићи и посведочити о свему што је Господ урадио за нас. А избавио нас је од силе злога. Изгнао је демоне. Када смо крштени, ти демони су изгнани. Можемо одржати наше крштење. Можемо живети у Цркви. Можемо чути реч Божију. Можемо приступити светој тајни. Можемо примити Тело и Крв самога Христа на отпуштење грехова, исцељење душе и тела, достизање живота вечног, и победу над свим силама таме. Стога морамо да се молимо овако, али морамо и делати. Морамо делати и имати поверења у Бога, али вером и благодаћу можемо бити деца Божија, деца светлости, а не деца демона или деца таме. И нека нас избави Бог од сваке ђавоиманости: и насилног облика оног човека у гробовима; секуларизованог облика оних људи што су затражили од Христа да оде; али и оног најсуптилнијег, прелесног облика који напада религиозне људе који слове за хришћане. Боже, избави нас од сваке силе демонске. Избави нас од злога. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице