Претражи Живе Речи Утехе

Заборављајући прошлост, губимо садашњост Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје. Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација. Радикални модернизам и Богом дана реалност Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“. Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству. У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем. Традиција живота Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици. Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка. Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“. Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“. Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности. То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма. протојереј Андреј Николаиди https://pravlife.org

Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије". У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина). Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи. Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха. С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије. Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској. Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији. Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља. По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.

Постоји много заједница вере, не само у домену религијског него и у световној култури. У нашем садашњем свету, највећи број њих је у међусобном додиру и претежно показују склоност ка узајамној трпељивости. Међутим, постоје и знаменити изузеци; вероватно је да ће се под политичким и друштвеним притисцима нашег доба њихов број повећати. Изузеци, пре свега, припадају световно-политичком типу вере. Ови укључују не само тоталитарне него, као реакцију на њих и у одбрану себе, и демократске типове. Постоје изузеци и у религијском домену: званична доктрина Римске цркве као искључивог носиоца права на истину, и негативни начин на који протестантски фундаментализам гледа на остале облике хришћанства и на друге религије. Нетрпељивост као карактеристика вере може се лако разумети. Ако је вера стање врхунске бриге, и ако се свака врхунска брига мора испољити конкретно, посебни симбол врхунске бриге учествује у њеном врхунству. Симбол учествује својим безусловним карактером, мада сам по себи није безуслован. Ова ситуација је извор идолопоклонства, али и извор нетрпељивости. Један израз врхунског пориче све остале изразе. Он постаје – скоро неизбежно – идолопоклонички и демонски. То се догодило са свим религијама које своје конкретне изразе врхунске бриге схватају преозбиљно. То се догодило и хришћанству, мада се симбол крста супротставља само-уздизању конкретне религије до врхунства, укључујући ту и хришћанство. Предност класичног мистицизма је што не прима конкретне изразе нечије врхунске бриге озбиљно, те, према томе, може да се огреши о скуп конкретних симбола на којима се заснива свака религија. Таква равнодушност према конкретним изразима врхунског је толерантна, али јој недостаје снага да преобрази егзистенцијална искривљења вере. У јудаизму и хришћанству стварност је преображена у име Бога историје. Искључиви монотеизам пророка, борба против ограничених богова паганства, порука свеопште правеђности у Старом и свеопшта милост у Новом завету – све је то створило одбојност преме идолопоклонству у јудаизму, исламу и хришћанству. Ове религиие правде, историје и ишчекивања краја нису могле да прихвате мистичку трпељивост Индије. Оне су нетолерантне и могу да постану фанатичне и идолопоклоничке. То је разлика између искључивог монотеизма пророка и трансцедентног монотеизма мистика. Питање је: Да ли сусрет вере са вером мора да води ка трпељивости без критерија или ка нетрпељивости без самокритичности? Ако се вера схвати као стање врхунске бриге ова алтернатива се превазилази. Критериј сваке вере је врхунство врхунског које она покушава да испољи. Самокритичност сваке вере је увиђање релативне ваљаности конкретних симбола у којима се она појављује. Из претходног се може разумети значење преобраћења. Термин „преобраћење“има конотације које га чине тешко употребљивим. Он може да значи буђење из стања у коме недостаје (или где је скривена) врхунска брига и прелаз у стање будне свести у њој. Ако је то преобраћење, свако духовно искуство је искуство преобраћења. Преобраћење значи и замену једног скупа веровања са другим. Преобраћење у овом смислу нема врхунску вредност. Оно може, али не мора, да се догоди. Оно је значајно једино ако је, у новом веровању, врхунство врхунске вере боље сачувано него у старом веровању. Ако се то догоди, преобраћење је од великог значаја. Најважнији пример сусрета вере са вером у западном свету је сусрет хришћанства са облицима световног веровања. Јер, световност не постоји без врхунске бриге; према томе, сусрет са њом је сусрет вере са вером. При том сусрету, два начина делања су прилагођена ситуацији, док два друга нису. Први од начина који одговарају ситуацији је методолошко истраживање оних елемената сукоба којима се може причи истраживањем, а други је сведочанство о елементима сукоба који воде преобраћењу. Комбинација ова два начина је одговарајући приступ сусрету вере са вером. Тиме се признаје да врхунска брига није предмет доказивања, као и да се у испољавањима врхунске бриге налазе елементи који могу бити предмет разматрања на чисто когнитивном нивоу. Овај двоструки начин се мора користити у свакој борби око значења симбола вере. То би растопило фанатизам који се тиче конкретних испољавања вере, и потврдило врхунску бригу као предмет тоталног човековог учешћа. Преобраћење није ствар јачег аргумента већ ствар личног потчињавања. Оно о чему се може расправљати је на другом нивоу. Ако мисионари покушавају да преобрате мноштво из једне вере у другу, онда они покушавају да допринесу јединству вере у човечанству као целини. Нико не може да буде сигуран да ће се такво јединство остварити у људској историји; нико не може да оспори да је такво јединство жеља и нада човечанства у свим раздобљима и на свим местима. Нема другог начина да се досегне ово јединство осим разликовањем врхунства по себи од онога чиме се оно испољава. Пут ка свеопштој вери је стари пут пророка – називање идолопоклонства идолопоклонством и његово одбацивање у име онога што је стварно врхунско. Таква вера можда никад неће моћи да се изрази једним конкретним симболом, мада се свака велика религија нада да ће да обезбеди свеобухватни симбол којим ће се човекова вера универзално изразити. Таква нада је оправдана само уколико религија остане свесна условне и не-врхунске природе сопствених симбола. Хришћанство изражава ову свест симболом „крста Христа“, чак и поред тига што хришћанске Цркве запостављају значење овог симбола приписујући врхунство сопственим изразима врхунства. Коренита самокритика хришћанства најбоље га оспособљава за универзалност – док год има ту самокритичност као своју животну силу. Извор: Теологија.нет

Ових протеклих месеци сведоци смо веома опасне кризе на релацији Цариград - Москва. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви и тиме стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Као одговор, после вишемесечног покушаја да се угаси овај "пожар", Московска патријаршија прекида општење са Цариградом, Васељенском патријаршијом. У данашњем Храму разговарамо о прекиду односа Цариградске и Московске патријаршије, узроцима и могућим последицама. Гост емисије је Жељко Познановић, публициста, стручњак за геополитичке односе и добар познавалац прилика у хришћанском свету. Аутор и водитељ: Душанка Зековић hram.mp3 извор